Besprimernom mobilizacijom i kampanjom zasnovanom na direktnoj demokratiji, srpski studentski pokret je nenasilnim putem pobedio naizgled nadmoćni autokratski režim. To je prilika za demokratski novi početak u celom regionu. Kako je to bilo moguće i šta sledi.
25. oktobar 2026. bio je istorijski dan za Srbiju i Evropu. Da bismo razumeli kako je srpskom studentskom pokretu u najtežim uslovima pošlo za rukom da na parlamentarnim izborima pobedi kleptokratu Aleksandra Vučića, osvrnimo se najpre unazad. Pokret, koji su međunarodni mediji dve godine uglavnom ignorisali, a o kome danas govori ceo svet i koji je već predložen za Nobelovu nagradu za mir, nastao je, kao što je poznato, kao reakcija na pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, na severu Srbije, u kojem je poginulo 16 ljudi.
Počeo je kao građanski protest protiv razuzdane korupcije, neodgovornosti državnih institucija i nasilja u javnom prostoru. Brzo je prerastao u pokret širom zemlje za vladavinu prava i demokratsku političku promenu. Odlikuju ga insistiranje na nenasilju i ukazivanje na razorne društvene posledice bezakonja, sloganima poput „Ruke su vam krvave“. Njegove mlade pristalice prožima stav koji u Nemačkoj poznajemo iz mirne revolucije u DDR-u 1989. – „Ostajemo ovde!“: želimo bolju budućnost u sopstvenoj zemlji.
Srbija pod Vučićem: zemlja koju su okupirale unutrašnje mračne sile
Režimski mediji su neprestano blatili opoziciju.
Vučićev sistem počivao je na međusobnom prožimanju partije i državnog aparata (policije, pravosuđa, tajnih službi), na mafijaškom ispreplitanju tržišne i medijske moći i na insceniranoj demokratiji u kojoj je samo njegova partija, Srpska napredna stranka (SNS), pokrivala sva klasična politička polja. Njegov cilj bio je potpuno privatno prisvajanje zemlje i svih njenih resursa, uključujući i stanovništvo. Opoziciju, zarobljenu u pravilima igre režima, režimski mediji su neprestano blatili, a veliki njen deo pridobijan je koruptivnim ponudama. Skandalizovanjem odavno poznatog kriminalnog karaktera režima opozicija je samo doprinosila cementiranju neprikosnovene pozicije desnog populiste Vučića, koji se predstavljao kao požrtvovani otac nacije i godinama mogao da računa na podršku moćnih međunarodnih aktera.
Studentski pokret je prekinuo taj začarani krug. Njegov razvoj može se podeliti u tri faze. Prva traje do protesta u Beogradu 15. marta 2025, na kojem je bilo 350.000 ljudi i kada je SNS, po svemu sudeći uz upotrebu zabranjenog zvučnog oružja, pokušala da izazove krvave nemire. Druga traje do iznuđenog okončanja blokada univerziteta u julu 2025, a treća do izbora 25. oktobra 2026.
Već na početku izdvojile su se četiri odlike pokreta. Prvo, odluke su donošene direktnodemokratski, na takozvanim plenumima, odnosno zborovima; tome se pridružila međuuniverzitetska koordinacija uz visok stepen discipline. Drugo, pokret je u javnosti nastupao kolektivno, bez prepoznatljivih lidera. Treće, komunicirao je izrazito emotivno, kroz simbolične akcije i rituale poput šesnaestominutnih tišina, svakog dana u 11.52, u znak sećanja na 16 žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu. Organizovani su protestni marševi širom zemlje i svesno političko ponovno prisvajanje srpskih tradicija, na primer pevanjem poznatih pop pesama i himne, kao i igranjem kola. Četvrto, pokret se svojim pristalicama obraćao direktno, putem društvenih mreža.
Pošto SNS nije bila spremna ni na kakve ustupke, otpor se transformisao u politički pokret pluralističke orijentacije. To se odnosilo na oblike protesta (akcija „Student u svakom selu“, programski masovni skupovi povodom državnih praznika, uključivanje decentralizovano organizovanih akcija širom zemlje) i na obraćanje nacionalnim manjinama, poput Mađara i Mađarica, Bošnjaka i Bošnjakinja i Slovaka i Slovakinja. Struktura plenuma, koja se pod državnom represijom i masovnim praćenjem tajne službe smanjila i zatvorila, posvetila se pripremi izbora: sastavila je izbornu listu i izgradila otpornu strukturu za posmatranje izbora, uključujući mobilizaciju oko 60.000 posmatrača i posmatračica i još desetina hiljada pristalica za kampanju.
Sinergija Studentske liste, autogolovi SNS-a
Zanimljivo je bilo pitanje datuma izbora, koji je Aleksandar Vučić, tada još na funkciji predsednika, mogao sam da odredi. Verovatno je računao na tri činioca. Prvo, želeo je da izbori budu održani pre 1. novembra, simbolički izuzetno nabijene druge godišnjice novosadske tragedije. Drugo, predstojao je megakoruptivni projekat EXPO u proleće 2027, a pretile su i negativne posledice budućeg rasta cena energenata. Treće, računao je da će njegove dosadašnje mere osetno oslabiti opoziciju i usmeriti je: represija i špijuniranje aktivista i aktivistkinja, preuzimanje kritičkih medija i efekti njegove sopstvene kampanje, koja je de fakto trajala cele godine.
Za smeo pokušaj da se Vučićev sistem, zasnovan na kupovini glasova, ucenama i manipulaciji, izbaci iz koloseka masovnom mobilizacijom, postojale su dve suprotne opcije: ili dovesti populistička pravila režima do krajnosti, ili uvesti potpuno nova pravila igre koja bi delovanje i program opozicionih aktera izmakla režimskoj kontroli. U skladu sa svojim karakterom, studentski pokret se odlučio za ovo drugo. U kampanji „Studentske liste – Studenti pobeđuju“ (SL) posebno treba istaći uigranost kandidata i kandidatkinja. Kroz složen direktnodemokratski postupak odabira, na listu je postavljeno 250 profesora i profesorki, stručnjaka i stručnjakinja, umetnika i umetnica, sportista i sportistkinja i drugih.
Kandidati i kandidatkinje su uverljivo oslikali alternativni politički stil.
Naravno, neke osobe su tokom kampanje dobile više pažnje od drugih – na primer harizmatični, energični i građanima bliski nosilac liste, lekar Ilja Srdanović. Ili bivši guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić, sa velikim ekonomskim kompetencijama. Ili rečiti profesor hemije Radomir Saičić. Ipak, niko nije podlegao iskušenju samopromocije. U televizijskim duelima sa predstavnicima režima kandidati i kandidatkinje uverljivo su oslikali alternativni politički stil i program okrenut građanima, koji između ostalog predviđa jačanje domaće industrije, poljoprivrede i radničkih prava, smanjenje rodnog jaza u platama, ulaganje u obrazovanje i razvoj energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije.
Osim toga, funkcionisao je pristup disciplinovano planiranih, ali decentralizovano sprovedenih aktivnosti velikog broja ljudi. Elemente poput velike kampanje „od vrata do vrata“ širom zemlje, mobilizacije na društvenim mrežama i posmatranja izbora na dan glasanja nosili su i umnožavali obični građani i građanke. Nasuprot tome, lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, na kojoj je SNS okupila čitav niz nacionalističkih minornih stranaka, kao i obično se oslanjala na kult ličnosti, unapred je podelila jednokratne isplate u ukupnom iznosu od milijardu evra iz državnog budžeta i obećala astronomski rast plata i penzija, reformu zdravstvenog sistema koji je sama uništila, kao i dalji ekonomski razvoj kroz velika ulaganja u beton.
Nakon što je otvaranje Klastera 3 u pregovorima o pristupanju EU krajem 2025. ponovo propalo, SNS je zbacila evropsku masku i prešla na radikalnu retoriku, uključujući najavu čistki na univerzitetima i otvoreno nacionalističku inscenaciju sahrane Ratka Mladića, osuđenog za ratne zločine, koja je bila ravna državnoj sahrani.
SNS nije uspela da se okoristi iz specifičnih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Rusijom, jer se Studentska lista u svim tim pitanjima orijentisala prema društvenom mejnstrimu. Dodatnim autogolom pokazala su se drska ograničenja glasanja u inostranstvu. Prkosna reakcija srpske dijaspore, čiji su pripadnici i pripadnice ponekad prelazili hiljade kilometara da bi glasali, a u SAD su, na primer, morali da glasaju noću, imala je mobilizujući efekat i u samoj zemlji. Ona je usmerila pažnju međunarodnih medija na izveštaje misija za posmatranje izbora ODIHR-a i CRTA-e, prema kojima ovi izbori nisu bili ni slobodni ni pošteni.
U referendumskoj atmosferi koju je stvorila SL („Srbija ili mafija“), preostali opozicioni akteri – poput Evropske liste, koja se zalaže za pristupanje EU, i antievropske platforme pod nazivom Autentična desnica – nisu uspeli da se programski profilišu. Tim pre što je čitav niz manjih stranaka, poput Zeleno-levog fronta (ZLF) ili liberalnog Pokreta slobodnih građana (PSG), podržao SL u kampanji. Time su svesno prihvatile da same ne uđu u parlament – bolna, ali izuzetno odgovorna strateška odluka, naročito za stranke čija politička ukorenjenost i budućnost još nikako nisu osigurane i koje sada gube državno finansiranje.
Četvrta faza – iskorak u neizvesno, sa novim mogućnostima
Postojala je ozbiljna sumnja da li će Vučić priznati rezultat.
Da će SL biti u vođstvu moglo se naslutiti posle ogromnog završnog skupa 22. oktobra – ali postojala je ozbiljna sumnja da li će Vučić, koji je na dan izbora u Beogradu okupio ogromne policijske snage, priznati rezultat. To što ga je odmah priznao izazvalo je neverovatnu euforiju na ulicama. Ubrzo su se, međutim, pojavili i snažno nepoverenje i strah od novih manipulacija SNS-a kojima bi se mogla blokirati mirna smena vlasti. Iako dinamična dešavanja od tada moraju biti opisana na drugom mestu, iz današnje perspektive umesne su barem sledeće završne ocene:
Uprkos fizičkim napadima na pojedine posmatrače i posmatračice, struktura podrške je izdržala i prikupila brojne dokaze o manipulacijama (npr. kupovina glasova i fotografisanje glasačkih listića, glasanje bez važećih dokumenata, ubacivanje dodatnih listića, fizičko ometanje izbornog procesa). Istovremeno, broj biračkih mesta na kojima je zbog nepravilnosti glasanje moralo biti ponovljeno 1. novembra mali je – 53 (od 8.392). To neće uticati na konačne rezultate izbora ni na njihovu potvrdu.
Osećaj nekažnjivosti SNS-ovog sistema raspršio se gotovo preko noći. Bezbrojni građani i građanke odmah su pokrenuli upečatljive javne akcije, ravne ponovnom osvajanju javnog prostora. Tako su raščistili i očistili paravojni kamp u centru grada i prefarbali hiljade grafita mržnje i režimskih parola. U medijima i tužilaštvu, još pre formalne smene vlasti, umnožili su se znaci ponovnog postupanja u skladu sa zakonom. Na javnom servisu već je bilo nekoliko ostavki, a pojavili su se i zahtevi da se televizijama poput TV Informer oduzme dozvola za emitovanje. Vrhovno javno tužilaštvo pokrenulo je istrage protiv funkcionera i policijskih službenika, a usledila su i prva hapšenja.
Posledice po politički sistem Srbije biće ogromne. U novom parlamentu biće zastupljeni samo SL (53 odsto, 140 mandata), SNS (39 odsto, 103 mandata) i nekoliko poslanika i poslanica manjina. Sve ostale stranke nisu prešle cenzus ili nisu učestvovale na izborima. Budući da predsednički izbori moraju biti održani do kraja godine, a nova vlada bi mogla da raspiše prevremene lokalne izbore kako bi SNS potisnula sa pozicija moći i na lokalnom nivou, ostaje da se vidi da li će stranke koje nisu prešle cenzus uspeti da pronađu svoje mesto.
Posledice po politički sistem Srbije biće ogromne.
Na osnovu parlamentarne većine, SL će formirati vladu sa novim licima, odnosno dovesti na najviše položaje ljude sa društvenim autoritetom, ali bez ikakvog političkog iskustva. Ona nije apolitična, već se naglašeno poziva na ključne zahteve studentskog pokreta, koji u središte stavljaju samu suštinu političkog – državu građana i za građane, koju vode stručnjaci. SL sada mora, u uslovima parlamentarne demokratije, teške budžetske situacije i regionalnih izazova, da dokaže da može da održi konstruktivan kontakt sa studentskim pokretom, koji se ponovo transformiše, i sa mnoštvom građanskih inicijativa odozdo.
Na glasačkom listiću bila je evropska država sa vladavinom prava i blagostanjem, a ne EU sa svojim brojnim očekivanjima od zemalja kandidata. Smenom vlasti u Beogradu dobrosusedski odnosi i napredak u evropskim integracijama ponovo su postali moguća budućnost. Isto važi i za osetljiva pitanja politike sećanja, odnosa prema Kosovu i položaja manjina. Ostaje nada da će ovaj težak i dugotrajan rad imati koristi od nove društvene klime. Ono što je propušteno u 30 godina od Srebrenice ne može se nadoknaditi za 30 dana. Za to su potrebni hrabrost, istrajnost i volja da se prevaziđe srpski narativ o žrtvi, koji je SNS svesno podsticala, i da se načini korak ka susedima.
