Politička kultura i dijalog

U trenutku pisanja ovog teksta studenti iz Novog Pazara hodaju prema Novom Sadu kako bi 1. novembra, zajedno sa ostalim građanima i građankama Srbije, odali pomen žrtvama stradalim u tragediji koja se desila pre godinu dana kada je 1. novembra 2024. godine pala nadstrešnica na novosadskoj  Železničkoj stanici i usmrtila šesnaestoro ljudi. To hodočašće po njima „nije samo otpor, već zavet”, i trajaće simboličkih šesnaest dana za šesnaest žrtava. 

Talas protesta protiv korupcije koji je počeo krajem 2024. godine nezabeležen je po svom opsegu u demokratskoj istoriji Srbije. Načini na koje su studenti koristili popularne digitalne platforme zaslužan je  za to. 

Više od 25 godina nakon bombardovanja koje je okončalo rat na Kosovu, ovaj razgovor između Granita Gashija i Nemanje Georgijevića, danas kolega u Fondaciji Heinrich Böll u Beogradu, osvetljava njihova paralelna, ali kontrastna iskustva. Jedan je odrastao kao dete izbeglice, prinuđen da napusti svoj dom u Peći, dok je drugi, četvorogodišnjak u Beogradu, svet upoznavao kroz državnu televiziju i porodične razgovore. Različiti doživljaji istog istorijskog trenutka pokazuju kako se on obrađivao i doživljavao s obe strane. Intervju vodio Milan Bogdanović.

Izborni sistem i zagarantovana mesta pogoduju hrabrim novim akterima koji nisu iz većine čak i sa minimalnim nivoom podrške birača, bez obzira na nivo učešća Srba, i mogu ih pretvoriti u političke kingmejkere na lokalnom i nacionalnom nivou. Bojkoti su samodestruktivna strategija, a građanski otpor je dobra kratkoročna strategija za mobilizaciju i privlačenje pažnje, ali ne i ona koja garantuje rešenja. Izborna godina 2025. je trenutak istine za kosovske Srbe.

Taktika zastrašivanja kritičara stalnim i ličnim napadima usmerena je na to da se povećava rizik javnog angažmana onih koji žele da kritikuju vlast, a time i disciplinuje javni prostor. Ova metoda koristi anonimne profile za skrivanje imena autora i za uklanjanje političke i pravne odgovornost.

Taktika zastrašivanja kritičara stalnim i ličnim napadima usmerena je na to da se povećava rizik javnog angažmana onih koji žele da kritikuju vlast, a time i disciplinuje javni prostor. 

Izvesno je da bi rezolucija o genocidu u Srebrenici došla na red bez obzira na ponašanje Srbije. Moguće je i da bi se sa jednom takvom rezolucijom i neka Srbija sa više dostojanstva i odgovornosti prema žrtvama, istoriji i budućnosti saglasila.

Trenutna postavka stvari najviše odgovara stabilokratskom despotu Aleksandru Vučiću, koji u tom zjapećem vakuumu kreira retoriku kakva godi njegovom trenutnom ukrupnjavanju kapitala. Uprkos tome što je trenutni predsednik Srbijatrije bio rado viđen gost i prijatelj među ljudima koji su u trenutku NATO bombardovanja bili na čelima vodećih svetskih država (Bil Klinton, Toni Bler, Gerhard Šreder), on uopšte ne preza od toga da pred svojim biračima i ostalom javnošću ove zemlje glumi čoveka koji će sutradan, kao što je i tada (nije!), da stane na branik otadžbine i pokaže zube neprijatelju.