Dvadeset pet godina Haškog tribunala: Nema mira bez pravde, nema pravde bez istine

Dvadeset pet godina Haškog tribunala: Nema mira bez pravde, nema pravde bez istine

Izveštaj s javne diskusije održane u Berlinu 14. marta povodom 25 godina MKSJ.

Creator: Photo RNW.org. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Nije zaboravljen prizor kako dželati, ubice i predsednici sede na njegovoj optuženičkoj klupi; nije zaboravljen prizor kako sudije iz njegovih fotelja donose presude; nije zaboravljen prizor kako žrtvama makar na trenutak pruža istorijsku pravdu – Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu postigao je ono što ni društva na ratnom području, a ni vlade evropskih zemalja nisu: izneo je istinu na videlo i imenovao krivce.

Bilans čini 10.800 dana suđenja, 4.600 saslušanih svedoka, 168 optuženih i 2,5 miliona stavki dokaznog materijala. To su proverljive brojke o radu Tribunala za ratne zločine, koji je od samog početka oštro kritikovan sa svih strana, i konačno ugašen krajem prošle godine.

Ali šta se krije iza ovih brojki o sudu koji je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao 1993. godine, nakon što su se pojavili izveštaji o etničkom čišćenju u oblasti oko Prijedora u Bosni? Kakvi se zaključci daju izvući iz toga? Kakve je to tragove ostavilo na području bivše Jugoslavije? Kakve će biti posledice njegovog rada i njegovih presuda za društva u regionu, za pitanje suočavanja sa prošlošću i za budućnost tih društava?

Fondacija Hajnrih Bel organizovala je 14. marta u Berlinu podijumsku diskusiju kako bi  razgovarala sa stručnjacima koji godinama prate rad Tribunala.

Sagovornici na podijumu bili su Volfgang Šomburg (Wolfgang Schomburg), prvi nemački sudija u Tribunalu, koji je tamo radio od 2001. do 2008. godine; novinar iz Srbije Nemanja Stjepanović, koji je Tribunal pratio u proteklih 10 godina i koji radi u Fondu za humanitarno pravo u Beogradu; novinarka iz Bosne Dženana Karup Druško, koja rad Tribunala prati od samog početka i direktorka je organizacije Tranzicijska pravda, odgovornost i sjećanja; kao i nemački novinar Erih Ratfelder (Erich Rathfelder), koji je rat u bivšoj Jugoslaviji medijski pratio od početka, i objavio niz knjiga na tu temu a koji i danas živi u Bosni.

„Abeceda rata“ – književno približavanje

Na početku ovog okupljanja glumica i književnica Vernesa Bergo čitala je tekstove iz svoje zbirke kratkih priča „Abeceda rata“, koji govore o bolnom suočavanju sa prošlošću u bivšoj Jugoslaviji i obrađuju razne tragove ratnih zločina kojima je društvo i danas obeleženo, poput masovnih silovanja i nestalih žrtava čije leševe preživeli godinama mukotrpno traže.

U velikoj sali Fondacije Hajrih Bel, punoj do poslednjeg mesta, vladao je muk. Pročitane scene bile su takve da uznemire, posrame, ostave bez reči. Bile su i veoma dobro odabrane, jer je upravo Haški tribunal prvi sud koji je silovanje osudio kao ratni zločin. Takođe, Haški tribunal je zločine u Srebrenici proglasio genocidom i zločinom protiv čovečnosti.

Usledila je podijumska diskusija koju je moderatorka Marion Kraske, direktorka Fondacije Hajnrih Bel u Sarajevu, otvorila adekvatnom opaskom da je Haški tribunal za jedne „prekretnica u istoriji pravosuđa“, dok je za druge „leglo pristrasnosti“. Upravo u zemljama bivše Jugoslavije dolazi do ponovne radikalizacije u okviru koje se stari ratni narativi iznova ubacuju u diskurs, Dejtonski mirovni sporazum dovodi se u pitanje, a političari i političarke i dalje nisu spremni da se suoče sa zločinima na vlastitom podneblju.

„Međunarodna krivična odgovornost je moguća“

Bivši sudija Haškog tribunala Volfgang Šomburg iz ličnog iskustva zna koja su stvarna postignuća, ali i realne greške načinjene tokom postupaka. U svom uvodnom izlaganju on je prvenstveno istakao sledeću spoznaju: Tribunal za ratne zločine dokazao je da su mogući postupci protiv moćnika, kao i da je moguće stati na kraj izbegavanju odgovornosti.

Pred lice pravde izvedene su visoko rangirane ličnosti iz vojske i politike, i otkriveni su odgovorni u zamršenim ratnim situacijama. Sud se u svom radu borio protiv svakog vida revizionizma i krivotvorenja istorije, jer zadatak takvog jednog međunarodnog suda i jeste uspostavljanje mira i pravde i utvrđivanje činjenica. Ali jedno je utvrđivanje činjenica pred sudom, a drugo je te činjenice i među stanovništvom utemeljiti kao istinu. Treba zaštititi izjavu da je u Srebrenici počinjen masakr. Poricanje te činjenice treba da bude kažnjivo. Kao u Ruandi, gde je za negiranje genocida zaprećena kazna.

Prvi put u istoriji ustanovljen je „globalni sud“ sa sudijama iz Kine, Indije, Rusije itd. „Gde je takav jedan sud kad je reč o Siriji?“, pita Šomburg. Indirektni odgovor na to pitanje dao je on sam na početku svog izlaganja: Međunarodna krivična odgovornost jeste moguća, ali samo ukoliko politika to dozvoli.

Šomburg je zatim pričao pod kakvim je teškim okolnostima sud osnovan. Taj poduhvat uspeo je 1993. godine samo zahvaljujući ličnom i neumornom angažmanu američkog pravnika egipatskog porekla Mahmuda Šerifa Basiunija (Mahmoud Cherif Bassiouni) i norveške sudinice Hane Greve (Hanne Greve), i samo zato što su se ovi predavači sa svojim studentima zaputili u bivšu Jugoslaviju kako bi sami sakupili dokaze za ubistva, i to u slučajevima kod kojih je bilo moguće uspostaviti vezu između dela i ubijenih osoba.

Čak im se i NATO tada isprečio na putu odbivši da na raspolaganje stavi dokazni materijal. Ne mogavši da zanemari obim i važnost posla koji je ovo dvoje obavilo, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija naposletku nije imao izbora nego da osnuje Tribunal. Mada u to vreme verovatno niko ne bi poverovao da će sud postati ono što je postao ‒ ispričao je Šomburg kasnije.

Ali poteškoće ne prestaju sa osnivanjem Tribunala. Volfgang Šomburg kaže da je nezavistan rad sudija i sudinica bio krajnje otežan činjenicom da se sud temeljio na anglo-američkom vođenju krivičnog postupka. Sudije u anglo-američki sud ne dolaze sa papirima u rukama, dolaze samo da bi slušali i nemaju pristup bazama podataka sa relevantnim materijalom; tako sve informacije ostaju u rukama tužilaštva koje bira šta će javno izložiti a šta ne, i koje je i te kako podložno spoljnoj, dakle političkoj, kontroli.

Jugoslovenski krivični postupak bio bi bolji osnov ‒ smatra Šomburg ‒ zato što ima odlične pravne temelje i zato što bi tako možda svi učesnici bolje razumeli i prihvatili odluke suda.

Bivši sudija ukazao je na kraju izlaganja na to da se uspeh Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju proširio i na ostatak sveta. Međunarodno sudstvo je moguće, i preko je potrebno. Ali su zato Ujedinjenim nacijama potrebne kvalifikovane sudije i tužioci, zbog čega on priželjkuje osnivanje pravosudne akademije Ujedinjenih nacija na kojoj bi sudije i sudinice sticali obrazovanje sa kojim bi odmah bili spremni za angažman. Samo tako bi se možda mogli sprečiti zločini protiv čovečnosti u razmerama u kakvim su se dogodili u Ruandi i Bosni.

„Ljudi koji su danas na vlasti tada su učestvovali u ratnim zločinima“

Bosanska novinarka Dženana Karup Druško slaže se sa Volfgangom Šomburgom i ukazuje na to koliko je značajan bio rad Međunarodnog krivičnog tribunala za društvo u Bosni, naročito kad je reč o svim izjavama svedoka i dokazima kojima su potvrđeni postojanje logora, etničko čišćenje, genocid i uloga silovanja.

Ali, u regionu se pobija i poriče sve što se dešavalo u Hagu. Narativi koji su važili još za vreme rata i dalje su dominantni. Hrvati primerice poriču da su napali Bosnu, oni i do danas govore isključivo o vlastitom odbrambenom ratu. Osuđeni ratni zločinci, poput srpskog generala Vladimira Lazarevića, slave se kao heroji, drugi su se vratili na javne funkcije na kojima su bili i tokom rata, iako ne bi imali pravo na to budući da su kažnjavani; a Hag se jednostavno ignoriše ‒ predsednici Srbije i Republike Srpske poriču genocid.

Na pitanje zašto se poriču činjenice i ignorišu dokumentovani zločini, Nemanja Stjepanović, novinar iz Srbije, daje jasan odgovor: „Zato što su ljudi koji su danas na vlasti tada učestvovali u ratnim zločinima.“ Oko 90 posto svih zločinaca i dalje su na funkciji. U slučaju pomenutog zločinca Vladimira Lazarevića, on napominje da je po njega u Hag došao avion Vlade Srbije i da su ga u Srbiji zvanično dočekali ministri i predstavnici crkve i vojske. Osuđeni ratni zločinci se u Srbiji doživljavaju kao moralni autoritet, a stranke ih pozivaju na binu kao govornike.

Tako, na primer, ministarka pravde Republike Srbije generalu bosanskih Srba Ratku Mladiću, koji je zbog genocida osuđen na doživotnu kaznu, u zatvor šalje darove. Stjepanović čak ide dotle da tvrdi kako bi Srbin iz Bosne i ratni zločinac Radovan Karadžić danas možda bio i predsednik da ga Tribunal nije uhapsio.

Šta mora da se desi kako bi se promenilo ovo obožavanje zločinaca? Sve dok se ne dovede u pitanje sama ideja zbog koje su ljudi ubijani, u regionu neće biti ni suočavanja sa zločinima, smatra Stjepanović. A ideja je bila teritorijalno proširenje država, naročito Srbije i Hrvatske.

Suočavanje sa novijom istorijom je nezadovoljavajuće

Ovom prilikom nemački novinar Erih Ratfelder još jednom je podsetio na to da se ni zapadnoevropske države nisu zapravo suočile sa svojom ulogom, jer za uspeh Tribunala za ratne zločine nisu zaslužne države nego pojedinci svojim angažmanom ‒ poput glavne tužiteljke Karle del Ponte (Carla del Ponte) ‒ kao i aktivisti, prvenstveno oni iz spektra zelenih stranaka. Trebalo bi ne samo regionalne sile nego i međunarodnu javnost podsetiti na njihove greške i odgovornost.

Naime, Zapadna Evropa ne želi da govori o 1992. godini, jer ono što se te godine dogodilo u Prijedoru mora se nazvati genocidom. Međutim, Zapad je tada okrenuo glavu, nije hteo time da se bavi. Time što su događaji u Srebrenici 1995. okarakterisani kao genocid, trebalo je ispraviti istoriju ‒ kao da je genocid nešto poput nezgode na kraju čitavog rata. A zapravo je u Bosni od samog početka u tobilo po sredi.

Eugen Jakovčić iz zagrebačkog Centra za suočavanje s prošlošću Documenta potvrđuje da i u Hrvatskoj, iako je ona u međuvremenu postala članica Evropske unije, manjka spremnosti za bavljenje novijom istorijom. Jednako se ne prihvataju presude Haškog tribunala, a nacionalistička atmosfera u zemlji čak se dodatno radikalizovala od pristupa Evropskoj uniji. Haške presude doduše jesu odradile značajan deo posla za zemlje, a i hrvatski sudovi su pre pristupa EU rasvetlili neke zločine i kaznili počinioce. Ali nakon pristupa Evropskoj uniji, Hrvatska je jednostavno obustavila suočavanje sa vlastitom prošlošću, što je tokom procesa pridruživanja bila njena obaveza.

Jakovčić naposletku kritikuje Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju zato što nije učinio dovoljno kako bi stanovništvo prihvatilo presude. „To je sve na plećima malih, lokalnih organizacija poput naše.“

Sudija Šomburg pak negira ovu optužbu. Svaki sudski pretres prenošen je od početka do kraja na televiziji i celokupan transkript može se pročitati na stranici suda. Srpski novinar Stjepanović složio se sa sudijom da zaista u istoriji Srbije ne postoji period koji je toliko osvetljen kao devedesete godine.

„Osvetljeno je. Nema mraka. Samo je stvar u tome da to bude i priznato.“ Lokalni mediji ne pomažu u tome, jer ne prenose ništa osim „zvanične politike“: U Hagu se ljudi osuđuju samo zato što su Srbi ili Hrvati.

Enorman istorijski revizionizam

Erih Ratfelder vidi isti razvoj. Balkan prolazi kroz period enormnog istorijskog revizionizma. „Čitav niz intelektualaca i akademskih elita poigrava se njim i iskrivljuje istoriju.“ Ali on ponovo ukazuje i na odgovornost druge strane. Međunarodni krivični tribunal nije otvoreno imenovao odgovorne. Za zločine u Bosni nisu osuđeni nijedan Srbin ili Hrvat, već samo bosanski Srbi i Hrvati.

Šomburg smatra da razlog za to možda leži u činjenici da tužilaštvo sudijama nije dostavilo sva dokumenta na uvid. Tako je bilo i u slučaju fašističkog srpskog političara Vojislava Šešelja. Taj postupak i oslobađajuću presudu on naziva farsom i tragedijom.

U ovom trenutku moderatorka je ponovila pitanje: Da li je i u ovom slučaju, kao što slovi za druge slučajeve pred Međunarodnim tribunalom, došlo do spoljnog političkog upliva, da li su nacionalni interesi bili iznad prava? Sudija je odgovorio donekle izokola, rekavši da pritisak u međunarodnom krivičnom pravosuđu nije ništa veći nego u domaćem. Naravno da je uvek iznova bilo pokušaja uplitanja, ali upravo stoga je od presudnog značaja da se angažuju iskusne sudije koje su u stanju da odole pritiscima.

Bosanska novinarka Karup Druško naglašava da je o stvarnom uticaju političara iz Hrvatske i Srbije na sudije i te kako naširoko i otvoreno diskutovano, i da su neke sudije Međunarodnog tribunala zbog toga čak i smenjene sa slučaja. Ti događaji su zatim u društvima bivše Jugoslavije uzimani kao dokaz korumpiranosti Tribunala, čak su služili i kao potvrda da istinska nezavisnost ne postoji, odakle je onda logički sledilo pitanje ‒ pa zašto bi se onda kod kuće postupalo drugačije nego u Hagu?

Prema Stjepanovićevim rečima, Haški tribunal zanemario je određene zločine i zločince, te je sada njihov zadatak da se pozabave onim od čega je Tribunal skrenuo pogled. Istovremeno, hrvatski aktivista Eugen Jakovčić kritikovao je to što je Međunarodni krivični sud od samog početka gonio samo individualnu, a ne i državnu odgovornost. On smatra da je to jedan od razloga što oni koji su rat vodili, imaju dobru osnovu za manipulisanje činjenicama.

Kako izgleda odnos mladih na Zapadnom Balkanu prema prošlosti?

Nada da će mladi doneti promenu skinuta je sa dnevnog reda. Bosanska novinarka Karup Druško odgovara da nije pet do dvanaest nego dvanaest i pet kad je reč o borbi za mlade. „Izgubili smo celu jednu generaciju jer im Ministarstvo prosvete uskraćuje sve informacije.“ Najvažnije je da im postane dostupna istorija Haškog tribunala, a time i činjenice. Samo tako će laži koje se izgovaraju već decenijama izgubiti kredibilitet.

„Čekamo“, kaže srpski novinar Stjepanović, „da posleratna generacija postavi očevima pitanje šta su radili tokom rata.“ Ali se to pitanje ne postavlja. Nemački počinioci su, kaže Stjepanović, doživeli poniženje od strane britanskih i američkih okupatora ‒ i  to je bilo važno. Javno glorifikovanje vlastitih dela u Nemačkoj nije bilo moguće. U Srbiji pak počinioci nisu poniženi. Naprotiv. Preti ogromna opasnost da će posleratne generacije voditi nove ratove zato što su se o prošlosti naslušale samo mitova i priča o romantičnim herojima.

Eugen Jakovčić za Hrvatsku kaže da je ta zemlja najbolji primer onoga što se dešava u društvu koje odbija da se suoči sa svojom prošlošću: Perspektiva je sve lošija i zbog toga mladi i obrazovani ljudi napuštaju domovinu. Ko ne veruje u ratne mitove smatra se neprijateljem i izdajnikom. „Društvo je zatrovano. Hrvati sebe smatraju najvećom žrtvom na celom svetu. A pritom su nešto drugo – najbolesnija nacija u EU“, zaključuje Jakovčić.

Srpski novinar Stjepanović smatra da je jasno da je neophodan makar minimalan konsenzus u svim zemljama bivše Jugoslavije koji bi doprineo tome da nakon ukidanja Međunarodnog krivičnog tribunala prestane i glorifikovanje rata.

Sudija Šomburg želeo je da završnica manifestacije ipak bude nešto pozitivnija, te je govorio o tome kako je u Srebrenici često sretao ljude koji su želeli da ispričaju svoju priču i preklinjali ga za mogućnost da je ispričaju pred sudom ‒ kaže da bi ga to svaki put ohrabrilo. Takođe, on gaji duboko poštovanje prema ljudima koji su dali iskaz na sudu, jer to što su oni počinioce pogledali u oči i progovorili o njihovim delima, zapravo je daleko oštrija osuda od sudske presude.