Imao sam šesnaest godina kada sam otkrio književnost Hajnriha Bela. Mislim da neću nimalo preterati ako napišem da to pamtim kao eksplozivno, gotovo epifanijsko iskustvo. U to vreme, danas tako davne godine 1981, u porodičnoj je biblioteci već nekoliko godina stajalo netaknuto izdanje Belovog prvog romana "Gde si bio, Adame?". Objavljen u odličnom prevodu na srpskohrvatski koji je potpisala Marija Đorđević, u legendarnoj BIGZ-ovoj ediciji "Džepna knjiga" čija su se broširana izdanja, raspoređena u nekoliko biblioteka (BELETRISTIKA, MARKSIZAM, PUBLICISTIKA, FEST-ROMANI, NAUČNA FANTASTIKA, KRIMINALNI ROMAN i PRAKTIČNA KNJIGA), za male pare prodavala posvuda, pa i u lokalnoj Centropromovoj samoposluzi, ovaj roman privukao me je pre svega upečatljivim polit-pop-art grafičkim rešenjem naslovnice. Na njoj se nalaze četiri preklopljene stilizovane siluete u nijansama crne, mrke, zelene i oker boje istovetnog muškog profila snažne brade, naredbodavno napućenih usana i autoritarnog nosa pod šapkom generalisimusa ispod kojih je, u donjem desnom uglu, doslovno nakalemljen crno-beli ženski lik spuštene, razbarušene kose i ravno otsečenog donjeg dela lica sve do očiju.
Ono što sam unutar tih i takvih korica otkrio, izvukavši to izdanje s police, vođen više instinktom nego svesnom namerom, nije imalo sličnosti ni sa čim što sam do tada čitao. Kafka, Hese, Orvel, Haksli, Bulgakov, Deblin, pa i Entoni Bardžis - to su bili pisci kojima sam se u tinejdžersko doba intenzivno fascinirao a njihova mračna, ili ezoterična ili fantazmagorična ili fantastična ili metaforična ili ekspresionistička ili sardonična ili pop-kulturna ili beskrajno intelektualna književnost nije imala mnogo dodirnih tačaka s literarnim stilom, tematskim okvirom ali pre svega s jedinstvenim senzibilitetom Belovog dela.
Tema ovog kratkog kompozitnog romana me sama po sebi, priznajem, nije mnogo intrigirala. Tematika Drugog svetskog rata kod mene je u to doba izazivala uglavnom duboku dosadu. Generacija kojoj pripadam kljukana je na sve moguće načine jugoslovenskom ideologijom bratstva i jedinstva zasnovanom pre svega na "zajedničkoj borbi za slobodu i socijalističko društveno uređenje bratskih naroda i narodnosti" i mi klinci smo neophodno izgradili popriličnu ironijsku rezistentnost prema svakom obliku nehumornog heroizma kojim je obilovala ogromna jugoslovenska produkcija TV-serija, dugometražnih filmova, romana i stripova koji su s ideološki motivisanom neumerenošću veličali veličanstvene bitke jugoslovenskih partizana po šumama i gorama i neustrašivo delovanje komunističkih ilegalaca po okupiranim gradovima. Već unapred prezasićen tom specifičnom tematikom, zaista nisam bio posebno motivisan, a ni zainteresovan, da čitam još nešto iz istog ciklusa, pa makar to bio brutalno realističan, obeznađen i pre svega iskren Belov pogled s druge - neprijateljske - strane puščane ili topovske cevi.
Ono što me je, dakle, zauvek osvojilo u toj njegovoj tek naizgled jednostavnoj i ujedno beskrajno tragičnoj kompoziciji (u čijem je središtu lik svojevrsnog Fajnhalsa, najobičnijeg vojnika Vermahta, zatečenog u ogromnom pokretu povlačenja jedne propale vojske u neprestanom osipanju koja se dugim, krivudavim i blatnjavim stazama i bogazama iz prezrenih i egzotičnih daljina evropskog Istoka godine 1945. kretala nazad u Heimat) bio je pre svega senzibilitet autora koji sam doživeo kao sebi neuporedivo bliži od senzibiliteta bilo kog drugog pisca kojeg sam do tad čitao. Hajnriha Bela sam poznavao - osećao sam to na način koji je bio doslovno telesan, s uzbuđenjem gutajući stranicu za stranicom - dok je njegov tragički (anti)junak Fajnhals (očito alterego samog autora) potpuno odgovarao mojoj tadašnjoj ranoj zamisli sardoničnog, distanciranog i neangažovanog književnog junaka koji je mimo svoje volje upleten u pakao okolnosti koje ne može da kontroliše i koji daje sve od sebe da ne bude ništa više izuzev posmatrača događaja koji svojom dinamikom, sumanutošću, tragičnošću prevazilaze granice ljudske imaginacije te koji ga, na kraju svih krajeva, savlađuju i lome.
Kasnije ću čitati sva dela Hajnriha Bela do kojih je uopšte bilo moguće doći. Srećom, mnoge su njegove knjige prevedene i objavljene kod nas. "Mišljenja jednog klovna", "Dalje od trupe", "Prečesto odlaziš u Hajdelberg", "Grupni portret s damom" bile su i do danas ostale među mojim najomiljenijim naslovima uopšte. Mnoge pisce koji su u detinjstvu i ranoj mladosti ostavljali snažan utisak na mene kasnije sam nemilice napuštao, prerastajući ih i ostavljajući za sobom praktično zauvek. Čak i većina imena s one rane liste navedene na početku ovog teksta nije preživela u mom ličnom i stalno promenljivom panteonu književnih bogova izuzev u obliku povremenog nostalgičnog prisećanja na književnost izumrlih titana koja me je plenila i oblikovala u rano doba mog književnog stasavanja. Međutim, dela Hajnriha Bela za mene su i danas jednako aktuelna i važna a među njima posebno mesto zauzimaju dva njegova seminalna kratka romana - "Gde si bio, Adame?" i "Izgubljena čast Katarine Blum". Obe knjige pročitao sam više puta, u različitim životnim periodima, raspoloženjima i okolnostima. I kako to biva samo u onim nadasve retkim slučajevima kada je spoj pisca i čitaoca pravi i neponovljiv, iskustvo je uvek bilo novo, dok su utisci koje sam dugo potom nosio sa sobom pri svakom su sledećem čitanju oni bili iznenađujuće drugačiji od prethodnih.
Hajnrih Bel je preminuo leta godine 1985. To sam leto proveo privodeći kraju jednogodišnji vojni rok u Svilajncu i Novom Sadu u sastavu Jugoslovenske narodne armije. Tada sam već intenzivno o sebi razmišljao kao o piscu iako će proći još gotovo punih deset godina dok konačno ne budem počeo da objavljujem. Čitao sam u to vreme mnogo, s manijakalnom zagriženošću, ali mi je informacija o Belovoj smrti tog leta pa i kasnije ipak nekako promakla. Moguće je da mi u tom periodu i nije bilo toliko stalo do njega. Te jeseni, otsluživši obavezan jednogodišnji vojni rok, spakovao sam prnje i kao dvadesetogodišnji entuzijasta i anglofil hrabro se odselio u London u kom ću živeti tokom naredne tri i po godine. Kada se budem vratio u Beograd na proleće 1989. biće to jedan od najpogrešnijih poteza s najdalekosežnijim posledicama koje sam u životu napravio. Samo dve godine kasnije počeće silovit raspad Jugoslavije u seriji etničkih konflikata i brutalnih ratova koji su po mnogo čemu nalikovali atmosferi koju sam upoznao kada sam punih deset godina ranije prvi put čitao Hajnriha Bela. Tada je Belova proza ponovo dobila ogromnu važnost za mene.
Danas, rekao bih, razumem i cenim više nego ikad pre specifičan osećaj za vreme koji je Hajnrih Bel posedovao i politički uticaj kako njegove proze (i poezije) tako i njegovog vanknjiževnog delovanja. Utoliko, kada su se ljudi iz beogradske kancelarije fondacije Hajnrih Bel obratili KROKODILovom Centru za savremenu književnost da zajedničkim snagama pokrenemo projekat kojim ćemo obeležiti 101. godišnjicu rođenja velikog pisca, osetio sam to kao ponudu koja se ne može odbiti. Bilo mi je od samog početka jasno da se Belovo delo i Belov politički angažman danas i ovde mogu ispravno proslaviti jedino na izrazito nekomemorativan način, tako što ćemo se potruditi da uspostavimo komunikaciju s njima. Utoliko smo osmislili projekat "HB101 ili Čovek s noževima", iskoristili prisustvo u KROKODILovoj rezidenciji za pisce nemačke autorke Tanje Dückers, stručnjakinje za lik i delo Hajnriha Bela, predložili joj da održi javno predavanje o političkoj važnosti piščevog angažmana za nas danas a istovremeno smo pozvali nekoliko vrsnih autorki i autora takozvane mlađe generacije (Tanja Šljivar, Bojan Marjanović, Dragana Mladenović) koji se kreativno izražavaju u različitim književnim formama i žanrovima (dramski tekst, proza, poezija) zamolivši ih da najpre pročitaju neke od knjiga Hajnriha Bela - interesantna okolnost je da niko od njih Bela nije imao prilike da čita - te da potom uzvrate na pročitano sopstvenim književnim radovima. Smatrali smo, opravdano ili ne, da ćemo time uspostaviti jednu izuzetnu književnu, političku i kulturnu komunikaciju s književnom i društveno-političkom zaostavštinom ovog velikog ali među mladima danas ipak umnogome zaboravljenog pisca.
Rezultat je pred vama.