„Oni koji drže do slobode više ne mogu da ostanu u Rusiji“

Beleške iz egzila (2/10)

Stanislav (ime je promenjeno) nikada nije podržavao režim Vladimira Putina. Moksvu je napustio sa celom porodicom dan nakon izbijanja rata. Došao je u Srbiji gde započinje novi život i razmišlja o budućnosti svoje nekadašnje zemlje.

Vrijeme čitanja: 10 minuta
exile

Moja priča počinje 23. februara 2022. u Moskvi. Rusija slavi „Dan branilaca otadžbine“, praznik ustanovljen u vreme SSSR-a u čast vojnicima i vojsci. Neradni je dan, pa sam slobodan. Moja porodica i ja odlazimo da se prošetamo brdom Vrapčeve gore, vrhom koji se nalazi u jugozapadnom delu prestonice. Još je zima. Povremeno pada sneg i sa vidikovca koji se izdiže nad rekom Moskvom ne razanaje se ništa. Ali kada sneg prestane da pada, ponovo se pomalja sunce i oseća se da se bliži proleće. Sa Vrapčevih gora pruža se lep pogled na Moskvu : kupole Novodevičnog manastira, Katedrala Hrista Spasitelja u daljini i kule Kremlja jedva vidljive iza. Ko bi rekao da ih vidim poslednji put...?!

Reku Moskvu prelazimo žičarom koja povezuje brdo i stadion Lužnjiki. Danas kabine rade samo do petnaest časova. Nakon toga će početi pripreme za vatromet. Ostaje nam vremena tek za kratku šetnju. Dok silazimo sa žičare na Lužnjikiju, tamo se već nalazi mnogo vojnih kamiona i lica u uniformi. Vlasti zatvaraju perimetar sa kog će se tokom večeri ispaljivati vatrometi. Ovo komešanje u meni budi bolan i mučan osećaj : izgleda kao da ratna mašinerija prodire u moju svakodnevicu.

Blago deci, moja ni ne primećuju težnje i nagoveštaje današnjice. Ne zbunjuje ih ništa što se dešava oko njih. Ali primećuju da se bliži proleće. Svaki novi dan je razlog za radost. Grudvamo se na igralištu. Poslednji put u Moskvi. Sledeće grudvanje biće u Beogradu.

“Popuštam, najzad, u tri sata ujutru. Sat kasnije, 24. februara 2022, izbija rat.”

Uveče počinje vatromet. Deca su srećna. Gledaju kroz prozor stana sa jedne strane, zatim sa druge. Za njih je to čista lepota, lišena simboličkog značenja. Moja osećanja su podeljena. Objektivno, prizor jeste lep : cvetovi svetlosti cvetaju na nebu boje mastila. Ali šta stoji iza svega toga ? Kult oružja i sile, imperijalna moć : sve što mrzim još od godina pobede. Deca odlaze na spavanje srećna, ja sam uznemiren.

Tokom prve polovine noći ne uspevam da zaspim. Nasumice čitam vesti na internetu i dopisujem se sa prijateljima noćobdijama koji takođe ne spavaju. Popuštam, najzad, u tri sata ujutru. Sat kasnije, 24. februara 2022, izbija rat.

Odluku smo doneli čim smo se probudili : moja žena i deca moraju odmah da pođu za Beograd. Kupujem im karte za sutradan. Jedan naš prijatelj iz Srbije, koga poznajemo već osam godina, dočekuje ih i smešta u hotel. Ja uspevam da prodam imanje i da napustim Rusiju nedelju dana kasnije.

Iako se naša odluka da napustimo Moskvu čini spontanom, već dugo pripremamo odlazak. Ne mogu da kažem da sam čitavog života bio opozicija. Nisam ! Kao pravoslavac, u mladosti sam bio odan vlasti ili, da budem precizniji, apolitičan. S vremenom su mi stavovi evoluirali. Došao sam u sukob sa samim sobom, koji se malo-pomalo pogoršao : moj ruski identitet postao je protivrečan mojim hrišćanskim idejama. Nisam više mogao da se pronađem.

“U vazduhu je visilo samo jedno pitanje : gde otići ? Izgubio sam mnogo vremena tražeći odgovor.”

Na predsedničkim izborima 2018, glasao sam protiv Vladimira Putina. Moj kandidat odneo je oko 10%. Tada sam shvatio da se sistem ne može promeniti demokratskim sredstvima jer je režim uživao gotovo jednoglasnu podršku stanovništva. Takođe sam glasao protiv ustavnih amandmana 2020. i protiv vladajuće stranke na parlamentarnim izborima 2021. Svaki put sam se našao u pregaženoj manjini. Na parlamentarnim izborima, krađa pri prebrojavanju „elektronskih glasova“ bila je očigledna, jer je u našoj regiji trebalo da pobedi kandidat opozicije. „Biti stranac u vlastitoj zemlji nije ništa bolje nego imati poteškoće da se integrišeš u nekom drugom društvu“, pomislio sam tada. Postalo je jasno da ćemo emigrirati.

U vazduhu je visilo samo jedno pitanje : gde otići ? Izgubio sam mnogo vremena tražeći odgovor. Razmišljao sam o nekoliko opcija : o Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Portugalu i Francuskoj. Za lice sa ruskim pasošem, ove opcije bilo je teško sprovesti u delo. Razmišljao sam i o Srbiji, ali sam znao da zemlja nije bogata i da bi tamo bilo teško naći posao. Pa ipak sam na kraju odabrao tu opciju jer govorim jezik dovoljno da mogu bez poteškoća da rešim svakodnevne probleme.

U januaru 2022, stavio sam na prodaju stan u Moskvi, a sredinom februara sam imao dva potencijalna kupca. U maju 2021. sam već pokušao da ga prodam i zaista sam zažalio što sam dopustio ocu da me nagovori da to ne uradim. Za šest meseci cena u rubljama je porasla za 10%. Na kraju sam izgubio 15% zbog devalvacije ruske valute. Izgubio bih mnogo više, do 40%, da se nisam dogovorio sa kupcem da plati gotovinom. Dan posle prodaje stana zatvorila se Moskovska berza i menjačnice su ostale bez novca. Ipak sam imao sreće : brzo sam odreagovao na promenu situacije i tako pretrpeo manje gubitke.

Ponevši samo neophodna dokumenta i dozvoljeni iznos od 10 000 dolara koji se ne prijavljuje na carini, otišao sam na aerodrom. Uhvatio sam avion za Dubai (za te datume nije bilo karata za direktne letove za Beograd) i napustio sam Rusiju. Kada sam prošao graničnu kontrolu, gotovo da me je preplavila euforija što se plan koji sam tako dugo smišljao najzad ostvarivao. Dva dana u Dubaiju pomogla su mi da se povratim : čitave poslednje nedelje u Rusiji nisam skoro ništa jeo i malo sam spavao, bio sam pod adrenalinom.

Dva dana kasnije, moj avion sleće u Srbiju, na aerodrom Nikola Tesla. Iznajmljujem automobil na nekoliko dana. Moje kreditne kartice za sada funkcionišu. Nakon desetogodišnje pauze, još uvek umem da vozim automobil sa manuelnim menjačem i „nepotrebnom trećom pedalom“. Iz nepoznatog razloga, u Srbiji se još uvek više koristi mehanički menjač. Vozim kroz grad bez telefona i GPS navigacije, ne znajući tačno gde mi se nalazi hotel. Usput slušam zastrašujuću rusku propagandu u emisiji na srpskom radiju. „Da li sam dobro izabrao zemlju ?“ To pitanje mi prolazi kroz podsvest. Nedelju dana kasnije, više nisam čuo takve emisije na radiju. Srpski mediji prestali su da budu puki izvestioci Kremlja.

“Banke odbijaju jedna za drugom čim saznaju da dolazim iz Rusije.”

U hotelu u centru Beograda, žena i deca me radosno dočekuju. Kako su mi nedostajali ! Hotel je star ali ugledan. Izgleda strašno zastarelo : fasada je stara a enterijer staromodan i ispunjen oštrim mirisom duvana. Nije jedini. Duvan se oseća u mnogim smeštajima u Srbiji. To je jedna od značajnih razlika u odnosu na Rusiju na koju ćemo morati da se naviknemo.

U trenutku našeg dolaska u Beogradu je još zima. Pada sneg, duva leden vetar. Deca su se prehladila. Zgrade se mnogo manje greju i ljudi se ne oblače toliko toplo kao kod nas. Navikli su. Mi nismo. Zbog te razlike se razboljevamo. Ako na beogradskim ulicama vidite toplo obučenu osobu sa velikom kapom, vrlo verovatno je iz Rusije.

Za prvi mesec tražimo smeštaj na Airbnb-ju ne znajući šta da očekujemo. Nalazimo stan u jednospratnoj kućici na Zvezdari, na periferiji Beograda. U oglasu su nas privukli tišina, mir i blizina prirode. Tik iza naše ulice je šuma.

Kuća je na strmini i brzo se navikavamo na fizički trening. Autobusom se za dvadeset minuta stiže do centra grada. To je skoro ništa u odnosu na razdaljine koje smo prelazili u Moskvi. No unutra je hladno, grejanje je električno, pod je kao u kamenoj pećini. Na to nismo naviknuti jer dolazimo iz zemlje u kojoj je grejanje na gas skoro besplatno. Naša domaćica tvrdi da je kameni pod ovde normalan i da i ona sama uvek hoda obuvena. Zaključujemo da nećemo moći dugo ovako da živimo i odlučujemo da potražimo stan u višespratnim zgradama koje podsećaju više na moskovske.

Sutradan započinjem trodnevni maraton po beogradskim bankama. Prvo pokušavam da otvorim račun. Banke odbijaju jedna za drugom čim saznaju da dolazim iz Rusije. Znam pak da su, još ne tako davno, Rusi lako otvarali bankovne račune u Srbiji ! Finansijske ustanove su promenile politiku. Snosim posledice prvih reakcija na rat koji je pokrenula Rusija. Na kraju jedna jedina banka prihvata da mi otvori račun.

Najveća poteškoća mi je kako da preuzmem novac od prodaje stana u Moskvi. Skoro da je nemoguće izvršiti prenos iz Rusije u stranoj valuti : plafon je 5000 dolara mesečno posredstvom člana porodice. Do 10. marta trčim od jednog bankomata do drugog i podižem novac sa svih ruskih bankovnih kartica, svaki put uz velike gubitke usled razlike u kursu i bankarskih provizija. Od 10. marta ruske bankovne kartice su postale beskorisni kolekcionarski predmeti.

Ostajem optimista uprkos svim poteškoćama. Moja budućnost može da bude samo bolja. Napustio sam Rusiju, ostvario plan koji sam dugo smišljao. Da se nije desio rat, stigao bih u Srbiju u maju. Ali šta je bilo – bilo je. Mnogima u Ukrajini i u Rusiji je život daleko teži nego meni. Ja sam izgnanik u zemlji u kojoj se prema Rusima dobro odnosi, među ljudima čiji jezik već govorim i čija je kultura bliska mojoj. Sve će to pomoći mojoj porodici da se brže integriše u lokalnu zajednicu.

Moja porodica je brojna. Osim žene i dvoje dece, imam i ljubimce glodare koje sam doneo u Srbiju. Nisam mogao da ih prenesem avionom, ali sam poslednjeg dana u Moskvi uspeo da ih uručim još uvek aktivnom rusko-srpskom prevozniku i da ih preuzmem u Beogradu.

Sada smo svi zajedno. I to je najvažnije. Malo-pomalo ću uspeti da se suočim sa poteškoćama ali i da pomognem drugima koji su napustili Rusiju ili Ukrajinu zahvaljujući znanju srpskog. Siguran sam da ćemo ovde, zajedno ili svako za sebe, izgraditi novi život u novoj zemlji koju više neću zvati stranom.

“Kakva je budućnost Rusije ? Zemlja neće moći još dugo da postoji u svom sadašnjem obliku.”

Nakon mnogo razmišljanja prilikom naglog odlaska, sada stvari vidim drugačije. Posmatram šta se dešava. Znam da će iz dana u dan sve više ljudi napuštati Rusiju zbog rata koji je naša zemlja pokrenula. Od čega bežimo svi ? Od preobražaja Rusije u SSSR 2.0. Za sve one kojima je sloboda osnovna vrednost odlazak je neizbežan.

Poslednjih nekoliko godina, internet i društvene mreže su moj glavni informativni kanal. Već deset godina nemam televiziju (to jest „zombo box“). Tokom godina koje sam proveo na netu, naučio sam da sa velikom preciznošću prepoznam propagandne izvore i blogere koje je angažovala država. Moji prijatelji koji žive u Kijevu, Dnjepru i Odesi u Ukrajini su moji najpouzdaniji izvori informacija ; njihove poruke su mi dovoljne da ne ponavljam mantru mnogih Rusa : „Nije sve tako jednostavno, oba tabora lažu“. Ne, što se mene tiče, sve je jasno : postoji agresor i postoji žrtva. Kriviti žrtvu je nedostojno. Prestao sam da komuniciram sa svima onima koji to još uvek rade. Nekih stotinak ljudi, moji bivši prijatelji.

Kakva je budućnost Rusije ? Zemlja neće moći još dugo da postoji u svom sadašnjem obliku. To je jedino što mogu da tvrdim sa sigurnošču. Ruska federacija poći će istim putem kao sve imperije : rimska, austrougarska, britanska i druge. Ne mogu da predvidim ni vreme ni ritam tih društvenopolitičkih promena. Svakako će mi biti jasnije za tri do šest meseci, kada se ruska ekonomija bude (ili ne bude) prilagodila svakodnevici pod sankcijama i kada stanovništvo počne masivnije da reaguje na pad životnog standarda. Tada će se stvari promeniti. I moći ću o da govorim o njima.

 

Preveo Nikola Radić

Uz podršku ambasade Švajcarske u Beogradu i Fondacije Hajnrih Bel u Srbiji.