Izvesno je da bi rezolucija o genocidu u Srebrenici došla na red bez obzira na ponašanje Srbije. Moguće je i da bi se sa jednom takvom rezolucijom i neka Srbija sa više dostojanstva i odgovornosti prema žrtvama, istoriji i budućnosti saglasila.
Predlog Rezolucije čiji je cilj da se još jednom upozori na moralno, politički i vrednosno devastirajuće posledice negiranja genocida u Srebrenici, uprkos odlaganju, biće podnet na glasanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Reakcija u Srbiji na samu mogućnost da rezolucija bude predložena, a zatim i na njen predlog do sada je, u suštini, već dala za pravo predlagačima tog dokumenta da postoje snažni razlozi da se takav dokument usvoji i da se sa najviše pozicije u hijerarhiji međunarodnog autoriteta stavi do znanja da većinski deo međunarodne zajednice sa najdubljim ogorčenjem gleda na praksu kontinuiranog veličanja zločinaca u Srbiji.
Danima unazad svedočimo izlivima frustracija, besa, histerije i mržnje prema rezoluciji, predlagačima i svima u Srbiji koji na razuman i odgovoran način pokušavaju da ukažu da takva rezolucija ne dolazi kao posledica ontološkog neprijateljstva Zapada protiv Srbije i Srba. Nažalost, ovakva rezolucija nedvosmisleno je posledica sve agresivnijeg odbijanja srpske strane u ratu i njenih današnjih ideoloških epigona da se suoče sa odgovornošću za najbestijalniji masovni zločin u evropskoj istoriji posle Drugog svetskog rata – srebrenički genocid. Osim toga, velika je obmana, ne naročito uverljiva, uporna mantra da je za “srpski svet” neprihvatljiva samo kvalifikacija genocid. Srbija nije učinila ništa kako bi sopstvenoj, regionalnoj i svetskoj javnosti pružila verodostojno uverenje da je u njenim državnim strukturama sazrela svest o karakteru odgovornosti srpske strane i same Srbije za ratove i zločine tokom devedesetih godina prošlog veka. Štaviše, svedočimo upravo krešendu dokaza o suprotnom.
Iracionalna reakcija jednog dela javnosti u Srbiji na ideju o rezoluciji koja bi podsetila međunarodnu zajednicu na sve izraženije nipodaštavanje žrtava i veličanje zločinaca kada je reč o Srebrenici posledica je, u osnovi, tri decenije najnečasnijeg “muljanja” oko pomenute odgovornosti Srbije u krizi i ratovima devedesetih godina. Neposredno ta reakcija je posledica svesno širene obmane o nekakvim tobožnjim strašnim posledicama po Srbiju i Srbe u drugim državama ukoliko do usvajanja rezolucije dođe. To nije obična politikantska podvala: to je najgluplja linija argumentacije koja se mogla osmisliti. Najkraće govoreći, kao posledica usvajanja pomenute rezolucije ne može proizaći ni za promil teža posledica od onih koje su proistekle iz sudskih presuda za genocid. Naprosto, pravna snaga presuda međunarodnih sudskih instanci koje su se izjasnile o zločinu u Srebrenici neuporedivo je veća od snage akta kao što je rezolucija, pa makar nju usvojila i GS UN. Politička i moralna težina takvog akta je nesporna, ali i ona je ograničenog dometa, dok nekih praktičnih posledica jednostavno ne može biti. Ovakve rezolucije su mnogo više apel na međunarodnu javnost kao i na one kojih se njen sadržaj neposrednije tiče sa ciljem da učine više na prevazilaženju stanja koje akt kakav je rezolucija prepoznaje kao problem na koji je potrebno ukazati.
Naročito maligna i – mora se zaista i tako kvalifikovati – zaumna ideja jeste besomučno ponavljana teza o tome da postoji nekakva kontinuirana težnja Zapada da Srbe prikaže kao genocidni narod, čemu jedino i služe pomenute presude za genocid kao i aktuelni predlog rezolucije. Takva tvrdnja dolazi čak i od onih koji “priznaju” da se u Srebrenici desio zločin, a neki će od njih reći čak – “strašan zločin”. Prateći tu umobolnu logiku o tobožnjem optuživanju Srba da su “genocidni narod”, pod pretpostavkom da su međunarodni tribunali usvojili kvalifikaciju “ratni zločin” ili, verovatnije, “zločin protiv čovečnosti”, što je kvalifikacija koju navodno “priznaju” i ovdašnji negatori genocida, ne bi li to značilo da su Srbi – zločinački narod? Zašto bi ta karakterizacija bila mnogo “bolja” (a nesporno bi morala biti izvedena prateći opisani naopaki način razmišljanja) teško je dokučivo razumu neopterećenom frustracijama nacionalne paranoje.
Ipak najniži nivo do kojeg se spustila, može se slobodno reći – ideologija negiranja genocida u Srebrenici jeste dnevnopolitička instrumentalizacija koju neprestano vrše šovenska vlast i deo “nacionalnih snaga” van krugova vlasti. Oni su od pitanja “prihvataš li da je u Srebrenici bio genocid?” načinili svojevrsni test nacionalne ispravnosti koji postavljaju svojim političkim oponentima svuda i na svakom mestu: od parlamenta do predizbornih debata za lokalne izbore. To nije ništa drugo nego psihopatska bezosećajnost u odnosu na žrtve za koje se, tobože, “priznaje” da su pobijene u “strašnom zločinu”. Drugi oblik podjednako odurne zloupotrebe jeste najava koju je izrekao lično predsednik Aleksandar Vučić da će Srbija u narednom periodu zatrpavati organe UN predlozima rezolucija o srpskim žrtvama. Ideja takvog, “reaktivnog”, infantilnog i kapricioznog odgovora najveće je poniženje upravo za žrtve u odnosu na koje bi tako mušičavim postupanjem tobože hteo da iskaže pijetet. U istom smislu bilo bi jako loše – a postoje takve tendencije – da predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici bude tumačen u kontekstu “političkog pritiska na Vučića”.
Izvesno je da bi rezolucija o genocidu u Srebrenici došla na red bez obzira na ponašanje Srbije. Moguće je i da bi se sa jednom takvom rezolucijom i neka Srbija sa više dostojanstva i odgovornosti prema žrtvama, istoriji i budućnosti saglasila. Ta hipotetička rezolucija bi nesumnjivo istakla kao pozitivan primer držanje takve, hipotetičke Srbije, koja bi uspostavila jasnu distancu od zločinačke prošlosti i desolidarisala se od izvršilaca zločina. To, međutim, nije Srbija koja je prepoznatljiva makar i na horizontu. Umesto toga, stvarni odnos Srbije prema zločinu u Srebrenici možda ponajbolje ilustruju sudski procesi koji su protiv optuženih za taj zločin vođeni ili se vode pred srpskim pravosuđem u sinergiji sa prisustvom osporavanja kvalifikacije genocid. Naime, sa jedne strane imamo besramno odugovlačene i opstruirane procesa, koji se krajnje nevoljno vode u Srbiji, sa neznatnim brojem presuda i gotovo potpunim odsustvom iz svesti javnog mnjena u Srbiji da se takvi procesi uopšte vode pred domaćim pravosuđem. Sa druge strane suočavamo se sa histeričnim, masovnim, sveprisutnim osporavanjem i negiranjem u javnosti da je reč o genocidu. Odnos te dve pojave najrečitija je slika stanja svesti u Srbiji povodom srebreničkog genocida.