Rat je izbio na dan kada je ukrajinska pevačica Bad Sasha trebalo da ode u Srbiju i tamo predstavi svoj novi album. Rastrzana između želje za delanjem i brige porodice za njenu sigurnost, na kraju je ipak otputovala iz Kijeva za Beograd gde je održala nekoliko koncerata posvećenih Ukrajini.
Ja sam muzičarka i rođena sam u jednoj umetničkoj porodici u Kijevu. Okružena sam osobama različitih zanimanja, kreativnim ljudima, ali i onima koji se bave raznim drugim profesijama. Napad Ruske Federacije na Ukrajinu nas nije iznenadio. Očekivali smo ga od 2014.
Taj 24. februar planirala sam da provedem u pripremama za putovanje u Srbiju gde je trebalo premijerno da predstavim svoj muzički album. Ljudi oko mene su mi predlagali da odem ranije jer su se bojali da će ruske trupe preko noći pokoriti našu zemlju.
Znala sam da je trebalo nešto preduzeti. Zastala sam minut da se izvičem.
Odbila sam jer mi je bilo najvažnije da sve sredim pre polaska. Sve do 24. februara.
Tog jutra me nije probudila eksplozija, već moji roditelji koji su mi saopštili da je izbio rat. Nije se čulo ništa i pitali smo se samo jedno : „šta da radimo ?“ Meni je tada samo jedna misao prolazila kroz glavu : zašto da započinjem projekte kada bi sve što sam preduzela u poslednjih nekoliko godina moglo da propadne ? Bombardovan je aerodrom, stambene četvrti i gradovi u blizini Kijeva. Znala sam da je trebalo nešto preduzeti. Zastala sam minut da se izvičem.
Sebi sam govorila samo jedno : nije važno šta će mi se desiti. Prijateljima sam napisala : ako mi se nešto desi, molim vas da remasterizujete moj album. Pozvala sam tetku, brata od tetke i prijatelje da ih pitam ko namerava da ode. Svi koji su imali auto su već otišli. Počela sam da tražim način da napustim Kijev. Ni moj otac ni moj brat nisu želeli da odu. Moja majka je bila neodlučna. Pratila sam vesti iz trenutka u trenutak. Ali što sam više gledala šta se dešava, u meni se sve više budila mržnja, blokirala sam vesti koje se navirale sa rušističkih (ruski + fašizam) kanala. Istovremeno sam proverila cene karata i kupila kartu za sledeći voz, koji je polazio 26. februara za Lavov.
Dva sledeća dana protekla su između protivvazdušnog skloništa i stana. Niko nije spavao. Tada je počeo moj petodnevni maraton bez spavanja. Prosto sebi niste mogli da dozvolite da spavate. Spakovala sam kofer i uzela sve što mi je trebalo. Uzela sam i ranac sa svom opremom, osim zvučne opreme. I čekala. Grad je bio pust. Više od polovine mojih prijatelja i poznanika već su bili na putu. Nisam se plašila. Kao što sam rekla, bilo mi je svejedno da li će me pogoditi bomba.
Želela sam da porodica pođe sa mnom. A želela sam i da uzmem pušku i počnem da pucam. Počela sam da oklevam oko polaska, pomislila da otkažem koncert. Od toga su me odgovorili, što zbog bezbednosti, što zbog toliko uloženog rada. Mnogo razmišljanja i jedna izvesnost – trebalo je delati. Napisala sam prijatelju bubnjaru iz Srbije : „Možeš da dođeš po mene na poljsku granicu ?“ Imao je auto i shvatila sam da je to jedina mogućnost. Pitao me je da li mogu da dođem do Budimpešte, jer je mnogo bliže Srbiji i jer je to najbolje rešenje. Pogledala sam karte od Lavova do Budimpešte i kupila autobusku kartu.
Noć u Lavovu tokom policijskog časa. Voz je polazio u pet sati ujutru, pa sam noć provela na železničkoj stanici. Majka je htela da me isprati jer niko nije znao šta će se desiti sutradan. Uzela sam težak kofer, ranac. Pozdravila sam se sa bratom i ocem, pa smo majka i ja krenuli prema stanici. Prevoz više nije funkcionisao. Na ulicama nije bilo nikog. Zvuk mog kofera odzvanjao je ulicom. Kao da je smak sveta. Iznenada se iza nas začuo zvuk automobila – moja majka je podigla ruku i muškarac se zaustavio. Išao je prema stanici. Odvezao nas je brzo. Bilo je opasno. Stigli smo na stanicu, gde je bilo dosta ljudi. Morali smo da čekamo. Rečeno nam je da ne nosimo ukrajinske simbole da ne bismo provocirali i kako bismo izbegli da nas neko napadne. Ali je meni bila potrebna ukrajinska zastava, pa sam je kupila direktno na stanici za dvesta grivni (prilično velika suma) i njom se ogrnula kao jaknom. Nosila sam je uvek sa sobom tokom narednih meseci.
Prvi put je, na dva metra od mene, zapucao kalašnjikov.
Dogodila se eksplozija i nisam spavala. Iz minuta u minut sam pratila gradske vesti. Čula sam da je teško ući u voz zbog panike i brojnih izbeglica koje ne razumeju jezik. Odlučila sam da odem na peron da proverim. Kada sam stigla, tamo je bila gomila ljudi. Zbog neke provokacije, teritorijalna odbrana je morala da puca u vazduh. Prvi put je, na dva metra od mene, zapucao kalašnjikov. Shvatila sam da treba da siđem sa perona. Požurila sam ka vratima. Ispred sebe sam videla šest naoružanih lica iz Odbrane. Kao na filmu, samo što ovo nije bio film. Želili su da me provere – rekla sam da sam prijateljica, ne neprijateljica. Tako sam zadržala kofer i sačekala voz.
Iznenadilo me je što sam u pet sati uspela bez poteškoća da uđem u voz. Usled policijskog časa, nije bilo skoro nikog. Neprestano su se čuli samo raketni bacači „Grad“. Videli su se sa perona. Kada nam je šrapnel preleteo preko glava, majci sam rekla „zbogom“, kao da je poslednje. Svi su bili prestravljeni.
Tokom putovanja poželela sam da se vratim u Kijev. Srce mi se cepalo što sam odlazila dok su drugi ostali da brane zemlju. Koliko je ljudi ostalo... Trebalo bi i ja da budem tu. Borila sam se sa tim protivrečnostima u glavi. Pozvala sam kući da javim da se okrećem i da se vraćam. Stigli smo u Lavov. A tamo, stotine ljudi na stanici... Mnogi stranci su mislili da ovaj voz ide za Poljsku, ali je poslednja stanica bio Lavov. Voz je bio blokiran, nije imao dozvolu ni da uđe ni da izađe. Ponovo sam strancima koji nisu shvatali šta se dešava spontano počela da prevodim reči vojnika sa ukrajinskog na engleski. Hvala Bogu, sišli smo iz voza. Usledila je noć u Lavovu, ponovo između protivvazdušnog skloništa i stana. Zahvaljujući prijateljima, noć nisam provela na stanici. Hvala im ! Zatim mi se pridružila devojka mog bubnjara. Zajedno smo krenule za Budimpeštu. Putovanje je bilo vrlo lako u poređenju sa svim drugim maršrutama. Na poljskoj granici se inače čekalo u redu po nekoliko dana. Srećom, mi smo na njoj provele samo deset sati.
Prijatelji muzičari su došli po mene u Budimpeštu. Putovali su više od petnaest sati. Na putu ka Srbiji, netremice sam pratila vesti o događanjima u Ukrajini. Prijateljica i bivša menadžerka me je čekala u Beogradu, u Srbiji. Dočekala me je zabrinuta. Pre svega ostalog, otišle smo u ukrajinsku ambasadu da se raspitamo kako možemo da pomognemo. Odlučila sam da čitav prihod od mog koncerta bude uplaćen Ukrajini. Zatim smo počele da koordiniramo prevoz žena i dece u Ukrajini. Osim toga, u Srbiju smo doveli i njenu majku.
Kasnije sam se zapitala šta sam mogla da uradim za svoju zemlju da sam ostala u Kijevu. Mogla sam samo da ostanem u skloništu.
Čitavog narednog meseca u Srbiji sam pričala o onome što se stvarno dešava u Ukrajini. Kako su u Srbiji stavovi o Ukrajini podeljeni, svi su imali različitu sliku o situaciji. Međutim, svi oko mene su bili protiv rata. Nekoliko puta sam na ulici imala manje sukobe. Nije me bilo briga i uvek sam odgovarala. Sa druge strane, zahvaljujući mojoj ukrajinskog zastavi, jedan restoran častio je celo moje društvo pićem. Nastavila sam da upoznajem divne ljude različitih godišta, u Beogradu, Nišu, Novom Sadu. Pokrenula sam projekte sa sjajnim muzičarima. Zajedno smo snimili „live“ verzije mojih pesama. Kasnije sam se zapitala šta sam mogla da uradim za svoju zemlju da sam ostala u Kijevu. Nemam auto, stanicu metroa u blizini stana, mogla sam samo da ostanem u skloništu...
Možda je to i moj izgovor, samo znam da mi je ostala ta misao. Zbog toga mi je bila velika čast kada su na jedan od mojih koncerata došli ukrajinski ambasador i njegova žena i rekli da sam uradila nešto za moju zemlju i što sam uspela da vidim rezultat svog rada delom i u kontekstu međunarodnih odnosa.
Zbog rata sam morala da se rastanem od veoma bliskih ljudi, što je bilo veoma čudno. Takva emocionalna napetost vraća stvari na svoje mesto i sa tim treba živeti. Potom sam otišla u Berlin da se nađem sa sestrom i pronađem smeštaj za majku i brata. Tamo je situacija bila drugačija. Ganula me je neverovatna pomoć koja je pružena Ukrajincima. Još uvek sam veoma zahvalna svim tim ljudima u Nemačkoj koji se trude da pomognu mojim „sestrama i braći“ iz Ukrajine. Održala sam nekoliko koncerata u Berlinu i stekla nove prijatelje, a čak sam i, kako se kaže u šali, našla „svekra i svekrvu“.
Videla sam druga tonca u Bambergu. Upoznala sam mnogo divnih muzičara iz Nemačke, Danske, Francuske, Švedske i Velike Britanije. U Nemačkoj mi raspored nije bio popunjen kao u Srbiji. Ali je i tamo trebalo pomoći svojoj zemlji. Zacrtala sam da sa mnom nastupe mladi ukrajinski umetnici koji su tada bili u Berlinu. Prošlo je fino.
Veoma sam zahvalna svim vlasnicima klubovima sa kojim sam sarađivala, koji pomažu Ukrajini. I za mene su mnogo učinili. Takođe sam zahvalna što sam imala priliku da otkrijem toliko neverovatne muzike. Imala sam na raspolaganju instrumente, učestvovala na džem sesijama. Prirema večeri ukrajinske kuhinje za prijatelje – tada sam prvi put kuvala – takođe je bila izvanredno iskustvo. Sve vreme sam govorila da neću pisati pesme o ratu, koje vidim kao spekulaciju na tu izuzetno važnu temu. Za mene u ratu nema ničeg romantičnog, to sam već više puta rekla. Rat je užas i ludilo. Nemam pravo da objavljujem pesme samo da bi bile uvrštene na neku plejlistu. Ovo je vrlo lično. Pa ipak, mnogo volim ukrajinske pesme „Dopomozhe ZSOU“ („Oružane snage Ukrajine će pomoći“) i „Vova, ibach ikh, bliat“ („Vova, sjebi ih, jebote“). Svaka čast, momci !
Kako je verodostojna muzika koju su napravili ! Ja trenutno radim na drugom albumu. U tekstovima će biti reči o dešavanjima, o ratu i o onome što sam videla i što i dalje gledam. Čitava naša egzistencija sada je prožeta time.
Sada želim samo da ljude puste da žive. To je osnovno pravo.
Preda mnom je još putovanja, ali trenutno skoro sve vreme provodim u Nemačkoj. Sa majkom, bratom i nećakom. Tata je u Kijevu, kao i moja tetka, ujak, braća, njihove supruge i mnogo mojih prijatelja. Svima ponavljam ovu rečenicu : „I don’t know what will be tomorrow“. To je istina. Pre u pozitivnom nego u negativnom smislu. Svuda nalazim nešto dobro i sve će nam ovo poslužiti kao lekcija. Zahvalna sam na svemu što mi je dato. Sve vreme sam okružena divnim ljudima. Moje društvo, prijatelji, bližnji, zapravo smo svi postali jedna prava porodica. Nikada pre nisu postojali takvo nacionalno jedinstvo, patriotizam i uzajamno pomaganje. Sada sam ponosna na Ukrajinu. Pre rata sam u džepu imala samo kartu u jednom pravcu. Svi znaju da je život u Ukrajini uvek bio težak, ali upravo zbog toga ova zemlja zaslužuje najbolje, za razliku od drugih.
Oduvek sam sanjala da ću učiniti nešto veliko u domenu muziku i održati besplatan koncert u Ukrajini kome bi mogli da prisustvuju i oni koji sebi ne mogu da priušte kartu. Znam šta je besparica. Sada želim samo da ljude puste da žive. To je osnovno pravo. Da ih ostave na miru. Za ovaj rat neće biti praštanja, ali o tome ćemo kasnije. Sada rat mora da se završi.
Preveo Nikola Radić
