Dugo leto 2023: zašto moramo da razgovaramo o protestima u Srbiji?

Savršena oluja  

Protesti su izbili u Beogradu u maju kao odgovor na dve užasne masovne pucnjave koje su se dogodile dan za danom. Trećeg maja, jedan trinaestogodišnjak je ubio devetoro školskih drugova i čuvara škole u O.Š. “Vladislav Ribnikar”, a ranio još šestoro dece i učiteljicu. Još uvek zaprepašćena i šokirana, Srbija se već sutradan suočila sa novom tragedijom, kada je dvadesetjednogodišnjak ubio osmoro i ranio četrnaestoro uglavnom mladih ljudi u selima blizu Mladenovca i Smedereva.

Spontano okupljanje ožalošćenih građana na malom beogradskom trgu u blizini škole u ​​kojoj se dogodila tragična pucnjava ubrzo je preraslo u talas velikih antivladinih protesta. Zaprepašćenost i šok oslobodili su nagomilani gnev građana u obliku građanskih protesta protiv hroničnog nedostatka političke odgovornosti i preovlađujuće klime nasilja, koju vladajući političari, provladini mediji i tabloidi kontinuirano normalizuju i neguju. Ovi masovni protesti ujedinili su sve delove društva, uz podršku nastavnika, univerzitetskih profesora i akademske zajednice, studenata, novinara, udruženja građana i građanskih aktivista širom zemlje. Politička opozicija, uglavnom sa liberalne i leve strane ideološkog spektra, pridružila se protestima građana bez partijskih zastava i simbola, i prenela zahteve građana u parlament. 

Činjenica da su protesti izbili nije iznenađenje, jer je bilo brojnih ranijih slučajeva građanskog revolta. Zašto su onda ovi protesti važni i vredni pažnje usred sezone letnjih odmora?

Važna je veličina, kao i upornost

Jedan od razloga za veću pažnju jeste obim protesta, kako po broju učesnica i učesnika u Beogradu, tako i po tome što su se uključili građani u skoro 40 gradova i mesta širom Srbije. Beskrajna kolona građana prvo je krenula ulicama Beograda 8. maja, marširajući u potpunoj tišini sa platoa ispred Narodne skupštine ka zgradi Vlade gde su pročitani njihovi zahtevi, uz povremeno skandiranje građana koji su tražili ostavke. Masovni protesti nastavili su da okupljaju desetine hiljada ljudi svake naredne nedelje, koji su blokirali autoput na najprometnijem mostu „Gazela” u koloni demonstranata dugoj 2 kilometra, skupljali se ispred Radio-televizije Srbije po jakoj kiši zahtevajući da javni servis izveštava o protestima i njihovim zahtevima, kružili oko kabineta predsednika Republike i protestovali ispred zgrade provladine televizije Pink tražeći ukidanje njenih zloglasnih rijaliti programa koji promovišu nasilne sadržaje.

Prvobitna reakcija predsednika Vučića i njegove vladajuće stranke imala je za cilj da umanji snagu i potencijal građanskog revolta, koristeći tehnike od svakodnevnih obraćanja preko provladinih i tabloidnih medija, diskreditacije demonstranata, podrivanja razmera protesta širenjem lažnih informacija o broju demonstranata, do organizovanja provladinog kontramitinga. Dobra koordinacija opozicionih partija, koja im je povećala podršku javnosti, jedan je od razloga za oprezan optimizam. Odgovarajući na preovlađujuću želju da protesti ostanu građanski, opozicioni političari su uspeli da pokažu neviđen nivo političke suzdržanosti i zadrže se na pružanju organizacione podrške, ostavljajući prostor da se čuje glas odabranih nestranačkih govornica i govornika. Hor ovih govornica podsetio je različite skandale vladajućeg režima, na njegov neuspeli institucionalni odgovor i političku neodgovornost, ujedinjujući se u himnu protiv tekućeg političkog nasilja.

Na osnovu procene jednog od nekoliko nezavisnih i pouzdanih hronologa protesta u Srbiji u protekle tri decenije, novinara Aleksandra Gubaša, četiri od sedam najvećih mitinga od 1990. godine održano je posle majskih događaja. Treći i peti protesti „Srbija protiv nasilja“, koji su 19. maja i 3. juna okupili oko 55.000 do 60.000 ljudi, bili su dva najveća politička skupa od petooktobarskih demonstracija 2000. godine.[1] Što je još važnije, njihov mobilizacioni potencijal za zauzmanje ulica Beograda je bez presedana od 2000. godine, najmanje pet puta jači od mobilizacije na koju je mogao da računa Aleksandar Vučić na svojim najreprezentativnijim skupovima, i uporediv samo sa beogradskim protestima izazvanim izbornom krađom 1996/97, podvukao je Gubaš.[2] Masovni protesti iznenađujuće i dalje traju tokom vrelih letnjih meseci, iako sa manjim odzivom u glavnom gradu Srbije, ali i dalje okupljaju oko pet puta više ljudi u poređenju sa protestima „1 od 5 miliona“ održanim u leto 2019.

Varnica snage građana rasplamsala se širom zemlje

Uprkos sezoni letnjih odmora, superćelijskim olujama i nastojanjima vladajuće stranke da potkopa proteste, oni ne samo da su opstali, već su se proširili i na brojne gradove širom Srbije. Od maja, više od 170 skupova različitih veličina održano je u skoro 40 gradova i opština, kako prenosi sajt „Istupi protiv nasilja”.[3] Ilustracije radi, samo u nedelji od 17. do 22. jula održan je ukupno 21 protest, od kojih je najveći zabeležen u Valjevu. Važnost njihovog širenja na manje gradove i naselja može se shvatiti samo u široj perspektivi, imajući u vidu pritiske sa kojima se građani u manjim sredinama suočavaju kada se suprotstavljaju vladajućoj stranci, prisustvuju protestima ili kada bivaju prinuđeni da se priključe provladinim skupovima i događajima u organizaciji vladajuće stranke. Udruženja građana i nevladine organizacije koje su aktivno podržale građanski aktivizam izveštavaju o ovim političkim pritiscima, i pokrenule su kampanje u pokušaju da zaštite ove građane i njihove porodice od odmazde i da podstaknu osećaj otvorenosti i slobode za građanski angažman.

Oni koji su dovoljno hrabri da rizikuju, u najmanju ruku, postaju meta dobro uspostavljene mašinerije za orkestrirane napade i kampanje klevetanja koje vladajuća partija koristi kako bi diskreditovala i zastrašila kritičare režima. Nedavni primer je takva kampanja usmerena protiv studenta Pavla Cicvarića i njegove porodice, jednog od govornika na protestu „Srbija protiv nasilja” u Beogradu, koji je bio meta ministra državne uprave i lokalne samouprave Aleksandra Martinovića. Martinović, istaknuti funkcioner vladajuće partije, zloupotrebio je privatne podatke porodice Cicvarić u toku sednice parlamenta, pokazujući njihove fotografije i navodeći njihove lične podatke uz lažne i delimične podatke o imovini, dok je predsednik Skupštine Vladimir Orlić sramotno ćutao.

Duboko ukoranjeno nezadovoljstvo - nema više skrivanja 

Ove užasne tragedije iznele su na videlo duboko ukorenjeno nezadovoljstvo građana širom zemlje, koji su frustrirani višedecenijskim procesom demontaže demokratskih institucija i procesa, i centralizacijom vlasti u rukama predsednika Vučića i vladajuće Srpske napredne stranke.[4] Udruženja građana, stručnjaci i novinari godinama ukazuju na posledice demokratskog propadanja, odsustva kontrola i ravnoteže, smanjenog prostora za istinsku javnu debatu i kritiku vladajućeg režima, (zlo)upotrebe medija za promociju mržnje i neprimerenih sadržaja, normalizacije netolerancije i agresije u javnoj sferi i nekažnjivosti izvršitelja naređenja vladajućeg režima. Demokratsko nazadovanje u Srbiji nije prošlo nezapaženo u međunarodnoj javnosti, što se ogleda u međunarodnim istraživanjima poput izveštaja Nations in Transit, koji je ocenu Srbije smanjio sa „polukonsolidovana demokratije“ na „tranzicioni ili hibridni režim“ od 2019. Između ostalog zbog propadanja medijskih sloboda i pokušaja vladajuće stranke da učvrsti svoju moć.

Ni ljudi se (više) ne mogu zavaravati – većina građana Srbije smatra da zemlju karakteriše duboki manjak demokratije, dok je četvrtina uopšte ne smatra demokratijom, kako je pokazalo nedavno istraživanje javnog mnjenja iz februara 2023. godine.[5] U drugom istraživanju se ističe ogromno razočaranje učinkom Vučića i aktuelne vlasti, pri čemu manje od petine građana njihove rezultate ocenjuje kao dobre.[6] Dok se Vučić hvali BDP-om zemlje, a parlament odobrava velike međunarodne kredite, pretežno iz Kine i pojedinih arapskih zemalja, CRTA navodi da nove ekonomske mere koje je Vučić predstavio više ne nailaze na ogromnu podršku, čak ni među pristalicama režima.[7]

Šok, tuga i bes zbog masovnih pucnjava prodrmali su sve pore društva i otkrili sve pukotine u sistemu. Dok je premijerka Ana Brnabić u više navrata tvrdila da „sistem nije zakazao“, roditelji širom zemlje suočeni su sa strašnom realnošću – deca nisu i ne mogu da budu bezbedna čak ni u svojim školama dok žive u duboko podeljenom, nepoverljivom društvu gde nasilje i diskriminacija dominiraju javnim prostorom, ne samo u prorežimskim medijima i tabloidima, već i unutar institucija, kroz klevetničke kampanje koje vode ministri i poslanici u plenumu parlamenta. Efekat prelivanja takve zloćudne atmosfere ogleda se u svim sferama društva, kao i u užasnom podatku da je tokom prvih sedam meseci 2023. godine bilo 22 slučaja femicida.

Savršena oluja je otkinula sve ostatke demokratske fasade, otkrivajući posledice stabilitokratije koja je metastazirala po celom srpskom društvu. Nema sigurnih prostora u koje bi se apolitični sakrili – podrška ovim protestima uspela je da pređe i političke barijere i medijske balone. Skoro dve trećine neodlučnih i svaki peti građanin blizak vladajućim partijama podržava proteste i njihove zahteve koji bi mogli da doprinesu smanjenju nasilja, prenosi CRTA.

Zahtevi za institucionalnim odgovorom

Trenutni protesti razvili su listu konkretnih zahteva koji pozivaju na političku odgovornost i institucionalni odgovor na postojeće stanje srpskog društva. Na te zahteve bi se lako moglo odgovoriti u praksi kada bi za to bilo političke volje. Uz pritisak ujedinjenog civilnog društva i podršku poslanika opozicije, protesti su uspeli da primoraju Skupštinu Srbije da napravi makar korak ka preuzimanju aktivne uloge koju bi vrhovno predstavničko telo trebalo da ima u sprovođenju zahteva građana. Ipak, put ka građanskoj i parlamentarnoj snazi je dugačak i trnovit, ispunjen preprekama koje je postavila vladajuća većina.

Demonstranti traže smenu tri ministra zbog odgovornosti za urušavanje sistema i neadekvatnih odgovora, od kojih je samo ministar prosvete Branko Ružić podneo ostavku nakon pritiska javnosti. Ostali zahtevi su ignorisani, uključujući smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i šefa Bezbednosno-obaveštajne agencije (BIA) Aleksandra Vulina, koji je nedavno sankcionisan od strane Kancelarije za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija zbog pospešivanja korupcije u javnim institucijama, njegovih veza sa transnacionalnim organizovanim kriminalom, švercom narkotika i zloupotrebi javne funkcije sa ciljem omogućavanja zlonamernih aktivnosti Rusije na podrivanju bezbednosti i stabilnost regiona. Zahtev za ostavkama članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), koji se smatra odgovornim za dozvoljavanje emitovanja agresivnog, nasilnog i zlonamernog sadržaja na TV stanicama sa nacionalnim frekvencijama, rezultirala je ostavkom samo jedne članice, Judite Popović. Ona je izjavila da je „postalo besmisleno ostati deo tela koje zanemaruje ogromne društvene turbulencije i nezadovoljstvo javnosti“.

Zahtev za sazivanjem sednice parlamenta na kojoj bi se raspravljalo o stanju u zemlji posle dva tragična događaja je ispunjen, ali uz značajne prepreke i bez dostojnog epiloga. Na primer, Skupštinski odbor za obrazovanje odbio je zahtev poslanika opozicije da se raspravlja o tragičnoj pucnjavi u osnovnoj školi i zahtev za ostavku ministra prosvete. Posle više zahteva i pritisaka civilnog društva i opozicije, predsednik Skupštine Vladimir Orlić sazvao je plenarnu sednicu Skupštine sa četiri tačke dnevnog reda koje su odraz zahteva protesta.[8]

Zbog alarmantnog odugovlačenja sazivanja sednice Skupštine u okviru redovnog prolećnog skupštinskog zasedanja, posle redovnog zasedanja morala je da se održi još jedna vanredna sednica Skupštine kako bi se obuhvatile sve četiri tačke dnevnog reda.[9] Maratonsku raspravu o ovim temama, koja je trajala više od 20 dana, obeležile su burne debate, snažne politizacije, kao i kelvetničke kampanje koje su imale za cilj delegitimizaciju opozicije i demonstranata, kao i opstrukcije vladajuće većine. Skupštinska većina, a posebno Srpska napredna stranka, ponovo su pokazali nespremnost da omoguće adekvatnu upotrebu skupštinskih mehanizama i da sprovedu istinski smislen i sadržajan proces parlamentarnog nadzora i kontrole.

Ostali zahtevi protesta su za sad potpuno ignorisani, uključujući zahtev za gašenje štampanih tabloida i ozloglašenih dnevnih listova koji objavljuju lažne vesti, šire dezinformacije i krše novinarski kodeks; zahtev da se oduzmu nacionalne frekvencije medijima kao što su TV Pink i TV Hepi, poznatih po manipulisanju publikom i promociji nasilja i agresije; da se ukinu rijaliti programi i svi programi koji promovišu nasilje i agresiju koji se emituju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom; i imenovanje novog Upravnog odbora Radio-televizije Srbije (RTS).

U potrazi za epilogom

Nije iznenađujuće da je sednica parlamenta zatvorena bez značajnijeg zaključka. Nedostatak političke volje vladajuće većine da se istinski pozabavi zahtevima građana bio je očigledan od samog početka.

Skupštinska većina glasala je za usvajanje izveštaja REM-a i odlučila da ne podrži izglasavanje nepoverenja ministru Gašiću. Formiranje skupštinskog Anketnog odbora, koje je izgledalo kao jedini produktivan rezultat ovog skupštinskog zasedanja, bilo je osuđeno na propast postupcima vladajuće većine i pre nego što je uspela da počne sa radom. Nakon ogromnog pritiska na skupštinski anketni odbor u prorežimskim medijima, pokušaja poslanika i političkih analitičara da diskredituju ovaj parlamentarni nadzorni mehanizam i netačnog tumačenja uloge i funkcija odbora kao faktora koji bi mogao da kompromituje istragu tragedija (za koje je iskorišćena i politizovana žalba porodica žrtava protiv skupštinskog anketnog odbora), parlament je naglo opstruirao rad anketnog odbora saopštenjem za javnost bez presedana. Kratak radni vek anketnog odbora je još jedna ilustracija alergijske reakcije vladajuće većine na politički pluralizam i političku odgovornost, kršenje parlamentarnih pravila i procedura kako bi se ometala efektivna upotreba parlamentarnih mehanizama, kao i da bi se opoziciji onemogućilo da preuzme čak i mali deo prostora i ulogu koju bi trebalo da ima u jednom demokratskom parlamentu. Ipak, opozicija i civilno društvo istraju u borbi za institucionalni odgovor.

Dok se vladajuća većina očigledno nada da će letnji raspust pomoći da se rashlade građani i ugasi plamen protesta, obim i upornost protesta, kao i jasnoća njihovih zahteva ostavljaju prostor za oprezan optimizam da će dugo leto pre poslužiti građanima da napune baterije.

Ovaj tekst je napisan 26.07.2023. godine i ne uzima u obzir događaje posle tog datuma.