Tužen i proganjan zbog suprostavljanja režimu Vladimira Putina, Roman Romanenko napustio je Rusiju pre četiri godine i doselio se u Srbiju.
Ja sam dezerter.
Otkad sam napustio Rusiju pre četiri godine, nisam napisao nijedan novinski tekst. Moje zanimanje i moja zemlja postali su mi previše opasni.
Kada je Rusija započela okupaciju Krima, napisao sam otvoreno pismo Vladimiru Putinu u kome sam mu predložio da pošalje svoje trupe u Vologdsku oblast gde sam živeo i radio. I tamo živi rusofono stanovništvo kome je potrebna zaštita i briga.
Šalio sam se, naravno. Ta čuvena zaštita rusofonog stanovništva uostalom je poslužila kao izgovor za okupaciju Krima. Po toj logici, trebalo je okupirati čitavu Rusiju, jer čitav jedan deo rusofonog stanovništva nema pristup zdravstvenoj nezi i suočen je sa korupcijom i urušavanjem države.
Moje pismo Putinu postiglo je ogroman uspeh i nekoliko nedelja sam bio poznat. Pročitali su ga milioni ljudi i brojni svetski mediji su objavili članke o njemu. Naravno, to je sve ražestilo našu vlast.
Kontrole tužilaca, pretresi, ispitivanja... Ali i maltretiranje od strane „građana patriota“. Jedne večeri, po povratku u stan, na vratima sam našao nacrtan kukasti krst i rečenicu „Stop Majdan !“. Moji susedi u zgradi su u poštanskim sandučićima primali letke koji ih upozoravaju da pored njih živi „nitkov“ koji se namerio da uništi Ukrajinu i Rusiju, kao što se to tobože desilo sa Jugoslavijom.
Protiv mene je pokrenut krivični postupak. Osim novinarstvom, bavio sam se i humantiranim radom. Osnovali smo humanitarno udruženje za pomoć teško obolelim osobama. Optuženi smo za utaju oko 100 evra iz fonda tog udruženja. Istragu je vodilo dvanaest agenata iz različitih administrativnih službi. Trajala je nekoliko meseci.
Policajci su upadali u bolnice sa pacijentima na samrti (ovo nije stilska figura) i ispitivali roditelje dece obolele od leukemije o radu naše Fondacije. Ni u jednom trenutku nisu uzeli u obzir da ti pacijenti nisu primali državnu pomoć u vidu potrebnih lekova i da im ih je dobavljala samo naša Fondacija.
Na kraju je slučaj stavljen ad acta, usled nedostatka dokaza za bilo koje kažnjivo delo. Kako je vreme bilo relativno mirno, to je tada još uvek bilo moguće. Nešto kasnije, počelo je osuđivanje ljudi kao što sam ja na duge zatvorske kazne i iz suludih razloga.
“Kako se suočiti sa inače obrazovanim i promišljenim ljudima koji protiv svoje volje žvaću propagandne klišee ?”
Ja sam dakle imao mnogo sreće. Ali sam se pitao šta će se posle desiti. I učinilo mi se očiglednim da će fašizacija društva, koja je već bila počela, neminovno dovesti do vrlo teškog kraja. Počevši od rata... sa Ukrajinom.
Nisam kukavica, ali nisam ni heroj. Nisam spreman da idem u zatvor – ponajmanje u ruski zatvor – zbog ubeđenja, kao što je to učinio Aleksej Navaljni. Sa Putinom se možemo izboriti, ali kako da se borimo sa velikom većinom ruskog stanovništa koja je sa oduševljenjem prihvatila post-sovjetske revanšističke ideje, ubeđena u duhovnu superiornost Rusije nad „trulim“ zapadom, i još više nad Ukrajinom koju smatra „inferiornom“ ?
Kako se suočiti sa inače obrazovanim i promišljenim ljudima koji protiv svoje volje žvaću propagandne klišee ? Propagandu o proširenju NATO-a, o ukrajinskoj naciji koju su navodno izmislili Austrijanci, o Ukrajini koju je stvorio Lenjin, o lepom Sovjetskom Savezu koju je uništio Gorbačov, ideju da nas svi mrze i hoće da nas okupiraju...
Nikako !
Zbog toga smo moja žena, moja verna partnerka, i ja odlučili da dezertiramo. Prodali smo sve što smo mogli, stavili u auto sve što nam je bilo potrebno. Toliko smo ga napunili da se poljski carinik umalo povredio kada je otvorio gepek. I krenuli smo put nepoznatog.
Za mene je slučaj pisma Putina samo jedna od mnogih epizoda koja oslikava složene veze između slobodne štampe, vlasti i domaćeg stanovništva. Moj tim i ja smo dugo godina vodili nezavisni lokalni radio, regionalni list i internet portal. Dobitnici smo brojnih nagrada.
A tokom svih tih godina smo trpeli sve snažnije pritiske vlasti : krivično gonjenje, fizičke napade, pretnje, ekonomski pritisak... Recimo implicitnu zabranu svim velikim oglašivačima da se reklamiraju u nezavisnim medijima.
Državna propaganda je postepeno ojačala. Shvatili smo da stanovništvo odbija da se informiše i da ima pristup pouzdanim i proverenim izvorima. Ruski narod nije samo žrtva propagande, on je i delom njena „mušterija“ jer voli upravo ovu vrstu informacije koja mu daje osećaj veličine, značaja i superiornosti.
Kako zaista sprečiti Ruse da poveruju u zablude kao što su ukrajinske bio-laboratorije i ptice koje šire virus isključivo namenjen Rusima ?
Za slobodu smo se borili ne samo novinarskim sredstvima, već i učešćem na skoro svim protestima od 2011. do 2013. Ponekad nam se činilo da smo na korak od svrgavanja korumpiranog režima. No bili smo previše slabi i malobrojni spram moćnog represivnog i propagandnog aparata. Izgubili smo. Mislim da je baš tada i Rusija izgubila.
Okolnosti su učinile da sada živimo u Srbiji, prijateljskoj i u svakom smislu toploj zemlji. Za četiri godine smo se prilagodili, kupili smo kuću i pronašli zanimanje koje nema veze ni sa Rusijom ni sa novinarstvom. Možemo čak i da pomognemo onima koji onda još nisu shvatali tužnu rusku realnost i koji su to naglo osvestili 24. februara... Sada kada sve razumeju, i oni odlaze u nepoznato.
Ruski se uvek govorio u Srbiji, ali nikada nije bio toliko prisutan kao danas na ulici. Novi talas migracija već je prouzrokovao rast cena na tržištu nekretnina. Srbiju često kritikuju zbog prevelike rusofilije. Ironija je da je ona upravo zbog toga jedno od retkih utočišta za Ruse koji su protiv rata i koji beže od fašizma u njihovoj zemlji.
“Ne žalimo se. Samo se malo-pomalo navikavamo na pomisao da možda više nikada nećemo videti našu zemlju.”
Ovo nije prvi takav slučaj u istoriji. Nakon građanskog rata u Rusiji, početkom prošlog veka, Srbija, ili tačnije Kraljevina Jugoslavija, primila je desetine hiljada ruskih izgnanika. Kasnije su mnogi među njima doprineli obrazovanju, kulturi i nauci u zemlji koja ih je prihvatila.
Za sada se ne zna šta će novi iseljenički talas doneti Srbiji. Ali, kao i prošli put, ovde dolazi veliki broj obrazovanih, pametnih i dinamičnih osoba. Jednostavno im je postalo previše opasno da ostanu u Rusiji. Već je očigledno da će značajno doprineti razvoju u Srbiji, pre svega informatičke industrije.
Srbija je, naravno, i sama suočena sa brojnim problemima po pitanju demokratije i slobode izražavanja. Ali ti problemi ovde mogu da se reše, za razliku od Rusije, koja je beznadežan slučaj. Mislim da će Beograd, već dugi niz godina rastrzan između dva sveta, odabrati evropski put razvoja. I neće platiti visoku cenu, koju sada plaća Ukrajina.
Nama je prilično dobro u poređenju sa drugim izbeglicama. Ne žalimo se. Samo se malo-pomalo navikavamo na pomisao da možda više nikada nećemo videti našu zemlju. Projekti koje smo pokrenuli su zamrli. Neki i dalje postoje, ali bi bilo bolje da nestanu jer su se pretvorili u svoju suštu suprotnost. Srećom, humanitarna fondacija još uvek funkcioniše, kao i do sada spašavajući živote.
Ponekad se zapitamo zašto se sve ovo dogodilo.
Preveo Nikola Radić
Ovaj tekst je objavljen uz podršku ambasade Švajcarske u Beogradu i Fondacije Hajnrih Bel u Srbiji.
