Na Kosovu veo ćutanja sistematski prikriva stvarnost seksualnog nasilja počinjenog tokom rata, dok je samo nekoliko inicijativa za obeležavanje nastojalo da razotkrije te zločine i potvrdi iskustva preživelih..
Popodne 27. juna 1999. godine, Zekë Çeku je prvi put posle gotovo decenije ušao u Grand Hotel u Prištini. Rat je zvanično okončan dve nedelje ranije, nakon 78 vazdušnih udara NATO-a usmerenih na zaustavljanje zločina i etničkog čišćenja civila koje su sprovodile srpske snage u svom brutalnom kontragerilskom ratu protiv albanskih pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Çeku, koji je nekada bio zaposlen u hotelu, vratio se da preuzme upravljanje javnim hotelskim preduzećem od preostalog srpskog osoblja. Nakon što je obišao većinu spratova hotela, spustio se u sportsku i ping-pong salu.
“U sobi je bilo mnogo ženskog donjeg rublja, mnogo krvavih mrlja, nekoliko boca alkohola, opušaka cigareta i konopaca,” priseća se on. “Bilo je jasno vidljivih tragova seksualnog nasilja.”
Međutim, njegov iskaz nema sačuvanih dokaza, čak ni fotografija. “Mesto su očistili vojnici KFOR-a. Naravno, oni imaju dokaze,” kaže Çeku.
Ove godine, po prvi put, komanda misije za očuvanje mira na Kosovu saopštila je da će, odlukom NATO štaba, arhiva biti otvorena za kosovske institucije. Çeku smatra da bi ti dokazi trebalo da budu zatraženi i sačuvani radi sećanja i obeležavanja.
Mesta traume i odsustva sećanja
Kao i u Grand Hotelu, na stotinama drugih lokacija gde su preživele osobe i svedoci prijavili masovno seksualno nasilje i seksualno ropstvo, ne postoji nijedan trag ili spomen-obeležje koje podseća na ono što se dogodilo. Uprkos širokoj upotrebi seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu 1998–99, ono je retko bilo priznato u javnim spomenicima.
Dominantne prakse obeležavanja ratova u velikoj meri prećutkuju seksualno nasilje povezano sa sukobom. Među preživelima i u društvu u celini, ono ostaje prekriveno kulturom ćutanja. Ova realnost je delimično rezultat načina na koji je silovanje bilo percipirano u društvu. Nakon rata, mnogi, uključujući političare i borce OVK, smatrali su ga znakom slabosti i izvorom sramote za porodice. U patrijarhalnom kontekstu, samo ćutanje postalo je mehanizam za prikrivanje onoga što se smatralo najmračnijom “mrljom” na slavi borbe za slobodu.
Kadire Tahiraj, koja vodi Centar za ženska prava u Glogovcu, organizaciju koja pruža psihosocijalnu i ekonomsku podršku preživelim žrtvama seksualnog nasilja, kaže da se trauma dugo smatrala ličnim teretom. “Nasilje koje su pretrpele čini da ovu traumu vide kao nešto lično, osećaj sramote koji se smatra neprikladnim za javno predstavljanje ili sećanje,” objašnjava ona. Tokom rata, i druge javne zgrade korišćene su kao mesta torture i seksualnog nasilja, ostavljajući trajan pečat za one koji su preživeli takve zločine.
H. B., preživela žrtva seksualnog nasilja koja je želela da bude identifikovana samo po inicijalima, priseća se 16. aprila 1999. kada je odvedena u tekstilnu fabriku u Đakovici. Tamo je naišla na druge žene i devojke, uključujući maloletnice.
“Nikada ne idem ni blizu tog mesta. Uvek me podseća na taj užas. Trudim se da ga izbegavam koliko god mogu,” kaže ona.
Dodaje da ne bi želela da vidi bilo kakav natpis koji objašnjava šta se tamo dogodilo. “Sama zgrada me podseća na to, kamoli neko objašnjenje.” Kao i ona, hiljade drugih žena takođe su bile žrtve seksualnog nasilja koje su počinile srpske snage tokom rata na Kosovu 1998–99. Do danas, 2.107 osoba podnelo je zahtev Komisiji vlade za priznavanje i verifikaciju preživelih seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu za zvanično priznavanje svog statusa, ali su samo tri žene ikada javno govorile o svojim iskustvima. Brojni faktori doprinose ovom zavetu ćutanja, posebno stigma i nedostatak podrške od porodice i okoline. U prvim godinama nakon rata postojao je pakt ćutanja, jer su mnogi muškarci napustili svoje žene koje su bile silovane, što je dovelo do raspada mnogih porodica.
Obeležavanje seksualnog nasilja mora stoga poštovati želje preživelih, uz priznanje da ćutanje odražava njihovu ljutnju zbog odsustva pravde i dugotrajne stigme sa kojom se suočavaju. Pored toga, takvi spomenici odaju počast iskustvima preživelih i prepoznaju međugeneracijske posledice takvog nasilja. Naime Sherifi, aktivistkinja za ljudska prava koja se dugo bavi preživelima seksualnog i porodičnog nasilja, ističe da vrlo mali broj spomenika govori o ženama, a kamoli o njihovoj borbi za pravdu. “Mislim da obeležavanje seksualnog nasilja mora biti veoma pažljivo kako ne bi dodatno povredilo žrtve, ali moramo misliti i na buduće generacije, na istoriju,” kaže ona.
Brojni spomenici na Kosovu obeležavaju žrtve rata, ali samo jedan posebno odaje počast velikom broju preživelih žrtava silovanja u ratu.
Taj spomenik, “Herojine” (albanski: Heroinat), ostaje jedini javni memorijal te vrste. Međutim, poslednjih godina pojavile su se inicijative za obeležavanje van javnih prostora, poput Muzeja “Trenutak” Fondacije Jahjaga, ili instalacije “Thinking of You” (Mislim na tebe) umetnice i aktivistkinje Alkete Xhafe Mripe, posvećene preživelima seksualnog nasilja u ratu, koja je prvi put prikazana 2015. godine u Prištini, a kasnije i u Savetu Evrope.
Iznošenje skrivenih istorija u javni prostor
Spomenik “Herojine”, otkriven 12. juna 2015. godine, na šestnaestu godišnjicu oslobođenja Prištine, sastoji se od 20.000 iglica koje oblikuju lice žene, simbolizujući preživele seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu 1999. godine. Upotreba iglica predstavlja odstupanje od tradicionalne herojske ikonografije. Alma Lama, bivša poslanica i diplomatkinja, a sada aktivistkinja civilnog društva koja je inicirala postavljanje spomenika “Herojine”, kaže da predstavljanje žrtava seksualnog nasilja u spomenicima izaziva dugogodišnju tradiciju tako što ženama daje vidljivost.
“Prisutnost ovih spomenika u javnim prostorima ne samo da podstiče ljude da prepoznaju seksualno nasilje kao problem koji zahteva javnu diskusiju, već i pomaže da se razgovori o seksualnom nasilju u ratu normalizuju,” objašnjava Lama. Ipak, Lama naglašava da spomenik kao celina predstavlja i priznaje raznovrsna iskustva i doprinos žena slobodi, a ne samo ona vezana za seksualno nasilje. “Tražila sam da se posveta na ploči promeni, jer je posvećena svim ženama,” dodaje ona. Napori da se na Kosovu obeleži silovanje tokom rata postigli su značajan napredak prošle godine otvaranjem Muzeja preživelih seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu u glavnom gradu, Prištini, pod pokroviteljstvom Fondacije Jahjaga, bivše predsednice Kosova Atifete Jahjage. “Muzeji, spomenici i instalacije nude nežniji, ali moćan način podizanja svesti u društvu o silovanju tokom rata, čineći problem opipljivijim za one koji nisu iskusili rat,” kaže koordinatorka muzeja Bleona Hajdari.
Pre dve godine, Pravni fakultet Univerziteta u Prištini, najvećeg državnog univerziteta u zemlji, pokrenuo je inicijativu za otvaranje memorijalnog kutka posvećenog preživelima seksualnog nasilja u zgradi fakulteta. Dekan, Avni Puka, objasnio je da fakultet sarađuje sa Ministarstvom kulture kako bi se stvorio ovaj memorijalni prostor.
Kako bi se suprotstavili kulturi ćutanja, stručnjaci ističu da spomenici moraju biti izričito posvećeni iskorenjivanju seksualnog nasilja u ratu.
Na Kosovu, kao i u većini posleratnih zemalja bivše Jugoslavije, praktični mehanizmi za obeležavanje koje pokreću preživeli ostaju nedovoljno razvijeni. U Bosni su, i posle tri decenije, tek nedavno obeležena mesta seksualnog nasilja: kuća u Pionirskoj ulici u Višegradu, gde se vršilo sistematsko silovanje, i sportska hala Partizan u Foči, korišćena kao logor za silovanje.
Arsim Bajram, univerzitetski profesor prava i član Akademije nauka i umetnosti Kosova, koji je bio angažovan u nekoliko institucija tranzicione pravde u zemlji, ističe značaj sećanja:
“Pretvaranjem mesta traume u prostore za razmišljanje i podršku, ovi spomenici pomažu oblikovanju sećanja koje se odupire vremenu,” kaže on.