Pozicija Srbije u kontekstu rata u Ukrajini – razlozi i perspektive

Od početka ruske invazije na Ukrajinu, Srbija pokušava da balansira i da se ne pridruži restriktivnim merama EU. [1] Zvaničnici ističu da Srbija podržava ukrajinski teritorijalni suverenitet i integritet, ali se osudi Rusije pridruživala samo u multilateralnim forumima. Ovakva pozicija je na meti kritika koje dolaze od zvaničnika pojedinih država EU, kao i uticajnih javnih ličnosti, u kojima se uglavnom ističe da Srbija ne zaslužuje evropsku perspektivu. Stoga je i cilj ovog kratkog teksta da ukaže na razloge za ovakvu poziciju Srbije, kao i na perspektive koje se mogu očekivati.

Srbija je država koja u spoljno-političkom i bezbednosnom smislu luta već više od 30 godina. Bez obzira na suštinske bezbednosne i ekonomske interese koji su pre svega povezani sa EU i regionom jugoistočne Evrope, nasleđe jugoslovenskih ratova (ponajviše NATO bombardovanja iz 1999.), a pre svega i dalje otvoreno pitanje Kosova, guraju Srbiju u diferencijaciju spoljne politike (takozvana „multi-vektorska politika“) i u aktivnije oslanjanje i unapređenje veza sa partnerima koji ne pripadaju Zapadu. Zbog tekućeg spora oko statusa sa Prištinom, Srbija se u prethodnih 15 godina odrekla perspektive integracije u NATO i razvila aktivne veze sa drugim moćnim državama, pre svega sa Rusijom i Kinom, koje su i stalne članice Saveta bezbednosti UN. Tu politiku je  preuzela i sadašnja politička elita, koja je na vlast došla 2012.

Postignuvši istorijski Briselski sporazum iz 2013. o normalizaciji odnosa sa Kosovom, Srbija je otpočela pregovore sa EU. Međutim, 2014. kada je Rusija anektirala Krim i pomogla pobunjeničke snage u Donbasu, Srbija se našla u političkom procepu sa EU, odbijajući da se uskladi sa restriktivnim merama, ističući da će to svakako uraditi kada pristupanje u članstvo EU bude izvesno. Upravo je ukrajinska kriza otvorila put za sagledavanje Srbije kao države koja se, iako je kandidat za članstvo, ne osvrće na interese Unije, te tumačenja da ona potencijalno može biti i „ruski trojanski konj“ u okviru EU. Ova tumačenja su naročito dobila zamaha nakon ruske agresije na Ukrajinu. Međutim, situacija je unekoliko kompleksnija nego što se to čini na prvi pogled. Srpsko-ruski odnosi su veoma složeni, i do sada su bili uglavnom diktirani dinamikom oko Kosova, pitanjima vezanim za energetiku, kao i bezbednosnim aspektima i raspoloženjem javnog mnjenja.

Nemajući na stolu „kompromisno rešenje“ za Kosovo koje bi moglo biti prihvaćeno od strane građana, sa sve udaljenijom perspektivom članstva u EU, pre svega zbog niske popularnosti proširenja u nekim državama članicama, vlast je balansirala svoju politiku prema Moskvi. Rusija je nesumnjivo bila velika podrška Srbiji u međunarodnim telima prilikom sprečavanja prijema Kosova u međunarodne organizacije, kao verovatno i u procesu povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova od strane određenih država. Sa druge strane, Rusija je upravo nekoliko puta iskoristila „kosovski presedan“ za validaciju svojih poteza, pravdajući i njime priznanja Južne Osetije i Abhazije, aneksiju Krima, i naposletku priznanja Donjecka i Luganska. To ide u prilog tezi da je ruska podrška Srbiji u suštini neprincipijelna, i da je fokusirana na ostvarivanje real-političkih ciljeva u geopolitičkom kontekstu. Beograd je te činjenice više nego svestan, o čemu i svedoči suštinsko udaljavanje od Rusije onog momenta kada je postojala mogućnost da se ciljevi Srbije oko „kompromisnog rešenja“ ostvare uz podršku SAD pod vlašću Donalda Trampa. Naime, Srbija je potpisala tzv. Vašingtonski sporazum septembra 2020. u Beloj kući, koji je postignut bez involviranosti Moskve, i koji je čak ugrozio odnose između Srbije i Kine. Da potencijalno postoje i mogućnosti za slabljenje veza sa Moskvom ukoliko bi došlo do „kompromisnog rešenja za Kosovo“ sugeriše i kampanja pro-vladinih tabloida i televizija u kojoj su optužili „rusku duboku državu“ za organizovanje građanskih protesta početkom jula 2020, a koji su izbili zbog ad hoc primenjivanja mera za borbu protiv pandemije COVID-19. Međutim, pobedom Bajdena, izgledi za postizanje takvog sporazuma pod pokroviteljstvom SAD su izbledeli, a Srbija se ponovo približila Moskvi.

Sledeći aspekt je energetika. Naime, Srbija je podršku Rusije od 2008. godine naovamo „kupila“ prodajom Naftne industrije Srbije ruskom Gazpromu te iste godine, uz obećanje da će preko njene teritorije preći i trasa novog gasovoda „Južni tok“. Taj energetski sporazum je izazovan iz nekoliko aspekata, a najviše zbog toga što je njime Rusima u ruke predata kontrola nad naftno-gasnim sektorom u Srbiji, kao i većinsko vlasništvo nad svim zajedničkim preduzećima povezanih sa energetikom, što predstavlja izazov u kontekstu eventualnog pridruživanja Srbije restriktivnim merama. Gasovod preko teritorije Srbije je na kraju izgrađen, ali sa kapacitetom koji je četiri puta niži od prvobitnog projekta. Sa druge strane, diversifikacija snabdevanja gasom do današnjeg dana nije ostvarena, najverovatnije zbog aktivnosti pro-ruskih igrača u Srbiji i Bugarskoj koji od 2014. godine usporavaju izgradnju interkonektora između ove dve države. Drugim rečima Srbija veoma lako može biti meta ruske energetske ucene, i Moskva je već 2014. nakon posete Putna Srbiji smanjila isporuke gasa Srbiji (navodno zbog zaostalog duga) čime je pokazala da gas može biti upotrebljen kao oružje. Srbija je takođe, uzdajući se u činjenicu da će dobijati jeftiniji gas, u protekle četiri godine izgradila značajnu gasnu infrastrukturu, time povećavajući svoj uvoz, što znači da je Srbija sada još izloženija eventualnom pritisku iz Rusije nego što je to bilo ranije. Stoga je pitanje uvoza gasa posebno važno imajući u vidu činjenicu da Srbija upravo nakon predstojećih parlamentarnih i predsedničkih izbora treba da pregovara o noom dugoročnom ugovoru o snabdevanju prirodnim gasom sa Rusijom.

Od 2013. godine naovamo Srbija je snažila bezbednosnu saradnju sa NATO kroz Partnerstvo za mir, ali i sa Rusijom - od prihvatanja da bude u statusu posmatrača u ODKB-u, i da učestvuje u vojnim vežbama, kao i da otvori Rusko-srpski humanitarni centar (RSHC) u Nišu 2013, nakon 5 godina odlaganja. Ipak, Srbija do danas nije dala diplomatski status RSHC, niti je pristala da otvori rusku kancelariju za vezu u Ministarstvu odbrane, uprkos stalnim pritiscima iz Moskve. Takođe, ni uvoz ruskog oružja i vojne opreme nije previše značajan, bez obzira na prostor u medijima koji je dobila, pošto veliki deo te polovne opreme ima ograničen rok trajanja i uskoro će morati da bude zamenjen. Ali svakako, ova saradnja je ostavila značajne posledice i na međunarodnu percepciju pozicije Srbije, ali i na unutrašnji diskurs.

Svakako najkritičniji element je pitanje prezentacije Rusije u medijima. Od 2008. naovamo građani su zasipani informacijama o značaju Rusije i poželjnosti rusko-srpske saradnje, uz negativno izveštavanje o NATO i uglavnom neutralno o EU. Od dolaska sadašnje vladajuće elite na vlast, dezinformisanje je podignuto na viši nivo, i u tome prednjače brojni provladini tabloidi i televizije uključujući nekoliko njih sa nacionalnom frekvencijom. Negativnog izveštavanja o Rusiji i Putinu gotovo da nije ni bilo u glavnim medijima u Srbiji, o čemu svedoče nezavisna istraživanja. Zanimljivo je da su te vesti uglavnom domaće proizvodnje, odnosno da su u pitanju prerađene vesti iz ruskih i drugih izvora, prilagođene domaćim „potrebama“. [2] Primetno je i da se u diskursu koji plasiraju ovi mediji uopšte ne pojavljuju ruske kritike prema srpskoj vladajućoj eliti, a koje se relativno često pojavljuju u medijima. Drugim rečima, prorusko dezinformisanje je ogromno, ali takvo da održava privid snažnih odnosa između Srbije i Rusije, iako je bliskost upitna. Ostaje pitanje razloga za ovakvo postupanje. Najverovatniji odgovor je da se na ovaj način neutrališu izazovi „s desna“ za vladajuću elitu, pre svega za samu stožernu partiju vlasti -  SNS, pošto desno opredeljeni birači, koji neretko gaje proruska opredeljenja, čine njihovo osnovno biračko telo. Veliki broj građana (koji su inače uglavnom negativno nastrojeni prema NATO) inače tumači rat u Ukrajini kao sukob Ukrajine koja je izmanipulisana od strane NATO i Rusije. Stoga bi izazov sa desna od neke druge političke opcije koju bi podržavala Rusija, može verovatno i da značajno ugrozi „catch-all“ pristup vladajuće partije, što je naročito bitno pred predstojeće izbore kada SNS i njen predsednik Aleksandar Vučić žele da cementiraju svoju vlast za sledeći period.

Ruska invazija Ukrajine je stoga došla u najgorem mogućem momentu za vladajuću elitu u Srbiji. Predizborna kampanja je u toku, energetska zavisnost od Rusije ogromna, a željeno kompromisno rešenje oko Kosova je daleko (ako ikad do njega i dođe). Trenutni raskid sa Rusijom i pridruživanje sankcijama verovatno bi otvorilo ogroman raskol u društvu, koji bi teško mogao da se kontroliše. Javno mnjenje, godinama zasipano dezinformacijama o Rusiji , ipak treba pripremiti za korak koji bi bio suprotan svemu što je do sada promovisano. Spoljna politika mora biti promenjena, a pitanje je koliki taj zaokret uopšte može da bude. Ako do njega i dođe nakon izbora, pitanje je i koje će to posledice imati po demokratiju i slobodu medija u Srbiji.