Akteri bez društva

Čitaocima i čitateljkama će trebati dosta vremena da dopru do «Aktera bez društva» - da oni koji su Srđanu Dvorniku dali naslov za studiju zaista eksplicitno i postanu predmet istraživanja. Samoj studiji prethodi duboka i veoma ubedljiva analiza društvene i političke situacije kao zaostavštine socijalizma koja je postala polazište svih napora za uspostavljanje demokratije.
A deo studije koji je potom veoma iscrpno posvećen tim «Akterima» počinje naslovom koji govori o „buđenju civilnog društva u poznom komunizmu i njegovom nestajanju u postkomunizmu.“
Srđan Dvornik nam svojom studijom pruža analizu koja neskriveno pokazuje neravnotežu između želja i stvarnosti demokratskih promena u postjugoslovenskim društvima: jedno je bilo održati ideju građanske slobode u zatvorenom disidentskom miljeu i u doba u kome ona nije mogla da se izgovori kao javni  politički zahtev. Potpuno drugačija stvar bila je – po okončanju nekadašnjih represija – iz te ideje definisati konkretan proces transformacije, ciljeve i načine njenog ostvarenja.
Postojao je zahtev da se za nekoliko godina posredstvom transformacije nadoknadi proces koji je u zapadnoevropskim društvima trajao čitavu epohu moderne: mnogo malih i nekoliko velikih revolucija, puno prevrata i brojna iskustva poraza. Nasuprot tome nalazila se stvarnost – stari sistem je za sobom ostavio društvo iz kojeg su nestali svi potencijalni nosioci procesa transformacije. Čak i ako su takvi pojedinačni «Akteri» postojali, nedostajale su im strukturne pretpostavke ne bi li svoja znanja, zamisli i interese artikulisali u dinamičan proces političkog razvoja. 
Ova studija jasno pokazuje da je novoj demokratiji doista nedostajalo društveno jezgro, te u kojoj je meri ona morala ostati kao formalna struktura plebiscita, i kako se isti taj plebiscit brzo potčinio principu «narodnosti», budući da u javnom prostoru nije bilo nikakvih konkurentskih i razvijenih političkih interesa. Stoga se «narodnost» – lajtmotiv postjugoslovenskih društava – orijentisala prema društvu koje je bilo definisano kao „etnos“ a ne kao „demos“. Jer „demos“ je upravo to „građansko društvo“ („civic society“ koje Dvornik jasno razlikuje od „civil society“ – civilnog društva) u kome su se već formirali različiti interesi i njihovi politički nosioci i gde su procesi i oblici političkog promišljanja tih divergentnih interesa barem u načelu definisani.
Raspad Jugoslavije i razvoj demokratija koje su potom usledile, Srđan Dvornik svojom studijom stavlja u epicentar sveevropskog procesa moderne. To što je Zapad taj proces smatrao gotovo okončanim, mnogo govori o njegovom nerazumevanju ovdašnjih procesa. To što se o transformaciji često razmišljalo samo kao o prilagođavanju (što se često čini i do danas), dobrim delom objašnjava kako ona ne uživa podršku širokih društvenih slojeva.