Dvadesettrogodišnji Vsevolov deo je opozicije režimu Vladimira Putina. Kada je u Ukrajini izbio rat, napustio je Rusiju i pridružio se majci u Francuskoj. U Beogradu, gde je ostao zaglavljen nekoliko meseci, priključio se građanskom pokretu „Rusi, Ukrajinci, Bjelorusi i Srbi zajedno protiv rata“.
Pravni fakultet sam upisao pre svega zato što sam želeo da postanem dobar advokat koji će štititi prava građana u Rusiji. Putin je zapravo uništio zakonodavstvo u Rusiji, imenovanjem sebi najvernijih sudija, tužilaca i istražitelja. Upravo oni sada proganjaju ljude koji se javno suprotstavljaju ratu. Od 2017, kada sam bio osamnaestogodišnji student, učestvovao sam na protestima. Bilo mi je bez sumnje suđeno da prisustvujem urušavanju naših snova o demokratskoj, miroljubivoj, pravnoj državi. Zamislite, bacaju suzavac na miroljubive i nenaoružane ljude !
Ljudi provode 8 godina u zatvoru zato što su policajca gađali plastičnom čašom ! To se zove atentat na policajca (Član 318 Krivičnog zakonika). Verujte mi, ovakvi slučajevi su brojni, dešavaju se gotovo na svakom nenajavljenom skupu, iliti kada ljudi samo izađu na ulicu... Ne lome izloge radnji, ne pale automobile, ali u očima policajaca izgledaju kao pinjate ! Poslednjih nekoliko godina, pokušao sam da zaustavim Putinov režim sopstvenim sredstvima, svestan opasnosti kojima se izlažem. Znam kako se Aleksej Navaljni našao iza rešetaka, prisustvovao sam svakom skupu koji je organizovao jer sam ga podržavao.
Odrastao sam u vreme ekonomskog razvoja zemlje. 2000-e godine u Rusiji građanima su donele potrošački raj. Zahvaljujući tome, ustanovio se društveni ugovor između naroda i države : vi nama slobodu, mi vama petrodolare. Međutim, to se nije moglo opisati kao poboljšanje kvaliteta života ili dobrostanja Rusa. Većina je ostala siromašna, slepo verujući u obećanja Putina i njegovih vazala, ljudi iz KGB-a i opštine Sankt Peterburg, koji su opljačkali državu i obogatili se divovskim koracima.
Kao da je želeo da nas upozori, moj prijatelj Griša dve godine je svima govorio da je Putinu potreban novi trijumf i da je zarad toga spreman da zarati sa Ukrajinom. Rekao je da je Putin provokator i da sprema nove Gljivice. Ja sam mislio da Putin opet blefira i pokušava da pokrene problem sa više mogućih odgovora, tipa „ovde nema ruskih trupa“. Možda sam bio previše dostojanstven da bih razumeo koliko se Putin pogoršao i da je u potpunosti ogrezao u neki paralelnu stvarnost. On u to veruje, a ljudi iz njegovog okruženja ga u tome bodre. Među njima je mitropolit Tihon Ševkunov, Putinov ispovednik, koji sebe smatra naslednikom patrijarha Gundjajeva. U svojoj bolesnoj mašti, Tihon veruje da će svi brodovi sa apostolima doploviti do Rusije i da će postojati Sveta Rusija, za koju će se svi moliti i postiti. Upravo je on „blagoslovio“ ruske okupatore za napad na Ukrajinu.
Drugim rečima, zamaskiraj ukus da se lakše proguta. Pod tim izgovorom mladi Rusi odlaze u smrt. Napad Rusije na Ukrajinu brižljivo je pripreman, ali krišom od strane uskog kruga oko Putina. Iznenađenje !
Ja sam član-volonter udruženja koje nadgleda memorijal Nemcovljev most. Volonteri igraju ulogu stražara narodnog memorijala. Putinove „crvene garde“ i pokreti kao što su narodnooslobodilački pokret i South East Radical Block ga redovno napadaju. Kradu cveće i sveće, tuku i tuže aktiviste, posipaju spomenik smradnom izmetnom tečnošću.
Lično sam bio svedok više krađa cveća na trgu na kome je ubijen Boris Nemcov. Naša misija nije samo da sačuvamo uspomenu na ovog političara i da nateramo vlast da ovekoveči njegovo ime na ulicama Rusije, već i da sačuvamo mesto na kome sme da se govori slobodno, bez cenzure i straha od hapšenja. Radi se o poslednjem ostrvu Freedom na karti ogromnog koncentracionog logora koji obuhvata šestinu Zemlje. U ovoj situaciji, mi odvajamo žito od kukolja. Ruske građane informišemo o Nemcovljevim postignućima, njegovom doprinosu borbi za slobodnu Rusiju i mir u Ukrajini. Bio je prijatelj Ukrajine i podržao ju je 2014. Pripremao je antiratne šetnje i skupove, slao izveštaje o zločinima Putinovog režima. I zbog svega toga je ubijen. Niko ne sumnja u to da su Putin i njegov satrap Kadirov odgovorni za ovaj gnusni zločin.
Kako bi što bolje zaštitili narodni memorijal, ljudi dežuraju 24 sata dnevno na mostu, na suncu i kiši. Na snažnim pljuskovima, nesnosnoj vrućini, moskovskoj ciči na minus 35 stepeni i, naravno, na jakom vetru sa reke Moskve, bdijemo i ne mrdamo ! Ostaćemo dok vlast ne padne ! To je naš mini-Majdan. To je naš primer za Rusiju. Želimo da pokažemo da nismo svi izgubljeni. Mnogi moji prijatelji volonteri odbijaju da napuste Rusiju uprkos stravičnoj represiji. Zato što je ovo naša zemlja, i mi smo ti koji moraju da odluče o njenoj sudbini, a ne ratni zločinci i satrapi koji se nasiljem održavaju na vlasti. „Nosilac suvereniteta, jedini izvor vlasti u Ruskoj Federaciji je njen multinacionalni narod...“, reči su iz članka 3 Ustava naše zemlje koje je Putin grubo prekršio.
24. februara, planirao sam da odmorim kod kuće, sa bakom i dekom sa kojima sam živeo. Oni su nažalost vrlo podložni propagandi. 24 sata dnevno gledaju televiziju i političke emisije sa propagandistima.
Tog dana sam se slučajno probudio u 8 sati. Kada sam na smartfonu pročitao na internetu vest o bombardovanju ukrajinskih gradova, ruke su počele da mi se tresu. Pozvao sam majku u Francuskoj i rekao joj šta se trenutno dešava. Ona je zatim sve to videla na francuskoj televiziji. Tada su propagandisti govorili sa sigurnošću i ubeđivali da će Kijev biti zauzet za tri dana. Usled svega toga, osećao sam užas i veliku tugu što sam morao lično da nosim krivicu za sve što se događa. Verovatno zato što nisam dovoljno protestovao protiv invazije pre 24. februara. Iako sam čak odlazio da protestujem sâm protiv aneksije Krima i okupacije Donbasa. Argumenti Putinovih fanova „gde ste bili ovih 8 godina“ me nisu doticali. Ja sam Rus i Moskovljanin, i sramota me je ružnog stava mojih sugrađana prema Ukrajincima. To je velika sramota za ovu zemlju i loš primer za čovečanstvo. Sramota me je i vređa me činjenica da je država potčinjena fašizmu, imperijalizmu i ksenofobiji. U istoriji Rusije nikada nije postojalo ovako podlo i cinično razdoblje.
25. februara, otišao sam na fakultet u Moskvi. Nisam mogao da slušam i zapisujem šta je profesor govorio, šok je besneo u meni i sadržaj predavanja bio je tek prazan zvuk. Uveče sam otišao u biblioteku na trgu Turgenjevskaja. Kada sam izašao, video sam antiratni štrajk. Vikali su „NE RATU !“. Pridružio sam se i šetali smo ulicom Mjasnickaja u pravcu zgrade Federalne službe bezbednosti. Svi učesnici su uhapšeni.
27 februara, dok sam se još oporavljao od prethodnih događaja, otišao sam na Nemcovljev most. Bila je sedma godišnjica njegove smrti. Tog dana, hiljade ljudi položilo je cveće u sećanje na njega. Policija je odmah uhapsila ljude koji su nosili antiratne plakate i natrpala ih u omanji kombi krcat drugim nesrećnicima poput njih. Na mostu sam sreo Grišu i Galiju Kondruk. Na licu im se videla tuga. Griša je rekao da je Putin potpuni idiot i da će izgubiti rat. Galija je rekla da joj je muž dugo plakao.
Spuštenih ruku, svi su izgledali kao da nimalo ne razumeju kako se može živeti u zemlji u kojoj vlada fašizam. Uveče sam razgovarao telefonom sa majkom. Odlučili smo najzad da ću otići tamo gde mogu da uđem bez vize. U februaru i martu, Francuska nije izdavala Šengen vize Rusima. Osim toga, ne bih mogao da uđem ni sa vizom jer nisam imao kovid-propusnicu sa evropskim vakcinama. Vlast ih je zapravo zabranila, tako primoravajući ljude da se vakcinišu Sputnjikom.
Moj izbor je dakle pao na Beograd, tačku najbližu Francuskoj. I nismo pogrešili, avionske veze nisu bile prekinute, ali sam kupio kartu sa presedanjem u Istanbulu. Polazak 4. marta. Biznis klasa. 1000 evra. To je više od polovine plate moje majke. Kartu smo kupili doslovno poslednjom parom.
Glasine i medijske reportaže tvrdile se da će Savet bezbednosti, duma i Savet Federacije održati hitan sastanak 4. marta i da će objaviti stupanje na snagu ratnog zakonodavstva. U tom slučaju će se verovatno objaviti zabrana odlaska muškaraca i najaviti mobilizacija. Bilo mi je vrlo neprijatno : zašto bismo odvodili u sigurnu smrt ljude koji su protiv rata i podržavaju Ukrajinu ?! To je čist genocid ! Izgubili smo 26 miliona ljudi u Drugom svetskom ratu i oni bi ponovo ! To im je omiljeni slogan, lepe ga po prozorima automobila. Potpuno ludilo !
4. marta, glasine su se ispostavile netačnim. Već sam bio uveliko spreman za odlazak. U avionu sam uzdahnuo od olakšanja. Pored mene je sedela mlada žena. Uhapsili su je prethodne večeri samo zato što je izašla na ulicu i morala je da plati kaznu od 40 000 rubalja. Stoga se hitno spakovala i kupila kartu u jednom pravcu za Istanbul.
Noć na aerodromu u Istanbulu prošla je mirno. Odmarao sam u foteljama salona biznis klase Turkish Airlines grickajući salate. Oko osam ujutru, popio sam poslednju šolju crnog čaja i otišao na izlaz. Dva sata leta do Beograda.
U Beograd sam stigao 5. marta ujutru. Utisak o Srbiji stekao sam čim sam stigao u centar grada. Gledajući bilborde „Nis-Gazpromneft, Slava Rusiji i Ratko Mladić je srpski heroj“, shvatio sam da je i ovde narod potčinjen propagandi Kremlja. Odmah nakon što sam se prijavio u hostelu, legao i spavao do uveče.
Isplanirao sam tromesečni boravak u Srbiji. Prvo sam, bez poteškoća, otvorio račun u banci. Majka može lako da mi pošalje račun iz francuske banke. Takođe sam prikupio dokumenta za boravišnu vizu, koju sam dobio u maju. To je ključan korak ka dobijanju Šengen vize za Francusku. Bez „boravka“, Rusima se u Srbiji ne izdaju vize. Našli smo stručnjakinju za pitanja oko vize, moju sunarodnicu Irinu, koja živi u Banji Koviljači. Za relativno mali iznos (350 evra), registrovao sam se kao individualni preduzetnik. Time sam ispunio uslove i dobio boravišnu vizu. Prošao sam bolje nego sa drugim „stručnjacima“. Drugi profitiraju i naplaćuju 2000 evra po osobi !
U junu sam zakazao termin za prijavu za Šengen vizu. Za mene i moju majku, bio je to pravi izazov, jer nam je ambasada zatražila potvrdu iz opštine. Izdavanje takve potvrde traje bar mesec dana. Bili su veliki izgledi da će me odbiti. Srećom, zahvaljujući mom očuhu (mužu moje majke) i dobrim odnosima sa opštinom, uspeo sam da za dan dobijem dokument. Odmah potom, poslao sam kopiju potvrde mejlom i istog časa dobio pozitivan odgovor.
U toj grupi ima dovoljno Rusa koji nisu ravnodušni na sudbinu Ukrajini. Ima i Srba
U Srbiji, tačnije u Beogradu, pridružio sam se antiratnom pokretu „Rusi, Ukrajinci, Bjelorusi i Srbi zajedno protiv rata“, osnovanom nekoliko meseci ranije. Izlazili smo na ulice, organizovali povorke do ruske ambasade i Ruskog doma. Okupljali smo novinare kako bismo izrazili podršku Ukrajini. U toj grupi ima dovoljno Rusa koji nisu ravnodušni na sudbinu Ukrajini. Ima i Srba, i to dosta. Šire informacije i govore istinu o Putinu i Rusiji drugačije od medija koje kontrolišu Vučić, Srpska napredna stranka i njeni prijatelji.
U maju sam živeo sa Tamarom u Batajnici. Ona je volonterka. Kao ja, dežura u memorijalu Nemcovljev most. Sreli smo se jer je ona trebalo da se venča sa Srbinom Boreom. I on je volonter u memorijalu. Zahvaljujući venčanju, Tamara je uspela da se doseli u Srbiju bez previše birokratskih poteškoća. Mnogo mi je pomogla kada me je ugostila. Mnogo vam hvala, Tamara i Bore ! Svaka čast !
Eto, na kraju ću živeti sa majkom u Francuskoj, gde nameravam da izgradim budućnost. Tamo sam dobrodošao. I nadam se da ću uspeti, jer sam mnogo puta posetio Francusku i dobro je poznajem.
