Kada je u Ukrajini izbio rat, Marina je pobegla od bombi sa majkom i psom. Nakon dugog putovanja sa brojnim preprekama, primljene su, zajedno sa drugim izbeglicama, u prihvatni centar u Vranju, na jugu Srbije. Ne gube nadu da će se jednog dana vratiti kući.
Reći ću za početak da sam Ukrajinka, od vremena kada je moj pradeda pevao u crkvi do dana kada sam i sama pisala pesme o svojoj zemlji.
Zovem se Marina. Imam 30 godina. Dolazim iz Kijeva. Profesorka sam na univerzitetu. Predajem umetničke predmete. Pišem pesme i osvajala sam državne muzičke nagrade kao autorka-kompozitorka.
Svašta sam prošla u životu... Ali se ono najgore desilo 24. februara 2022.
U šest ujutru me je pozvala majka. Živimo u dve različite četvrti u Kijevu. Pozvala me je telefonom i rekla : „Kćeri, počeo je rat. Čula sam eksplozije. Ima ih svuda. Kako si ?“.
To pitanje „kako si ?“ uskoro će postati konstanta u mom životu, u životu moje porodice i moje Ukrajine.
Usledili su apokaliptični prizori. Živim u blizini univerziteta gde se nalazi studentski dom. Kroz prozora sam videla gomilu studenata kako trče sa koferima i uskaču u taksije.
Komšije su punile automobile stvarima koje su želeli da odnesu. Haos. Osetili smo do tada nepoznat, neopisiv, ali veoma snažan strah.
SMS poruke, pozivi prijatelja, poznanika.
„Kako si ? – Blizu nas se zapalila kuća, gađana je raketom jutros. Mi odosmo.“
„Kako si ? – Ceo Kijev je u zastojima. Mi ne mrdamo već pet sati, idemo u Lavov.“
„Kako ste ? – Mi smo sišli u podrum. Nosimo krevete i vodu. Mnogo ljudi ne može na ode...“
A ja ?...
Koliko god da je zastrašujuć košmar, na kraju se uvek probudimo. Ne i u ratu.
Nisam znala kako sam... Imala sam osećaj da sam neko drugi. Osetila sam bol i odbijanje. Poželela sam da je sve samo košmar. Koliko god da je zastrašujuć košmar, na kraju se uvek probudimo. Ne i u ratu.
A potom su usledila dešavanja kojih ću se zauvek sećati.
Na vestima se čulo samo jedno : Rusija je pokrenula rat. Černigov, Harkov, Zaporožje, Irpinj, Buča, Čerkasi, Kijev – eksplozije svuda. Rakete ispaljene ne samo na vojne mete, već i na stambene zgrade, škole, vrtiće...
Plakala sam u sebi. Suze su presušile. Nabrzinu sam spakovala kofer : nešto odeće, dokumenta, hranu. Imala sam utisak da me i moj pas Džez, Džek Rasel terijer, celo jutro zapitkuje : „Kako si ?“...
Jedna moja studentkinja je došla da me vidi otprilike u vreme ručka. Družimo se već dugo i zajedno radimo na kreativnim projektima.
Ponela je stvari.
Porodica joj je u Hersonu, put je dug, a karata više nije bilo. Studenti su napustili dom. Neki su ostali u podrumu, neki u bunkeru univerziteta. Tako nas je ostalo samo troje : Vika, Džez i ja. Pri prvoj sireni za uzbunu, legle smo na pod.
Pored naše zgrade se nalazi kasarna Nacionalne garde. Upozorili su nas da bi mogla da bude gađana raketom.
Tišina... Sirena...
Srceparajuć zvuk. Zamislite da ste pored zvučnika i da neko aktivira alarm. Nije to samo piskav zvuk, već napad na nerve i psihičko stanje, na naše snove, našu viziju budućnosti.
Kada smo sišli, na parkingu je bilo dosta ljudi. Pas se unervozio. Pokušala sam da ga smirim, da umirim Viku i sebe...
Imam dobru drugaricu čijoj je drugoj ćerki, koja još nije napunila godinu dana, trebalo da budem kuma. Ona živi na petnaestom spratu, ja na drugom. Pozvala sam je. Rekla mi je da se nalazi u podrumu restorana zgrade prekoputa, sa svoje dve ćerke i mužem. Nekima je dopušteno da ostanu, što je ona i nama predložila.
Napustile smo parking. Muk. Odjednom, lovački avioni. U niskom letu.
Prasak... Sirena.
Pretrčale smo 200 metara, koji su nam se učinili kao 2000.
Ni tu noć nikada neću zaboraviti. Prostrle smo dušeke u omalenom hodniku, zajedno sa radnicima restorana. Bilo nas je šesnaest. U trenucima zatišja, sedeli smo uza zid. Kada se začula sirena, otrčali smo u podzemni parking zgrade. Tamo nas je bilo mnogo : odrasli, deca, stari sa stvarima, dušecima, pokrivačima i... pogledima punim straha.
Noću sam dežurala sa muškarcima. Plašili smo se da zaspimo, da ćemo da propustimo sirenu, da nećemo imati dovoljno vremena. Razdelili smo hranu svima. Vode je bilo malo. Isključili su je zbog nesreće na stanici.
Vika je malo odspavala, Džez je ostao sa nama.
Nakratko sam ga izvela napolje, izvinjavajući se vojnoj patroli što kršim policijski čas.
Sutradan smo odlučile da se vratimo kući po vodu. I sačekao nas je novi užas. Kada smo ušle u stan, začule smo pucnjeve iza prozora. Legle smo na pod.
U razgovorima suvlasnika naše zgrade, kružila je informacija da je ruski snajperista pucao sa krova na vojnu kasarnu. Spremao se odgovor vojske. Stoga je valjalo ostati na podu, jer su se očekivali novi pucnjevi.
Sakrili smo se u kupatilo. Džez, Vika i ja. Na ćebe na podu, bez reči. Zaspale smo, iscrpljene od teške noći. Probudili su nas pucnjevi sa druge strane zida i nečiji trk stepenicama koje vode ka zajedničkoj terasi.
Prošao je još jedan sat. Nakon što smo porukom primile dozvolu da izađemo, pošto je snajperista neutralizovan, odlučile smo da odnesemo vodu u restoran i da odemo u bunker univerziteta. Kao profesorki, bilo mi je dozvoljeno da uđem. Tamo su se krili zaposleni i studenti. Nisu imali gde da odu, a nisu mogli ni da stupe u kontakt sa roditeljima.
Sećam se dečaka koji je plakao jer je na vestima video kako bombarduju njegovu kuću u Černigovu, a majka mu nije odgovarala na telefonske pozive. Sećam se da sam se vratila u stan da nabrzinu pripremim topli obrok, koji sam razdelila studentima.
Sećam se i vlastitih suza na telefonu : „Mama, dođi, da budemo zajedno.“
O tome da ćemo morati da odemo prvi put se razgovaralo trećeg dana rata. Mnogi su odlazili, a meni se činilo da će se sve ubrzo završiti i da više neće biti potrebe za odlaskom. Trebalo je čekati. Poželela sam da od svega ostane tek sećanje na tri teška dana.
Sada pišem ove redove znajući da moja Ukrajina trpi već mesecima. Drugovi mi umiru na frontu. Moji studenti ostaju bez porodica. Život mi nikada više neće biti lep kao pre.
Moj najbolji drug Andrij je imao automobil. Dogovorili smo se da će njime doći po nas čim nagovorim majku da bežimo.
U međuvremenu sam od drugova dobila kontakt jednog čoveka iz Mukačeva, koji je prihvatio da nam besplatno ustupi stan.
Karte nisu mogle da se kupe na internetu. Nismo znale šta da radimo. Ali zbog svakodnevnog straha i saznanja o surovim i nepravednim akcijama ruske vojske, odlučile smo da odemo.
Andrij je dovezao moju majku. Nisam videla druga više od nedelju dana. Naša stravična ratna nedelja. Snažno smo se zagrlili i plakali. Ne iz straha od rata, već iz straha od nepoznatog. Dala sam mu sve zamrznute namirnice iz frižidera i konzerve.
U prodavnicama je bio haos. Malo hrane, bezbroj redova. Ograničeno radno vreme. Morali smo dakle da podržavamo jedni druge i tako što ćemo deliti namirnice.
Moja majka je pokušala da zadrži suze. Usredsredili smo se na odlazak. Andrij nas je odvezao na železničku stanicu. Odjednom, eksplozija. Detonacija je bila toliko snažna da smo pomislili da je tik pored nas. Nakon sirene, ljudi su stali u zaklon. Mi smo zanemarili signal jer smo znali da kasnije neće biti dovoljno mesta na stanici.
Nažalost, svi vozovi pre našeg su jedan za drugim otkazani. Bilo je još više ljudi. Pas se unervozio. Nakon eksplozije, kroz prozor stanice videla sam kako se veliki oblak dima uzdiže ka nebu.
U tom trenutku, ruska vojska je gađala televizijski toranj u Kijevu. Tamo sam bila nekoliko puta i radila sam na snimanjima. Osetila sam bol zbog svih onih koji su bili unutra u trenutku eksplozije i zbog nas samih. Majci i prijateljici ništa nisam rekla. Nisam htela da ih dodatno plašim.
Voz je konačno najavljen. Zapravo, dva istovremeno. Na drugom i trećem peronu. Jedan ulaz i hiljade ljudi koji silaze u isto vreme.
Deset strašnih minuta.
Ljudi su gazili jedni po drugama. Majke su vikale, deca plakala, muškarci se gurali da zauzmu mesto u redu.
Moju majku je neko gurnuo usred komešanja. Umalo je pala. Nekom neverovatnom snagom, jednom rukom sam je zadržala da ne padne. Moj pas Džez je ostao ukopan u Vikinim rukama. Nikad ga ranije nisam videla takvog.
Ponestajalo nam je vremena. Trčale smo duž perona u potrazi za mestom u jednom od vagona : „Nema više mesta, idite u sledeći“. Sve do pretposlednjeg. Primetila sam mesto u vestibulu. Kondukter je video moj pogled i pustio nas je da uđemo. Za nama su pošli i drugi, ali nije bilo mesta za sve. Vrata su se zatvorila. Voz je krenuo. Ljudi su ostajali u hodnicima vagona. Nema mesta. Ćutale smo i molile se. Zahvaljivale smo se Bogu što smo otišle.
Pitala sam konduktera da nas pusti u svoj kupe sa dva mesta. Pristao je da ustupi gornje mesto. Mama se tamo smestila sa psom. Vika je sela na donje, a ja na kondukterovo pomoćno sedište.
Tokom putovanja, potpuno smo promenile planove o odredištu. Vikine sestre koje žive i rade u Srbiji su nam predložile da dođemo kod njih. Nismo razgovarali o pojedinostima. Bile smo iscrpljene i želele smo da budemo na sigurnom. Umesto sedamnaest, putovanje je trajalo dvadeset tri sata. Solotvino je pešački granični prelaz između Ukrajine i Rumunije. Dva sata čekanja. Petnaest minuta na rumunskoj granici i polazak automobilom koji nas je čekao.
Nismo pričale o ratu. Gledale smo kroz prozor i plakale.
Vozili smo se devet sati kroz Rumuniju. Ćutale smo. Nismo pričale o ratu. Gledale smo kroz prozor i plakale. Dve nedelje smo iznajmljivale stan. SMS jednoj devojci iz ukrajinske ambasade u Srbiji. Kontakt sa konzulom.
Imejlovi.
Odgovor.
Odlazimo ponovo. Vika, mama, Džez i ja.
Grad Vranje. Privatni prihvatni centar. Ljubazna i simpatična Marija (jedna od najboljih zaposlenih u Komesarijatu) zadovoljno nam pokazuje našu sobu.
Bilo nas je tada dvadeset Ukrajinaca. Žene i deca. Zajedno smo kuvali. Delili hranu. Delili bol.
Sada nas je skoro osamdesetoro ovde. Centar smatramo drugom kućom, imamo drugove i podršku zaposlenih u Komesarijatu. Imamo status privremene zaštite, doručkujemo i ručamo, imamo vodu i grejanje. Ali nismo spokojne.
Ovde u centru ima raznih ljudi. Većina su žene i deca...
Da se od njihovih priča napiše knjiga, ja bih je nazvala Knjigom suza.
Neki su izgubili dom, drugi porodicu... Rusija im je uzela ono što zovemo Životom.
Svi smo različiti, ali smo svi Ukrajinci ! Borimo se svakog dana sa krivicom. Zahvaljujući Komesarijatu, ovde imamo sve... Dok ljudi tamo, u Ukrajini, pate...
Centar nam je druga kuća, ali bez prve nam je srce prazno. Srce nam je ostalo kod kuće. U Ukrajini. Tamo gde su naš jezik, naš narod, naši roditelji i naša braća, naš život.
Ukrajino, vratićemo se uskoro.
