Trajno poricanje Srbije i jednostran, politizovan pejzaž memorijalizacije na Kosovu proizveli su duboko podeljen etos sećanja koji potvrđuje neke patnje, dok druge marginalizuje.
Kada je 1993. godine osnovan Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), mnogi su se nadali da će to podstaći državne napore u Srbiji i drugim zemljama bivše Jugoslavije da obnove društvenu koheziju i doprinesu istini i pomirenju. Sud je utvrdio ključne činjenice, nudeći priliku za suočavanje sa prošlošću. Ipak, više od tri decenije nakon raspada Jugoslavije, učinak Srbije u procesuiranju ratnih zločina, reparacijama, potrazi za nestalim licima i otvaranju vojnih arhiva ostaje neujednačen, ostavljajući je opterećenom poricanjem zločina, uključujući i genocid u Bosni.
Nasuprot tome, čitav politički spektar u Srbiji nastavlja da poriče bilo kakva nedela i sprovodi politiku poricanja, prikazujući ratne zločine kao zapadnu izmišljotinu i predstavljajući Srbiju kao žrtvu, pri čemu se NATO bombardovanje predstavlja kao definišući događaj sukoba na Kosovu 1998–1999. godine. Slična očekivanja pratila su početak dijaloga između Kosova i Srbije uz posredovanje EU, koji je izrodio malo toga što se suštinski bavi ratnim nasleđem koje drži obe strane zarobljene u nerešenoj istoriji.
Sputani teretom sopstvene prošlosti
“To je strah od odgovornosti”, rekla je Nataša Kandić, osnivačica i direktorka Fonda za humanitarno pravo sa sedištem u Beogradu, koji dokumentuje masovna kršenja ljudskih prava širom bivše Jugoslavije tokom oružanih sukoba. “Srbija je politički i društveno odgovorna za zločine u zemljama bivše Jugoslavije i mora biti posvećena pronalaženju rešenja za budućnost i pokazivanju saosećanja prema žrtvama”, dodala je ona.
Normalizacija odnosa između dve zemlje zahteva bavljenje zločinima iz prošlosti i nerešenim pitanjima, ali taj cilj i dalje deluje daleko. “Takva politika ne može da garantuje da se ono što se dogodilo neće ponoviti”, rekla je Kandić. Prošle godine, revizija je otkrila da je Ministarstvo građevinarstva Srbije potrošilo 217.000 evra za postavljanje murala na nekoliko lokacija sa porukom: “Kad se vojska na Kosovo vrati”. Rasizam i jezik rata opstaju uprkos više od decenije dijaloga. Godine 2019, tadašnja premijerka Ana Brnabić nazvala je kosovske Albance “ljudima iz šume”.
Napori Kosova da izgradi sopstveni narativ o prošlosti
Dugotrajna kultura poricanja u Srbiji, ukorenjena u političkim, društvenim i institucionalnim faktorima, nastavlja da oblikuje memorijalni pejzaž Kosova, proizvodeći jednostrane narative i duboko podeljen etos sećanja koji potvrđuje patnju jedne grupe dok odbacuje patnju druge.
Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka na Univerzitetu u Beogradu, istakla je da Srbija još uvek nije spremna da se suoči sa svojom prošlošću. “Pomiriti se sa ‘drugim’ znači, pre svega, pomiriti se sa samim sobom, kritički preispitati sopstvenu odgovornost”, rekla je ona. “To je jedini način da naša društva pobegnu iz nacionalističkih zamki koje nas drže okamenjenima toliko dugo.” U ovom kontekstu, Kosovo ostaje u velikoj meri ograničeno na rešavanje određenih aspekata tranzicione pravde unutar zemlje. Različite vlade Kosova sprovodile su niz inicijativa, ali su se one često završavale sa mandatom dotične administracije i nedostajale su im inkluzivne, dugoročne strukture. Prva strategija tranzicione pravde na Kosovu usvojena je 2024. godine, skoro 25 godina nakon završetka rata. Eksperti tvrde da, iako predstavlja korak napred, strategija nedovoljno rešava probleme koji traju od 1999. godine.
Iako kritikovana zbog pristupa “odozgo nadole”, strategija je ipak stvorila neke mehanizme, kao što je Institut za istraživanje ratnih zločina, koji ima za cilj utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i podršku potencijalnim pravnim naporima Kosova protiv Srbije, uključujući tvrdnje o genocidu. Godine 2021, premijer Kosova Albin Kurti obećao je da će oživeti kontroverzni plan za pokretanje tužbe za genocid protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde zbog rata 1998–1999, uprkos upozorenjima stručnjaka da je malo verovatno da će uspeti, što je odjek sličnih tvrdnji bivšeg predsednika Skupštine Kadrija Veselija dve godine ranije. Uz osnivanje Muzeja genocida, pristalice ove inicijative na Kosovu tvrde da odsustvo presude međunarodnog suda o genocidu ne negira njegovo postojanje, nastojeći da oblikuju kolektivno sećanje. Muzej prati fragmentiranu politiku memorijalizacije, koja je, u suštini, zamenila vršenje političke moći. Obeštećenje žrtvama, iako ograničeno, bavi se priznanjem i nekim od njihovih potreba. Neki elementi strategije pozivaju vladu da unapredi inicijative koje dokumentuju potrebe žrtava, ali značajni nedostaci i dalje postoje.
Predsednica Kosova je spremna da pokrene komisiju za tranzicionu pravdu sa trogodišnjim mandatom, što bi potencijalno omogućilo preživelima da se obrate na javnim saslušanjima. Međutim, ostaje zabrinutost u vezi sa nezavisnošću i pravednošću ove inicijative. Komisija podnosi izveštaje direktno predsednici Kosova, što bi, prema mišljenju stručnjaka, moglo učiniti da mehanizam deluje krajnje politički. Komisija ima za cilj da očuva kolektivno sećanje, osigura priznanje žrtava, pomogne u vraćanju njihovog dostojanstva i neguje kulturu solidarnosti sa onima koji su pogođeni sukobom.
Statut predviđa psihosocijalnu i logističku podršku preživelima, kao i dokumentovanje njihovih priča, sa posebnom pažnjom na one koji su pretrpeli ratno seksualno nasilje. Takođe predviđa javna saslušanja u kojima učestvuju i preživeli i počinioci, što je obeležje komisija za istinu i pomirenje. Na Kosovu je inicijativa za osnivanje takve komisije pokrenuta 2017. godine pod bivšim predsednikom Hashimom Thaçijem, ali je propala nakon njegovog hapšenja zbog ratnih zločina.
Međutim, kultura memorijalizacije na Kosovu ostavila je malo prostora za žrtve, žene, preživele ratnog seksualnog nasilja, manjine, pa čak i pokret mirnog otpora, dok se uglavnom veliča oslobodilački pokret u političke svrhe. Događaji ili ličnosti povezani sa mirnim otporom između 1988. i 1998. godine retko se obeležavaju, dok je pažnja uglavnom usmerena na “slavne bitke” Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i masakre koje su jugoslovenske snage izvršile nad albanskim civilima. Više od dve decenije, glavne političke stranke na Kosovu — Demokratski savez Kosova (LDK), predvođen pokojnim pacifistom Ibrahimom Rugovom; Demokratska partija Kosova (PDK), predvođena bivšim vođama OVK; i Alijansa za budućnost Kosova (AAK), bivšeg gerilskog komandanta Ramusha Haradinaja — takmičile su se u oblikovanju istorijskih narativa. PDK je često isticala borce OVK u odnosu na Rugovin mirni pokret i povezane Oružane snage Republike Kosovo (FARK), dok Samoopredeljenje slično naglašava OVK i civilne žrtve, pojačavajući etnički podeljene narative. Ovo frakcijsko rivalstvo za simboličku dominaciju dovelo je do toga da PDK, LDK i AAK u mnogim opštinama sprovode nezavisne memorijalne prakse. Kao rezultat toga, u veoma ograničenim područjima podignuti su spomenici u čast boraca OVK, ličnosti FARK-a ili Ibrahima Rugove, što odražava fragmentiranu i visoko politizovanu prirodu kosovskog memorijalnog pejzaža.
Profesorka prava i istraživačica tranzicione pravde Gjylbehare Murati dovela je u pitanje davanje prioriteta jednom pokretu nad drugim. “Politike memorijalizacije daju prioritet heroizmu jednog pokreta nad drugim, dok politički akteri rade na prisvajanju ovih narativa za sopstvene interese”, rekla je ona. “To stvara polarizaciju, otežavajući izgradnju zajedničkog sećanja. Kosovu je potreban neutralniji pristup, onaj koji priznaje različitost doprinosa i otvara prostor za diskusiju o istorijskim dilemama i tabuima”, dodala je ona. Borba Kosova sa sećanjem je višeslojna, osporavana i često otporna na nijanse. Mnoge priče i iskustva ostaju na marginama javne debate. Kroz ove članke, cilj nam je da istaknemo neke od ovih zanemarenih realnosti: neuređenu izgradnju spomenika, krhko priznavanje ratnog seksualnog nasilja i fragmentirane načine na koje se društvo seća. U tom smislu, cenim napore Fondacije Heinrich Böll da podrži i podstakne inkluzivnije diskusije o ovim temama, makar i kroz male, ali značajne doprinose.
