Otimanje pravde - suočavanje s prošlošću na Balkanu

iz predgovora Vesne Pešić:

Kad pročitate knjigu Otimanje pravde pomišljate kako ste takvu knjigu dugo čekali. […]. Knjiga Jelene Subotić je inspirisana […] problemima koji proističu iz primene međunarodnih normi koje se, možda ne baš najsrećnije, podvode pod zajednički naziv „tranziciona pravda.“ Ona posmatra široki spektar pitanja o efektima različitih modela tranzicione pravde, koji se sistematski bave teškim zločinima u društvima koja su izašla iz nasilja i ratova. Polazno pitanje Jelene Subotić je zašto su efekti tranzicione pravde mršavi i ne ispunjavaju ciljeve međunarodnih normi. Paradoks je očigledan: iako su ciljevi tranzicione pravde nesumnjivo pozitivni – da otklone teške posledice počinjenih zločina u nasilnim sukobima širom sveta, omoguće društveno ozdravljenje i pomirenje, uspostave mir i pravdu za žrtve kažnjavanjem počinioca zločina i otklone uslove za ponavljanje nasilja i zločina – rezultati su često samo formalno usklađeni sa međunarodnim normama a suštinski su suprotni njenim ciljevima. Činjenica da su institucije tranzicione pravde postale toliko popularne da većina zemalja izašlih iz oružanih sukoba prihvata primenu neke od njih, ništa ne menja drugu važnu činjenicu da svaka takva zemlja, na svoj način, uspeva da izigra te norme. Kako Jelena Subotić s pravom primećuje, i sama međunarodna zajednica široko prihvata preokretanje smisla tranzicione pravde, jer i nju najviše interesuje formalno ispunjavanje obaveza. Na primer, isporučivanje optuženih Haškom tribunalu, iako ih državnici i javnost slave kao „nacionalne heroje“ i čija se lična predaja predstavlja „kao konačni akt patriotizma izvršen za opšte dobro nacije i države.“ Od ovog zapleta kreću istraživanje i analize Jelene Subotić. Ona konstatuje da je ovakva pojava čudna i razočaravajuća posledica složenih međunarodnih prinicipa pravde. Stiče se utisak da je ona i kao ličnost i kao istraživač razočarana ponašanjem međunarodne zajednice, koliko zbog formalizovanja obaveza prema tranzicionoj pravdi toliko i zbog maksimalističkih očekivanja u pogledu efikasnosti tranzicione pravde u njenoj unutrašnjoj nameri da se iskreno prihvati univerzalna norma čovečnosti o vrednosti svakog života bez obzira na naciju, religiju ili šemu agresor– žrtva. Zašto se takvi dubinski normativni ciljevi promašuju pitanje je s kojim ona kreće u minuciozno komparativno istraživanje efekata tranzicione pravde u slučajevima Srbije, Hrvatske i Bosne.