Predgovor reizdanju romana "Gde si bio, Adame?" Hajnriha Bela

Predgovor reizdanju romana "Gde si bio, Adame?" Hajnriha Bela

Ovo izdanje, kao zajednički poduhvat sarajevske i beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel, predstavlja naš doprinos očuvanju ideja koje je autor zastupao i za koje se borio, kao fondacije koja je izabrala njegovo ime za svoje jer delimo iste vrednosti. Istovremeno njime želimo da društva u kojima delujemo podsetimo na ovog velikog pisca i altruistu, i iznova ih za njega zainteresujemo.

Creator: C. Darchinger. All rights reserved.

Nemačka posleratna književnost nezamisliva je bez pisca Hajnriha Bela (21. decembar 1917 – 16. jul 1985), koji je 1972. godine kao prvi Nemac, nakon 43 godine, nakon nacionalsocijalizma, Holokausta i Drugog svetskog rata, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Do danas on važi, uprkos raznim kritikama spram njegovog umetničkog kvaliteta, za intelektualca koji je umnogome doprineo da se ugled (Zapadne) Nemačke u svetu povrati nakon 1945. godine.

Bel, taj drugačiji Nemac, proveo je šest godina (1939–1945) kao vojnik nemačkog Vermahta. To iskustvo nikada nije krio niti osporavao, već ga je ono, zajedno sa u njemu duboko ukorenjenim vrednostima (rimokatoličke verzije) hrišćanstva, odredilo do kraja života. U njegovom slučaju, pisanje i društveni angažman su se sve vreme prožimali i nemoguće ih je posmatrati nezavisno jedno od drugog. Po povratku iz rata, on počinje da piše i objavljuje kratke priče čiju tematiku crpi iz svojih vojničkih, ratnih sećanja. Belovo stvaralaštvo moglo bi se podvesti pod nekoliko kvalitativnih odrednica koje mogu poslužiti kao univerzalni ključ za tumačenje njegovih dela: rat, stradanje, nečovečnost, pojedinac, ljubav, vera i pogled u budućnost. Suočen sa strahotom i gubicima nepojmljivih razmera, on se bori protiv izvitoperenosti bogougodnog reda. Njegov društveni angažman izražen je kao odbojnost prema svakom vidu nečovečnosti, pre svega ratu kao neprikosnovenom poništavanju čoveka i odsustvu smisla, i to je konstanta svih njegovih tekstova. 

Bel je bio među prvim nemačkim piscima koji otvoreno i nedvosmisleno piše o onome o čemu celo društvo želi da ćuti: o pohodima na Istok, Holokaustu, o ličnoj odgovornosti i slepom i neupitnom izvršavanju naređenja, kao i o nemogućnosti da se u ratnom plamenu ostane čist i neokrznut. On svoje savremenike ne teši pisanjem o sopstvenoj kolektivnoj žrtvi, već nepatvoreno progovara o zločinima koji su se desili javno i bez skrivanja. To je ujedno i razlog zašto je Hajnrih Bel postao omiljeni pisac mlađe generacije, one rođene posle rata, koja je u društvenom naboju 1968. godine postavljala pitanje koje je postalo parola poziva na odgovornost: Gde si bio tokom rata, oče / brate / rođače / komšijo?, bez kog bi bilo nemoguće zamisliti današnje nemačko društvo, koje se još aktivno suočava sa svojom strašnom prošlošću i njenim posledicama.

Njegovo pisanje, ali i društveno delovanje, uslovljeno je nemogućnošću da se ne bavi aktuelnim i akutnim društvenim pitanjima i pokušajem davanja odgovora na njih, što je smatrao svojim pozvanjem. Tako njegove teme ne ostaju isključivo vezane za rat, već se Bel nadalje bavi njime sagledavajući njegove posledice. Njegova pažnja posvećena je od kasnih pedesetih konzervativnom nemačkom društvu Adenauerove ere, koje ćuti o svojoj bliskoj prošlosti i zatrpava mogući osećaj griže savesti privrednim razvojem i materijalnim blagostanjem. Kao verujućem katoliku, duboko ga potresa licemerje i zatvorenost crkve, koja zanemaruje ono osnovno: čoveka, pojedinca. Kasnije ustaje protiv ponovnog naoružavanja, opasnosti od nuklearne katastrofe, nehumanog odnosa prema političkim protivnicima bilo u zemlji ili inostranstvu. Kao predsednik nemačkog PEN-centra (1970–1974), s jedne strane kritikuje represivne metode zapadnonemačke borbe protiv terorizma Frakcije crvene armije, a s druge se zalaže za pružanje utočišta piscima izloženim političkom progonu, na primer sovjetskim disidentima Kopelevu i Solženjicinu, čak uprkos svojim ideološkim razilaženjima s ovim potonjim.

Bel nikada nije propovednik koji svom čitaocu govori šta mu je činiti, on ga samo suočava s besmislom i tupošću sistema, i time ga poziva da se umeša, jer je to jedina mogućnost da se ostane realističan. 

Shodno tome što je pisanje smatrao svojom ličnom potrebom i odgovornošću, Bel je bio u tolikoj meri aktivan da je iza sebe ostavio više od šest stotina tekstova. Reč je, pre svega, o proznim delima, prepoznatljivoj kratkoj priči, novoj formi u nemačkoj književnosti, koja je nastala pod očiglednim uticajem američke kratke priče. Ne bez razloga su Bela nazivali nemačkim Hemingvejem koji često jezički i kompozicijski briljira u sažetom formatu, dajući isečak iz sveta koji želi da pokaže u svoj njegovoj besmislenosti. Epizodnost je karakteristika i njegovih dužih, romanesknih formi, što se može primetiti i u slučaju romana Gde si bio, Adame?, u kome svako poglavlje predstavlja samostalnu celinu i može se, nezavisno od celokupnog narativa, čitati zasebno. Gledajući ih u zbiru, po principu montaže, fragmenti ovog proznog dela sklapaju se u sliku beznadežno besmislenog rata u kom niko ne može da nađe srećan kraj, pa čak ni u ljubavi. Ovaj roman, kao i svako delo koje je obeleženo vremenom u kom je nastajalo, treba razumeti u kontekstu posleratnog nemačkog društva. Opis rata može današnjem čitaocu delovati blago ili pak prevaziđeno, s obzirom na veoma razvijen horizont očekivanja usled višedecenijske lektire posleratnih književnosti, i izloženost medijskom prisustvu rata u svim pojavnim oblicima. Ondašnjem čitaocu pitanje Gde si bio, Adame? odzvanjalo je kao crkveno zvono koje opominje na odlazak na službu i, u njenom daljem sledu, ispovest. Eksplicitno pominjanje Holokausta, kao i svest o njemu u to vreme, revolucionarni je poduhvat koji se danas teško može zamisliti s obzirom na inflatornu kinematografsku produkciju na temu stradanja i progona evropskih Jevreja koja je usledila posle, na primer, filma Šindlerova lista.

Belovo stvaralaštvo objedinjuje brojne eseje, poetološka predavanja, osvrte, polemike, satiru, radio drame, pa i poeziju.

Početak njegovog ozbiljnijeg literarnog delovanja simultan je sa osnivanjem Grupe 47, koja ga 1951. poziva u svoj krug zbog romana koji je pred nama u svom novom izdanju na srpskohrvatskom jeziku. Gde si bio, Adame? njegovo je prvo obimnije delo koje nosi žanrovsko obeležje romana i koje je probudilo značajnije interesovanje stručne javnosti. Osim toga što je u njemu objedinjeno sve ono što karakteriše Belov opus u celosti, od tog trenutka on postaje profesionalni pisac koji se više ne bavi nijednom drugom delatnošću. To je istovremeno i jedan od razloga zbog kog smo odabrali da upravo ovo delo objavimo ponovo, povodom stogodišnjice rođenja autora.

Drugi razlog zbog kog smatramo da je važno pozvati čitaoce da iznova pročitaju ovaj roman jeste kontekst u kom ga objavljujemo. Činjenica je da živimo na prostoru postkonfliktnih društava čija je zajednička osobina negiranje sopstvene društvene odgovornosti za nemila i mučna ratna dešavanja, relativizovanje i izbegavanje imenovanja zločina počinjenih u naše ime, veličanje i slavljenje osuđenih ratnih zločinaca i ukazivanje na one druge, s one strane državne granice, koji su isti takvi, ako ne i gori od nas. Istovremeno smo očevici završetka rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, od kog se ponekad očekivalo veće postignuće, kao što je npr. uspostavljanje pravde. Ono što je izostalo kako na političkom tako i na pravnom planu jeste saosećajna svest o stradanju drugih, ne dovodeći nijednu žrtvu u pitanje, niti joj osporavati ono što joj je na najsvirepiji način oduzeto tokom krvavog raspada SFR Jugoslavije: ljudski život i/ili dostojanstvo. Izostalo je do danas neupitno i konzistentno bavljenje sopstvenom društvenom odgovornošću za sve te nemile događaje: genocid, zločine protiv čovečnosti, progon, govor mržnje, ratno huškanje itd. S druge strane, neretko se ukazuje na Nemačku kao uspeli primer neprestane svesti o teškoj i strašnoj prošlosti, pri čemu razmatranje svih aspekata geneze tog procesa prevazilazi okvire ovog predgovora. Ono pak što treba imati na umu jeste činjenica da se na početku tog nemačkog puta, između ostalog, nalazi i ovaj roman Hajnriha Bela i u tom ga okviru, pre svega, treba i posmatrati.

Od ranih šezdesetih kritika je vodila žučne debate o književnoj vrednosti dela Hajnriha Bela. Nemalo puta mogli su se čuti razni kritički osvrti na kvalitet njegovog jezika, a pre svega kompozicije. No, neminovno bi usledilo jedno ali koje bi naglašavalo činjenicu da u njegovom delu nema moralnih lomova, niti dilema. Isto tako, često je i sam osećao potrebu da se autopoetično osvrne na svoje stvaranje i pruži obrazloženje za ovaj ili onaj postupak, odnosno propust. Od početka sedamdesetih, uprkos dilemama o njegovoj literarnoj uspešnosti, Belova pozicija političkog i u društvenim kontroverzijama angažovanog pisca biva javno vidljiva i neupitna. Pored spisateljskog angažmana, pišući o virulentnim temama, bio je aktivan i ujedno nepristrastan podržavalac političkih ideja i pokreta koje je smatrao nužnim da bi nemačko društvo postalo pristojno. Iako simpatizer, za razliku od drugih nemačkih posleratnih pisaca, poput Grasa, nikad nije bio član nijedne partije, pa ni pokreta Zelenih, na čije je osnivanje uticao i koje je podržavao. Zato fondacija, koja je bliska zelenim idejama i političkom pokretu Zelenih nosi njegovo ime i baštini vrednosti za koje se zalagao: odbrana sloboda, građanska hrabrost, tolerancija i vrednovanje umetnosti i kulture kao samosvojnih sfera mišljenja i delanja. 

One godine kada je umro, u ne tako dubokoj starosti, u pomenima se isticala pre svega moralna ispravnost od koje nikad nije odstupio i koju je nesebično želeo da, u duhu Kantovog kategoričkog imperativa, ostvari kao opštevažeći zakon.

Povodom predstojeće stogodišnjice rođenja ovog nemačkog pisca i nobelovca, u znak sećanja na njegov široki literarni i društveni angažman, pripremili smo novo izdanje prevoda njegovog romana Gde si bio, Adame? na naš jezik.

Ovo izdanje, kao zajednički poduhvat sarajevske i beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel, predstavlja naš doprinos očuvanju ideja koje je zastupao i za koje se borio, kao fondacije koja je izabrala njegovo ime za svoje jer delimo iste vrednosti. Istovremeno njime želimo da društva u kojima delujemo podsetimo na ovog velikog pisca i altruistu, i iznova ih za njega zainteresujemo.

Zahvaljujemo izdavaču prvog prevoda na srpskohrvatski jezik, BIGZ PUBLISHING AD Beograd, na ustupanju teksta za ovo, drugo izdanje. Posebnu zahvalnost želimo da izrazimo gospođi Valentini Živić iz Narodne biblioteke „Filip Višnjić“ iz Bijeljine, na faksimilima pisama koje je pisac Hajnrih Bel svojevremeno uputio prevoditeljki ovog dela, gospođi Mariji Đorđević. Njih smo priložili kao uvid u način komunikacije (ovog) autora sa svojom prevoditeljkom, i kao sećanje na gđu Đorđević, koja je svojim izvanrednim prevodom ovo delo učinila dostupnim na našem jeziku. 

U Beogradu, decembra 2017.

 

Povezani sadržaj

  • „Ime mu je program“ – tako i za germaniste

    "Postoje kritičari koji Belova dela smatraju istorijski prevaziđenim. Ja mislim da neki od njih njegova dela smatraju istorijski prevaziđenim sasvim sigurno zato što Bela nepotrebno svode na hroničara Savezne Republike Nemačke u periodu između 1947. i 1985".

    Autor/ka Arpad Bernat
  • Aktuelnost i savremenost Belovog dela u XXI veku

    "Književna veličina i značaj Hajnriha Bela su nesporni, ali se aktuelnost njegovog dela, koje se smatra istorijski prevaziđenim, manje ili više dovodi u pitanje. Ili se ignoriše ili ne primećuje".

    Autor/ka Boris Dudaš