Živeti u srpskoj sredini na Kosovu 2025. godine

Ova godina je, barem što se Kosova tiče, godina izbora. Za srpsku zajednicu na Kosovu, (i) ova godina je godina iluzije izbora i iluzije neizvesnosti. 

Većina meštana većinski srpskih mesta će reći da nije dobro, da davno nije bilo ovako loše i da razmatraju opciju o odlasku sa Kosova. Mnogi od njih i imaju ili ulažu u neku kuću ili stan u Srbiji. Nekima su one za ne-daj-Bože situaciju, a nekima su deo plana za već izvesni odlazak. Ima i onih koji su se jako dobro snašli i možda im nikada ni nije bilo bolje nego sada. I ima i onih koji su tu, pa su tu. Nemaju gde da odu, a i ne žele da odu.

U godinama kada nisu izbori, a ove godine su se naređali (parlamentarni u februaru, lokalni u oktobru i vanredni parlamentarni u decembru), život u srpskoj sredini je podnošljiviji. Na istoku Kosova, svakodnevica se razlikuje u odnosu na druge krajeve. O Kosovskom Pomoravlju se malo priča, a malo i zna, verovatno zato što ekonomski nije baš zanimljiv, a i međuetničke nesuglasice su retke, u odnosu na neke druge krajeve Kosovo.  Na pijacama se mogu čuti i albanski i srpski jezik, a ima i dobrih proizvođača povrća, voća, sira, pa čak i rukotvorina, ali kupaca je sve manje. Po kafanama, isto kao i na pijaci. Čuju se oba jezika, hrana je često domaća, ukusna, i jeftina. Iako je prošle godine uvedena zabrana upotrebe bilo kojih drugih valuta plaćana osim evra, trgovina se ipak odvija i uz pomoć dinara. Do dinara je, doduše, mnogo teže doći, jer su svi ostaci srpskih institucija i banaka izmešteni sa Kosova. Svi oni koji primaju penzije, plate, dečije dodatke ili socijalnu pomoć, moraju po iste da odu do najbliže banke, pošte ili bankomata. Srbija je postavila kioske i bankomate nedaleko od graničnih prelaza, ali i do njih treba nekako doći. Najteže je onima koji su u mestima daleko od granica sa Srbijom. Odlazak do bankomata ih često košta dobar deo primanja, posebno ako nemaju svoj auto. Mnogi od njih su zapravo i stariji ljudi koji moraju nekoga da plate da ih vozi do bankomata. Neretko ih voze njihovi rođaci i prijatelji, koji zarade po još neki evro tako što voze starce do granice, i nazad. I tako svaki mesec, jer sa to malo novaca mnogi jedva pokriju troškove režija, hrane, lekova i doktora. A i doktori često nisu u njihovom mestu, pa i do njih treba platiti prevoz. I tako se sklapaju kraj sa krajem, uz nadu da se nekakva veća nesreća, bolesti ili nepogoda ne desi, jer to će još više da košta.

I onda dođe godina puna izbora. Reč izbori, na srpskom jeziku, ima dva značenja: 1) izborni proces (elections) i 2) izbori (choices). Za većinu Srba na Kosovu, ipak, nema izbora čak  ni za izbore.

Sistem u srpskim mestima je, od kako postoji Srpska lista, postavljen tako da se vlast i kontrola ne mogu ni po koju cenu izgubiti, bilo ili ne bilo na štetu naroda. Tradicionalno, na lokalnim izborima, pobeđuje Srpska lista, bez obzira na to ko su protivnici, kakva je kampanja, i šta su uradili ili nisu uradili, i kakvu su štetu napravili u prethodnom periodu. U centrali, koja je od pre nekoliko godina premeštena na Kopaonik u Srbiji (u rezidenciju Milana Radojičića^[1]), se odlučuje ko će biti kandidati i za predsednike opština i za odbornike. Kad neko pristane da bude kandidat za predsednika opštine, silom ili milom, to znači da ta osoba i postaje predsednik opštine, to u prvom krugu, ubedljivom razlikom. Neki od njih dobijaju i dodatnu poziciju u paralelnoj opštini po srpskom sistemu. Ove godine se desio izuzetak u jednoj od opština (Vitina), pa su u drugom krugu bila dva kandidata iz srpske zajednice. Srpska lista je to brzo i jednostavno rešila. Napravljen je nekakav dogovor, možda i uz ucenu, sa protivkandidatom, i on se brzo pridružio Srpkoj listi, a za uzvrat je dobio vodeću poziciju u paralelnoj strukturi. I ove godine, Srpska lista je dobila izbore u svih 10 opština sa srpskom većinom, što je opet potvrdilo njihovu dominaciju u kontroli, manipulaciji i zloupotrebi različitih sredstava, i iluziju izbora i neizvesnosti.

Pre izbora se glasačima obećavaju poslovi, socijalna pomoć, ili finansijska i materijalna (npr. građevinski materijal, poljoprivredne mašine) nadoknada. Predizborna obećanja ne uključuju nikakva poboljšanja javnih prostora i površina, unapređenje usluga, bolju sigurnost, zdravstvenu ili socijalnu uslugu. Nema potrebe ni spominjati rešavanje problema upravljanja otpadom, ilelgalnih deponija, uspostavljanje više zelenih površina, dugotrajno rešavanje problema pasa lutalica, adaptaciju na klimatske promene, podršku poljoprivrednicima tokom suše, podršku razvoja organske proizvodnje ili obnovljivih izvora energije. To je sve postalo nebitno, ako je ikada i bilo bitno.

Poslušni glasači imaju i mogućnost napredovanja u svojoj poslušnosti. Obični glasači često dele jednu platu sa više osoba, a to se realizuje preko određenih spiskova i preko paralelnih srpskih struktura. Naravno, oni nisu samo glasači, oni nekada moraju da odu na posao, a nekada i na poslovni put. Ranije su to bili odlasci na određene skupove podške stranci, njenim liderima ili čak i predstavnicima iz Srbije. Poslednjih nekoliko meseci, mnogi su morali da odu do Beograda u tzv. Ćacilend^[2]. Neki su, navodno, išli i peške sa Kosova do Beograda i Novog Sada, što je više od 300km i dokazuje lojalnost i požrtvovanost za Aleksandra Vučića. Za svaku dodatnu aktivnost dobija se i dodatna dnevnica, ali je odlazak garancija za zadržavanje posla, ili dela posla.

Neposlušni meštani prolaze kroz mnogo drugačija iskustva. Oni koji su se usudili da izađu u javni prostor i izraze svoje neslaganje sa „politikom“ Srpske liste, nisu dobro prošli. Pridruživanje drugim srpskim političkim opcijama i građanskim inicijativama Srpska lista ne prašta. Svima za koje se zna da nisu za Srpsku listu, a ostvarili su prava za socijalnu pomoć ili pak rade u srpskim institucijama, ukidaju se sva primanja. Ukida se socijalna pomoć! Za sve koji su se politički angažovali, sledi i javno blaćenje, pretnje, ucene, a moguća je i krađa identiteta preko društvenih medija i lažne izjave putem istih. Neposlušni mogu još više da stradaju, posebno ako imaju bilo kakvu firmu, restoran, kafić, internet usluge, pumpe. Poslušnim glasačima se zabranjuje da kod njih kupuju, piju kafu, idu na večeru, da koriste njihove usluge. Pored svega toga, kosovski Srbi koji su se otišli sa Kosova, dolaze na lokalne izbore da glasaju i odlučuju o tome ko će biti predstavnici meštana. Njima su lokalni izbori došli kao dobitak na igrama za sreću. Dobili su za putne troškove, pa su mogli da obiđu rodno mesto, prijatelje i rodbinu, a dobili su i dnevnicu, od koje su mogli da nakupuju jeftine, nekvalitetne stvari u prodavnicama „Sve za 1 evro“ i sa svim tim da se vrate kući negde u Srbiju. 

Uskoro su još jedni parlamentarni izbori u kojima će srpska zajednica opet izabrati većinom predstavnike iz Srpske liste, a oni će onda kao izraz ‘srpskog patriotizma’ bojkotovati skupštinu i neće odlaziti na posao. Pojavljivaće se jednom u šest meseci, kako bi osigurali svoje vrlo dobro plaćeno (ne)radno mesto. Godinama se ne oglašavaju, nemaju nikakvo mišljenje o važnim temama i prosto se ne zalažu za interese građana koje bi trebali da zastupaju. Oni što glasaju za njih, vrlo verovatno ni ne znaju da su njihove plate 10 puta veće od njihovih penzija i socijalne pomoći, a da za to ništa ne rade, a često urade i mnogo više štete. 

Čitav ovaj sistem koji se održava zahvaljujući “poslušnima”, je doveo do dubokog srozavanja morala i vrednosti među srpskm zajednicom. Mladi, koji ostaju, kroz primere vide da postoje načini da se “zaradi” bez rada i da se pošten rad ne isplati. Integritet i kritičko mišljenje su osobine koje se u ovaj sistem ne uklapaju. Skoro da i nema porodice u kojoj neko na neki način nije u tom sistemu, što često celu porodicu stavlja u nezgodnu, odnosno komprovitovanu,situaciju. Zbog toga su mnogi i otišli negde drugde “trbuhom za kruhom”. Očevi rade na građevini u Srbiji, Hrvatskoj, Nemačkoj, skupljajuću novac za mirniji život negde drugde. Negde drugde često i nije u Srbiji, jer Srbija zapravo ni ne voli Srbe sa Kosova. U Srbiji su Srbi sa Kosova posmatraju kao trećerazredni građani i neretko ih sunarodnici  zovu “Šiptarima^[3]”. U Srbiji se Kosovo “voli” na vrlo selektivan način. Veličaju se crkve, manastiri i istorija, nipodaštavaju se ljudi, a bilo kakva mogućnost zajedničkog života se saborira. Organizovani obilasci manastira i crkava, iz Crne Gore, Srbije i Republike Srpske (Bosna i Hercegovina), na Kosovo dovode i novopečene pravoslavce, velikosrbijance, koji nemaju nužno puno veze sa hrišćansvom. Ushićeni zbog susreta sa mitološkim delom svojih ličnosti, svoj nacionalistički zanos često isprazne kod svojih domaćina, kroz povike, pesmu i pretnje, ostavljajući za sobom gorak podsetnik o onome što je bilo i što bi moglo opet da se ponovi.

Zaista, živeti u srpskoj sredini u poslednjih nekoliko godina je postalo tužno i naizgled beznadežno. Mladi odlaze posle srednje škole, čitave porodice se potiho iseljavaju, a Srpska lista vodi borbu protiv onih koje treba da zastupa i kojih je sve manje. Unutrašnja dezintegracija zajednice potpomognuta sve jasnijom vizijom vodeće parlamentarne poličke stranke na Kosovu, dok Srbija glasno kuka o sve većem iseljavanju Srba, čemu i sama svesno doprinosi.

Iako su vanredni parlamentarni izbori krajem decembra, postoji mogućnost da će se novi izbori desiti i sledeće godine na proleće. To za život u srpskoj sredini verovatno neće biti od nekog presudnog značaja, iako bi moglo biti. Moglo bi se desiti da nova Vlada postavi nove prioritete i da ih se drži, da ne podlegne iskušenju populizma, da poštuje dijasporu, ali da razvija i lokalnu ekonomiju prema meri svih građana koji ovde žive, i zaista se počne baviti društvenim i ekološkim problemima koji se tiču svih podjednako, a posebno budućih generacija. Bilo kako bilo, na pijacama će i dalje prodavati i Srbi i Albanci, kupovati i jedni i drugi i treći, a najverovatnije će nas svih zajedno biti sve manje i manje.