Izborni sistem i zagarantovana mesta pogoduju hrabrim novim akterima koji nisu iz većine čak i sa minimalnim nivoom podrške birača, bez obzira na nivo učešća Srba, i mogu ih pretvoriti u političke kingmejkere na lokalnom i nacionalnom nivou. Bojkoti su samodestruktivna strategija, a građanski otpor je dobra kratkoročna strategija za mobilizaciju i privlačenje pažnje, ali ne i ona koja garantuje rešenja. Izborna godina 2025. je trenutak istine za kosovske Srbe.
Pre nešto više od godinu dana, kada su Briselski i Ohridski sporazumi između Kosova i Srbije počeli da se urušavaju, nije bilo jasno ko zapravo kontroliše osetljivi srpski sever Kosova. Da li je to bila Srbija preko kriminalnih mreža Milana Radojičića, zajedno sa paralelnim srpskim državnim institucijama koje dele većinu dostupnih poslova i beneficija? Da li je to bila kosovska vlada sa svojim Specijalnim policijskim snagama koje sprovode kosovske zakone zajedno sa novoizabranim albanskim gradonačelnicima (sa 1-3% glasova), koristeći prazninu nastalu nakon što su lokalni Srbi napustili institucije? Da li su to bile statusno neutralne misije KFOR i EULEX sa svojim operacijama na terenu i diplomatskom težinom njihovih ambasada?
Borba za kontrolu nad severom bila je obeležena stalnim ispitivanjem i testiranjem granica ove praznine u vlasti od strane lidera Kosova i Srbije, Albina Kurtija i Aleksandra Vučića. Na njihove procene uticala je i šira geopolitička neizvesnost izazvana ratom u Ukrajini, ali i potreba da se zadovolji nestrpljenje domaće nacionalističke javnosti. Ovaj period međusobnog odmeravanja snaga naglo je prekinut napadom u Banjskoj, čiji je krajnji ishod bila potpuno nova situacija na terenu – sasvim drugačija od one koju su napadači nameravali.
Kada su srpske pobunjenike predvođene Radojičićem brzo suzbile kosovska policija i NATO mirovnjaci, neki su to protumačili kao Vučićevu preteranu reakciju u trenutnim geopolitičkim okolnostima, upadanje u Kurtijevu zamku i prepuštanje političke pobede. Nakon Banjske, Vučić je postao oprezniji i nastojao je da popravi štetu nanetu svom imidžu na Zapadu. Kosovske bezbednosne strukture su ovo iskoristile da bez otpora uđu na sever, uspostavljajući punu kontrolu nad teritorijom i rasformirajući gotovo sve srpske paralelne institucije (osim zdravstvenih i obrazovnih) bez značajnijeg odgovora iz Beograda.
Ipak, opisati ovu novu realnost kao pobedu kosovskog suvereniteta bilo bi nerealno, jer je situacija dugoročno neodrživa i neproduktivna. Teritorije se ne mogu delotvorno i pravedno kontrolisati ako većina stanovništva smatra vladajuće institucije nelegitimnim i neprijateljski je nastrojena prema njima. Trenutna atmosfera nepoverenja je recept za stalne napetosti i sukobe, kao što smo već videli kroz proteste srpske zajednice i preterane reakcije policije koje često dodatno pogoršavaju situaciju.
Kosovski Srbi sa severa su se našli između čekića i nakovnja – Kurtijevih i Vučićevih pokušaja da ostvare političke pobede, uz stalno promenljive geopolitičke okolnosti prošle decenije. Tokom protekle godine bili su izloženi naporima kosovske vlade da uspostavi suverenitet kroz pristup zasnovan na sili koji, poput hemoterapije, uništava mnoge zdrave ćelije neophodne za pokušaj integracije.
Na primer, u ime borbe za uspostavljanje vladavine prava, vlada i njeni predstavnici su redovno napadali ili odbacivali zabrinutosti organizacija civilnog društva kosovskih Srba koje rade na međuetničkoj saradnji i držali paternalističke pridike o tome ko i kako treba da predstavlja interese srpske zajednice. Vlada je takođe bezobzirno ugrozila egzistenciju običnih građana koji su primali beneficije poput srpskih državnih penzija, ne nudeći im nikakva alternativna rešenja. Simbolični postupci poput uklanjanja ćirilice sa putokaza (na šta postoji ustavno pravo) i trijumfalno isticanje takvih akcija u medijima, Srbima su više ukazivali na težnju ka albanskoj dominaciji nego ka uspostavljanju vladavine prava.
Ovakav pristup teško da može da pridobije ljude ili da pokaže otvorenost za učešće kosovskih Srba u političkom i društvenom životu Kosova ¬¬¬¬¬— ne predstavlja održivu strategiju za kosovske napore da učvrsti svoj suverenitet, koji u krajnjoj liniji zavisi od spremnosti ljudi da ga prihvate kao legitiman. Da ne pominjemo ogromnu štetu koju je ova strategija nanela međunarodnom ugledu Kosova, narušavajući njegov kredibilitet kod saveznika i otežavajući napore da se pridruži međunarodnim institucijama.
Štaviše, ovakav pristup je samo dodatno učvrstio vezanost kosovskih Srba za Beograd kao izvor zaštite i podrške. Kosovski Srbi možda više ne mogu da primaju beneficije od srpske države unutar Kosova, sada kada institucije poput Poštanske banke više ne postoje. Ali kao odgovor na tu situaciju, Beograd je značajno povećao iznose koje mogu da prime u novootvorenim objektima odmah preko granice.
Bez obzira na ovu "novu realnost", ključna odlika stare realnosti opstaje: kosovski Srbi ostaju zarobljeni između interesa Beograda koji vodi regionalne hegemonističke igre preko njihovih leđa, i pritisaka vlade u Prištini koja je otvorena samo za Srbe koje smatra potpuno lojalnim i odvojenim od bilo kakvog uticaja iz Beograda (kojih je zanemarljivo malo). Većina kosovskih Srba, posebno onih na severu, već dugo oseća da nema nikakav uticaj na dešavanja i – naročito nakon ubistva Olivera Ivanovića – nije imala ličnosti sa dovoljnim moralnim autoritetom da povrati taj uticaj. Ivanovićevo ubistvo i stalno zastrašivanje Srba koji se usude da se suprotstave Beogradu poslužili su kao jasno upozorenje svakome ko bi se usudio da krene nezavisnim putem. Ovo je uverilo većinu kosovskih Srba da je jedini izvodljiv način njihovog učešća taj da Beograd bude uključen i da podržava takvo učešće.
Ipak, rašireno mišljenje među mnogim Albancima da kosovski Srbi odbijaju da učestvuju u institucionalnom životu Kosova isključivo zbog pritisaka iz Beograda takođe je donekle iluzija. Protivljenje Kosovu kao državi duboko je ukorenjeno i predstavlja stav većine stanovništva, posebno na severu. Zapravo, jedan deo nezadovoljstva na severu prema Beogradu potiče upravo od toga što ih je naterao na integraciju u kosovske institucije nakon Briselskog sporazuma 2013. godine. Nedavno napuštanje bezbednosnih institucija 2022. godine bilo je zahtev sa terena od lokalnih Srba uznemirenih jačanjem ovlašćenja Prištine, isto koliko i politička odluka iz Beograda.
Međutim, protekla godina je možda pružila pouku kosovskim Srbima o tome koliko je bila štetna i kontraproduktivna njihova ishitrena odluka da bojkotuju institucije – uključujući i nedavni referendum za opoziv albanskih gradonačelnika na severu – po njihove sopstvene interese. Ideja da kosovski Srbi mogu da ponove otpor koji su kosovski Albanci pružali tokom 90-ih protiv Srbije, kroz potpuno povlačenje iz sistema, i da se nadaju istom ishodu, može da funkcioniše kratkoročno u privlačenju međunarodne pažnje na njihov položaj i pritužbe. Ali u mnogim suštinskim aspektima stvarnost je neuporediva, jer su formalna prava u podeli vlasti koja kosovski Srbi već imaju na raspolaganju ako bi izabrali da učestvuju, kao i ona koja bi mogli da dobiju kroz briselski dijalog, neuporediva sa režimom koji je Milošević uspostavio. Isto važi i za mehanizme koje kosovski Srbi imaju na raspolaganju za sprovođenje takvih formalnih ovlašćenja, pre svega kroz instrumente pritiska Zapada prema Kosovu.
Ohrabruje što nekoliko novih političkih aktera na severu shvata ozbiljnost trenutnog momenta i pokušava da pokrene delovanje iz naroda. Takođe je zdravo za kosovsku demokratiju što oni izazivaju sistem kroz proteste i ulične akcije, bez obzira na povremene preterane reakcije policije, jer su to vrste trvenja koje će vremenom učiniti sistem jačim. Ipak u ovom trenutku, dok je neophodno da vlada u Prištini pruži kosovskim Srbima prostor i bezbednost za javno delovanje, jednako je važno da kosovski Srbi – ako žele da imaju budućnost na Kosovu – artikulišu pozitivnu viziju te budućnosti koja je spojiva sa realnošću Kosova kao nezavisne države, i koja prihvata ovo kao nepovratan proces.
Kao i u slučaju Albanaca u Severnoj Makedoniji – ili drugih etničkih grupa na Balkanu koje osećaju da su se našle na pogrešnoj strani istorijski određenih državnih granica – ova vizija ne mora da se zasniva na ljubavi prema državi, jer to očigledno nije država koju su želeli. Ali može biti vizija u kojoj grade odnos sa državom zasnovan na uzajamnom poštovanju dostojanstva i uverenju da u njoj imaju svoj udeo.
Mogućnosti koje kosovski ustavni okvir već nudi, uz dodatna prava koja mogu biti dobijena kroz briselski dijalog za upravljanje školama i bolnicama, zaista pružaju dovoljan prostor za kosovske Srbe da budu održiva zajednica i da osećaju da sami upravljaju svojom sudbinom, dok istovremeno mogu slobodno da održavaju veze sa Srbijom (na kraju krajeva, oni su državljani obe zemlje).