„Odmah nakon te ključne 2000. godine, pisci su počeli da stvaraju veze.”

Intervju

U ovom dalekosežnom intervjuu, direktorka naše kancelarije, Nino Ležava, razgovrala je sa dobitnikom NIN-ove nagrade i direktorom nezavisnog kulturnog centra KROKODIL Vladimirom Arsenijevićem o istorijskim i političkim osnovama trenutne političke i kulturne pozicije Srbije u odnosu na njene neposredne susede, ali i Evropu.

Vrijeme čitanja: 14 minuta
krokodil
Teaser Image Caption
On the outside wall of the KROKODIL building, the mural of the famous Ukrainian writer and a pioneer of the Ukrainian feminist movement, Lesia Ukrainka, was deliberately damaged. It reflects the mural war currently taking place in the urban spaces of Serbia.

„U lošem smo stanju kao društvo”

[Nino Ležava]: Kako su jugoslovenski ratovi 1990-ih bili formativni i traumatični događaji za vašu generaciju srpskih autora, kakva su vaša razmišljanja ili osećanja sada, sa obzirom na to da smo svedoci još jednog rata na drugom kraju Evrope koji je započela Rusija - geopolitički partner Srbije?

[Vladimir Arsenijević]: Kada je sve ovo počelo trebalo mi je otprilike dvanaest sati da shvatim kako će javnost u Srbiji reagovati na rat; jedini dodatni sloj na moju opšte razočaravajuću, ali ispravnu procenu bio je sveukupni nedostatak osnovne empatije. Kako vam nije žao? Mislim, ako ljudi pate na najosnovnijem nivou, kako možete da ne saosećate? Meni deluje kao da postoji deo našeg društva koji navija za patnju, što je zaista navijanje za uništenje. To da ste vi sami imali tu vrstu iskustva i niste u stanju da se povežete sa drugim ljudima koji prolaze kroz sličnu patnju, to je za mene gubitak ljudskosti. To čak nema nikakve veze sa nečim srpskim, već su ljudi prosto izgubili svoje najosnovnije veze sa drugim ljudima; ovo je jedno potpuno novo razočarenje za mene. Kao što sam i rekao, došao sam do toga da više ne očekujem ništa ovog društva, tako da mislim da je to možda način da sebe zaštitim jer ne želim više da budem razočaran.

U lošem smo stanju kao društvo. Ljudi uglavnom preferiraju laka objašnjenja i krive aktuelnu vlast. Naravno, nju i treba kriviti, ali nažalost mislim da je problem mnogo dublji od toga. Postoji žalostan kontinuitet u tome kako se odnosimo prema geopolitičkim odnosima koje imamo i našoj poziciji u Evropi još od devetnaestog veka. Takođe, postoji tradicija političke nemilosrdnosti u Srbiji; one koja datira od vremena kada smo se oslobodili od Otomanskog carstva u ranom devetnaestom veku. Ona vrsta autoritarne lične vladavine koju je nametnuo vojvoda Miloš na početku postojanja naše zemlje postala je norma za sve političare iz svih različitih sistema. Zato je lako kriviti neoliberalizam, (isto onako kako je bilo lako kriviti socijalizam ili kraljevstvo pre toga ili šta god) ali ovaj specifičan problem jedva da ima išta sa globalnim političkim sistemima. Zapravo ima sa nečime što je mnogo dublje ukorenjeno u društvo u Srbiji, a to je način na koji funkcioniše ovaj nazadni patrijarhat, izvan i ispod svih ideologija.

Razočarenje o kojem ja pričam je duboko ukorenjeno. Postojao je mali vremenski period nakon ključnog 5. oktobra 2000. godine kada je srušena Miloševićeva vlast i nekoliko meseci pre nego što je Franjo Tuđman umro u Hrvatskoj. Znali smo da je to kraj jedne ere, bio je to kraj devedesetih, i postojao je taj milenijumski osećaj da se sve može resetovati - činilo se da se sve poklopilo, vek se završio, milenijum se završio, a svuda je zaista bio osećaj budućnosti, da možemo da počnemo iznova, i bili smo uzbuđeni. Svi su pričali da ćemo „mi” stvoriti pristojno društvo. Trebalo nam je neko vreme da shvatimo da nije postojalo nikakvo „mi” u toj gužvi koja se okupila, da je bilo nacionalista, civilnog društva, gej aktivista – i svako je imao svoju ideju o razvitku društva. Nažalost, moje mišljenje što se ovoga tiče je bilo manjinsko. I kako će vreme pokazati, mi smo se još jednom razvijali na način koji mislim da nije bio dobar ni za naše društvo ni za njegovu budućnost.

[Nino Ležava]: U tekstu za nemački list DIE ZEIT ste 2007. godine pisali o izvesnom osećaju kolektivne krivice, odnosno stida, koji postoji u srpskom narodu bez obzira da li je priznat ili ne. Možete li da razmislite o tome šta se od tada promenilo na pozitivan ili negativan način?

[Vladimir Arsenijević]: Ono što se od tada promenilo je da smo imali dve decenije intenzivnog istorijskog revizionizma. Uvukao se u naše udžbenike, obrazovni sistem, u medijima je, pojavljuje se za vreme nedeljnog ručka, unutar i između porodica, svuda je promovisan. Mislim da sam tada bio idalje donekle optimističan jer i pored visokog nivoa nacionalizma u ranim 2000-im, idalje niste mogli da poričete svirepost. Prosto niste. Očigledno je bilo da se Srebrenica desila, da se Vukovar desio. Za generacije koje su od tada stasale, to više nije očigledno. Ono što oni vide je ova suludo redukovana verzija naše novije istorije, gde su bili ti dobri Srbi koji su gledali svoja posla, a onda je zli NATO proleteo i samo nas bombardovao. Ne postoji ništa što bi ni izdaleka ličilo na odgovornost za ono što se ranije dešavalo, pa čak ni na pitanje zašto bi, zaboga, savez 18 zemalja krenuo protiv određene države bez razloga. Ništa osim pojednostavljene, sulude verzije događaja, koja se promoviše po celoj zemlji, više ne ulazi u um ovih ljudi. Ovo je, za mene, velika promena, jer je u ovih poslednjih dvadeset godina ceo ovaj novi set takozvanih istina, emocionalno nabijenih „istina“, zamenio faktografiju i ugradio se u društvo – i trebaće puno puno vremena i veoma napornog rada da se pokuša da se vrati svest o činjenicama.

„Pa Rusi nas nikad nisu bombardovali”

[Nino Ležava]: Koji su istorijski i politički faktori koji iz vaše perspektive određuju poseban pogled Srbije na Evropu, ili šire?

[Vladimir Arsenijević]: NATO bombardovanje je bio poslednji ekser u kovčegu zapadno orijentisane Srbije jer trenutni narativ glasi ovako – pa, Rusi nas nikad nisu bombardovali! Još jedan, donekle komičan problem je isplivao u poslednjih nekoliko godina – kako obezbediti pravi narativ o oslobođenju Beograda u oktobru 1944. Godine. Beograd su oslobodile sovjetske snage i jugoslovenske partizanske snage, ali danas ne možete da kažete „sovjetski“ i ne možete više da kažete „partizanski“, pa umesto toga kažu da su Rusi i Srbi oslobodili Beograd - dok se na slikama glavne zgrade pošte jasno vidi kako se vijori sovjetska i jugoslovenska zastava sa crvenim zvezdama pored nje. Dakle, šta god da mislite o toj istorijskoj istini, ona se ipak desila, i morate pronaći način da se nosite sa njom. Mislim da „Rusija“ koja tako snažno figurira u srpskoj mašti nema nikakve veze sa pravom Rusijom. Ova potreba za udruživanjem nema nikakve veze sa političkim interesom. To ima veze sa kompleksom društvene inferiornosti i potrebom za starijim bratom, nekim većim od vas, ko bi vas zaštitio i ko bi uvek stajao iza vas. Nema istorijskih dokaza da je Rusija uvek podržavala Srbiju, naprotiv, ali to ne slabi ovu iluziju koja je u slučaju Srbije intenzivna.

To se, pak, odnosi na drugu stvar – na pitanje Kosova, i na mit o pobedi i porazu. Postalo je moguće tvrditi da Srbi samo gube, a onda to u ovim narativima okreću sebi u korist. Problem je da čak i ako Putin izgubi rat, u svesti Srba će to biti pretvoreno u „pobedu“ jer „više sile su bile u pitanju i i izdao ga je zli Zapad“. Narativ ovde nije o Ukrajincima već o Amerikancima koji se „šunjaju“ prema Rusiji. To šta Ukrajinci žele, ili im treba, je ovde potpuno zanemareno. Verujem da je deo autonomije jedne nacije da može da bira da li želite da budete član NATO-a ili ne. Ali ovaj narativ isključuje više od 40 miliona Ukrajinaca i fokusira se samo na ovu veću bitku između zapadnog i istočnog sveta.

 

„Mislim da 1920-ih članovi pokreta DADA sebe nisu videli kao Rumune, Nemce ili Austrijance“.

 

[Nino Ležava]: U smislu nečije odgovornosti za rešavanje teških političkih pitanja, kakav uticaj pisac može da ima na društvene procese danas, u ovom veoma neprijateljskom i fragmentisanom kulturnom kontekstu?

[Vladimir Arsenijević]: Pa, cela stvarnost je veoma rascepkana, i moramo priznati da je ovo svet u kome sada živimo. Delimično smo zahvalni za stvari koje smo dobili od tehnološke strane naše civilizacije u poslednjih nekoliko decenija, ali još uvek moramo da pronađemo načine da učimo i prilagodimo se ovim novim realnostima. Mi kao vrsta se nespretno prilagođavamo novim sredstvima komunikacije koje nam je ponudila tehnologija, ali verovatno su potrebne ove generacije dece koja tek odrastaju, koja nisu vezana za neke prethodne realnosti, da mogu da pokrenu ovu stvar malo bolje od nas.

Mislim i o ovom trenutnom talasu protesta u Beogradu koje je podstakao prilog dnevnih novina Informer o silovatelju i senzacionalistički intervju koji je usledio – kako su pre svega žene reagovale, kao i neki solidarni muškarci, kroz razne femisnističke grupe. Bilo je jasno da su neke mlađe spisateljice bile ne samo aktivne, već i ključne za ovaj pokret, poput Radmile Petrović ili Lane Bastašić, i da su bile tu na licu mesta sa megafonima svo vreme, odlučivši da postavljanje objava na Fejsbuku nije dovoljno; da tokom nekih kriza mora da se izađe na ulice. Srećom, i jesu. Hvala bogu da jesu. To je davalo osećaj da su nešto postigli. Najvažnije je da je list Informer bio osramoćen u javnosti. Samo mi je žao što postoje novine koje iz dana u dan zapravo proizvode ovaj toksični sadržaj. Ako prođete pored bilo kog kioska u Beogradu, otrujete se takvim stvarima. Ovakva reakcija na ovo skandalozno izveštavanje o silovatelju je bila potrebna, dobro je za nas što su te žene reagovale, ali trebalo je da reagujemo na ovakve senzacionalističke medije mnogo ranije, a onda možda do ovog incidenta nikada ne bi došlo.

[Nino Ležava]: Imate veliko iskustvo kao osnivač i organizator godišnjeg književnog festivala. Posle svih raspada i ratova, da li sada postoje bar novi kulturni prostori gde ljudi mogu da se okupljaju u regionu?

[Vladimir Arsenijević]: Neposredno nakon te ključne 2000. godine, kada je iznenadno komunikacija ponovo postala moguća, pisci su bili ti koji su počeli da stvaraju veze. Upravo su pisci, pre deset-petnaest godina, bili ti koji su stvorili ratnu atmosferu, ali su to bili pisci drugačijeg mentaliteta. Godine 2000. vratio sam se iz egzila u Meksiku i odlučio da pokrenem izdavačku kuću Rende, jer smo želeli da se bavimo izdavanjem radova savremenih regionalnih autora. Bio sam svestan da postoje te generacije autora koje se razvijaju u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Bosni, na Kosovu, sa kojima nismo imali nikakav kontakt. A srpska čitalačka publika nije imala pojma šta se dešava na tim mestima.

Počeli smo da sagledavamo koncept regiona – mogli bismo da ostavimo netaknutu bilo koju vrstu odvojenih identiteta, ali idalje bi postojao zajednički jezik kao velika spojnica za Bosnu, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku. Možete to da nazovete kako god hoćete, ali mi prosto razumemo jedni druge. Na široj teritoriji bivše Jugoslavije postoji sličan senzibilitet i priznavanje da delimo značajan deo istorije. Danas, čak ni najtvrdokorniji nacionalisti nikada ne bi otputovali u Bosnu i smatrali je za „inostranstvo“. Pa ni u Sloveniju, uprkos jezičkim razlikama. Moraju da pređu nekadašnje granice da bi se [„osećali“] u inostranstvu. Stoga, Mađarska je inostranstvo, Austrija je innostranstvo, Italija je inostranstvo, ali Makedonija nije inostranstvo, ona je nešto drugo. Za mene je to kvalitet regiona. Ovo je nešto što je veoma dinamično i razigrano, ima puno kreativnih mogućnosti, i nešto što možemo da cenimo i delimo.

Kada sam počeo sa Krokodilom, bio je to nastavak ove ideje, da postoji regionalna književnost i da je veoma raznovrsna, i da ti ljudi vole da se okupljaju. Mnogi ljudi iz regiona su prijatelji i prevazilaze nacionalne podele. Stoga, ovo su stvari koje vredi razvijati dalje. Puno smo radili na ideji zajedničkog jezika i to je za rezultat imalo Deklaraciju o zajedničkom jeziku što je izazvalo razne reakcije širom regiona. Znate, kada vidite te nacionalističke elite kako se meškolje govoreći da ta vrsta akcije nije bitna – nama činjenica da reaguju na taj način demonstrira da jeste bitna! Svake godine je festival Krokodil dokaz da ljudi iskreno žele ovu vrstu veze. I ovo opet ne bi trebalo da ima ikakve veze sa priznavanjem činjenice da živimo u odvojenim državama i odvojenim društvima, da imamo sve ove oznake nacionalnog identiteta, kao što su pasoši, grbovi, zastave i himne i šta god. Postoji još jedan sloj naše komunikacije, koji je inkluzivan. Volimo da razmišljamo o tome da radimo na prepoznavanju književnosti, jezika – pre nego nacionalne ili čak etničke književne selekcije. Kada smo počeli da razmišljamo o tome u širim evropskim okvirima, videli smo kako su stvari postale zaista uskogrudne. Ako odete na Sajam knjiga u Lajpcigu, postoji samo jedan način da se predstavite – u kategoriji „nacionalne” književnosti. Mislim da 1920-ih članovi pokreta DADA sebe nisu videli kao Rumune, Nemce ili Austrijance. Ne. Videli su sebe kao DADA. Nadrealisti su sebe videli kao nadrealiste. I ljudi su se povezivali na potpuno različitim osnovama koristeći identifikacije, a ne identitete - ali nekako je ova osobina zasenjena nadmoćnom nacionalnom etiketom. Što se Lajpciškog sajma knjiga tiče, možete učestvovati samo ako odlučite da predstavljate srpsku književnost. Zaista smo želeli da pitamo da li bismo mogli da predstavimo nešto drugačije i cenili smo činjenicu da nas je nemačka ambasada pozvala na razgovor. Kada je Nemačka bila zemlja u fokusu na Beogradskom sajmu knjiga, nisu predstavljali nemačku književnost, već književnost nemačkog jezika. Pozvali su Austriju, Švajcarsku i Lihtenštajn da učestvuju i nama je to otvorilo oči: četiri zemlje, jedan jezik. Svi su se predstavili kao pisci na nemačkom jeziku. Nije bilo ovde je austrijski deo a tamo lihtenštajnski. Sve je bilo izmešano. Bilo je zaista prelepo. Za publiku je bilo intenzivno. Trebalo im je neko vreme da shvate šta se dešava. Bila je to vrsta alhemije na koju nisu navikli. To je nešto što smo uzeli kao izvor inspiracije, mogućnosti. Ne kažem da će se time prevazići nacionalističke elite u sve četiri zemlje, ali barem čini opštu sliku malo šarenijom i slojevitijom.

 

spaces of freedom

 

Udruženje KROKODIL pokrenulo je program književne rezidencije koji će se održati u Beogradu u periodu od oktobra 2022. do juna 2023. godine. Otvoreni poziv je upućen ukrajinskim književnim stvaraocima – prozaistima, pesnicima, esejistima, prevodiocima, urednicima, kulturnim novinarima, autorima stripova, teoretičarima, kolumnistima, kantautorima, reperima, usmenim pripovedačima itd. Namenjen je ukrajinskim književnim stvaraocima kao i onima koji su u egzilu. Projekat je podržan od strane Evropske kulturne fondacije, beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel, FRIDA fonda i kolektiva Pobunjene čitateljke.   

KROKODIL-ov program književnih rezidencija aktivan je od 2012. godine kao jedini kontinuirani rezidencijalni program za pisce u Srbiji, koji je do sada ugostio više od 110 pisaca iz 20 zemalja. Kako bi mogao da ponudi ovaj prostor književnim stvaraocima i kulturnim radnicima iz Ukrajine, KROKODIL je odlučio da obustavi sve redovne aktivnosti svog tekućeg programa i da ga obezbedi kao sigurno utočište za kreativne pojedince koji su ugroženi iz ove ratom razorene zemlje.

Udruženje KROKODIL, kao nezavisna organizacija iz Beograda sa književnim, umetničkim i društveno-političkim aktivnostima, pruža utočište i podršku ukrajinskim književnim stvaraocima, pored drugih aktivnosti vezanih za Ukrajinu, uključujući i ličnu dostavu humanitarne pomoći Gradskom perinatalnom centru u Harkovu.

Nova, mlađa generacija samosvesnih, pronicljivih književnica

[Nino Ležava]: Kada ste opisivali situaciju sa protestom oko lista Informer, pomenuli ste dve književnice koje predstavljaju novu generaciju. Možete li navesti još neke od njih?

[Vladimir Arsenijević]:  Srećom, postoji dosta autorki širom regiona - nova, mlađa generacija samosvesnih, pronicljivih književnica. One zanemaruju sve ove prepreke, posežu, komuniciraju, ne mare mnogo za ove granice identiteta - bilo da se radi o etničkim identitetima, nacionalnim identitetima itd. Rumena Bužarovska iz Makedonije je verovatno najistaknutija po zastupljenosti na globalnom, ili bar evropskom književnom tržištu. Njena dela su objavljivali veliki izdavači širom sveta. Lana Bastašić je dobila nagradu EU za književnost, koja je praćena brojnim prevodima širom sveta. Lejla Kalamujić iz Bosne i Hercegovine je kvir autorka koja je zaista neustrašiva, hrabra, žestoka ali istovremeno nežna i emotivna u svojim delima. Olja Savičević-Ivančević iz Hrvatske, Radmila Petrović, itd.

Pre dve godine tokom potpunog zatvaranja tokom Covid-a, odlučili smo da svejedno održimo festival i da to bude ženska verzija festivala. Jedino nismo znali odakle da počnemo. Bilo je toliko uzbudljivih književnih imena na listi autorki širom regiona, a posebno ukoliko uključimo i književnice iz Makedonije i Slovenije. Dela ovih autorki ne možemo da čitamo bez prevoda (možemo na neki način ali to nije isti jezik), pa se stoga dela autorki poput Rumene Bužarovske koja piše na makedonskom za nas prevode. Ipak, ona kada dođe ovde, ona nije „strana književnica”. Takođe, one su sve dobre prijateljice, drže se zajedno. Mnoge od njih sam već pomenuo, Lejla je prilično priznata što se tiče prevoda, potom Asja Bakić iz Bosne i Hercegovine je dosta prevođena i ima široku čitalačku publiku u Sjedinjenim državama.  Tako da ima dosta književnica i to je ono što savremenu književnost u našem regionu čini interesantnom i lakom za poistovećivanje nego bilo šta drugo što se odigrava na društvenom nivou.

[Nino Ležava]: Hvala vam puno na ovom dubokom kulturnom i političkom uvidu.

Intervju je skraćen radi jasnoće.