3. aprila, glasačima je ponovo bilo omogućeno da glasaju, ali se oni nisu mnogo razlikovali od talaca jednog korumpiranog sistema koji ih se seti tek kad mu je to neophodno – kada dođe vreme za glasanje.
U zarobljenoj državi koju Aleksandar Vučić i njegova partija drže već punu deceniju u zatočeništvu, ne treba da čudi što se vladajuća stranka i u ovom izbornom krugu biračima obraćala upravo tako – kao delu sopstvenog podaničkog sistema, a ne pripadnicima istinski demokratskog društva.
Tako je na izborima 3. aprila glasačima bilo ponovo omogućeno da glasaju, ali se oni nisu mnogo razlikovali od talaca jednog korumpiranog sistema koji ih se seti tek kad mu je to neophodno – kada dođe vreme za glasanje. Tako i posle ovih izbora, svi mi zajedno, vraćamo se u svoje svakodnevice da čekamo novi poziv vladajuće stranke kad god ona odluči da raspiše sledeće izbore. U takvom je stanju Srbija posle decenije vladavine Aleksandra Vučića i njegove stranke koji su i ovog puta, koristeći se poznatim metodama, ostvarili pobedu na izborima. Ta pobeda nije tako ubedljiva kao u prethodnom izbornom ciklusu, u smislu da će vladajuća stranka moći samostalno da formira vladu, ali uz stare političke partnere iz prethodnog saziva, imaće dovoljno glasova za većinu u Skupštini Srbije.
Uspeh Predsednika Srbije na predsedničkim izborima u Srbiji, koji je osvojio oko 2 miliona od preko 3,5 miliona glasova, kao i uspeh njegove koalicije na parlamentarnim izborima i gradskim izborima u Beogradu su koliko onespokojavajući toliko i alarmirajući, jer će građani Srbije, bar prema prvim procenama rezultata izbora, ostati prepušteni volji jednog čoveka koji upravlja čitavim državnim sistemom.
Predizborna kampanja
Predizborna kampanja bila je toksična po politički i društveni život u Srbiji, posebno zbog uticaja koji su mediji imali na njen tok. Medijska klima u Srbiji je, kao i država i njene institucije, po brojnim izveštajima međunarodnih organizacija, takođe zarobljena, medijske slobode su u regresiji, sloboda govora je ugrožena. Tako je kampanja Predsednika Vučića i stranaka okupljenih oko njegove koalicije uglavnom diktirala ton i odnos koji su mediji imali prema ostalim predsedničkim kandidatima i listama za parlamentarne i gradske izbore u Beogradu.
Uobičajeni proces
Atmosfera koja je pratila izbornu kampanju u Srbiji nije se mnogo razlikovala od onoga na šta smo već navikli – dominaciju vladajuće stranke u javnom prostoru i njihove već oprobane mehanizme zloupotrebe državnih resursa u prikupljanju glasova za sebe i svoje satelite. U ovo spadaju i ponovni slučajevi ucenjivanja zaposlenih u javnim institucijama i preduzećima čiji je osnivač država, a koji su se, po naredbi, ponovo koristili kao statisti na skupovima Vučićeve stranke, dok su oni koji su se opirali diktatu da prisustvuju stranačkim skupovima vladajuće stranke, ili trpeli mobing ili snažne pritiske da ne bi ostali bez posla. Ovome treba dodati i brojne neregularnosti koje su pratile izborni dan, kao što su opstrukcije rada biračkih odbora i mahinacije vladajuće stranke biračkim spiskovima o kojima su mediji izveštavali, a koje najverovatnije, kao ni ranije, neće biti uzimane u obzir niti uticati na to da Republička izborna komisija proglasi rezultate izbora legitimnim.
Opozicija, koja je odlučila da učestvuje na ovim izborima, odnosno da je bojkot iz 2020. godine propalo rešenje, ponovo nije uspela da značajno dopre do građana i građanki, što zbog unutrašnjih podela i međusobnih sukoba, što zbog same kampanje koju je vodila.
Izuzimajući ovde liste nacionalnih manjina, razbijena opozicija pričala je praktično istu priču kao i u prethodnim kampanjama, i uopšte, čini se, opozicija je izašla na izbore bez konkretne strategije o tome kako se to programi opozicionih političkih stranaka razlikuju prvo jedni od drugih, a onda i od onog koji su postavili nasuprot vladajućoj koaliciji. Ovim je i opozicija još jednom pokazala da osim beskrajnih ponavljanja karakteristika Vučićeve autokratske vladavine, građanima nema više od toga da pruži.
Večite predizborne teme
Međutim, o načinu vladanja Predsednika Srbije i njegove stranke građani Srbije znaju gotovo sve – oni to, naime, osećaju na svojoj koži svakodnevno, pa sama kritika načina na koji se vodi država nije bila previše atraktivna za glasače, uprkos velikoj izlaznosti od skoro 60% upisanih birača, od čega je vladajuća koalicija osvojila oko 43% na izborima za nacionalni parlament.
Uz to, većina opozicionih kandidata za predsednika se još jednom utrkivala ko će biti „veći Vučić od Vučića“ u smislu u kome su njihovi nastupi bili obeleženi nacionalističkom retorikom, posebno kada je u pitanju nezavisnost Kosova i odnos prema NATO integracijama Srbije. U tome su svi kandidati bili ujedinjeni, i to je, čini se, jedina politika oko koje u Srbiji postoji konsezus – „ne“ priznavanju Kosova i „ne“ pristupanju NATO alijansi. Činjenica je da je ovakav stav pokazao kukavičluk opozicionih stranaka koje su išle „niz dlaku“ javnom mnenju koje po oba ova pitanja većinski podržava aktuelnu državnu politiku. Takvo mnenje u Srbiji je brižljivo održavano i potpomagano decenijskom vladavinom Aleksandra Vučića, ali i njegovih prethodnika, i nema naznaka da će neko tome stati na put. U svojoj prvoj izjavi posle proglašenja rezultata izbora, sam Vučić je rekao da se Srbija „dramatično pomerila udesno“, u čemu je u pravu, jer je od 12 lista koje će imati poslanike u parlamentu, trećina sa ekstremno desnog dela političkog spektra.
Odnos prema Rusiji i ratu u Ukrajini
Uticaj svetske teme broj jedan na kampanju u Srbiji – agresorski rat Rusije protiv Ukrajine – nije bio beznačajan, i iako se zvanična Srbija u UN distancirala od Putinove invazije (pod ogromnim pritiskom SAD i EU) ona ne namerava da Rusiji uvodi bilo kakve sankcije i time se pridruži zapadnim demokratijama koje pokušavaju da zaustave Putinovo krvoproliće koje traje više od mesec dana. Izigravanje „neutralnosti“ između istoka i zapada, nešto na čemu mnogi Vučiću čestitaju, pomoglo mu je da stvori privid da je Srbija Švajcarska (koja je, posle decenijske politike neutralnosti, ipak uvela sankcije Rusiji) iako takvo poređenje ni po kom osnovu nema smisla.
Naprotiv, zvanična Srbija se de facto svrstala na stranu agresora Putina i posledica njegove „specijalne akcije“ u Ukrajini koja za posledicu ima najveću humanitarnu katastrofu u Evropi u 21. veku, a kojoj se još uvek ne nazire kraj.
Ovo se ostvarivalo dvojako: Prvo, kroz besramnu prorusku kampanju režimskih medija koji su istovremeno podržavali Vučićevu kandidaturu i listu njegove stranke. Naime, mediji bliski Vučićevoj stranci, koji su istovremeno i najtiražnija štampana i elektronska glasila u zemlji, služili su kao megafon Kremlja u Srbiji i regionu koristeći Putinov propagandistički rečnik, dok su istovremeno hvalili odluke Predsednika i Vlade Srbije u vezi sa odnosnom prema ratu u Ukrajini. I drugo: podrška Rusiji se ogledala neposrednim činjenjem najviših državnih zvaničnika, koji nisu bili nimalo „neutralni“, već implicitno iskazivali podršku Rusiji kroz konkretne postupke najviših državnih zvaničnika.
Tako se tokom kampanje ruski ambasador u Srbiji susreo i sa Predsednikom Vučićem, i Predsednikom Parlamenta Ivicom Dačićem i ministrom policije Aleksandrom Vulinom. Posle ovih susreta podvlačene su „bratske“ veze između Srbije i Rusije, što samo po sebi govori o takozvanoj Vučićevoj politici „nesvrstanosti“ i na čijoj je zapravo strani Srbija kada je u pitanju ruska invazija Ukrajine i pokolj koji Putin tamo sprovodi.
Srbiju su tokom kampanje posećivali i evropski zvaničnici, koji su, kao i do sada, za razliku od „braće“ Rusa, proglašavani „partnerima“ iako su najvećim delom od njihove finansijske pomoći i podrške, ulaganja i povoljnih kredita tokom decenija podrške Srbiji, uopšte bili mogući brojni infrastrukturni projekti na koje se Vučić u kampanji pozivao kao da ih je on lično poklonio građanima Srbije.
Nove teme i nove nade
Predsednički kandidati i predstavnici lista za parlamentarne izbore tokom kampanje su većinski govorili na iste teme koje smo čuli nebrojano puta do sada. Jedina nova tema koja se konačno nametnula kao relevantna je ekologija. Treba primetiti da se ovo nije dogodilo samo od sebe niti preko noći, već da su godine rada i protesta zelenih i njima bliskih udruženja građana pitanja životne sredine i njene zaštite uspeli da podignu na nivo „velikih državnih pitanja.“
Međutim, skoro sve liste i predsednički kandidati su o ovim temama govorili nestručnim, često kontradiktornim jezikom, bez jasnog plana o rešavanju gorućih pitanja od kojih zavise životi i zdravlje ogromnog broja ljudi. I to uprkos tome što prema nedavnom istraživanju ekološki problemi, zagađenost vazduha, zemlje i vode predstavljaju četiri od šest najvažnijih tema za građane na nacionalnom nivou, dok je ekologija problem broj jedan za građane Beograda.
Koalicija koja se izdvajala iz kakofonije koje su pravile ostale stranke bili su aktivisti i građanska udruženja okupljeni oko zeleno-leve koalicije „Moramo“ koja je, uzimajući sve u obzir, ostvarila značajan prodor u politički život Srbije sa osvojenih, po preliminarnim rezultatima, 12 mandata u nacionalnom parlamentu i 13 mandata u gradskom parlamentu u Beogradu.
Ovo je veliki uspeh za oko 60 udruženja i grupa građana koji su se po prvi put okupili oko jedne kandidatkinje za predsednicu i liste za nacionalni parlament i beogradsku gradsku skupštinu. Oni su tokom kampanje uspeli da stavljajući u centar svoje kampanje teme ekologije, vladavine prava, radničkih prava i pitanja socijalne pravde pokrenu razgovor o njima u javnosti.
Radi se o grupi malih, ali predanih, udruženja iz čitave Srbije koji samostalno stoje pred Vučićevom politikom pretvaranja Srbije u rudnik i destinaciju za ostvarivanje profita stranih kompanija preko njihovog korišćenja prljavih tehnologija, a sve uz ogromne subvencije države. Kako su predstavnici koalicije „Moramo“ isticali u kampanji, Vlada Srbije je već odredila oko 40 lokacija širom Srbije na kojima planira da otvori nove rudnike, u najavi je i šest mini-hidroelektrana, čime će, kao što je bila dosadašnja praksa, nastavi da uništava kvalitet životne sredine i živote ljudi koje je već dovoljno unazadila prethodnih godina. Ovi „mali ljudi“ su, svako u svom mestu, hrabro protestovali protiv ovakvih planova koji bi ih ili raselili iz njihovih kuća ili pretvorili u roblje kineskih i drugih multinacionalnih kompanija što je prethodnih godina postala praksa Vučićeve Vlade.
Kada su ti protesti stigli do Beograda, uz podršku inicijative „Ne davimo Beograd“ koja se već godinama suprotstavlja ekološkoj i svakoj drugoj devastaciji glavnog grada, a oko koje se okupila sada široka koalicija „Moramo“, prorežimski mediji su, kao i u prethodnim godinama, ove ljude satanizovali kao „strane plaćenike“ i rušioce javnog reda i mira instrumentalizovane od strane zapadnih država da potkopavaju Vučićevu vladavinu. Medijima su se pridružili i premijerka Ana Brnabić koja je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom u udarnom terminu defamirala ove aktiviste, a najoštriji je bio ministar policije koji je otvoreno govorio o njima kao o stranim plaćenicima. Radilo se, međutim, o skupovima običnih ljudi bez značajnog političkog iskustva koji su odlučili da izađu iz Vučićevog zatvora i bore se za svoja, a time, i prava svih građana Srbije.
Ohrabrujuća je okolnost što su se ove grupe udružile i politički organizovale i izašle na izbore jer su time otvorile pitanja u javnosti koja će sada biti teško zatvoriti. Iako nisu ostvarili veliki uspeh u smislu broja glasova koje su osvojili, što zbog ignorisanja, stigmatizacije i tretmana koji su imali u medijima, što zbog manjka stranačke infrastrukture i napada sa svih strana od strane „velikih stranaka“, njihovo prisustvo u Skupštini Srbije i gradskoj skupštini Beograda biće teško ignorisati i, što je možda i važnije, njihov uspeh dokazuje da je aktivističko političko organizovanje u Srbiji i dalje moguće, i da uz to daje i rezultate.
Zaključak: postoji tračak nade, ali...
Ali, treba biti realističan u očekivanjima, jer je pobeda Aleksandra Vučića i njegove stranke siguran znak da će on i njegova koalicija, ukoliko uspeju da formiraju vlast na svim nivoima sa tradicionalnim partnerima, što nagoveštavaju prvi rezultati izbora, nastaviti da urušavaju svaki, pa i najmanji, pokušaj promene njegovih politika koje će Srbiju i dalje voditi u već poznatom pravcu korupcije, izolacije i urušavanja osnovnih demokratskih vrednosti. Međutim, oni će sada pred sobom po prvi put imati autentičnu zeleno-levu grupaciju koja će se sasvim sigurno glasno suprotstavljati njihovim već dokazanim pogubnim politikama.
U svemu što nas očekuje narednih godina, optimizam moramo naći u uspehu koalicije „Moramo“ i činjenici da je samoorganizovanje i političko delovanje pojedinaca u Srbiji još uvek moguće i da se takvoj borbi u novom ciklusu otrovne vladavine Aleksandra Vučića pridružimo i podržimo je, ili da ostanemo taoci njegove politike.