U biltenu Arkadije, prvog lezbejskog i gej udruženja u Srbiji, ovako se izveštavalo sa evropske konferencije Međunarodne lezbejske i gej asocijacije (ILGA) održane u Helsinkiju 1994. godine:
Partnerstvo i roditeljstvo je od velikog značaja za homoseksualce Evrope, jer sem u nekoliko zemalja, Danske, Švedske i Norveške, u drugim zemljama, nije moguće legalno sklapanje brakova između lica istog pola, što ih dovodi u određenim životnim situacijama u diskriminisan položaj, npr. kada su u pitanju imovinski odnosi, posebno na stanu i ostalim nekretninama, mogućnosti donošenja odluka u pogledu medicinskih intervencija, usvajanje dece, ostvarivanje zajedničkog roditeljstva, kao i raznih drugih socijalnih beneficija koje se priznaju samo bračnim drugovima (…) Prelazni oblik je u Holandiji, gde postoji ne baš brak, ali tkz. registrovano partnerstvo, i dovoljno je da se ode u određeni ured i da im se pravno prizna status koji je vrlo sličan bračnom.
Izgleda da je autorka izveštaja pomešala aktivističke planove sa stanjem na terenu. Holandija je tri godine kasnije zakonski prepoznala registrovana partnerstva, a 2001. godine je postala prva država na svetu koja legalizovala istopolni brak. Švedska i Norveška su to uradile osam godina posle nje, a Danska tek 2012. godine. Uprkos ovim propustima, navedeni pasus je dobra ilustracija toga koliko se dugo među kvir zajednicom u Srbiji već govori o bračnoj jednakosti, ali i koliko se snažno za njom čezne.
Ipak, priželjkivati nije isto što i boriti se. Sredinom devedesetih godina prošlog veka homoseksualnost tek što je dekriminalizovana i trebalo je pozabaviti se ostvarivijim ciljevima – ukloniti homoseksualnost sa spiska bolesti Srpskog lekarskog društva, izjednačiti zakonsku granicu za stupanje u seksualne odnose za istopolne parove sa onom za heteroseksualne parove, kao i osigurati da se diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta zabrani uprkos snažnom protivljenju Srpske pravoslavne crkve. Tek nakon donošenja Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine ostvarili su se minimalni preduslovi da kvir pokret započne neposrednu borbu za bračnu jednakost. Tako je već sledeće godine Labris, najstarije udruženje za lezbejke, biseksualne žene i trans osobe u Srbiji koje i danas deluje, zajedno sa pravnim ekspertima izradio Model Zakona o registrovanim istopolnim partnerstvima, oko čijeg sadržaja su se usaglasile sve druge kvir organizacije i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Nakon toga, Labris pokreće i kampanju za zakonsko prepoznavanje istopolnih zajednica pod sloganom Ljubav je zakon koji je u martu ove godine kvir zajednica izglasala za zvaničan slogan pod kojim se vodi kampanja za podršku Zakonu o istopolnim zajednicama.
Deceniju duga borba
Početkom 2010-ih kvir pokret u Srbiji je započeo trku do bračne jednakosti sa preprekom sa kojim se kvir pokreti u drugim državama mahom nisu suočavali – višegodišnjim kršenjem prava na slobodu okupljanja. Godinama nakon kolektivne traume izazvane „Krvavim Prajdom“ iz 2001. godine, kada je zbog napada pripadnika desničarskih organizacija i neadekvatne zaštite policije povređeno preko 40 osoba, Parada Ponosa nije ni pokušana da se održi. Krajem 2000-ih se uspostavlja kontinuitet u pokušajima kvir pokreta da organizuje Paradu Ponosa. Nakon pet sukcesivnih godina u kojima je Vlada neustavnim odlukama zabranjivala javno okupljanje kvir zajednice, Parada Ponosa konačno počinje redovno da se organizuje od 2014. godine.
Zatim je usledila istorijska presuda Evropskog suda za ljudska prava (ECHR) koja će dati vetar u leđa borbi za bračnu jednakost u svim članicama Saveta Evrope, uključujući i Srbiju. U predmetu Oliari i drugi protiv Italije, ECHR je 2015. godine jednoglasno zaključio da je podnosiocima tužbe prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima povređeno pravo na privatnost, jer su zahtevi tri gej para da registruju svoje zajednice odbijani.
ECHR je zaključio da su sve države članice Saveta Evrope obavezne da regulišu zajednice života osoba istog pola. Kako Ustav Srbije u članu 18. predviđa da se ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju i tumače saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje kvir pokretu se u rukama našao snažan alat za zagovaranje bračne jedankosti.
Interesantna je činjenica da su Akcionim planom za primenu Strategije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije iz 2014. godine predviđene izmene pravnog okvira radi sprečavanja diskriminacije u vezi sa brakom, porodičnim odnosima i nasleđivanjem pripadnika kvir zajednice, kao i otvaranje javne debate o mogućem priznavanju istopolnih zajednica, sledstveno tome i priznavanja naslednih prava istopolnih partnera, kao i druga uzajamna prava i dužnosti. Rok koji je država odredila za ovaj posao je bio poslednji kvartal 2017. godine. Ipak, ne samo da nije došlo do izrade Nacrta zakona o istopolnim zajednicama sve do ove godine, već nije ni pokrenuta niti jedna aktivnost od strane nadležnih koja bi rezultirala podizanjem svesti šire javnosti o neophodnosti regulisanja ovog pitanja. Izrada podzakonskih akata radi sprečavanja diskriminatorskih praksi u vezi sa brakom i porodicom takođe nije ni započeta. Isti slučaj je i povodom sprovođenja analiza, izmene i dopune Porodičnog zakona radi sprečavanja diskriminacije kvir osoba, u smislu priznavanja istopolnih vanbračnih zajednica.
Labris je pokrenuo tri strateške parnice 2018. godine, sa tri lezbejska para. Naime, parovi su pokušali da se venčaju u Beogradu i Novom Sadu, te su bili odbijeni, nakon čega su pokrenuti postupci pred Upravnim sudom u cilju pokretanja postupka pred Ustavnim sudom i eventualnog pokretanja postupka pred ECHR u slučaju da Ustavni sud ne prepozna pravo na istopolne zajednice. Iste godine, Parada Ponosa se održava pod sloganom „Reci da!“ sa jasnim zahtevom upućenom državi – usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama.
Prošle godine Labris je izradio novu, unapređenu verziju Modela zakona o građanskom partnerstvu, a Da se zna! zajedno sa drugim organizacijama okupljenim oko Beograd Prajda pokrenuo kampanju za usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama pod nazivom „Šta nas žulja“. U okviru ove kampanje sproveden je niz aktivnosti u kojima je učestvovala kvir zajednica, ali i poznate ličnosti, poput Nataše Bekvalac. Pored kampanje na društvenim mrežama i digitalnim medijima, organizovana je akcija u kojoj su aktivisti predali na pisarnici Skupštine Srbije „paketiće“ za poslanike u kojima su se nalazili kamenčić u duginim bojama i kartice sa razlozima zbog kojih tražimo usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama. U okviru kampanje, pokrenuta je i peticija za usvajanje ovog Zakona, koju je do sada potpisalo skoro 12.000 osoba. Da se zna! je objavio otvoreno pismo Ani Brnabić pod naslovom Drugarice lažljivice u kome se osvrnuo na tokenizam u kojem premijerka učestvuje minimizijući probleme kvir zajednice i poturanjem lične autovanosti u zamenu za konkretne politike koje bi rezultirale poboljšanjem položaja čitave kvir zajednice. Pismo koje je potpisalo na stotine kvir osoba završava se sledećim rečima:
Mi nismo samo još jedan kvadratić koji Vi treba da štiklirate na putu do članstva u Evropskoj uniji. Mi smo građani i građanke Srbije, a najpre ljudi, sa imenima i prezimenima, čija su prava uskraćena. Razumemo da niste na sopstvenoj koži osetili šta znači biti odbačen od svojih roditelja zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, napadnut na ulici, mobingovan na poslu ili odbačen od društva, i drago nam je da postoje LGBT+ osobe koje to nisu osetile. Ali, Vaš privilegovan položaj u odnosu na sve nas ne znači da treba da ćutite pred našim sudbinama i govorite da ste učinili mnogo. Jer niste učinili ništa.
Da li su strateške parnice, šareni kamenčići ili baš ove oštre reči doprle do Ane Brnabić verovatno nikada nećemo saznati, ali je izvesno da su krajem prošle godine stvari konačno počele da se pomeraju sa mrtve tačke.
Nevolje sa Zakonom
Trenutna vlada je po mnogo čemu razočaravajaća. Ministarska mesta su zauzela bar tri homofoba. Zlatibor Lončar i Nenad Popović su ostali na svojim pozicijama uprkos tome što je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio da su diskriminisali kvir zajednicu, a potom se i oglušili o preporuke ove institucije. Jedina neprijatnija stvar od uspostavljanja Ministarstva za brigu o porodici i demografiji je činjenica da je na njegovo čelo postavljen Radomir Ratko Dmitrović koji zajednice sa istopolnim roditeljima naziva „porodicama“ (pod znacima navoda) dok se pita kako će deca sa istopolnim roditeljima izgraditi identitet i kome „nije jasno“ čime se to ponose ljudi na Paradi Ponosa. U ovakvom društvu našla se Gordana Čomić, ministarka novoformiranog Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koja je kao jedan od prvih koraka u unapređenju ljudskih prava najavila donošenje Zakona o istopolnim zajednicama. Da politička volja da se Zakon donese konačno postoji pokazano je promptnim raspisivanjem Javnog poziva organizacijama civilnog društva za podnošenje kandidature za članstvo u Radnoj grupi za izradu Nacrta zakona o istopolnom partnerstvu. Na osnovu devet pristiglih prijava komisija sačinjena od predstavnika Ministarstva donela je odluku o prijemu sedam kandidata iz reda organizacija civilnog društva. Civil Rights Defenders, Regionalni info centar, Labris, Da se zna!, Ideas, Geten i Egal su dobili priliku da na najdirektniji način utiču na sadržinu Zakona. Pored predstavnika civilnog društva u radnoj grupi su bili predstavnici ministarstava, Republičkog zavoda za statistiku, Republičkog sekreterijata za javne politike, Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao i prof. dr Saša Gajin, autor Labrisovog Modela zakona o građanskom partnerstvu. Objavljene su i Polazne osnove i poziv za učešće u javnim konsultacijama za izradu teksta Nacrta zakona o istopolnim zajednicama. Uprkos obećanjima Ministarstva da će za Polazne osnove uzeti Labrisov Model zakona o građanskom partnerstvu, Polazne osnove je izradila ekspertska grupa sačinjena od kvir aktivistkinje i naučne savetnice dr Zorice Mršević, nekadašnje poverenice za zaštitu ravnopravnosti prof. dr Nevene Petrušić i prof. dr Marijane Pajvančić. Labris je napravio analizu nedostataka Polaznih osnova ekspertske grupe i podnelo zahtev da se njihov Model zakona o građanskom parterstvu uzme kao Polazna osnova koji su podržali Civil Rights Defenders, kao i ostale organizacije za zaštitu ljudskih prava kvir osoba, uključujući i Da se zna! Gordana Čomić odbila je ovaj zahtev uz obrazloženje da nije zadatak Radne grupe da menja Polazne osnove nego da radi na predloženom tekstu. Protivljenje Gordane Čomić zameni Polaznih osnova rezultiralo je time da je tekst koji je Ministarstvo ponudilo morao da se menja u najsitnijim pojedinostima što je u velikoj meri otežalo rad Radnoj grupi. Pored toga, mnoge komentare na Polazne osnove Gordana Čomić je odbijala bez obrazloženja, razgovarala sa svojim saradnicama u vreme dok su drugi govorili, što je sve dovelo, ne samo do šikaniranja određenih članova Radne grupe, nego i do Nacrta zakona kojem su i dalje potrebne izmene. Na primer, na poslednjem sastanku Radne grupe predmet rasprave je bio uslov za postojanje neregistrovane istopolne zajednice. Neregistrovana istopolna zajednica definisana je kao zajednica dve osobe istog pola koja nisu sklopila istopolnu zajednicu pred nadležnim organom, ako zajednica života traje najmanje tri godine, sa tim što se postojanje neregistoravane istopolne zajednice može priznati i kada zajednica života traje kraće od tri godine ukoliko partneri imaju zajedničku imovinu. Predrag Azdejković iz Regionalnog info centra je predložio da se po ugledu na formulaciju u vezi sa vanbračnom zajednicama iz Porodičnog zakona definicija neregistrovane istopolne zajednice izmeni tako da se specifikacija trajanja zajednice života zameni uopštenijom formulacijom „trajnija zajednica života“. Predstavnica Ministarstva je objasnila da je termin „trajnija zajednica života“ podložan interpretaciji i da se konkretizacijom trajanja zajednice života predupređuju eventualne interpretacije ovog pojma zasnovane na predrasudama. Goran Miletić iz Civil Rights Defenders-a je istakao da uporedive stvari moraju na isti način da se regulišu i da specifikacija trajanja vanbračne zajednice izlaže Srbiju potencijalnim tužbama Evropskom sudu za ljudska prava. Prof. dr Saša Gajin je ukazao na to da je pozivanje na zajedničku imovinu kao uslov za postojanje neregistrovane istopolne zajednice „pravna besmislica“, s obzirom da zajedničku imovinu mogu da ostvare samo osobe koja su već zasnovala istopolnu zajednicu. Komentare Gorana Miletića i prof. dr Saše Gajina je odbila bez obrazloženja. Nekoliko nedelja kasnije Zaštitnik građana je ponovio ove i druge komentare u svom mišljenju na Nacrt zakona, a organizacije civilnog društva su podnele zahtev za izmene Nacrta zakona u skladu sa ovim mišljenjem pre nego što ga Vlada usvoji, u još jednom pokušaju da njihov glas dopre do Ministarstva, makar posredstvom Ombudsmana.
Uprkos slabom sluhu za kvir zajednicu, ohrabrujuće je to što je Gordana Čomić najavila da će Ministarstvo inicirati sprovođenje obuka u vezi sa Zakonom za sudije u koje će uključiti organizacije civilnog društva nakon njegovog izglasavanja u majskom skupštinskom zasedanju. Predsednik Srpskog patriotskog saveza Aleksandar Šapić izjavio je da će poslanici ovog saveza glasati za Zakon o istopolnim zajednicama, kao i nekoliko poslanica Srpske napredne stranke. Od vanparlamentarnih političkih opcija, Zakon o istopolnim zajednicama je nedvosmisleno podržao Pokret slobodnih građana, dok se Ne davimo Beograd izdvojio kao najprogresivnija opcija ističući svoju podršku i usvajanju dece od strane istopolnih parova – pravu koje, nažalost, nije obuhvaćeno Predlogom zakona.