Dva detinjstva na suprotnim stranama kosovskog rata: Razgovor između kolega iz hbs

Pitanje: Granite, možeš li da podeliš čega se sećaš iz 1999, ili čak i pre toga, da se vratiš malo unazad i ispričaš svoja najranija sećanja na kontekst i okruženje u kojem si živeo pred mart 1999?

Granit:

Sećam se koliko su nam zajednice bile podeljene. U centru Peći hodalo se različitim stranama ulice, zavisno od toga kojoj naciji pripadaš – ovuda Srbi, onuda Albanci. Tu odvojenost si osećao i bez otvorenog neprijateljstva.

Postojao je takozvani “policijski čas”, zabrana izlaska posle dva popodne. Šverc je cvetao jer je Jugoslavija bila pod sankcijama. Roba je stizala preko Crne Gore, a moj grad blizu granice postao je centar te trgovine. Ironično, neki od tih švercera su danas veliki tajkuni.

Živeli smo blizu stare čaršije, gde su ljudi prodavali cigarete i sitnice, dok su policajci svakodnevno upadali i rasterivali ih. Srpska policija ih je jurila, a ti si mogao da osetiš kako se etničke podele produbljuju. Sve se vrtelo oko nacionalne pripadnosti. Srbi su bili manjina, ali su imali vlast, dok su Albanci, iako većina, trpeli razne oblike represije. Do tada je svima bilo jasno koliko je segregacija postala duboka.

Imali smo kafić koji je ostajao otvoren i za vreme policijskog časa. Policija je često dolazila, a unutra su se muškarci iz kraja okupljali, pili i puštali patriotske pesme – među njima i moj otac, pošto je on bio vlasnik. Mi smo živeli sprat iznad i puštali muziku iz devedesetih, pop hitove i narodnjake, u zavisnosti od toga šta su gosti želeli. Sve je delovalo kao neki čudan film. Sve je bilo rizično, jer je policija mogla da povredi nekoga i zbog najmanje sitnice. Ali za mene kao dete postojalo je i neko čudno uzbuđenje – kao da živim u akcionom filmu u kojem su svakodnevne borbe postale nešto normalno.

P: Kako je tvoja porodica uspevala da drži kafić otvoren u tako napetim vremenima?

Granit:

Samu činjenicu da je kafić radio i što je muzika treštala moj otac je doživljavao kao čin prkosa.

Porodična kafana “Koli”, Peć, 1996/97. Sokol (Granitov brat, drugi sleva) i Granit (prvi sdesna) sa komšijama – porodični arhiv.

Jugoslavija se raspadala još od 1990, a Albanci su sve više tretirani kao građani drugog reda. To se videlo u ponašanju vlasti. Sećam se kako sam jednom išao sa majkom i prošli smo pored policajca s velikom puškom. Zagledao sam se u njegovo oružje, iz radoznalosti, a on je počeo da viče na mene tako divljački da sam imao osećaj da želi na licu mesta da me ubije. Nismo bili povređeni, verovatno zato što bi izgledalo loše da napadne dete i majku, ali taj trenutak mi je pokazao koliko su podele bile otvorene.

Grad je bio podeljen duž etničkih linija. Živeći blizu centra, gotovo svakodnevno smo viđali proteste – Albanaca jedan dan, Srba sledeći. Kao deca, ponekad smo se pridruživali i jednoj i drugoj strani. Sećam se da su Albanci pokazivali znak pobede, dok su Srbi koristili znak sa tri prsta. Jednom nas je komšinica Srpkinja videla kako pokazujemo dva prsta, izvukla nas iz protesta i odvela kući. Jezik mržnje bio je svuda, ali solidarnost među Albancima bila je zaista jaka, što se i očekivalo.

Devedesete su bile užasne. Totalno ludilo. Svet je izgledao kao da se raspada, i mi smo postali zarobljenici vlastitog straha, ostajući unutra tokom policijskog časa. Svet koji smo poznavali sve se više smanjivao, i sve što smo želeli bilo je da budemo ostavljeni na miru u svojim dnevnim sobama sa čajem, alkoholom, televizijom i malim udobnostima koje smo imali. Samo smo hteli mir.

To nije bio život, to je bilo puko preživljavanje. Ekonomija se raspala. Nezaposlenost je bila svuda. Škole su funkcionisale u tom čudnom paralelnom sistemu. Dinar je postao skoro bezvredan. Javni život je nestao, a trgovci su bili jedina nit koja je držala zajednicu na okupu. Bilo je to više od depresije – društvo koje se povlači, držeći se za mrvice normalnosti dok se sve drugo raspada.

Tako je bilo sve do kasnih devedesetih, kada su javne institucije gotovo u potpunosti bile pod kontrolom Srba, pa smo se još više osećali kao građani drugog reda. Pre tih tenzija i segregacije, sistem je stvorio jednu klasu ubeđenih socijalista – ljudi koji su iskreno verovali u sve što je država promovisala.

 

P: U takvim okolnostima, da li si već kao dete mogao da osetiš pogoršanje svakodnevne situacije, da postaje nepodnošljivo?

Granit:

Da, apsolutno. Sećam se jedne srpske proslave u gradu krajem 1998. Mislim da je jugoslovenska odbojkaška reprezentacija nešto osvojila, i Srbi su slavili svuda, pucajući iz pušaka u vazduh. Ja sam bio u kući, slušajući njihove pesme i mržnjom nabijene povike dok su meci padali po našem krovu. Bio sam preplašen, ali moja mama i stariji brat igrali su Nintendo, pokušavajući da me uključe da ne mislim o svemu tome.

Takođe se sećam kako su odnosi sa našim srpskim i crnogorskim komšijama polako propadali. Biti viđen zajedno postajalo je neprijatno, kao da su sve ove svakodnevne situacije povukle nevidljive linije. Neki su se pridružili policiji ili vojsci, potpuno ulazeći u sukob.

Jedno sećanje posebno ostaje: komšija u uniformi razgovarao je napolju sa svojom majkom. Podigao je glas, skoro kao da želi da ga čujemo, govoreći da treba da odemo pre nego što počnu racije, uzimajući šta god možemo. Delovalo je kao upozorenje zamotano u oproštaj. Čak su i prijateljstva iščezla, kao da su ljudi osećali da moraju da izaberu strane. Kada se osvrnem, izgleda da je svako znao da rat dolazi, ali mi smo se držali svojih kuća, nadajući se da bi stvari mogle da se vrate u normalu.

 

P: Da li je bombardovanje nešto što je albansko stanovništvo priželjkivalo, da li se o tome razgovaralo ili je došlo kao iznenađenje?

Granit:

Bilo je ogromno iznenađenje. Nismo mogli da zamislimo da NATO bombarduje Jugoslaviju. Svi su govorili da je Jugoslavija previše jaka, nedodirljiva – niko se ne bi usudio da je bombarduje. To verovanje se srušilo kada se zaista dogodilo, ali do tada je izgledalo nemoguće.

Mislim da je zato OVK nastala paralelno sa Rugovinom mirovnom inicijativom. Rugova nije mislio da će doći do strane intervencije, pa je zagovarao miran otpor i međunarodnu diplomatiju. Neki kažu da je zaista verovao da je to jedini put napred, i ja volim da mislim isto. Ali ubistva i represija su se nastavili, naročito u selima gde su ljudi trpeli mnogo goru štetu nego u gradovima.

Na kraju, bes je prelio čašu i ljudi u tim krajevima su rekli: “Dosta. Ako će ovako, borićemo se – nećemo samo sedeti i čekati čudo.” Kada je NATO konačno počeo bombardovanje, šokirao je sve.

 

P: I tako dolazimo do glavne teme o kojoj se prisećamo, tvoja sećanja na mart 1999… Čega se ti sećaš?

Granit:

Taj period je bio samo napetost i strah. Svaki dan donosio je nešto što te držalo na ivici. Sećam se pijanih srpskih policajaca kako jure prema nama automobilom, vičući nešto što nismo mogli da razumemo jer srpskim nismo baš dobro vladali. Stalno je postojala opasnost u svakom susretu, uz grubo nasilje i otvorene sukobe u selima oko mog grada. Ovo je bilo neposredno pre nego što je NATO počeo sa bombardovanjem.

Noć 24. marta pamtim vrlo jasno. Gledali smo albansku televiziju kada su objavili da je NATO počeo sa vazdušnim napadima. Beograd je bio pogođen! Moji roditelji su od sreće skočili. Delovalo je kao čudo, nešto što smo smatrali nemogućim zbog svih političkih prepreka. Taj potez Zapada delovao je kao blagoslov.

Te iste noći, Srbi – i civili i vojska – izašli su da se postaraju da niko ne slavi ili ne pokazuje reakciju. Unutra, u kućama, ljudi su ipak tiho slavili. Pretpostavljam da je slično bilo u većini kvartova. U našem naselju, gde su u blizini živela neka crnogorska i srpska domaćinstva, nismo mogli da pokazujemo emocije otvoreno.

P: Nemanja, 1999. si bio još mlađi, praktično mališan. A lokalni kontekst je, naravno, bio potpuno drugačiji. Da li se sećaš bombardovanja i kako si o tome prvi put čuo?

Nemanja:

Moje iskustvo sa bombardovanjem… Zapravo, sećam se prilično dobro iako sam tada imao četiri godine, jer je na neki način bilo prilično filmski.

Nemanja u parku u naselju Braće Jerković, Beograd, 1999. – porodični arhiv.
 

Tada smo živeli u Beogradu, u naselju Braće Jerković, u starom socijalističkom soliteru. Tokom bombardovanja brinuli smo se da, pošto je naša zgrada prilično visoka, možda će baš nju gađati, ili će je možda pogoditi neka zalutala raketa ili gelender od granate – tako da se stalno razmišljalo o tome da ne budemo u visokim zgradama dok bombardovanje traje.

Preživeli smo prvo bombardovanje u Beogradu, kojeg se ne sećam direktno. Ali drugi put, bili smo u Kraljevu i otišli smo tamo da pobegnemo od bombardovanja, a oni su na kraju bombardovali i Kraljevo. Sećam se da je bila mrtva noć i čuo sam nešto kako tutnji kroz prozore i sećam se da sam rekao mojoj tetki, bili smo tada kod nje: “Tetka, grmi napolju!”, a ona mi je rekla: “Ne. Bombarduju nas!”. Tako da je sve bilo kao u filmu… Da snimaš film o bombardovanju, ovako bi to izgledalo.

To je jedna uspomena. Ne sećam se da li je bila ista prilika, ista noć ili neka kasnija, ali se sećam stana u Kraljevu gde smo bili, takođe jugoslovenska brutalistička zgrada, 11-12 spratova, i opet je briga bila zbog visine i da li ćemo biti pogođeni, pa je konsenzus bio: svi idemo u podrum, jer ćemo tamo biti sigurni. Retrospektivno, kao odrasla osoba, deluje smešno, jer da su pogodili zgradu, ona bi se srušila na nas. Struja je bila isključena, sve je bilo u mraku, liftovi nisu radili, a mi smo bili na poslednjem, 11. spratu. Sećam se da smo žurno krenuli u podrum, preko stepenica, svi su bili napolju iz svojih stanova, naše komšije, stepeništa su bila zatrpana, i shvatili smo da niko nema lampu i da je mrak, pa je moj doprinos odlasku u podrum bio to što sam je ja imao – jasno se sećam te zelene fluorescentne igračkice automobila sa električnim svetlima, tako da sam išao prvi držeći svoj zeleni auto, i njegovim svetlima smo osvetljavali put dok smo silazili u podrum radi sigurnosti. Noć smo proveli tamo, niko nas nije gađao posebno, ali je pogođena vojna baza.

Zanimljivo je da se bombardovanje gotovo isključivo pamti kao srećna uspomena iz detinjstva. Sećam se da smo u Kraljevu svaki dan išli da se kupamo u Ibru, duge šetnje do podnožja planine Stolovi; sećam se da smo posećivali neke obrasle socijalističke spomenike, itd. Retrospektivno, bili smo samo nas dvoje na svim tim lokacijama, ali tada nisam mnogo razmišljao o tome. Mnogo kasnije, tetka mi je otkrila da je na sve te avanture išla sa mnom kako bismo izbegli stambene zone tokom bombardovanja. Logika je bila: ako krenu na civilno stanovništvo, sigurno neće bombardovati otvorene prostore. Svi ostali su bili zatvoreni u svojim stanovima, previše uplašeni da izađu. Ironično, neke od mojih najsrećnijih uspomena iz detinjstva omogućio je egzistencijalni strah od bombardovanja…

Nemanja sa ocem u parku Tašmajdan, Beograd, 1999. – porodični arhiv.

Nemanja sa ocem u parku Tašmajdan, Beograd, 1999. – porodični arhiv.

Sećam se okoline i njenog raspoloženja, što takođe smatram zanimljivim. Od odraslih sam dobijao neku vrstu prkosa. Ne sećam se da je bilo mnogo straha, sećam se stava u stilu “Ko ih j***!”, neka vrsta ogorčenja – “Kako li se samo usuđuju, vratićemo mi njima.” Dve stvari se posebno sećam… bio je neki slogan, koji tada nisam razumeo, ali sada razumem – “Monika stisni zube!”, aludirajući na skandal Billa Clintona, i onda pesma Riblje Čorbe “Avionu, slomiću ti krila!” bila je posebno popularna u to vreme, često puštana. To je bila starija pesma, nije napisana sa bombardovanjem na umu, ali je korišćena kao vid otpora.

Bio je jak osećaj zajedništva, svi smo kroz to zajedno prolazili, ali niko nije pričao o tome zašto se to dešava. Nije bilo nikakve samorefleksije o razlozima bombardovanja, ja sam jednostavno znao da nas bombarduju, kao da je neko iznenada odlučio: “Ne volimo ove Srbe, hajde da ih bombardujemo!”

 

P: Sećaš li se išta o politici tog vremena?

Nemanja:

Što se tiče politike i mog uključivanja u nju, tu sam imao najviše problema da rekonstruišem hronologiju događaja. Vodili su me na razne opozicione skupove, ali ne znam da li je to bilo pre ili posle bombardovanja, samo se sećam nekoliko stvari. Tada smo živeli u Braće Jerković, ja, majka, otac, sa očevom majkom, mojom bakom, svi zajedno. Dok su majka i otac bili na poslu, obično sam bio kod bake koja je, kao sve bake, gledala Pink TV i RTS. Na nacionalnoj televiziji sve je bilo Miloševićeva propaganda, Slobodan Milošević mi je bio poznat, bio je naš predsednik. Jednom, moglo je biti proleće 1999, kada smo tetka i ja vraćali se u Beograd iz Kraljeva autobusom, autobus je stao da primi tri vojnika u punoj uniformi, sa puškama. Tetka se protivila da uđu sa oružjem, pa je vozač naredio da vojnici stavljaju puške pozadi. Jedan od njih, iznerviran, seo je pored mene, a ja sam ga gledao zadivljeno i šapnuo sebi: “Vau, vojnik otadžbine!” Tetka tvrdi da je videla kako mu je jedna suza skliznula niz obraz kada je to čula.

Kasnije bi me druga tetka vodila na nekoliko opozicionih skupova, uključujući jedan, mislim u Nišu, Koštuničin skup, verovatno pred predsedničke izbore, dakle najverovatnije posle bombardovanja. Nosila me je na ramenima, a ja sam pitao šta je ovo, ko je ovo, i rekla mi je: “Ovo je Koštunica, on se kandiduje protiv Miloševića.” Sećam se da sam rekao: “Šta Koštunica radi mom Slobi?”, često citirano u porodici, “Šta hoće ta Koštunica”, dakle, da, pogrešno sam rodno odredio Koštunicu.

Uglavnom, onda su mi objasnili da je Milošević loš, a ja na to odgovorim: “Stvarno!?” Tako da su me zapravo vodili na nekoliko opozicionih protesta i skupova, i tu je počela moja opoziciona politička svest.

P: Granite, posle početnog iznenađenja i olakšanja, kako su se stvari dalje odvijale za tebe i tvoju porodicu?

Granit:

Kad je bombardovanje počelo, srpske snage su se obrušile u besu. Paravojne grupe su počele da čine zločine. Počela su masovna proterivanja. Upadali su u kuće, izvlačili ljude napolje i skupljali ih u centru grada.

To se desilo dva puta, koliko se sećam – ljude su uglavnom slali u Albaniju, ali i u Crnu Goru. Većinu su tovarili na kamione i odvodili do Albanije, često ostavljajući ih blizu granice.

Mi smo tada bili kod moje tetke, a dva dana kasnije paravojne jedinice su se vratile po one koji nisu otišli. Znali su da mnogi neće otići dobrovoljno. Sećam se da su prolazili našom ulicom i pričali sa jednom komšinicom Crnogorkom, koja im je rekla ko se još krije.

Došli su i do naše kuće, ali su teško našli ulaz, jer je to bila stara osmanska kuća sa skrivenim vratima. Moj otac je zabarikadirao vrata velikom peći, ali su ipak uspeli da provale. Dali su nam pet minuta: “Ili idete, ili ćemo vas pobiti.” Nismo imali izbora.

Dok smo izlazili, Srbi su nas iz svojih kuća vređali. Sećam se da je moja majka menjala pelene mom mlađem bratu dok je sedela na zemlji. U toj situaciji, neki su dobacivali sarkastične komentare da je gimnastika dobra za zdravlje, ili da ovo zaslužujemo, dok smo išli ka kamionima. To pokazuje koliko je sve bilo podeljeno. Kad se osvrnem, imali smo sreće što nije bilo gore.

Odveli su nas u gradsku sportsku halu, gde smo proveli noć. Kasnije smo saznali da su nas tamo smestili jer je hala bila pored vojne baze. Ideja je bila da, ako NATO gađa bazu, pogodi i civile – bili smo živi štit. Tako su nam rekli, mada NATO nikad nije bombardovao taj deo.

Sutradan su nam rekli da se opet spakujemo i idemo u centar grada, gde su čekali kamioni i autobusi za Albaniju ili Crnu Goru. Baza i hala su bile blizu kuće moje tetke. Njen muž, kojeg smo poveli putem, krio se na tavanu i bio je potpuno šokiran kada smo ga našli. Govorio je da je noću viđao buldožere i kamione kako kopaju masovne grobnice, ali tada mu nismo verovali. Bio je očigledno traumatizovan.

Proveli smo još jednu noć kod njih. Sledećeg jutra smo zamolili jednog komšiju, prijatelja moje tetke, da nas sedmoro odveze do autobuske stanice. Pošto je bio Crnogorac, mogli smo da prođemo kroz kontrolne punktove, što nam je verovatno spasilo živote.

Neki ljudi su sami peške išli do Crne Gore. Tako smo i mi odlučili, prema Rožajama, najbližem gradu. Na poslednjem punktu sam video razbijene radnje i grupe Roma i Aškalija pored puta. Rugali su nam se dok smo čekali u redu za autobuse. To mi je ostalo urezano, i kasnije se u porodici pominjalo kao objašnjenje, iako nepravedno, za osvetu koju su neki Albanci posle rata činili prema drugim manjinama.

Sećam se da sam se uvukao u neke polupane radnje i uzeo šta sam mogao. Nismo uspeli da dobijemo mesto u autobusu, pa smo se pridružili drugima koji su peške krenuli ka Crnoj Gori. Dok smo se peli uz planine, videli smo kako naš grad gori dole ispod nas. U Rožajama su nas Bošnjaci dočekali toplo. Te noći smo spavali u štali sa konjem. Bilo je iznenađujuće dobro – peć nas je grejala, iako je tokom noći došlo još ljudi, pa je konj morao napolje, što mu se baš nije svidelo.

Sutradan smo otišli u Ulcinj, nadajući se da ćemo tamo naći vezu, jer su veze između Ulcinja i Peći bile jake. Bili smo šokirani kad su nas neki Albanci tamo pitali: “Kako ste samo smeli da se pobunite protiv ove države?” Bolelo je to čuti od svojih sunarodnika.

U Ulcinju nismo imali gde da spavamo ni novca, pa smo provalili u jednu vilu! Ušli smo moj otac, muž moje tetke, jedan porodični prijatelj i ja. Ostali smo tamo deset dana – to je bila najveća kuća koju sam ikada video.

Hrane je bilo malo. Humanitarnu pomoć često bi uzimali lokalci pre nego što bi stigla do izbeglica. Živeli smo od jednostavnih obroka, hleba sa šećerom. Komšije nisu bili baš ljubazni, iako su shvatali našu situaciju.

Na kraju smo autobusom otišli u Albaniju. Preko daljih rođaka proveli smo jednu noć u kući gradonačelnika Skadra – potpuni luksuz za izbeglice. Ali sam Skadar je bio u očajnom stanju – još uvek uništen od Hoxhinog režima i nemira devedesetih.

Odatle smo uz pomoć porodice otišli u Drač. Hteli smo da se pridružimo majčinoj porodici u Makedoniji, ali je granica bila zatvorena, pa smo ostali zarobljeni. Srećom, porodica koja nas je primila u Draču bila je bogata, što je tada za Albaniju bilo retko. Dali su nam mali stan u kojem smo ostali tri meseca.

Drač je dobijao najviše pomoći jer je to najveća albanska luka. Vremenom je hrane bilo u izobilju, čak sam se za tih par meseci ugojio pa opet smršao.

Ali Drač je bio haotičan. Ulice nisu bile asfaltirane, oružja je bilo na sve strane, a nasilje se dešavalo svakodnevno. Moj brat i otac su videli ubistvo dok su šetali – za nas šokantno, ali za lokalce izgleda sasvim normalno. Posle njihovog građanskog rata, Albanci su delovali nepovezano i puni nepoverenja jedni prema drugima. Nama je bilo teško da shvatimo kako isti narod može biti tako podeljen.

Ipak, gostoprimstvo koje smo tamo doživeli bilo je neverovatno. Još uvek sam duboko zahvalan porodici koja nas je primila i samoj Albaniji. Taj osećaj neće nikad nestati.

Moj brat i ja smo se brzo sprijateljili sa decom iz komšiluka. Brzo smo pokupili centralni albanski dijalekat, koji se mnogo razlikovao od našeg. Razgovori su nam bili zabavni, puni smeha i igre, kao most između dva govora.

Porodica koja nas je primila bila je neverovatno velikodušna. Prvo su nam dali svoj stan na nekoliko nedelja, a zatim nas preselili na svoje imanje – parking. Moj otac je tamo dobio posao kao čuvar. Za mog brata i mene, taj parking je postao igralište. Provodili smo dane sa čuvarskim psima, igrajući se sa novim drugarima. U međuvremenu, roditelji su stalno pratili vesti ili odlazili u obližnji izbeglički kamp koji su vodili Italijani.

Trpezarijski sto na parkingu u Draču, Albanija, gde je Granitova porodica živela u maju/junu 1999. Granitov otac Feti i brat Sokol desno, osoba levo nepoznata – porodični arhiv.

Onda je jednog dana stigla vest: NATO je naterao Jugoslaviju na kapitulaciju. Bombardovanje je završeno. Posle tri meseca u Draču, moj otac je rizikovao. Neprimećen se ukrcao na kamion koji je išao nazad ka Kosovu da proveri šta je ostalo od naše kuće.

Kada je stigao u naš grad, jugoslovenska vojska je već otišla, a KFOR je stigao. Naša kuća je još uvek stajala. U Draču smo čekali u neizvesnosti, u strahu da se možda neće vratiti. Kada se napokon pojavio sa vešću da je kuća tu, ponovo smo dobili nadu. Dve nedelje kasnije spakovali smo ono malo stvari što smo imali i krenuli kući, ostavljajući iza sebe parking, pse čuvare i život koji smo uspeli da sklepamo u izgnanstvu.

P: Kada se cela porodica na kraju vratila, šta ste zatekli kod kuće? I kako se nastavio svakodnevni život?

Granit:

Povratak je bio šokantan. Vratili smo se u grad u ruševinama. Miris izgorelih zgrada osećao se još dve godine. Većina infrastrukture bila je uništena ili oštećena. Ljudi su živeli u šatorima ili improvizovanim skloništima, ali i pored toga vladala je neka čudna radost i optimizam.

Naša kuća nije bila spaljena, ali je skoro sve unutra bilo pokradeno. Svuda su ljudi pričali ratne priče – neprestano, svi uglas – ali na neki čudan način veselo, s obzirom na to kroz šta su prošli. Bilo je slavlja, ljudi su pili i igrali, čak i kada hrane nije bilo dovoljno.

 

Duga čaršija – Stari pazar, Peć, avgust/septembar 1999. – na nekoliko metara od porodične kuće Granita. Foto: Lubomir Kotek/OEBS

Trgovac se vraća u razorenu staru čaršiju u Peći, Kosovo, leto 1999. Foto: Lubomir Kotek/OEBS

After the war, things changed. Some neighbors, especially those who'd recently moved from villages to the city, criticized us for using Serbian words. Back then, Serbian words were still common in our vocabulary.

I remember playing with kids, and if someone said "košarka" (basketball), they'd get corrected: "No, say 'koshi' in Albanian! That's forbidden now." We'd obey, and over time, this changed how we spoke. Many Serbian words got replaced with English ones.

Posle rata, stvari su se promenile. Neki komšije, naročito oni koji su se tek doselili iz sela u grad, kritikovali su nas što koristimo srpske reči. Tada su srpske reči i dalje bile uobičajene u našem govoru.

Sećam se da smo se igrali s decom, i ako bi neko rekao “košarka”, odmah bi ga ispravili: “Ne, reci koshi na albanskom! To je sad zabranjeno.” Mi bismo poslušali, i vremenom se način govora promenio. Mnoge srpske reči zamenile su engleske.

P: Kako su te jezičke promene posle rata odražavale šire društvene promene koje su se dešavale?

Granit:

Zajedno sa tim promenama u jeziku došle su i jače predrasude i mržnja. Počeli smo da koristimo pogrdne izraze za Srbe. Većina Albanaca je verovala da se Srbima ne može verovati. Čak i ako bi delovali ljubazno, govorilo se da je to samo maska, samo politika. Takvo razmišljanje postalo je uobičajeno i čini mi se da je i dalje prisutno.

Strah od toga da budeš tretiran kao manje vredan i danas utiče na ljude. Ponekad neko u šali kaže: “Ako ti dovedem Srbina, ponašaćeš se kako treba”, ali to pokazuje koliko je dubok taj trag – kada si bio tretiran kao neko niži. To se teško zaboravlja.

“Škja/Škije” je stara albanska reč za Srbina/Srbe, ali je postala uvredljiva, naročito tokom devedesetih. Neki je povezuju sa rečju “shky/shqyes” – “rastrgnuti, cepati”, pa kažu da su Srbi tako nazivani jer su bili razarači – navodno još od davnina.

Posle rata, UNMIK je pokušavao da obeshrabri upotrebu tog izraza, jer se počeo smatrati govorom mržnje. Ne verujem da je ta reč u početku bila zamišljena kao uvreda, ali sukob je očigledno promenio njeno značenje.

Strah je ipak ostao. Sećam se stalnih upozorenja na mine koje su ostavile srpske snage. Spaljene kuće i visoka trava smatrali su se zabranjenim mestima, jer se verovalo da skrivaju smrtonosne zamke ili bombe prerušene u igračke. To me je proganjalo i nije mi davalo da spavam, naročito zato što sam voleo igračke.

Još jedna briga bili su otmice koje su počele da vrše nove bande nakon dolaska stranaca. Mog školskog druga su oteli, ali ga je KFOR spasao. Čudno je bilo to što su ga onda vodili iz razreda u razred da svima ispriča svoju priču. Nastavnici su mislili da će to biti dobra lekcija, ali kada se sad osvrnem, to je bio užasan način da nas uče o opasnostima oko nas.

Nemanja:

Kad je reč o mom shvatanju onoga što se dešavalo tokom bombardovanja, ja apsolutno nisam imao pojma ko su Albanci, da uopšte postoje. Zapravo mi je trebalo dosta vremena da sam otkrijem sve te stvari, jer me tome niko nije učio. Prošlo je dosta, možda i sramotno mnogo godina, dok nisam shvatio da su “Šiptari” i Albanci jedno te isto, jer su mi te grupe pominjane u različitim kontekstima. Na primer, Šiptari u fudbalu – kad god bi bila utakmica Srbija protiv Albanije, svi moji vršnjaci bi išli protiv Šiptara. Ja nisam imao pojma ko su ti ljudi, samo sam znao iz konteksta da je biti Šiptar nešto loše.

Postojala je i jedna odvratna, majmunska tradicija u svlačionici, pre i posle fizičkog, kad bismo se presvlačili u odeću za školu, koja je glasila: “Ko ne skače taj je Šiptar”. Znači, morao si da skačeš da te ne bi obeležili kao Šiptara.

A Albanci… o njima nikad nisam ništa čuo. Jedini kontekst u kojem sam naišao na taj pojam bio je u šahovskom klubu, od svih mesta. U šahu postoje takozvana otvaranja, već izračunate i teorijski obrađene sekvence prvih poteza koje se pamte, i sva ona imaju imena – na primer Sicilijanka, Italijanka, Skandinavka, Damin gambit i tako dalje. U našem klubu, kad god bi neko odigrao neki netipičan, glup potez, nasumično pomerio pešaka, nešto potpuno nepromišljeno i neteorijsko, trener bi rekao: “On igra albansko otvaranje – igra Albanku”. To je bila uvreda, u smislu da tako igraju samo najgluplji. To je bilo jedino što sam znao o Albancima – i trebalo mi je vremena da shvatim da se radi o istim ljudima.

 

P: Kako misliš da su narativi u obrazovanju uticali na razumevanje mladih o onome što se dogodilo?

Granit:

U školi smo o sukobu učili u petom razredu istorije. Nastavni plan i program su tada bili novi. Ono što smo učili uglavnom se fokusiralo na muške borce – samo oni koji su se borili dobijali su priznanje, dok su druge borbe ostajale neprimećene.

O Srbima se nije mnogo govorilo; prikazivani su uglavnom kao loši momci. Poruka je bila da je borba jedini odgovor na ugnjetavanje, a otpor OVK je prikazivan kao ispravan pristup. To je predstavljeno i kao razlog zbog kojeg je NATO na kraju intervenisao. Odluka OVK da se naoruža smatrana je ključnom u ubeđivanju NATO da ih podrži. To je bila glavna poruka od ljudi koji su podigli oružje.

Mirni otpor se ponekad pominjao, ali je često bio zapostavljen.

Posle rata, OVK je postala svojevrsna vlast, usmeravajući bes – a ponekad i nasilje – prema onima koji su viđeni kao saradnici ili simpatizeri Srbije. Ispod svega toga postojale su starije podele: dugogodišnji prezir prema selu iz gradova, gde su ljudi često bili omalovažavani kao seljaci – nešto što seže još iz vremena Osmanskog carstva.

Devedesetih, ta podela je postajala sve jača, iako su lideri propovedali albansko jedinstvo. Posle rata, jedinstvo je popustilo pred osvetom, dok su seljaci vraćali račune gradskim ljudima. Ljudi iz gradova ponovo su gledali na seljake s prezirom, i dok je solidarnost ostajala glavna priča, pojavile su se pukotine.

To je stvorilo određenu otvorenost koja je olakšala istraživanje složenosti. Na primer, bilo je slučajeva gde su ljudi sa “neprijateljske” strane rizikovali kako bi pomogli drugima, uključujući i spasavanje moje porodice. Posle rata, seljaci su postali neprijateljski nastrojeni prema gradskim ljudima, dok su građani umanjivali herojstvo seljaka komentarima poput: “Nisi bio jedini, svi smo učestvovali” ili “Nisi sam to uradio, NATO je onaj koji je odbacio neprijatelja nazad.”

Napetost između mirnog i nasilnog pristupa nije imala sredinu sve do 2-3 godine posle rata, kada su ljudi polako počeli da raspravljaju o nijansama i udaljavali se od apsolutnih pogleda na Srbe. Ta otvorenost nam je omogućila da istražimo i dobre i loše strane prethodnog sistema.

Ova promena je pokrenula nove debate u društvu. Neočekivano, ponekad ide u drugu krajnost, gde ljudi, zbog sitnih mana koje svako može imati, druge iz svoje etničke grupe posmatraju kao manje vredne.

P: Nemanja, kakvo je tvoje iskustvo sa tim kako se ovaj period učio u srpskim školama? Kakvu narativnu priču si tamo susreo?

Nemanja:

Između NATO bombardovanja i trenutka kada sam trebao da učim o tome u školi prošlo je dovoljno vremena da postoji istorijska distanca, da se izvuku neki zaključci i da se pripremi plan nastave. Ono što se zapravo desilo bilo je da, pošto se istorija uči hronološki, a ovo je bila najnovija istorija u našim knjigama, kada smo stigli do moderne istorije, lekcija o ratovima devedesetih ostavljena je za poslednji čas pred kraj školske godine, pa je profesorima bilo vrlo lako da je jednostavno preskoče. I u osnovnoj i u srednjoj školi, preskakali smo lekcije koje su obrađivale ratove devedesetih. U srednjoj školi se sećam da sam samo bacio pogled na lekciju, za svoju informaciju. Sećam se da je pomenuto NATO bombardovanje, ali bez objašnjenja zašto smo bombardovani, dok je većina lekcije bila o “Oluji”, sa velikom fotografijom traktora i konvoja koji izlaze iz Hrvatske, tako da je sama lekcija – koju nismo ni radili – bila fokusirana na srpsku žrtvu i nije pomenuto ništa o zločinima koje je počinila srpska strana, niti zašto se bombardovanje desilo.

Moj utisak iz osnovne i srednje škole jeste da su nastavnici zapravo koristili ovu priliku da izbegnu da o tome predaju, jer su verovatno znali da su udžbenici potpune gluposti i nisu želeli da dožive kognitivnu disonancu predajući nam nešto što je država podržavala[NG1] . To je moj utisak o mojim nastavnicima istorije, koji su oboje bili vrlo dobri i nisu bili nacionalisti u svojim politikama, ali je to bila vruća tema i hteli su da je izbegnu, koristeći kraj školske godine. Zato ni danas nemam kompletnu sliku…

Ipak, u odbranu mojih nastavnika istorije, mogla se primetiti njihova politička orijentacija po tome kako su obrađivali srpsku srednjovekovnu istoriju. Zaista su nam pričali o Milutinu i Dragutinu kako izvlače oči jedan drugom, kako su bili vazali Osmanlijama, razmatrali prihvatanje islamske vere, sve te srednjovekovne gluposti koje se danas “ulepšavaju”, tipa “bili su hrišćanski vladari”. Ali naši nastavnici su nam govorili kako jeste – da su bili brutalni, licemerni, u stalnim pregovorima s papom oko prelaska na katoličanstvo, šta god da je trebalo. Tu je postojala neka vrsta rušenja mitova, što je možda razlog zašto kod mene lično nikada nije ukorenjena ona nacionalistička priča.

Takođe bih bio nepravedan ako ne bih spomenuo izvrsnu građansku nastavu koju sam imao u osnovnoj školi. Imao sam sjajnu nastavnicu građanskog vaspitanja kojoj zaista dugujem što sam danas ovde, jer nas je učila sve o toleranciji i demokratiji. Mislim da je program uvođenja građanskog vaspitanja za mene bio ogroman uspeh – usadio mi je svest da postoje i drugi ljudi, i da njihovo postojanje ni na koji način ne utiče na mene i moj život. Takođe je probudio u meni želju da se bavim politikom, koja je kasnije dodatno razvijena kroz srednju školu, ali upravo ovde se rasplamsala moja strast prema društvenim naukama.

P: Kakvi su tvoji utisci o ovom razgovoru, postoji li neka poruka kojom bi želeo da ga završiš?

Nemanja:

Zaključiću anegdotom o prvom susretu Granita i mene. Bilo je to 2020. godine, tokom putovanja na Kosovo radi promocije naše publikacije Perspectives, koja je obeležavala 20 godina od kraja rata na Kosovu. Granit nam je bio preporučen kao lokalna “veza”, osoba sa kontaktima u medijima koja može da obezbedi njihovo izveštavanje o našem događaju. Nakon što je događaj završen, tim je ručao zajedno sa Granitom, koji me je impresionirao kao bučan, druželjubiv, bradati riđokosi muškarac sa jasno artikulisanim progresivnim političkim stavom i sposobnošću da se nasmeje ekstremima nacionalnih osećanja sa obe strane. Ispričao nam je o deci rođenoj krajem 1990-ih na Kosovu koja su dobijala imena po zapadnim političarima koji su podržavali NATO intervenciju, kao što su Tonibler, Bilklinton i Medlinolbrajt, a ja sam mu rekao da su iste te osobe predmet raznih čudnih teorija zavere u kojima toliko duboko mrze Srbe i Srbiju da ne bi stali ni pred čim da nas unište. Dobro smo se nasmejali tim apsurdima. Bilo je jasno da je čovek po mom ukusu, iako sam sa 24 godine tada prvi put razgovarao s jednim Albancem. Za razliku od mnogih mojih vršnjaka, imao sam sreću da mogu reći da mi ta veštačka nacionalna podela nikada zaista nije mnogo značila.

Granit:

Dolazeći sa suprotnih strana iste istorije – ja iz Peći, ti iz Beograda – odrasli smo sa potpuno različitim shvatanjima rata. Na Kosovu, otpor je bio centralan; u Srbiji, sukob je često bio ignorisan ili iskrivljen. Ipak, oboje smo preispitivali narative koje smo nasledili i na kraju razvili osećaj za pravdu i sećanje. Sećam se našeg prvog susreta 2020. godine, tokom posete tima hbs-a Prištini i predstavljanja broja časopisa Perspectives. Bio si uglavnom tih, ali vrlo prisutan. Smejao si se mojim šalama, posebno onima koje su ismevale nacionalističke stavove u našim društvima, što mi je govorilo više od bilo kojih reči. Nikada ti to nisam rekao, ali u tebi sam osetio oštar kompas za pravičnost i kritički pogled prema sistemima u kojima živimo. Samo to je bilo dovoljno da te vidim kao prijatelja. Malo sam tada znao da ćemo zapravo završiti radeći zajedno.

Zaista mi se dopada što je ovaj razgovor bio o stavljanju perspektiva jedne pored druge i otvaranju prostora za nijanse, za iskreno pričanje o traumama iz prve ruke, druge ruke, ličnim, međugeneracijskim i kolektivnim. Možda ovo ne donosi ništa više od prostora da sedimo sa neprijatnošću i najboljom istinom koju poznajemo, ali u regionu oblikovanom tišinom i selektivnim pamćenjem, i to deluje kao značajan korak.

Granit (levo) i Nemanja (desno). Beograd, 2023. Porodični arhiv.

Kratka hronologija ključnih događaja

 

1989. – Srbija pod Slobodanom Miloševićem ukida autonomiju Kosova; počinje intenzivnija represija nad kosovskim Albancima.

 

1990-ih – Kosovski Albanci uspostavljaju paralelne sisteme u odgovoru na tešku državnu diskriminaciju.

 

1996–1999. – Oružani sukob eskalira između Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i srpskih/jugoslovenskih snaga.

 

Mart 1999. – NATO pokreće vazdušnu kampanju protiv Jugoslavije nakon neuspešnih mirovnih pregovora i rastućeg nasilja na terenu.

 

Mart/jun 1999. – U odmazdi, srpske snage sprovode masovne deportacije, ubistva i etničko čišćenje kosovskih Albanaca.

 

Jun 1999. – Srpske snage se povlače; KFOR i UNMIK predvođeni NATO-om preuzimaju kontrolu nad bezbednošću i upravljanjem Kosovom.

 

2008. – Kosovo proglašava nezavisnost od Srbije, koju Srbija i druge, uglavnom nezapadne zemlje, ne priznaju.

Rečnik pojmova

UNMIK: Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, odgovorna za upravljanje Kosovom nakon rata (od 1999. godine).

 

OVK (Oslobodilačka vojska Kosova): Paravojna organizacija kosovskih Albanaca koja se borila protiv srpskih snaga tokom 1990-ih.

 

Otpor: U kosovskom kontekstu odnosi se i na oružani otpor (OVK) i na nenasilni otpor predvođen civilnim društvom i Demokratskim savezom Kosova (na čelu sa Ibrahimom Rugovom) tokom 1990-ih.

Međugeneracijska trauma: Prenošenje emotivnih i psiholoških posledica rata i nasilja sa jedne generacije na drugu.

 

Selektivno pamćenje: Praksa sećanja samo određenih narativa prošlosti, često u političke ili nacionalističke svrhe.