Aktuelnost i savremenost Belovog dela u XXI veku

Aktuelnost i savremenost Belovog dela u XXI veku

Osnovna tema diskusije povodom stogodišnjice Belovog rođenja je njegova, danas često osporavana aktuelnost. Kao odgovor na to, prof. Dudaš kaže: "Ali sve dok je ratova – a u XXI veku oni i dalje postoje – smatram da su Belove antiratne pripovetke i romani, u kojima nema ratnih heroja već samo žrtava, saučesnika i zločinaca, i više nego aktuelni".

Creator: Nemanja Subotc. All rights reserved.

Hajnrih Bel (Heinrich Böll), prvi nemački dobitnik Nobelove nagrade za književnosti nakon Drugog svetskog rata, po mom je mišljenju nepravedno zaboravljen, kako među čitaocima tako i u nauci o književnosti. Njegova književna veličina i značaj doduše su nesporni, ali se aktuelnost njegovog dela, koje se smatra istorijski prevaziđenim, manje ili više dovodi u pitanje. Ili se ignoriše ili ne primećuje.

Ali sve dok je ratova – a u XXI veku oni i dalje postoje – smatram da su Belove antiratne pripovetke i romani, u kojima nema ratnih heroja već samo žrtava, saučesnika i zločinaca, i više nego aktuelni. To važi i za zapadnoevropska društva, ali prvenstveno za društva u kojima su rat i heroji i dalje veoma na ceni, iako nakon tehnološki vođenog pokolja u Prvom svetskom ratu, i tim pre nakon Drugog svetskog rata, više ne može biti reči ni o kakvom herojstvu. Pobede i heroji su neistina ‒ legende. Rat izgleda sasvim drugačije, upravo onako kako ga je Bel kao malo ko drugi prikazao: Prljavi su u pravom smislu reči, većinu vremena dosadni i pre svega su – besmisleni. Vojnici većinu vremena – a vremena je mnogo – provode u čekanju, dosadi, ždranju i lokanju – rat od ljudi pravi životinje. „Herojske“ borbe relativno su retke u ratu, a kada do njih i dođe, prođu za nekoliko minuta: eksplodira nekoliko granata (kao u Gde si bio, Adame? / Wo warst du, Adam? ili Oni koji donose hranu / Die Essensholer), čuje se samo jedno „klak“ od snajperiste i vojnik pada mrtav u rovu (kao u Ponovnom susretu u aleji / Wiedersehen in der Allee).

Ratovi su – da posegnemo za rečima iz Romula Velikog Belovog savremenika Fridriha Direnmata (Friedrich Dürrenmatt) – „zločin od izuma batine“. Sve dok je na ovoj planeti ratova, ovo treba uvek i stalno ponavljati i isticati. Zbog toga su Belove antiratne pripovetke i romani i dalje aktuelni i iščitavanje tih dela možda bi ponekog džihadistu u nastajanju oslobodilo lažnih predstava koje gaji; a u društvima koja glorifikuju ratove i heroje, naročito u Jugoistočnoj Evropi, odnosno na Zapadnom Balkanu, gde se već 45 godina glorifikuje „narodnooslobodilačka borba“, a potom i druge „nacionalne oslobodilačke borbe“, i na čijem je „herojskom duhu“ odrastalo i indoktrinirano više generacija ‒ ova dela bi tim pre trebalo da postanu obavezna lektira, kako bi se ljudima urezala Belova vrlo istinita i vrlo tačna izjava: „Rat je sranje.“

Sam Bel je često koristio ovu reč i upravo ona najbolje i najupečatljivije opisuje samu srž rata. U Gde si bio, Adame? Bel je ovu izjavu vrlo realno dočarao: „Dva puta vojnici ginu u jami s đubrivom, a dr Grek čak i sa glavom uronjenom u đubrivo.“

Hajnrih Bel se – kao i neke od njegovih znamenitih kolega književnika poput Zigfrida Lenca (Siegfried Lenz) ili Gintera Grasa (Günter Grass) – u svojim delima i kroz njih, naročito u Bilijar u pola deset (Billard um halb zehn) i još više u govorima i esejima, naknadno bavio savladavanjem prošlosti. Njemu se, doduše, reč „savladavanje“ (bewältigung) nije dopadala i bila mu je sumnjiva, budući da implicira kako se loši događaji i dela prevladavaju kako bi zatim bila stavljena ad acta i zaboravljena. Međutim, izraz „savladavanje prošlosti“ vremenom se etablirao, ali u drugačijem značenju: Sa lošim događajima i delima – dakle zločinima – suočava se kako bi se uvek iznova podsećalo na njih i kako upravo NE bi bili zaboravljeni. U Nemačkoj je suočavanje s prošlošću još uvek jednako bitna tema, a memorijali se neguju.

No, o KAKVIM je lošim događajima i delima tu zapravo reč? Jasno je da su u pitanju zločini, obično ratni zločini, ali još je važnije pitanje o ČIJIM se zločinima tu radi. Radi se o NAŠIM zločinima i o NAŠOJ krivici, a KLJUČNI preduslov za savladavanje prošlosti je svest o krivici, priznanje vlastite krivice. No toga na Zapadnom Balkanu teško da uopšte ima, jer smo MI apriori dobri, oslobođeni svake krivice i večite nesrećne žrtve. Iako postoje pojedine institucije – npr. Documenta[1] u Hrvatskoj – koje se bave NAMA kao POČINIOCIMA, malo ih je i marginalizovane su. Društva, odnosno javno mnjenje u Jugoistočnoj Evropi – neretko instrumentalizovane od političarske kaste – ali i medijske kuće i novinari, pa čak i veliki broj umetnika odbijaju ovakav vid suočavanja s prošlošću. Memorijali su doduše u procvatu, ali to su mesta koja sećaju na zločine NAD NAMA, kako ih ne bismo zaboravili – radi osvete, možda, jednog dana.

MI svakako ni za šta nismo krivi. To nam potvrđuju i naše crkve, bilo da su katoličke, pravoslavne ili muslimanske ‒ u tom smislu sve su iste. A činjenica da su sve tri takođe delom odgovorne za ratove devedesetih godina i da su sve ideološko-nacionalistički bile umešane i podržavale odgovarajuće nacionalne VOĐE (nem. FÜHRER) – ova reč nije slučajna – nije im ni nakraj pameti, a kamoli da se kaju ili izvine zbog toga.

Zato su Belova dela za stanovnike Jugoistočne Evrope i te kako aktuelna i dobar primer, budući da je on, iako katolički vernik, često i oštro kritikovao (katoličku) crkvu – valja napomenuti ‒ kao instituciju, ne kao religiju. Tako je u Bilijaru u pola deset kritikovao bliskost katoličke crkve sa nacionalsocijalizmom, a u Kući bez čuvara (Haus ohne Hüter) njenu spremnost da podrži bivše naciste i ratne zločince, a zločine gurne pod tepih. Kasnije je to zamenjeno kritikom „klike“, sprege (katoličke) crkve i države; tačnije rečeno, jedne određene konzervativne stranke. Takve veze između crkve i političkih stranaka sasvim su uobičajene i u Jugoistočnoj Evropi, a mešanje crkve u politiku, u pokušaju da spreči ili makar uspori društveni razvoj, gorući je problem i u XXI veku.

Crkva bi trebalo da bude neki vid socijalne zajednice u kojoj vlada solidarnost – tako je Bel to zamišljao. U I ne reče ni reči (Und sagte kein einziges Wort), pak, predstavio ju je kao nesolidarnu birokratsku instituciju usmerenu jedino ka vlastitom dobru: Dok ljudi žive u oskudici i siromaštvu, biskup se, zajedno sa svojom svitom, razmeće u procesiji koju – za razliku od vernika – obavlja poput zamornog posla. Kada u Jugoistočnoj Evropi, gde mnogo i sve više ljudi živi u siromaštvu, pogledamo koliko se i kakvih sve hramova gradi i kako se predstavnici crkve odevaju sve kićenije i sa sve više zlata, vidi se koliko je Belova kritika crkve još uvek aktuelna.

Za crkvu su svakako najvažnije njene dogme koje koristi kako bi samoj sebi obezbedila legitimitet i opravdala vlastito postojanje, iako su te dogme na štetu pojedinca, konkretnog čoveka, jer su u suprotnosti sa već odavno važećim društvenim promenama. Sve se odvija po principu ne može biti ono što ne sme da bude. Mnogi društveni fenomeni, koji se tiču svakog pojedinca, iz temelja su se promenili u poslednjih pola veka. Ovo se odnosi na seksualnost, brak, porodicu. Crkve i konzervativne političke grupe doduše ne mogu da zaustave te promene, ali mogu u velikoj meri da utiču na stavove ljudi odnosno građana po tom pitanju.

Shvatanje seksualnosti se u proteklih pola veka znatno promenilo. Pre svega, seksualnost je odvojena od braka – polni odnosi pre i izvan braka oduvek su postojali, a zaključno sa šezdesetosmaškim pokretom, koji je odbacio moralne i društvene zabrane, posmatraju se kao normalan deo ljudskih, prirodnih potreba. Tu promenu ni crkva nije mogla da spreči, baš kao ni promenu fenomena braka, koji se više ne posmatra kao doživotna, bogom dana i crkveno legitimizovana, heteroseksualna zajednica u cilju rađanja i vaspitanja dece. To dokazuju i sve veće stope razvoda, iako crkva razvod i dalje – naravno samo u teoriji – zabranjuje. Hajnrih Bel je u svojim delima registrovao ovaj razvoj i delom ga čak i predvideo. Dok je u I ne reče ni reči iz 1953. i u Hlebu ranih godina („Das Brot der frühen Jahre“) iz 1955. seksualnost još uvek vezana za brak ‒ iako je to u ovim delima svakako kritično obrađeno ‒ u Kući bez čuvara iz 1954. i Bilijaru u pola deset iz 1959. polni odnosi pre braka prikazani su kao nešto što realno postoji i bez osude. U Mišljenjima jednog klovna (Ansichten eines Clowns) iz 1963. i u Grupnom portretu s damom (Gruppenbild mit Dame) iz 1971, seksualnost izvan braka i vezana isključivo za ljubav proglašena je takoreći za ispravnu. U Kući bez čuvara Bel je prikazao kako postoje i treba da postoje različiti oblici porodice, ne samo klasična porodica koju čine otac, majka i deca, npr. porodicu Bah čini više generacija i oni su zapravo moderna pačvork (eng. patchwork) porodica čiji deo čine i osobe koje nisu u srodstvu ‒ porodicu Bah čini samohrana mlada žena sa njeno dvoje dece, kojima se ponekad pridruži i neki „čika“.

U Belovo vreme heteroseksualne veze predstavljale su normu, homoseksualnost je u Saveznoj Republici Nemačkoj dekriminalizovana tek 1969. godine, i svakako se mora priznati da je Bel po tom pitanju bio konzervativan. „Drugačije“ seksualne orijentacije – homoseksualnost, biseksualnost, trans i kvir – ne javljaju se u njegovim delima, osim u negativnom svetlu (u vidu homoseksualnog silovanja u Voz je bio tačan / Der Zug war pünktlich). U XXI veku menja se odnos prema ljudima drugačije seksualne orijentacije, naročito kod mlađih ljudi i u inat crkvi, koja nastoji da spreči ovu promenu. Jugoistočna Evropa doduše mora još da sustigne Zapadnu Evropu u tome, ali tendencija je jasna ‒ pojedincu se priznaje pravo na seksualno samoopredeljenje.

Bitno je samoopredeljenje ne samo u ovoj nego i u drugim sferama. Tu je reč o slobodi – slobodi od stega, ma sa koje strane one dolazile: od porodice, kao u slučaju klovna Hansa Šnira; od države kao npr. u kratkoj priči Moja skupa noga (Mein teures Bein), u kojoj službenik u centru za zapošljavanje pokušava da primora ratnog invalida da radi kao čistač cipela u javnom toaletu; od kapitala kao u Grupnom portretu s damom; ili od „uobičajenog mnjenja“ kao u Anegdoti o slabljenju radnog morala (Andekdote zur Senkung der Arbeitsmoral), u kojoj građanin pokušava da ubedi ribara da poveća produktivnost i tako se obogati. Bel se angažovao za slobodu pojedinca, čak i kada je reč o odbijanju vršenja dužnosti. Bio je protiv pohlepe i za solidarnost sa siromašnima, ma iz kog razloga bili siromašni; a to je i dalje aktuelno, naročito ako se pogledaju statistike o „novom siromaštvu“ u XXI veku.

Betina Fat (Bettina Fath) 10. decembra 2017. na stranici web.de[2] piše:

„Bez posla, bez novca, bez stana: broj beskućnika u Nemačkoj drastično se povećao tokom proteklih godina. Od 2014. se više nego udvostručio. Ukoliko se ovakav razvoj nastavi, prema procenama će već sledeće godine 1,2 miliona ljudi u Nemačkoj biti bez krova nad glavom.

Ne postoji zvaničan podatak o broju beskućnika u Nemačkoj. Prema aktuelnim procenama Saveznog radničkog udruženja za pomoć beskućnicima, 2016. godine je na nivou cele Savezne Republike Nemačke 860.000 ljudi bilo na ulici.

Ova brojka se pri tome deli na ljude kojima su ili opštine obezbedile smeštaj u prihvatilištima za beskućnike ili koji nalaze smeštaj u prostorijama Udruženja za pomoć beskućnicima, ili koji pokušavaju da pronađu krov mimo socijalnih službi.“

Čitajući ove redove, na um padaju Fred Bogner, koji spava u skladištu za prtljag na glavnoj železničkoj stanici, i drugi likovi iz Belovih posleratnih pripovedaka. Ali i danas ima književnika koji o tome pišu, npr. Tomas Mele (Thomas Melle) u romanu Tri hiljade evra (3.000 Euro), objavljenom 2014. godine, a koji je ušao u uži izbor za Nagradu nemačkih knjižara. U tom romanu reč je o „luzeru“, propalom studentu u ranim tridesetim koji je ostao bez krova nad glavom, koji voli da popije i proćerda novac i kome bi tri hiljade evra pomoglo da izmiri dugove. Reč je i o njegovoj vezi sa samohranom majkom koja kao prodavačica u trgovini jedva sastavlja kraj s krajem i snima porno-filmove ne bi li ostvarila životni san da poseti Njujork. To je roman o društvenom „šljamu“, o dvoje ljudi iz tog šljama, o njihovoj kratkoj ljubavnoj priči pod teškim okolnostima; tako da je ljubav, kao i u ratu, moguća samo na momente. Ljubav, siromaštvo, stambene neprilike i novac nasušni kog vazda manjka –Belova tematika, ali prilagođena savremenim socijalnim okolnostima, datostima i predstavama. U Meleovom romanu – kao u Belovom I ne reče ni reči – pripovedački se smenjuju perspektiva muškarca protagoniste i žene protagonistkinje, tako da on i stilski snažno podseća na Belovo delo.

Godine 2014. objavljen je i roman o modernom klovnu i njegovim razmišljanjima o bogu, svetu, filozofiji i propaloj ljubavnoj vezi ‒ Umirujući zvuk kerozina koji eksplodira (Der beruhigende Klang von explodierendem Kerosin) Hajnca Helea (Heinz Helle). Ovaj roman veoma podseća na Belova Mišljenja jednog klovna, kako formom tako i radnjom – a u pitanju su razmišljanja i sećanja pripovedana u prvom licu, začinjena ljutom kritikom društva, satiričnim udarcima, autoironijom, ali pre svega i vrlo belovskim egalitarnim i pomirljivim humorom. Belov klovn je u liku pripovedača ovog romana dobio dostojnog naslednika, kao i pisac Hajnrih Bel u Tomasu Meleu i Hajncu Heleu.

 

 

Povezani sadržaj