Boraveći nedavno u Berlinu u organizaciji Fondacije Heinrich Böll i posećujući, sa malom ali odabranom ekipom predstavnika nezavisne kulturne scene, brojne kulturno-urbanističke delatnike grada Berlina često postavljeno pitanje je bilo: „Da li je istina da Beograd danas zovu Berlinom devedesetih“? Pade mi na pamet odmah ona naša, a za tu priliku itekako prigodna: „Malo morgen“.
Možda ga neko i zove, ali jedina konkretna veza Beograda danas i Berlina devedesetih je učestalost ponavljanja mantre da su Beograđani, ali i građani Srbije prespavali rušenje zida, pre tačno 25 godina. U tom smislu Beograd zaista jeste Berlin devedesetih. Berlinci devedesetih su bili svesni da zida nema i da samo rušenje simbolizuje najznačajniju političku promenu. Nisam siguran da su Beograđani i građani Srbije i nakon svih ovih mantri i dalje svesni toga, ali hajde.
Recimo da je 1990. za Berlin bila „godina nulta“, nešto slično kao što je za Beograd godina nulta bila 2000. godina. Recimo da su se oba grada tad baš nalazili na prekretnici. Jedan posle 28 godina podele, a drugi posle ratova i bombardovanja i rušenja Miloševićevog režima. Jedan je postao sinonim za slobodu, iako bi se o tome u samom Berlinu dalo diskutovati, ali nismo u Berlinu, a drugi…Možda bi zatvor bio najprikladniji opis, ali to je bio i devedesetih. Ovde ipak pričamo o mentalnim matricama, a upravo one čine najveću razliku između Berlina i Beograda. One na kraju oblikuju i grad ili dozvoljavaju da grad bude oblikovan u nečijoj mutnoj viziji.
Ne, nije ovo priča o Beogradu na vodi iako ukazivati na sve nedostatke ovog megalomanskog projekta, na isključivanje i zanemarivanje građana, ne samo da je poželjno nego se i mora baš kako bi se oslodili tih rešetki koje nam godinama ne dozvoljavaju uvid u život izvan njih. U tom smislu ovaj tekst ukazuje samo na jednu od alternativa.
Krajem devedesetih godina Berlin zapao je u finansijske poteškoće. Grad jeste odisao slobodom, ali je isto tako imao problem zbog nedostatka bilo kakve industrije koja bi omogućavala preživljavanje. Plan je bio da grad postane ekonomski centar Evrope, a da bi se plan počeo ostvarivati valjalo je osmisliti gde smestiti budući bankarski, medijski i ini krem. Sve zlikovac do zlikovca. Reka je, znamo to, baš nekako mesto pogodno za razne mešetare. Umanjuje stres i tera vas tu i tamo da razmislite o smislu života.
„Život je rijeka“, kaže onaj vic sa Dalaj Lamom i Mujom. Nakon dva sata gledanja u nadolazeću i odlazeću vodu Mujo će: „Ma kakva rijeka. Život su ženske, ćevapi, hladna piva, rakija!“, na šta Dalaj Lama odgovori: „A što sam ja mislio da je život rijeka?“.
Rijeka ili reka u pravu su obojica. Ništa bolje nego Mujin smisao života spojiti sa Dalaj Laminim. To je tako beogradski, a?
E, u Berlinu su mislili malo drugačije. Ili je tako bilo barem u jednom delu Berlina koji se nalazi uz reku Spree, uz Holzmarkt ulicu i stanicu gradskog metroa, u blizini čuvenog Aleksanderplatza i Kreuzberga. Baš tuda je do pre 25 godina prolazio deo Zida, a na dva mesta je čak i prečio slobodan protok vode. Ožiljci su vidljivi i danas. To je možda i ključna tačka ove naše priče jer Berlincima je dosta bilo ograđivanja.
Dakle, Grad je odlučio da proda oko 180 hektara zemljišta sa obe strane reke kako bi namirili dugovanja. Trebalo je to da bude najveća građevinska investicija, novi dom za telekomunikacione, medijske, bankarske gigante, a sve pod nazivom: Mediaspree“. Mi to možemo zvati i Berlinom na vodi. Problem je bio samo jedan, odnosno više njih ali sveli su se pod zajednički imenitelj – građanin.
Građanima se ideja nije baš svidela i to iz više razloga. Najpragmatičniji je onaj da su se uplašili naglog rasta cena nekretnina, a samim tim i mogućnosti sopstvenog opstanka. Niko se nije pitao ni da li gradnja na javnom prostoru zadire u njihove interese, a oni su bili jednostavni – slobodan pristup reci, uživanje u blagodetima slobode koja im je data nakon pada zida i nikako nisu želeli nove zidove, ovoga puta skriveni iza pojma džentrifikacija. Za bolje shvatanje ovog pojma najbolje bi bilo pročitati tekst iz Politike (http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Savamala-po-drugi-put-medju-Srbima.lt.html). Tako izgleda kad se na džentrifikaciju gleda sa apsolutnim razumevanjem. Ne postoji ta cena koja se mora platiti za „urbani razvoj“, pa makar ona bila u getoizaciji. Uostalom, šta su ljudi u ovom novom sistemu?
Uglavnom, građani Berlina su se drznuli posumnjati u dobre namere Grada i pokrenuli su građansku inicijativu, u slobodnom prevodu, „Obale reke Spree za sve“. I ne samo to. Odlučili su i zvanično da odmere snage sa Gradom na referendumu koji se održao u julu 2008. godine. Znam da nakon svega napisanog neću reći ništa novo ako kažem da je referendum za građane bio uspešan. Ono što je ipak bitno reći je da je čak 87 % građana glasalo protiv Berlina na vodi.
Parafrazirajmo sad malo novi medijski trend: „A onda se desilo nešto nezamislivo“.
Godinama unazad, pored reke postojao je legendarni „Klub 25“. Zbog gradskog projekta klub se morao zatvoriti što je dodatno uticalo na revolt građana. Otvoren je ponovo na drugoj lokaciji, a nakon što je ideja o Berlinu na vodi i definitivno propala klaberi su odlučili preuzeti inicijativu kako bi revitalizirali napušten i atraktivan prostor veličine oko dva i po fudbalska terena. Ukratko, plan zvuči ovako: tehnološki centar, studentski dom, šoping prostor, pekara, šetalište uz obalu, muzički studio i prostori za radionice, restoran, noćni klub, hotel, riblja farma, bašta, dečji centar... A uz sve to, ili bolje rečeno na sve to dođe naselje, odnosno kućice od drveta kao prostor za življenje.
Zahvaljujući dogovoru sa jednim švajcarskim penzionim fondom otkupili su zemljište, najviše zahvaljujući tome što su bili jedini koji su ponudili novac za otkup čitavog zemljišta jer zemljište preseca železnica što je opet ispalo zgodno jer su u dogovoru sa DB (Deutsche Bahn) dobili i tunele, ispod pruge. Jedan od njih pretvoren je u restoran i dat je u zakup. Sve funkcioniše tako što su osnovali, naški rečeno, zadrugu koja plaća rentu švajcarskom fondu za zemljište, koja je otvorena za akcionare, kojih trenutno ima preko sto i koji su dali najmanje po 25.000 evra, sa čim pokrivaju troškove rentanja prostora, ali i gradnje. Rentu Švajcarcima plaćaju narednih 75 godina.
Sa ponosom ističu da su dobili podršku svih političkih partija u Berlinu za Holzmarkt projekat jer kako kažu:
„Nije reč o profitu već o zajedničkom životu u Holzmarktu. Ko god poželi da živi ovde, da renta neki prostor moraće da pokaže na koji način misli da doprinese zajednici.“
Naselje se polako gradi. Već sad funkcioniše nekoliko muzičkih studija, napravljenih od kontejnera, teatar je tu, noćni klub sagrađen tako da buka iznutra nema načina da izađe u naselje. Za savršenu zvučnu izolaciju korišten je samo vazduh između dva drvena zida, kao i lavirint izlaz.
Za naše prilike sve izgleda poprilično divlje, baš poput divljeg naselja nelegalno zakačenog za lokalnog distributera električne energije. Ali naselja u kom vlada ipak neki sklad. Za naše prilike čitava priča o Holzmarktu je nezamisliva, kao da dolazi sa druge planete.
Ali Berlin, ne samo za beogradske prilike, to i jeste.
I red bi bio da kraju da se ispravim. Ipak ima nešto zajedničkog između Berlina i Beograda. Prva dva slova, glavni su gradovi svojih zemalja i imaju reku. O Bajagi ovoga puta nećemo. I, da... Dalaj Lama je bio u pravu. Život je reka. Građani Berlina nisu bili voljni da ga se odreknu. Think about it.
______________________________________________
Ispljuvah Beograd, jašta. Nije zato jer ga ne podnosim. Naprotiv. Želim da bude bolje mesto za život. Zaslužuje to. A može biti sjajno mesto za život i uživanje. A da bi to tako bilo valja se uključiti u život, baš onako kako su Berlineri to učinili. Shvatila je to grupa ljudi koja već godinama ukazuje na nepoštovanje Beograda i Beograđana prema prostoru u kom i oko kog žive i formirali su inicijativu „Ne da(vi)mo Beograd“. Kako su lepo objasili inicijativa ima kao cilj „da ukaže na značaj participacije građana u pitanjima razvoja grada, kako u smislu specifičnog projekta „Beograd na vodi“ tako i u širem frontu i razvoju grada u celini. Ambicija inicijative jeste da se svest o tome gde i kako želimo da živimo proširi na najširoj skali.“ (http://nedavimobeograd.wordpress.com/2014/11/12/transkript-ispod-povrsine-beograda-na-vodi-planovi-i-posledice/)
Održavali su okrugle stolove, prikupljali potpise na primedbe zbog izmena Generalnog plana, održali su kolektivnu akciju predaje primedbi na Nacrt izmena i dopuna Generalnog plana. Nisu sedeli po kućama ni kad se održavala javna sednica o prostornom planu koji se donosi za projekat „Beograd na vodi“. Sedam decenija nakon oslobođenja Beograda od fašista, kad su o Tihom i Prletu organizovane izložbe, neki drugi „otpisani“ vodili su bitku za grad pod nazivom „Operacija šlauf“. Tim povodom su rekli: „Suprotstavljamo se trošenju javnih finansija na privatne projekte koje samom gradu potencijalno donose jedino dugove, prostornu segregaciju i saobraćajni kolaps.
Razvoj, funkcionisanje grada i njegov novi identitet ne mogu biti proizvod investitorskih želja već isključivo potreba samog društva. „Beograda na vodi“ je šupalj a mi nećemo da tonemo.“
Ova specijalna vrsta rata vodiće se još dugo. Za pobedu je potrebna i masovnost, ali malo muzike uvek može dodatno potpaliti vatricu.
Tekst izvorno objavljen na Vice.com