Eva (ime je promenjeno) je Ruskinja i živi u Srbiji već nekoliko godina. Kada je čula za invaziju na Ukrajinu, osetila je kako nestaje i deo nje same, ali se ubrzo angažovala kako bi pomogla izbeglicama. Ovo je njeno svedočanstvo.
Osećaj kad ste Rus u Srbiji ima svoje draži. Znam jer živim ovde preko deset godina. Međutim to je možda čak očiglednije za novajlije. Osećate da ste dobrodošli bez nekog posebnog razloga, kao da ste upoznali dalju rodbinu za koju ste znali da postoji, ali niste na nju preterano mislil.
Kako je biti Ukrajinac u Srbiji ? Nisam sigurna. Verovatno je frustrirajuće kad te stalno mešaju s Rusima. Godinama pre nego što se desilo sve što se desilo, redovno sam prisustvovala scenama kad su jednu prijateljicu Ukrajinku, trenutno Beograđanku pitali : „Jesi li iz Ukrajine ili iz Rusije ?“ Nekad bi usledio nastavak : „Zar to nije isto ?“
Ako prosečnom čoveku u ovoj zemlji fali osnovno poznavanje geografije, skoriji istorijski događaji su mu definitivno pružili dobru lekciju. Dešavanja na Krimu iz 2014. naznačila su jaz između Rusa i Ukrajinaca koji je rastao sve dok nije došlo do katastrofe 24. februara 2022.
U mom svetu, reč katastrofa tačno opisuje ono što se desilo. Kako da pojasnim Nisam neko ko veruje u priču o bratskim narodima kojom se rado služe ruski zvaničnici, ali kad je Ukrajina u pitanju, to ne može, a da se ne doživi lično. Moja baba je bila polu-Ukrajinka i zapravo nisam izuzetak. Mnogi ljudi u Rusiji, pogotovo u zapadnom delu zemlje, imaju nekog svog u Ukrajini : familiju, kolege ili prijatelje. To je veoma slično vezama između Srbije i ostalih bivših jugoslovenskih republika, gde mnogi još uvek imaju rodbinu.
“Naša deca će morati da plate (i figurativno i u bukvalnom smislu) rat koji nismo uspeli da sprečimo.”
Drugo, Rusi su ponosni na činjenicu da su okončali najveći rat XX stoleća. Taj veliki narativ nas oslikava kao narod koji je podneo ogromnu žrtvu ne bi li odbranio svoju zemlju od spoljne agresije. Nažalost danas svedočimo tome kako Putinova vlast taj isti narativ koristi u tačno suprotne svrhe, da bi opravdala invaziju na susednu zemlju. To boli. I stigma svakako ostaje. Naša deca će morati da plate (i figurativno i u bukvalnom smislu) rat koji nismo uspeli da sprečimo.
Imam decu koja su rođena u Srbii i nadala sam se da će moći da dobiju najbolje od oba sveta : da putuju u Rusiju, da upoznaju i zavole svoju drugu kulturu. Posle ovog rata i antiruske agende koju je doneo (od toga da su neke zemlje ukinule vize prethodno izdate ruskim državljanima preko Metine kontroverzne politike kojom dozvoljava govor mržnje usmeren na Ruse, pa do cele kulture otkazivanja), kako mogu da očekujem da se ponose tom baštinom ?
Prizori razorenih ukrajinskih gradova tačno oslikavaju moja trenutna osećanja. Ruševine. Krš. Moj identitet, moja sećanja, nadanja i stremljenja razbijena u paramparčad, na sve strane. Na neki način još uvek ne mogu da prežalim snove koje sam imala za svoju porodicu.
Ipak, dok invazija traje i dok ljudi gube živote i krov nad glavom, priča o žaljenju za tim stvarima čini se neumesnom. Mnogi ljudi oko mene se osećaju slično i biraju aktivno delovanje kako bi pružili makar i najmanju pomoć tamo gde je potrebna.
U nedeljama posle početka invazije videla sam divne primere nesebičnog zalaganja od strane kako Srba tako i ljudi iz lokalne ruskojezične zajednice. Mnogi su se odazvali pozivu ukrajinske ambasade u Beogradu da doniraju predmete kao što su odeća, ćebad, baterijske lampe za izbeglice. Dve rusko-srpske porodice koje poznajem su upotrebile svoja vozila da bi odnele humanitarnu pomnoć na ukrajinsku granicu. Valja pomenuti da ruskim državljanima za takve aktivnosti prete novčane, pa čak i zatvorske kazne, u skladu sa novim odlukama ruskih državnih organa. Naravno, za nekoga ko boravi u Srbiji rizik je zanemarljiv, ali svi oni koji otvoreno objavljuju svoje stavove i postupke na društvenim mrežama moraju da razmisle da li od sada smeju da putuju za Rusiju.
Dva hotela u privatnom vlasništvu otvorila su svoja vrata izbeglicama iz Ukrajine bez naknade. Cider&Squash, hotel u Šumadiji u vlasništvu ruskog para, prima Ukrajince koji putuju kroz Srbiju, najčešće iz Rumunije za Bugarsku, kako bi im pružio preko potreban odmor i osećaj normalnosti. Na ulazu u objekat je istaknuta ukrajinska zastava. Suvlasnica Vera Tarasova na svom Fejsbuk profilu objavljuje priče svojih gostiju ističući ljudsku stranu ove tragedije.
Još jedan smeštaj, planinski dom Tarweek na Tari, kojim upravlja Milan Miletić, Srbin koji je preko jedne decenije živeo u Moskvi pre nego što se vratio u zavičaj, prima i Ukrajince i Ruse. Milan ima sina rođenog u Rusiji, koga je uspeo da dovede u Srbiju nakon što je otkazana većina letova između dve zemlje. Odlučio je da u svom domu poželi dobrodošlicu svim Rusima koji su izabrali da napuste zemlju kako bi izbegli izolaciju i pritisak režima.
“Ima i ljudi, zapravo baš dosta njih, koji odlaze bez ikakvog očiglednog razloga, iz straha ili gnušanja ili i jednog i drugog.”
U prvim danima rata zapljusnuo me je bes i osećaj nemoći. Zatim sam počela da razmišljam šta je to što mogu da uradim. Spakovala sam dve kutije odeće i odnela ih u ambasadu Ukrajine. To je učinilo da se osetim malo bolje. Zatim sam videla poziv da se pridruži jednoj prevodilačkoj grupi na Telegramu u kojoj volonteri pružaju besplatne jezičke usluge izbeglicama iz Ukrajine. Pošto tečno govorim tri jezika učlanila sam se u dve takve grupe, jednu međunarodnu i jednu za Balkan.
U nedeljama koje su usledile sa iznenađenjem sam konstatovala da pomoć oko jezika i snalaženja u Srbiji uglavnom traže Rusi. Kad razmislim, možda to i nije iznenađujuće. Srbija se ne graniči sa Ukrajinom. Nije članica EU, a nije ni bogata – sve to čini da je izbeglice retko biraju za konačnu destinaciju. Prema stanju iz 26. marta u Srbiji su prebivalište zatražile svega 3.500 hiljade Ukrajinaca (prema podacima medija). Čak i ako pretpostavimo da se taj broj u međuvremenu udvostručio, cifra je ipak poprilično mala.
S druge strane, za Ruse koji su izabrali da napuste svoju zemlju posle 24. februara Srbija je među glavnim destinacijama. Od čega beže ? Neki se boje da će ih vlasti proganjati zbog političkog stava koji su pokazali na protestima protiv rata. Neke plaši poziv za vojsku. Neki nastoje da spase svoj biznis tako što će ga relocirati. Ima i ljudi, zapravo baš dosta njih, koji odlaze bez ikakvog očiglednog razloga, iz straha ili gnušanja ili i jednog i drugog. Razlog je sećanje na roditelje i babe i dede koji su svojevremeno zatvoreni ili proterani, kaže poznata spisateljica Ljudmila Ulicka, koja je trenutno u Berlinu, u skorašnjem intervjuu. Mora se priznati da ta zaostavština ima veliku moć.
“Pre sto godina, Evropa je bila preplavljena ruskim izbeglicama koje su bežale od grozota građanskog rata koji je izbio posle revolucije.”
Oživljava nasleđene strahove, kao što je strah od vraćanja gvozdene zavese, od ozloglašenih čistki ili od ponovnog proživljavanja nemaštine iz devedesetih. Pored toga, gde ima neizvesnosti, tu ima i prostora za strah i masovnu histeriju.
Ubrzo nakon uvođenja sankcija Rusiji pomogla sam prijateljici, inače najapolitičnijoj osobi koju poznajem, da kupi avio-karte za Srbiju za svoju porodicu (pošto su ruske platne kartice blokirane u inostranstvu, a Er Srbija je jedina kompanija koja još uvek saobraća između dve zemlje, to je izazov za sebe). Pitala sam je : „Ali čega imaš ti da se plašiš ?“ Odgovorila je : „Volim život u Rusiju i ne želim da odem, ali mi treba plan B. Sanjam nuklearni rat. Karte mi pomažu da savladam anksioznost.“
Očevici kažu da je aerodrom Šeremetjevo u Moskvi trenutno pun takvih ljudi : porodica s decom, pa čak i s kućnim ljubimcima, jedan kofer po osobi, koje napuštaju svoje domove i poznati život. Iako ne postoji zvanična zabrana putovanja u inostranstvo, oni koji odlaze iz zemlje po pravilu budu ispitivani o cilju putovanja. Dalje sledi pitanje o tome da li imaju povratne karte, a ponekad se traži uvid u sadržaj mobilnih telefona. Dozvoljeno je da se iznese samo 10.000 američkih dolara po osobi (osim za maloletna lica), u skladu sa skorašnjom odlukom države. Ruske platne kartice ne rade u inostranstvu, a ograničenje za slanje novca na strane račune je takođe 10.000 dolara. Sve u svemu, čeka ih jedan sasvim skroman početak.
Pre sto godina, Evropa je bila preplavljena ruskim izbeglicama koje su bežale od grozota građanskog rata koji je izbio posle revolucije. One koji su se obreli u Srbiji privukla je slična slovenska pravoslavna kultura ili su pak imali premalo novca da bi nastavili putovanje, pri čemu su ovi drugi bili brojniji. Današnja situacija je slična. Trenutno postoje samo dva glavna vazdušna koridora za Evropu : preko Beograda i Istanbula. Oni kojima fali šengenska viza, ili novac, ili poznavanje stranih jezika, često se opredeljuju za Srbiju, makar privremeno. I srpski i ruski mediji su nedavno objavili članke o tim novim imigrantima. Osim toga, procenjeno je da je u Srbiji od početka invazije osnovano oko 300 kompanija čiji su vlasnici Rusi.
“Кad ste Rus u Srbiji, to i dalje ima svoje draži. Zapravo nekad čak i malo previše. Mnogi Srbi, kad čuju ruski, pozdravljaju pridošlice rečenicom o tome koliko vole Putina – baš te osobe zbog koje su ovi drugi napustili svoju zemlju.”
Kad se smeste, pridošlice počnu da grade život iz početka i taj zadatak nije nimalo lak. Nađu se u jednoj novoj sredini, okruženi stranim jezikom čija sličnost s ruskim često zna da zavara, i imaju veliku potrebu za pomoći. Za informacijama pre svega. Kako se otvara račun u banci ? Da li mogu upisati svoje dete u srpsku školu ? Gde da traže lekarsku pomoć ako im hitno zatreba ? Na svu sreću postoje ljudi kojima mogu postaviti ta pitanja. Kad sam došla u Srbiju na studije pre više od deset godina, ruske zajednice praktično nije bilo. Danas stvari stoje drugačije. Iako statistike ne postoje, evidencija ruske ambasade u Beogradu, ali i broj članova odgovarajućih grupa na društvenim mrežama sugerišu da u Srbiji živi nekoliko hiljada Rusa. Postoje grupe na Fejsbuku i na ruskoj društnevoj mreži VKontakte, tuce blogova na Instagramu i rastući broj Telegram kanala posvećenih različinim aspektima života u Srbiji na ruskom jeziku. Sve te platforme se koriste za savetovanje novopridošlih Rusa, nekad gratis, a nekad i uz naknadu, na raznorazne teme, počev od privremeog boravka i radnih dozvola preko vođenja posla, pa sve do pitanja zašto je, pobogu, u ovoj zemlji sve toliko sporo. Kao aktivna učesnica te zajednice i neko ko ima veliko životno i radno iskustvo u Srbiji provodim u proseku sat vremena dnevno u odgovaranju na pitanja i pisanju objava.
Iako je za prilagođavanje ovdašnjem načinu života potrebno vreme, a srpske navike su svetlosnim godinama udaljene od kulture moskovske menadžerske klase, kad ste Rus u Srbiji, to i dalje ima svoje draži. Zapravo nekad čak i malo previše. Mnogi Srbi, kad čuju ruski, pozdravljaju pridošlice rečenicom o tome koliko vole Putina – baš te osobe zbog koje su ovi drugi napustili svoju zemlju. Popularnost ruskog predsednika među Srbima nije nimalo opala zbog rata u Ukrajini, kao što su pokazali skorašnji skupovi podrške Rusiji u Beogradu.
Čovek ne može, a da se ne zapita kako je moguće da jedan narod koji je doživeo strahovito bombardovanje od strane NATO-a 1999. u kojem je razorena njegova ekonomija i ubijene hiljade ljudi, može do te mere da gaji naklonost prema ruskoj invaziji. Tužni odgovor jeste da je upravo ratna trauma ta zbog koje Srbi podržavaju rusku vojsku. U njihovim očima, invazija je pre usmerena protiv NATO-a i Zapada kao takvog nego protiv ukrajinskog naroda.
Doživljavaju je kao odmazdu koju su konačno dočekali, od strane jedne mnogo moćnije sile.
Ako se nešto može naučiti iz iskustva bivše Jugoslavije, to je činjenica da je potrebna najmanje jedna generacija da bi se umesto rana stvorili ožiljci. Pa čak i kad se to desi, rana nikad ne zaraste do kraja. Potrebno je sasvim malo da bi planula vatra koju potpiruju nerešene nesuglasice. Bojim se da nas upravo to očekuje. Kad kažem nas, mislim na ukrajinski i ruski narod, ali i na celu Evropu. Perspektiva nije vedra. Ipak, nadam se da uz svest i ratne reparacije od strane Rusije i dovoljno volje za pomirenjem od strane Ukrajine odnos između dve zemlje jednog dana može da se obnovi. U ovom trenutku je krucijalno da se zaustavi rat.
Uz podršku ambasade Švajcarske u Beogradu i Fondacije Hajnrih Bel u Srbiji
