Fosilna goriva (ugalj, nafta i gas) jesu jedan od ključnih elemenata koji su omogućili vrtoglavi razvoj savremenog društva od početka industrijske revolucije do danas. Ona su obezbedila da stalno rastuća potreba za energijom, koja je pratila ovaj razvoj, bude efikasno zadovoljena. Nažalost, sagorevanjem fosilnih goriva, u atmosferu je nekontrolisano emitovana i velika količina gasova sa efektom staklene bašte, na prvom mestu ugljendioksida, čija je koncentracija u atmosferi tokom ovog perioda povećana za 40%. Zbog ove činjenice, kroz pojačani efekat staklene bašte danas na Zemlji ostaje više energije, koju bi inače planeta izračila u kosmos. Konačno, zbog viška energije planeta se zagrejala za jedan stepen, pri čemu je više od polovine ovog zagrevanja osmotreno od polovine dvadesetog veka do danas, upravo jer su od tog trenutka emisije ugljendioksida počele vrtoglavo da rastu. Ova promena je gledano na geološkim skalama apsolutni presedan i ne može biti objašnjena nekim drugim prirodnim procesom.
Mnogi elementi ovog kratkog uvoda su prilično apstraktni. Većina nas nikada ne vidi da se fosilna goriva «vade» iz zemlje i da se uopšte sagorevaju, npr. u termoelektranama ili motorima vozila. Jednostavno kada pritisnemo prekidač očekujemo da se sijalica upali. Ugljendioksid je bez boje i mirisa, pa ne možemo čulima da pratimo povećanje njegove koncetracije u vazduhu, konačno porast globalne temperature od jednog stepena zvuči potpuno irelevantno za svakodnevni život, pošto se temperatura vazduha u toku jednog dana često promeni za više od deset stepeni. Tako da je popuno jasno da nije sasvim očigledno uspostavljanje veze između globalne promene klime i scena poplavljenog Beograda iz juna ove godine.
Klima po definiciji jeste prosečno stanje vremena, prosečna temperatura, prosečne padavine, prosečan broj sunčanih dana itd, i to na nekom području, bilo da je to područje cela planeta ili neki grad. Međutim pored prosečne vrednosti, veoma važan element klime nekog područja jeste i raspon od minimalne do maksimalne vrednosti, u kome se pojedini elementi mogu naći. Prosečno stanje ali posebno raspon ovih elemenata veoma su važni za mnoge aspekte svakodnevnog života, između ostalog i za funkcionisanje gradske infrastrukture, koja je tu da nam život u gradu učini komfornim. Većina infrastrukturnih objekata izgrađena je tako da mogu da odgovore i na najekstremnije vremenske događaje. Inženjerska praksa u prošlosti je bila da se procena najekstremnijeg događaja određivala na osnovu osmotrene klime iz prošlosti, a višedecenijska osmatranja pojedinih klimatskih elementa su bila dovoljna da se proceni potencijalno najekstremniji događaj. Naravno drugi važan element je da jednom izgrađen objekat bude adekvatno održavan, da bi u punom kapacitetu mogao da obavlja svoju funkciju.
Međutim promenom klimatskih uslova na planeti došlo je do pomeranja u srednjim vrednostima, u slučaju temperature ka toplijem režimu, ali i pomeranja u rasponu mogućih temperatura, tako da je za očekivati da u toplijoj klimi imamo više toplih ekstrema, ali i da ćemo biti u prilici da svedočimo ekstremnim vrednostima koje u prošlosti nisu mogle biti zabeležene. Ovo je zaista i osmotreno tokom poslednjih decenija, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou. Štaviše, region u kome se nalazi Srbija se zagreva brže od globalnog proseka, tako da je ovaj proces lakše detektovati kod nas nego u nekim drugim delovima sveta. Sa padavinama je cela stvar još zanimljivija, vazduh koji je topliji za jedan stepen u sebi može sadržati 7% više vodene pare, tako da je toplija atmosfera bogatija vodenom parom, pa u situaciji kada su ispunjeni uslovi da se formiraju padavine, možemo očekivati da ih bude više. I ova činjenica je osmotrena skoro svuda u svetu, pa i u Srbiji. Gledano na godišnjem nivou, danas u Srbiji ima prosečno isto padavina kao sredinom dvadesetog veka, međutim dvostruko je veći broj dana kada imamo ekstremne padavine, sa količinama od preko 20 litara po metru kvadratnom. Sa druge strane, kada gledamo drugu stranu ekstrema, odnosno situacije kada nemamo padavina, u Srbiji se povećala i učestalost suša i njihov intenzitet. Tako, signal klimatskih promena u Srbiji, kada posmatramo padavine se upravo vidi u ekstremima, odnosno očekivanom rasponu između mogućih padavina i njihovog nedostatka, iako se prosečna količina nije značajno promenila. Ako se posebno fokusiramo na analizu promene najekstremnijih padavina, ove promene su sve izraženije kako idemo ka ekstremnijim vrednostima značajno većim od 20 litara na dan, tako da su trendovi u učestalosti i a posebno intenzitetima najizraženiji upravo za najekstremnije vrednosti. Zbog toga ne iznenađuje činjenica da smo svedoci sve češćih bujičnih poplava i situacija da padavine za koje se saopšti da se događaju jednom u 10 ili 100 godina, dogode ponovo znatno brže nego što je procena njihove učestalosti na osnovu klimatskih uslova iz prošlosti, kao i da se beleže vrednosti koje nikada pre nisu bile zabeležene.
Poplave iz 2014. godine, su verovatno bile prelomni događaj koji je široj javnosti privukao pažnju o potencijinoj povezanosti ekstremnih vremenskih događaja i klimatskih promena a donosioce odluka pokrenuo da pokušaju bar donekle da društvo učine otpornijim na ovu vrstu stresa, iako su i neki događaji iz perioda pre 2014. (suše iz 2000. i 2012, poplave iz 2006. i 2010, toplotni talas iz 2007.) jasno ukazivali da klimatske promene nisu više samo rizik budućnosti. Kasnije analize će pokazati da su poplave iz 2014. imale jasan potpis klimatskih promena, ne samo zbog atmosfere koja je bogatija vodenom parom, nego i zbog smanjene količine leda na severnom polu, koga danas u proseku ima manje za 40%, a zbog čega vremenski sistemi sve češće ostaju «zaglavljeni» na nekom području, pa je tako tokom ovih poplava ciklon koji je doneo padavine neuobičajeno dugo ostao nad Balkanom. Naime, klimatske promene znače i da se atmosferska cirkulacija na hemisferskim razmerama menja, što može biti takođe važno, pored ove činjenice od 7% više vodene pare.
Ovakvo intenziviranje ekstrema za koje je postojeća infrastruktura neadekvatna, jer je izgrađena na osnovu iskustava i merenja iz prošlosti, a koja skoro sigurno ima i umanjene kapacitete zbog višedecenijskog neadekvatnog održavanja i ulaganja u nju jeste idealan scenario da se u punom svetlu vidi nespremnost i ranjivost našeg društva na klimatske promene. Takođe, sasvim je jasno da se ovakve anomalije lako prenose u društveni život kroz stvaranje dodatnih tenzija posebno u političkoj sferi, i konačno u najgorem ishodu mogu voditi u potencijalnu destabilizaciju društva. Uz to, svaki materijalni gubitak i ulaganje sredstava da se stvari vrate u pređašnje stanje (stalno «krpljenje rupa»), ograničavaju potencijalni razvoj društva i upravo je to glavni izazov klimatskih promena. Dalja promena klime i povećanje učestalosti klimatskih i vremenskih ekstrema, koji izazivaju velike štete i razaranja, mogu jednostavno dovesti do nemogućnosti da društvo obezbedi očekivani kontinuirani razvoj. Takođe može doći do smanjenja prirodnih resursa i njihove dostupnosti, povećavanja razlike između razvijenih i nerazvijenih i pokretanja migratornih procesa. Upravo da bi se ovi potencijalni rizici smanjili na najmanju moguću meru, sve članice Ujedinjenih nacija su u Parizu 2015. usvojile sporazum, nažalost tek posle 25 godina pregovora, i njime se dobrovoljno obavezale da početkom druge polovine ovog veka svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte svedu na nulu, čime bi se porast srednje globalne temperature zadržao na dva stepena (još jedan stepen u odnosu na sadašnji porast). Ispunjavanje ovog dela sporazuma ne ide baš u najboljem pravcu pa se sve češće govori o klimatskoj krizi a ne promenama. Takođe, s obzirom na to da nas čeka dalja promena klime od bar jednog stepena, i to u slučaju ovog najoptimističnijeg scenarija napuštanja fosilnih goriva, svaka od zemalja bi trebalo da započne proces prilagođavanja novim klimatskim uslovima, ovim koji su trenutno osmotreni a posebno budućim, jer nas u budućnosti tek očekuju «nove» klimatske promene.
U Srbiji je tokom poslednjih godina izrađeno i usvojeno nekoliko dokumenta relevantnih za implementaciju politika ublažavanja i prilagođavanja na klimatske promene, i sâm sam učestvovao u izradi nekih. Moj lični utisak je da je ova tema potpuno marginalna za donosioce odluka, da joj se pristupa radi ispunjavanja forme, kao i da je zbog ovakvog odnosa, bez njihove jasne podrške, sama izrada i njihovo usvajanje proces koji je prepušten spletu okolnosti a ne jasnom potrebom za njima. Kao primer mogu da posluže dva ključna dokumenta, Strategija za borbu protiv klimatskih promena i Zakon o klimatskim promenama čija izrada odnosno usvajanje nikako da se dogodi, pored činjenice da su svi rokovi odavno probijeni. Još više brine da čak i oni dokumenti koji su usvojeni i koji daju neke osnovne smernice, očigledno nisu dovoljni da iniciraju bilo kakvu akciju. Tu se opet možemo vratiti na Beograd, koji je još 2015. usvojio Akcioni plan adaptacije na klimatske promene sa procenom ranjivosti. U ovom dokumentu jedan od rezultata je i da klimatske promene donose intenziviranje ekstremnih padavina do 40%, pored činjenice da se može očekivati smanjenje ukupnih padavina tokom leta (upravo ono što je i osmotreno tokom proteklih godina), zbog čega je rizik zbog intenzivnih padavina za vodovod i kanalizaciju ocenjen kao visok, da bi konačno na strani 39 u listi mera prilagođavanja za vodne sisteme bila navedena mera odvođenje vode gde detaljni opis mere glasi «Projektovati, izgraditi i održavati kišne kolektore na urbanom području i otvorene kanale za odvođenje atmosferskih voda, kao i regulisati tokove; više koristiti vodopropusne materijale za popločavanje u novim urbanizovanim naseljima». Prioritet mere je ocenjen kao visok. Nažalost, iako je ovaj dokument potpuno relevantan da inicira akciju implementacije mere, sumnjam da je bilo šta do danas implementirano, posebno ako pogledamo ulice proteklih nedelja. Inače ovakvih primera i u slučaju drugih mera i u slučaju lokalnih i u slučaju nacionalnih planova je previše za ovaj tekst. Upravo ovakvo stanje me navodi na zaključak da se radi o pukom ispunjavanju forme, a bez ideje kako da se suštinski pristupi ovom problemu i razumeju svi njegovi aspekti.
Za kraj da uprostimo sve ovo do krajnjih granica, bez ideje da bude pretenciozno, jer se nadam da će posle prethodnog teksta predlog biti vrlo očigledan. Evo jednog mini akcionog plana, izrađenog za potrebe smanjenja rizika od bujičnih poplava u gradu. Taj plan mogao bi da glasi ovako: trebamo očistiti i staviti u punu funkciju «kanale» koje imamo, zatim početi sa «proširivanjem» istih, ako je moguće već u toku čišćenja, kao i izgradnjom novih koji su dovoljno «široki» za buduće kiše, jer najintenzivnije padavine tek treba da padnu. Naravno, postaviti što više solarnih panela i vetrenjača, jer oko 2060. ugalj ne bi trebalo da se koristi. U slučaju da posle 2060. ugalj i dalje bude u upotrebi, kanale nećemo moći dovoljno da proširimo.
