Porez na uznemiravanje: neviđeno

Šta mislite, kakve ekonomske posledice ima to što većina žena – koje danas čine 50% globalne radne snage^[1] – doživljava neku vrstu seksualnog uznemiravanja barem jednom nedeljno, ako ne i svakodnevno?^[2][3][4]Koliko nas ovaj društveni fenomen zapravo košta kao ljudski rod? Kako pogađa pojedine zajednice u odnosu na druge?^[5] Kako utiče na mene i moje odnose? Kako utiče na Kosovo, moj dom?

Ova pitanja mi se vrzmaju po glavi dok vezujem patike za još jedno trčanje. Po struci sam ekonomistkinja i poslovna konsultantkinja, u slobodno vreme feministička fotografkinja i strastvena trkačica.

Takođe sam 28-godišnja žena, odrasla i trenutno zaposlena na Kosovu, zemlji u razvoju. Zahvaljujući poslu i istraživanjima, živela sam u mnogim drugim državama (Jordan, Južna Afrika, Esvatini, SAD, UK, Izrael, Palestina, Avganistan, Švajcarska, Kenija), što mi je omogućilo da uporedim različite vrste i učestalost uznemiravanja.

Odgovore na ova pitanja nazvaću porezom na uznemiravanje. Smatram da je važno razmišljati o ovom “porezu” iz dva razloga. Prvo, zbog lične cene koju plaćam kao žena i načina na koji to oblikuje moje odnose. Drugo, zbog toga koliko mislim da ovaj problem košta određene zemlje više nego druge, kada je reč o ekonomskom učinku i društvenom napretku. Što se prvog tiče, verujem da treba da podstaknemo novu diskusiju o ravnopravnosti u prijateljstvima, partnerskim odnosima i profesionalnom okruženju. Kada je reč o drugom, fokusiram se na Kosovo, moj dom, gde smatram da nas ovaj problem ozbiljno sputava.

U ovom tekstu ću se kretati između ličnih iskustava i analitičkog pristupa – oslanjajući se na sopstvena zapažanja, ali i na podatke koji pomažu da sagledamo širu sliku. Jasno mi je da bi ozbiljna empirijska analiza zahtevala mnogo veći uzorak i stotine sati istraživanja. Da imam više vremena, volela bih da sprovedem reprezentativnu anketu širom Kosova kako bih prikupila podatke o iskustvima žena i posledicama uznemiravanja. Idealno bi bilo uporediti rezultate sa drugim zemljama. Međutim, takvi podaci trenutno ne postoje, a ni ovaj tekst nema za cilj da ih obezbedi. Zato vas pozivam da moje iskustvo posmatrate kao okvir kroz koji možemo zamisliti i izračunati efekte ovog problema. Ovo nije konačna analiza, već misaoni eksperiment osmišljen da ilustruje jednu važnu ideju.

Prošlog meseca, na istoj ruti kojom danas planiram da trčim, biciklista me je napao i zgrabio u prolazu. Prišao mi je prvi put s prednje strane, šokirao me, i dok sam još bila zbunjena, prošao ponovo s leđa i ostavio me da drhtim u žbunju. Dok se smejao i nestajao u daljini, moje telo je tek pokušavalo da obradi šta se upravo dogodilo, dok je moj mozak panično pretraživao moguće načine za reakciju. Viknuti? Pobeći? Juriti ga? Prijaviti? Kome? Kako? Nažalost, dok su mi suze navirale na oči i telo se treslo, shvatila sam da zapravo ne mogu da uradim mnogo – osim da se otresnem i nastavim dalje.

Ovo nije prvi put da mi se nešto slično desilo, a verovatno ni poslednji. Iz mog iskustva, u takvim situacijama gotovo nikada nema mnogo opcija. Ustaneš, otreses lišće sa sebe, obrišeš suze i sramotu koja ti se lepi za kožu – i kreneš dalje. Dan se ne zaustavlja zbog toga, sastanci se i dalje moraju održati, rokovi ispoštovati. Kao žene u ovom svetu (ili bilo ko ko je žrtva uznemiravanja – ja uglavnom govorim o ženama, ali ovo nije iskustvo ograničeno samo na nas), prosto moramo da pustimo i nastavimo dalje, nesvesno se pripremajući na to kako će se sve to manifestovati u narednim danima.

Upravo su ti simptomi ono na šta želim da se fokusiram u pokušaju da konceptualizujem ono što nazivam “porezom na uznemiravanje”. Identifikovala sam pet načina na koje uznemiravanje utiče na moju radnu sposobnost, što u suštini znači da me ono na neki način “oporezuje”:

1. ometa me tokom važnih sastanaka,
2. izaziva strah koji me sprečava da odem u prodavnicu ili na javni događaj,
3. izaziva nesanicu i više neprospavanih noći,
4. smanjuje mi koncentraciju jer me telo ostavlja u stanju hiperbudnosti,
5. često me odvraća od vežbanja ili boravka napolju sama.

Svaka od ovih posledica ima ozbiljne dugoročne implikacije na moje zdravlje i sposobnost da doprinesem društvu i ekonomiji. One imaju svoju cenu.

Naravno, postoje i druge dimenzije, pre svega etičke – bol, pravo na telesni integritet i ljudsko dostojanstvo – o čemu bismo svakako mogli razgovarati. Ali ovde sam se fokusirala na ovih pet konkretnih aspekata, jer direktno umanjuju moju sposobnost da budem produktivna članica društva i radne snage. To znači da uznemiravanje predstavlja ekonomsku cenu – ne samo za svaku pojedinačnu ženu već i za društvo u celini.

Incident koji sam opisala dogodio se pre nekoliko nedelja, i sada više ne drhtim pri svakom prolasku bicikliste, niti poskakujem kad neko prođe pored mene, kao što je bio slučaj prvih dana. Ipak, i dalje tačno znam gde se dogodilo i povremeno mi odvlači pažnju dok na dužem trčanju slušam audioknjigu.

Ali šta sam zapravo preživela? Otprilike 72 sata intenzivnih simptoma, pre svega iz ovih pet kategorija. Od tada, doživela sam samo dobacivanja i sirene automobila (što na mene ima blaže posledice) i nijedan fizički napad. Sada imam dovoljno distance da mogu da razmišljam o tome kako bi se nešto ovakvo moglo kvantifikovati. U kontekstu radne snage, možemo li grubo izračunati koliko nas, kao ljudsku vrstu, košta “porez na uznemiravanje”? Koliko on konkretno košta moju zemlju, Kosovo?

Na Kosovu smo, u realnim okvirima, prošli kroz kroz veliku liberalizaciju rodnih uloga nakon rata 1999. godine – danas imamo žene u parlamentu, na tržištu rada, u visokom obrazovanju. Ali i dalje nismo uspeli da se oslobodimo suptilnih, ali vrlo stvarnih manifestacija patrijarhata, kao što je ovaj “porez na uznemiravanje”.^[6]

Hajde da napravimo malo računice zajedno:

Zarađujem pristojno. Kao konsultantkinja i frilenserka, sa master diplomama sa Oksforda, moj potencijal zarade po satu – ili, drugačije rečeno, kvantifikacija vrednosti mog doprinosa društvu – prilično je visok. U jednom mesecu, kada saberem koliko uznemiravanja pretrpim i koliko ono rezultira u 5 suptilnih simptoma kvantifikovanih gore, procenjujem da me to košta oko 6,5 sati radnog učinka nedeljno. U toku jednog meseca, uz pretpostavku standardne radne nedelje od 40 sati, to znači da gubim ukupno 26 sati produktivnog rada mesečno. To je gotovo ⅙ mojih mesečnih inputa u ekonomiju.

Ako radim 48 nedelja godišnje, to znači da se godišnje izgubi 312 potencijalnih radnih sati – samo zbog mog iskustva sa uznemiravanjem.

Sad pogledajmo širu sliku: trenutno je na Kosovu zaposleno 147.000 žena (samo 20%, što je, nažalost, jedan od najnižih procenata u svetu).^[7] Ako sve naše zaposlene žene trpe slične posledice uznemiravanja, to znači da ova praksa ekonomiju naše zemlje košta (312 sati godišnje × 147.000 žena) preko 45 miliona sati potencijalnog outputa godišnje.

Ovo nije mala suma.

U realnim okvirima, to je značajna cifra koja ima ogroman uticaj na BDP – bilo kao doprinos ili gubitak. Sada to razmotrimo u komparativnim terminima. Da budem jasna, nijedno mesto na svetu nije u potpunosti oslobođeno patrijarhata ili efekta ovog “poreza”. Međutim, iz mog iskustva, intenzitet se razlikuje od zemlje do zemlje.

Uzmimo Švajcarsku kao primer jednog od konteksta sa najmanjim nivoom uznemiravanja u kojima sam boravila. Procenjujem da sam tamo plaćala oko 1,25 sati nedeljno na “porez uznemiravanja” – što je 5,25 sati manje nedeljno nego kod kuće, odnosno 21 sat manje mesečno i 252 sata manje godišnje. Kada bismo taj gubitak vremena primenili na celu žensku radnu populaciju Kosova, rezultat bi bio 37,044 miliona sati godišnje koji bi mogli biti vraćeni produktivnosti umesto da budu izgubljeni na ovaj “porez”.

Čak i ako su moje brojke samo procene i postoji određena varijacija, one i dalje ukazuju na ogroman problem i podstiču nas da postavimo ključno pitanje: koliko su zemlje sa jačom patrijarhalnom stegom zapravo unazađene? Šta je to značilo za njihov napredak u poslednjih deset godina? I šta će značiti u decenijama koje dolaze, kada sve više žena bude ulazilo na tržište rada, a BDP sve više zavisio od doprinosa oba pola?

Ova ideja mi je prvi put pala na pamet pre godinu dana. Prvi put sam bila u stabilnoj i predanoj vezi, delila svakodnevni život sa muškarcem – živela u istom stanu, razmenjivala detalje dana, podržavala njegov posao i obrnuto.

U to vreme bila sam angažovana od strane jedne od najvećih svetskih filantropskih organizacija (razvijajući okvir za efektivno doniranje), vodila sopstveni tim i generalno bila pod velikim stresom. Plaćala sam dve trećine naše stanarine i bila definitivno “onaj ko donosi hleb na sto”. Kroz vreme mi je postalo jasno koliko često, dok prepričavam dan, moj deo uključuje priče o tome kako me neko pratio dok trčim, nazvao “kurvom” na ulici ili netremice gledao u kafiću. Kao pokvarena ploča, moje rečenice bi se završavale sa: “ali onda sam morala da promenim lokaciju jer xxx nije prestajao da bulji” ili “pokušavala sam da se opustim nakon tog intervjua odlaskom u teretanu, ali sam završila tako što su me isterali iz sobe za tegove.” Ili, (što se zaista jednom desilo) “morala sam da napustim sto u co-working prostoru da bih izbegla da čujem tipa s druge strane stola kako svojoj ekipi prepričava svoje pretpostavke o tome kako uspeh drugih žena zavisi od toga koliko su dobre u krevetu.”

Stizala bih na kraju dana, sedili bismo za večerom i ponovo bih sebi pričala kako sam bila u stanju “flow”-a, pokušavajući da rešim neki intelektualni problem, a onda bi me ulazak dodira/pogleda/glasa usmerenog na moje telo potpuno izbacivao iz tog stanja. Shvatila sam koliko me ovo zaista košta, finansijski i u smislu mog učinka.

Zajedno smo razmotrili kako ovo verovatno utiče na države u komparativnom smislu; sada da razmotrimo na koje načine može oblikovati naše razumevanje međuljudske ravnopravnosti i rodne jednakosti na mikronivou (odnos između pojedinaca).

Kao žene, u ovim navodno “jednakim” vremenima, neprestano slušamo da ne treba da dozvolimo muškarcima da plate večeru, da nam pomognu s namirnicama, da očekujemo da nas odvezu do aerodroma itd. U teoriji, to je zato što živimo u svetu jednakih mogućnosti, gde svako zarađuje sopstveni novac i ravnopravno deli troškove i rad—i sama sam godinama verovala u tu ideju.

Međutim, s vremenom, dok sam razmišljala o “porezu na uznemiravanje” (i gledala kako ga moji muški kolege i partneri nikada ne plaćaju), shvatila sam da niko ne kompenzuje ono što svakodnevno plaćam samo zato što sam žena. Štaviše, niko o tome ni ne razmišlja.

Zar ne bismo o ovome trebali razgovarati kada procenjujemo jednakost i deljenje troškova?^[8] Svake nedelje gubim 6,5 sati na ovaj porez. Dakle, ne samo da globalno zarađujemo manje^[9], već moramo da radimo i dodatne sate da bismo nadoknadile ove gubitke i postigle isti rezultat. Šest i po sati nedeljno je više nego dovoljno vremena da se očisti stan, dočeka neko na aerodromu ili obavi kupovina. U terminima preraspodele, ako zaista želimo da govorimo o “jednakosti”, čini se da bi to trebalo da uključuje činjenicu da je neko proveo nedelju dana bez uznemiravanja.

Ili, ako moj satni prihod u evrima pomnožimo sa 6,5, dolazimo do sume koja bez problema pokriva račun u restoranu, vožnju taksijem ili angažovanje osobe za čišćenje. Možda bi onda trebalo da razmotrimo drugačiji način deljenja obaveza i razumevanja jednakosti, imajući u vidu ono što nam ovaj kratak pregled “poreza na uznemiravanje” jasno pokazuje?

Nemojte me pogrešno shvatiti – ne iznosim ovo s namerom da svoje odnose svedem na proračunatu razmenu “dugova i potraživanja”. Apsolutno ne želim da pojam “poreza” bude prisutan u prijateljstvima, partnerstvima ili profesionalnim odnosima. Ti odnosi treba da budu zasnovani na poverenju, međusobnoj podršci i poštovanju ljudskog dostojanstva. Međutim, razmatranje ovih brojeva može nam pomoći da promenimo način na koji razmišljamo o “jednakosti” u svetu u kojem uznemiravanje i dalje postoji. Da li smo zaista jednaki ako, samo na osnovu svog identiteta (bilo da je reč o ženama, starijima, ljudima različitih rasa ili klasa), plaćamo različitu cenu uznemiravanja? 

Pokret MeToo^[10] skrenuo nam je pažnju na ovaj problem^[11], a sada vas pozivam da tu diskusiju proširimo – da ne ostane samo na podizanju svesti, već da preispitamo kako ga zaista plaćamo i kako bismo mogli da promenimo svoje ponašanje.

Mom dragom Kosovu, hajde da razmontiramo ovaj mehanizam koji nas uporno sputava i povratimo milione izgubljenih radnih sati.

A mojim muškim kolegama i prijateljima koji ovo čitaju – možda je sasvim u redu da ponekad vi platite račun, da produžite put kući kako biste ispratili prijateljicu ili da vi sredite stan za svoju partnerku. To je vaš način da, makar na ličnom nivou, doprinesete preraspodeli tereta “poreza na uznemiravanje” koji žene svakodnevno plaćaju – čak i ako na papiru zarađujemo isto.