Terorizam bez teksta

Prema zvaničnim saopštenjima, mladići Uve Mundlos (Uwe Mundlos) i Uve Benhart (Uwe Böhnhardt) zapalili su u podne 4. novembra 2011, u blizini Ajzanaha, svoju kamp-prikolicu i izvršili samoubistvo u njoj. Nedugo zatim je, 180 km dalje, u jednom od boljih naselja u gradu Cvikau, saučesnica ova dva mladića, Beate Žepe (Zschäpe), odnela mačku kod suseda, vratila se u zajednički stan i bacila zapaljivu bombu, da bi nakon toga najpre pobegla, a onda se kroz nekoliko dana ipak predala policiji. Među šutom, istražitelji su pronašli pištolj marke CZ brauning tip 83, kalibra 7,65 milimetara, kojim je od 2000. ubijeno osam turskih imigranata, jedan Grk i jedna policajka.[1]

Osim toga pronađen je i petnaestominutni film u DVD formatu u kom crtani lik Paulhen Panter na „proputovanju kroz Nemačku“ obilazi mesta u Kelnu gde je počinjeno deset ubistava i gde su podmetnute dve bombe. Kraj slika ubijenih koji leže u lokvama vlastite krvi, pojavljuje se natpis „original“. Ova serija napada nazvana je akcija ražanj.

Kao vinovnik ovih događaja navodi se Nacionalsocijalističko podzemlje, skraćeno NSP (NSU), koje sebe predstavlja kao „nacionalnu mrežu drugova čije je načelo: „dela umesto reči“, i koje najavljuje: „Sve dok ne dođe do suštinskih promena u politici, štampi i slobodi mišljenja, akcije će se nastaviti“. Muzičku podlogu za ovaj kratki film čini melodija iz Pink Pantera.

Moramo poći od toga da su Uve Mundlos i Uve Benhart uzeli u obzir mogućnost da i sami izgube život, te da su preduzeli odgovarajuće mere predostrožnosti, kako bi izbegli eventualno hapšenje. U svakom slučaju, njihov stan u Cvikau je bio opremljen brojnim senzorima, kamerama za nadzor, eksplozivom i mitraljezima nadohvat ruke za borbu do poslednjeg daha. Ali 4. novembra u podne teško da je bilo vremena za razmišljanje; nakon pljačke banke pratilo ih je policijsko vozilo, a čitav postupak podmetanje požara, dogovor ko će koga prvo ubiti, koordinacija sa Beatom Žepe, koja će dići zajednički stan u vazduh, ali tek nakon što mačku odnese na sigurno, zasniva se na toliko pojedinačnih odluka, koje opet svaka za sebe nose ogromnu težinu, da je prosto nezamislivo da je u pitanju impulsivna reakcija. A ako su se, iako tako ne izgleda, Uve Mundlos i Uve Benhart 4. novembra u podne ipak uspaničili i neplanirano, iz očajanja, straha od zatvora ili čak iz srama, izvršili samoubistvo, opet su subjektivno gledano podneli žrtvu time što su se dosledno opredelili za oružanu političku borbu, koja podrazumeva i život u ilegali, prekid odnosa sa porodicom i društveni prezir. Odrekli su se građanskog života odlučivši se za nesigurnu egzistenciju u podzemlju, uz stalni rizik da budu uhapšeni, povređeni, u stalnoj životnoj opasnosti.

Godine 1759. Gothold Efraim Lesing (Gotthold Ephraim Lessing) piše ne previše poznatu i retko izvođenu dramu u kojoj se jedan mladi čovek žrtvuje za otadžbinu. Ova jednočinka zove se Filota (Philotas), a to je ujedno i ime princa koji biva zarobljen u svojoj prvoj bici protiv neprijateljske vojske kralja Arideja. Filota strepi od toga da bi njegovo zarobljeništvo celu zemlju moglo da košta pobede, pošto zna da bi njegovo otac učinio sve da ga dovede kući, da ga otkupi, oslobodi. Otac će iz ljubavi prema sinu izgubiti rat. „Zbog mene nesrećnika“, kako sin sebi prebacuje, otac će „za jedan dan izgubiti više no što je za tri duge, mučne godine stekao krvlju svojih plemića i svojom vlastitom krvlju“.

No tada se, kako se čini, Filotina sudbina iznenadno menja nabolje. Jer nije samo on zarobljen u bici, već i Aridejev sin, sin onog drugog kralja, neprijatelja. Aridej Filoti najavljajuje kako će prinčevi biti razmenjeni, ne bi li se ponovo uspostavila ravnoteža među zaraćenim stranama, što bi možda dovelo i do primirja. Filota najpre oseća olakšanje što će se vratiti kući, a da pritom ne bude odgovoran za očev poraz, ali u drami ubrzo nastupa novi, presudni obrt. U monologu koji zauzima dve strane princ shvata kako bi njegova smrt zemlji donela značajnu prednost: „Jer moj bi otac“, kako Filota rezonuje, „imao princa za koga bi mogao da zatraži bilo šta, a kralj, njegov neprijatelj, imao bi leš zarobljenog princa koju mu ništa ne bi doneo.“ Šta je dakle presudno? „Htenje“, zaključuje Filota, i sâm iznenađen: „Ništa više? Doista, moćniji je čovek nego što misli onaj koji je kadar da ka nečemu stremi!“

Mi smo kroz saopštenja iz državnog vrha i televizijske komentare naviknuti da svaki teroristički napad, a naročito samoubilački, bude deklarisan kao kukavičluk. Meni je to uvek zvučalo kao neobično i donekle bespomoćno objašnjenje. Teroristi, naročito bombaši samoubice, delaju nemoralno, nepravedno, neljudski i tako dalje – ali nisu kukavice, naprotiv. Svako bi poželeo da teroristu na vreme obuzme strah, umesto da zbog svojih ubeđenja rizikuje ili čak i uništi vlastitu egzistenciju. Ne samo prema vlastitom stanovištu, već i u očima brojnih istomišljenjika, koji su ih na javnim skupovima slavili kao heroje, a na internetu ih još uvek slave kao takve, i Uve Mundlos i Uve Benhart žrtvovali su se za otadžbinu.

Ovakava formulacija zvučaće nepojmljivo onima koji sa otadžbinom povezuju druge, miroljubivije predstave od dvojice desničarskih terorista. Ali ko god se bori protiv takvog političkog nasilja, mora pokušati da razume motive koji se iza njega kriju, mora ispitati ono što mu prethodi (to znači i u biografskom smislu), mora rasvetliti način razmišljanja zagovornika takvih akcija. Kriminalac svoje postupke može smatrati nemoralnim ili ne, ali onaj ko nešto čini iz ubeđenje, ko je spreman da za to umre, svoje postupke doživljava kao neophodne i pravedne, čak i kada pritom ubija ljude koji su i prema njegovim vlastitim merilima sasvim nedužni: prolaznike, decu ili, kao što je slučaj trojke iz grada Cvikau, nacionalno korektnu policajku. Terorista će zapravo, kao što nam istorija političkog nasilja pokazuje na brojnim primerima, grižu savesti smatrati još jednom svojom velikom žrtvom koju je spreman dosledno da podnese. To jednako važi za zločine počinjene u ime islama, kao i za zločine počinjene u ime Nemačke. Svaka je stvar, kako Filota dedukuje u svom monologu, savršena kada ispunjava svoju svrhu. A šta je svrha jednog patriote, ma koliko slab on bio, makar se radilo o zarobljeniku koji je zakazao na bojištu? „Mogu da ispunim svoju svrhu, mogu da stradam zbog dobrobiti moje zemlje: savršen sam dakle, muškarac sam. Muškarac, iako sam pre nekoliko dana bio tek dečak.“ To je spremnost na herojsku žrtvu, koja svaki princip dovodi do krajnjih granica, koju Nacionalsocijalističko podzemlje propagira u filmu Dela umesto reči. „Vi volite život, mi smrt“, glasi najpoznatije geslo Al Kaide, a Lesing kaže: „Ko je živeo deset godina, imao je deset godina da nauči da umre“.

Da li su Uve Mundlos i Uve Benhart bombaši samoubice? To svakako nisu. Njihovi su zločini u tom smislu zaista bili kukavički, budući da su pucali u svoje žrtve iz zasede ili sa bezbedne razdaljine. Ali setimo se kako je posle 11. septembra 2001. javnosti obuzela slična zbunjenost, kao i posle 4. novembra 2011. I vođa terorističke ćelije u Cvikau, Uve Mundlos, i vođa hamburške ćelije, Muhamed Ata (Mohammad Atta), potiču iz obrazovanih porodica u kojima nije bilo nacionalnog, tj. verskog ekstremizma. Mundlosov otac očigledno je i nakon pada Istočne Nemačke gajio simpatije prema socijalizmu, dok je Atin otac bio advokat sekularne orijentacije. Pre deset godina se u listovima Špigel (Spiegel) i Štern (Stern) s čuđenjem pisalo o tome kako se Muhamed Ata, pre nego što je zamrzeo Zapad, bio naizgled uzorno integrisao u Nemačkoj: zanimale su ga ekologija i sanacija istorijskih četvrti u gradu, imao je devojku Nemicu, tu i tamo bi popušio džoint da se opusti, a vikendom ne bi išao u džamiju, već na stadion Milerntor da gleda FK Sankt Pauli. A onda se jednog dana, na iznenađenje njegovih profesora i kolega s fakulteta, sa putovanja po Egiptu vratio sa bradom i galabijom, što barem u protekle dve generacije niko u njegovoj porodici nije nosio. I profesorsko dete Uve Mundlos mnogo je čitao i imao dobre ocene, a posebno su ga zanimale prirodne nauke. Nekadašnji školski drugovi i prijatelji opisali su ga kao inteligentnog ali neupadljivog momka, omiljena grupa mu je bila AC/DC, ali je Uve Mudlos voleo da sluša i Uda Jirgensa,[2] baš kao što je nosio i dugu kosu. A onda je jednog dana, na iznenađenje njegovih nastavnika i školskih drugova, ušao u učionicu sa zalizanom kosom i u vojničkim čizmama.

Obični, verovatno i komotni porodični odnosi koji su nam poznati i iz biografija Bader-Majnhof grupe (RAF), ne kose se sa kasnijim prelaskom u politički ekstremizam, već bi se pre reklo da doprinose draži životnog stila u kom se građanska norma radikalno negira. Ni Lesing ne propušta da nam dočara uzbuđenje koje princ oseća pri pomisli da bi mogao da izađe iz predefinisanih životnih tokova: „Kakva mi plam kulja u žilama? Kakav me to žar obuzima? Pretesne su grudi za ovo srce! Strpljenja, srce moje, strpljenja! Ubrzo ćeš dobiti širinu! Ubrzo ću te osloboditi tvoje jednolične službe!“ U monologu do izražaja dolazi i spoljašnja smirenost koja se povezuje sa unutarnjim plamom, trezveno planiranje i hladno izvršenje, jer i sâm Filota primećuje kako je pred veličinom mogućnosti da svojom smrću dobije rat najednom toliko smiren, da će u narednim scenama proračunato sprovesti plan kako bi nabavio mač, uverio kralja Arideja da je sve u najboljem redu i uspeti da izdejstvuje da njegov vlastiti otac nikada ne dobije ponudu za razmenu zarobljenika.

U biografijama bombaša samoubica nije upadljivo samo to koliko su oni neupadljivi, o čemu su mediji nakon 11. septembra 2001. i 4. novembra 2011. skoro od reči do reči identično izveštavali. Nekadašnje okruženje je i Uva Mundlosa i Muhameda Atu opisalo kao posebno drage i tople ljude. „Fin, ljubazan, nikad neprijatan“ naslov je članka u kom Špigel piše o prošlosti Muhameda Ate: „Upravo je ljudskost reč koju bivše kolege najčešće koristi govoreći o Muhametu Ati“, s čuđenjem ističe novinar Šterna. Slično ovome, susedi se u proteklim nedeljama prisećaju kako je Uve Mundlos požrtvovano brinuo o hendikepiranom bratu, kako ga je redovno vodio kod lekara i u šetnju kolicima i kako bi pritom svaki put pozdravio stariju gospođu koja je volela da stoji na prozoru. Baš kao što je pre deset godina bilo slučaj sa vođom hamburške terorističke ćelije, mediji se tokom proteklih sedmica pitaju: „Kako je bilo moguće da se fino profesorsko dete pretvori u desničarskog teroristu čiji je glavni pokretač mržnja?“

Lako je i bezbedno da mladiće poput Muhameda Ate i Uve Mandlos okarakterišemo kao zveri, ludake, nacističke ubice; u tekstovima dnevnih novina Bild to se iznova i iznova čini, upravo da bi se počinioci što više udaljili od društva, čak i od vlastitih izjava i kampanja, da bi se odbacili kao patološki slučajevi. Ali u celosti nam postaje jasno koliko je takvo političko nasilje uznemirujuće tek kada u slagalicu dodamo i one deliće za koje se čini da im tu uopšte nije mesto: građanski život, obrazovanje, ljubaznost, idealizam. Lesing je pre dvesta pedeset godina zdušno odbacio Filotin stav, pa i više od toga: I na planu pozorišne estetike istakao je otpor prema junačkom i otadžbinskom kultu napisavši u devetnaestom delu Hamburške dramaturgije sledeće o tragediji: „Unizićemo je u njenom istinskom dostojanstvu ukoliko je svedemo na puki panegirik slavnih ljudi ili je pak zloupotrebimo u pokušaju da je približimo nacionalnom ponosu“. A ipak, Lesing princa nije prikazao kao ludaka, već u velikom monlogu u četvrtoj sceni, on korak po korak prati tok misli koji će jednog mladog, kontemplativnog i čak previše sanjalački nastrojenog čoveka dovesti do toga da se žrtvuje zbog političkog cilja. „Šta znači biti junak?“, pita se Filota i priseća se očeve rečenice kako je junak čovek za koga postoje i važnije vrednosti od života: „čovek koji je svoj život posvetio dobrobiti države, sebe jednog posvetio dobrobiti mnogih“. Filota se na trenutka sa zadrškom pita nije li premlad da pogine junačkom smrću, kao što su se možda i Muhamed Ata i Uve Mundlos pitali da li su oni kao pojedinci isuviše nemoćni da se suprotstave apstraktnom i nadmoćnom protivniku kakav je Zapad, kapital ili državni aparat. Tada Filota shvata da nije presudna ličnost počinioca, već sâm čin, nisu presudna rečita objašnjenja, nego isključivo dela: „Koliko stara treba da je smrča da bi poslužila kao jarbol? Koliko stara? Treba da je dovoljno visoka, dovoljno jaka.“

Dela umesto reči. To u slučaju Nacionalsocijalističkog podzemlja znači isključivo dela, bez reči. Brojne komentatore iritiralo je to što nakon ubistava i bombaških napada nije usledilo nikakvo saopštenje, budući da nas je konvencionalni terorizam, u koji spadaju Bader-Majnhof grupa, baskijski separatisti ili militantne palestinske grupe, navikao na to da se nasilje koristi za konkretne političke ciljeve stavljene na papir, za rušenje državnog sistema, oslobađanje zarobljenika, državnu autonomiju ili prekid okupacije. Ali da li je izostanak saopštenja zaista toliko neobičan? U poslednje dve decenije, u svetu se razvio novi oblik terorizma, koji užas crpi upravo iz ćutanja. I posle napada 11. septembra 2001. najpre nije usledilo nikakvo saopštenje, nije bilo političkih zahteva koji bi se zasnivali na nekom pisanom ideološkom konceptu. Tek mnogo kasnije, Osama bin Laden reklamirao se kao vinovnik ovih napada, iako ni tada nije jasno izneo kakva je veza između otmičara aviona i Al Kaide. U prebacivanju loptice sa međunarodnim medijima i tadašnjom američkom vladom, koja je spremno doprinosila njegovoj auri sablasnog i antipolitičkog protivnika, Osama bin Laden stilizovao je svoju organizaciju do stepena eterične moći bez premca, koja bi u bilo kom trenutku mogla da napadne bilo gde. Nikada više nijedan Amerikanac neće biti bezbedan, zlokobno je najavio u poslednjoj rečenici svoje prve video-poruke. Da li bi to moglo biti isto osećanje koje je Nacionalsocijalističko podzemlje želelo da izazove kod turskih imigranata, kada je sasvim proizvoljno, širom Savezne Republike Nemačke biralo žrtve? Suočeni sa apstraktnom, nepojmljivom silom, stranci bi u Nemačkoj morali da računaju sa tim da su u svakom trenutku i na svakom mestu u opasnosti.

I napadi antraksom, koji su nedugo posle 11. septembra 2001. uzrujali američku javnost, a pre toga slučaj Unabomber,[3] otrovni gas koji je sekta Aum Šinrikjo širila podzemnom železnicom u Tokiju, nasilna dela Čarlsa Mensona i američkih sekti kakve su Kapija raja (Heaven’s Gate) ili Hram naroda (People’s Temple) kao i napad u Oklahomi, za koji je Timoti Mekvej kasnije osuđen na smrt, nisu bili propraćeni nikakvim saopštenjima. Ovaj relativno novi tip političkog nasilja moć crpi upravo iz toga što ne pristaje na politički diskurs, što odbija da učestvuje u argumentovanoj raspravi. Njihov neprijatelj nije više jedna određena država, jedna vlada i jedna partija, već sistemi vladavine, rase i kulture. Shodne tome u ovom terorizmu, koji niti iznosi zahteve niti pregovara sa vlastodršcima, pobede ili nema ili je ona potpuna, u pitanju je dakle ili vlastito uništenje ili pak brisanje, u najmanju ruku potiskivanje vaskolikog neprijatelja, vladajućeg sistema dakle, tuđe rase, nevernika ili inferiorne kulture.

Ali reakcija na nemi teror nikako se ne može svesti na to da se prilagodimo takvom načinu razmišljanja, da pothranjujemo njegovu auru jeze ili da i sami objavimo rat celom jednom sistemu, rasi, religiji ili kulturi. Teroristi imaju ideologiju, pragmatične ciljeve, mrežu pomagača i ideološku podršku pojedinih delova društva, čak i kada delaju bez programa, bez zahtevâ i bez imena. Možda se Nacionalsocijalističko podzemlje i rasformiralo nakon samoubistva Uva Benharta i Uva Mundlosa, odnosno hapšenja Beate Žepe i drugih pomagača. Ali daleko više zabrinjava činjenica da razlozi za njegov nastanak i za dugi trag krvi koji je ova grupa ostavila za sobom, i dalje postoje.

Ne možemo da se bavimo islamom ukoliko ne pokušamo da razumemo islamski ekstremizam. Isto tako, nećemo razumeti nacionalni ekstremizam ukoliko se ne pozabavimo samim nacionalizmom. Ovo je od posebnog značaja, budući da je evropski projekat kojim bi se taj kontinent trajno oslobodio nacionalizma, daleko pre finansijske krize zapao u legitimacionu krizu. Setimo se neuspeha donošenja evropskog ustava, uz istovremenu renesansu nacionalizama na celom evropskom kontinentu. Danas pojam desničarskog populizma koristimo kao da je u pitanju neki novi fenomen, možda nekakav politički trend koji će ubrzo proći, a zapravo se radi o pojavi sa veoma dugom tradicijom. Desničarski populizam kao antievropski, ksenofobni i antiegalitarni pokret, prema svojim osnovnim odlikama u stvari se samo nadovezuje na nacionalizam XIX i ranog XX veka. U Nemačkoj taj pokret još ne uspeva da formira stalan politički forum, između ostalog i zato što se i pored svih ispada do sada pokazalo da su etablirane partije relativno neprijemčive za nacionalističke tendencije. Potpuno drugu sliku dobijamo kada se, delom i zahvaljujući empirijskim istraživanjima, okrenemo društvu. Na ovom planu, Nemci se ne razlikuju bitno od drugih evropskih društava. Izdavački sektor vrvi od naslova, bilo da se radi o pitanjima migracije, privrede, kulture, istorije ili Evropske unije, koji svet posmatraju isključivo iz ugla vlastite nacije, a dnevne novine Bild i nedeljnik Špigel, mediji sa najvećim tiražom u zemlji, već su godinama skeptični prema evropskom projektu, i u tome ni najmanje ne zaostaju za britanskim ili od skoro mađarskim vodećim medijima.

U Nemačkoj, od njenog ujedinjenja postoji nada – a najkasnije od organizovanja Svetskog prvenstva u fudbalu ta nada je prerasla u čvrsto uverenje – da se vedri, miroljubivi i gostoljubivi patriotizam može odvojiti od nacionalizma, koji je ovu zemlju u XX veku dva puta doveo do propasti i izbrisao čitave etničke grupe. Baš kao i drugi narodi sveta, i Nemci konačno treba da uspostave normalan, neopterećeni odnos prema vlastitoj naciji. Ljudi se svakako od pamtiveka definišu kao pripadnici nekakvog „mi“, dakle kao članovi neke zajednice koja se razlikuje od drugih zajednica, koje opet za sebe takođe predstavljaju neko „mi“. Od pamtiveka ljudi pevaju o gradovima, regijama i predelima u kojima su rođeni i odrasli, koji su njihov dom. Od pamtiveka su na poseban način vezani za vlastiti jezik. Tu nema ničeg sramnog: poštovanje, nega i ljubav prema poznatom okruženju i vlastitoj kulturi prirodni su kao i ljubav prema roditeljima. Upravo tokom perioda kada se najoštrije distancirao od patriotizma, Lesing je dao prednost nemačkoj pesničkoj tradiciji u odnosu na francuski manirizam u savremenoj književnosti.

Nasuprot ovome, ljubav prema naciji nije ni približno tako prirodna, ma koliko nam nakon organizovanja svetskog prvenstva u vlastitoj zemlji tako delovalo. Ako ništa drugo, a ono zbog toga što je savremeni pojam nacije kao jezički, verski, teritorijalno i etnički jedinstvene zajednice proizvod tek XIX veka. Uverenje da se političko i nacionalno jedinstvo podudaraju i da ceo svet valja podeliti na države, koje će svaka ponaosob ispunjavati kriterijume nacije, još je novijeg datuma. Pojam nacionalne države, koji nastaje u okviru američke i Francuske revolucije, a kasnije će ga preuzeti građanski liberalizam XIX veka, upravo se ne zasniva na etničkom i kulturnom jedinstvu, već na političkom konsenzusu građana, koji je Savezna Republika Nemačka prikladno označila terminom ustavnog patriotizma. Za razliku od toga, etnički, teritorijalno i jezički fundiran pojam države i svetskog poretka zasnovanog na nacijama, čedo je poznog XIX veka. Nasilje koje se krije u ovakvom zahtevu (budući da se princip homogenost retko, a na nemačkom govornom području nikako, ne poklapa sa etničkom, jezičkom i verskom raznolikošću stvarnog života), danas je skoro pa zaboravljeno, zato što je pojam nacije ne samo u Evropi već i u ostalim delovima sveta srećom mahom ublažen, ili je do toga došlo kroz pristup transnacionalnim organizacijama, ili zbog sve veće privredne i kulturne povezanosti, zbog enormnih demografskih kretanja, ali i zbog multinacionalnih ideala kulturne industrije i njihovog pandana iz sveta sporta. Onome ko na fudbalskoj utakmici maše nemačkom zastavom, po pravilu na umu nije svetska hegemonija već svetsko prvenstvo.

Držeći se ovog svima bliskog, svakodnevnog iskustva, recimo i to da svako ko u ulozi ljubitelja fudbala u žaru važne utakmice koju njegova reprezentacija igra počinje da viče, navija, urla i smatra da je njegov tim principijelno u pravu kada se žali na faul ili ofsajd poziciju protivničkih igrača, baš kao što je ona druga reprezentacija principijelno u krivu ako tvrdi da je lopta celom površinom prešla našu gol liniju – taj bi trebalo da bude svestan i koliko bi opasno bilo preterano isticanje pripadnosti određenom kolektivu, ukoliko bi se ono iz dimenzije utakmice prenelo na dimenziju politike i društvenog angažmana. Lesing je i to naznačio u drami, u sceni gde Filota sa neprijateljem, kraljem Aridejem, ne želi ni da razgovara o ratu, jer je njegov stav nepromenljiv: „Ne znam ništa sem da ti i moj otac ratujete; a pravo, pravo je, verujem, na strani mog oca. U to, kralju, verujem i želim da verujem, pa makar mi ti nepobitno dokazao da je suprotno“. Ovaj poslednji deo teksta – i želim da verujem, pa makar mi ti nepobitno dokazao da je suprotno – predstavlja upravo onu eksplozivnu tvar koja se krije u osnovi idealizacije osećanja kolektivne pripadnosti: Kolektivna istina imuna je na individualno iskustvo i spoznaju.

Od svih aspekata serije ubistava koju su počinili trojka iz grada Cvikau i njihovi pomagači, najstrašnije je to što u periodu od deset godina, i uprkos osnovanoj sumnji, niko nije verovao porodicama žrtava i nekolicini aktivista i angažovanih novinara koji su sumnjali da su zločini rasistički motivisani. Svakako da su za ovaj propust u prvoj liniji odgovorne bezbednosne snage u državi, policija, javna tužilaštva koja su vodila istragu, i instance za zaštitu ustavnog poretka, koje ne samo da nisu rešile ubistva, već su i aktivno sprečavale njihovo rešenje, kako je pre svega nekoliko dana Heribert Prantl istakao u dnevnim novinama Zidojče cajtung (Süddeutsche Zeitung). Tako i Zigfrid Mundlos, otac jednog od terorista, opisuje novinaru kako policija i ustavobranitelji nisu imali poverenja jedni u druge. Jednom su dvojica ljudi došli na vrata i savetovali mu da ode u telefonsku govornicu ukoliko bude stupao u kontakt sa sinom – tako policija ne bi mogla da ih prisluškuje. List Berliner cajtung (Berliner Zeitung) izveštava kako su ustavobranitelji redovno obaveštavali vođu tirinških neonacista Tina Branta o policijskom nadzoru. Čak bi se dešavalo i da ustavobranitelji svojim vozilima prate ona vozila koja su pratila Branta. Čovek bi poželeo da ovakve omaške pripiše diletantizmu istražnih organa. A zapravo se iz nedelje u nedelju pojavljuju novi dokazi za to da su se državne instance s predumišljajem i s nemarom odnosile prema desničarskom nasilju. Primera radi, navešćemo pesmu u kojoj grupa Gigi & die Braunen Stadtmusikanten,[4] poznata na desničarskoj sceni, slavi niz ubistava: „Ćevabdžije drhte od straha / Ražnjić u grlu staje / je on voli nenajavljeno da navrati / do kioska, devetoro ubijenih nije dovoljno.“ Ova pesma, koja očigledno sadrži činjenice znane počiniocu, nije anonimno postavljena na internetu, već je svirana po koncertima i pevale su je stotine oduševljenih fanova. U ekstremističkim krugovima, gde naravno ima doušnika, pesma je bila dobro poznata, pravi hit. A ipak se niko nije pozabavio ovom grupom i tek je posle 4. novembra 2011. započeta istraga protiv pevača Gigija, odnosno Danijela Gizea. Ustavobranitelj, da se još jednom vratimo na Lesingove reči iz Filote, nisu želeli da poveruju da su zločini počinjeni u ime duha nemačke nacije čak ni kada im se neosporno pokazalo da jesu.

Od 1989. godine, antirasističke inicijative iznele su podatak da su 182 osobe stradale u desničarski i rasistički motivisanom nasilju. Nemačka štampa navodi bar 150 takvih slučajeva. A vlada insistira na tome da je u pitanju „svega“ 47 žrtava. Ovo ukazuje na kontinuirano strukturno poricanje. Ono je ujedno i razlog kako se desilo da trinaest godina Uve Mundlos, Uve Benhart i Beate Žepe kao da nisu postojali, uprkos brojnim indicijama o njihovom mestu boravka, uprkos tome što nisu živeli izolovano, uprkos tome što su imali široku mrežu sledbenika i simpatizera, koji su na raznim manifestacijama nastupali i prikupljali sredstva u njihovo ime. Ovakvo strukturno potiskivanje razlog je zašto su istražni organi do samog kraja insistirali na tezi da je počinitelj ubistava pripada mafiji. Između 2001. i 2011. broj desničarski motivisanih krivičnih dela porastao je za polovinu. Ali Savezno ministarstvo za zaštitu ustava, 2006. je ukinulo Odeljenje za desničarski ekstremizam. Aktuelni ministar omladine, Kristina Šreder (Schröder), 2009. je drastično smanjila sredstva organizacijama koje se bore protiv ksenofobije, a krajem 2011. bi ih smanjila još jednom, da na svetlost dana nisu izašli zločini Nacionalsocijalističkog podzemlja.

U nemačkim političkim krugovima niko više ne poriče da je bezbednosni aparat zakazao u ogromnim razmerama, i to na način na koji do tada niko nije verovao da je moguć. Ali ujedno, barem do danas, ne postoji dokaz da su teroristi iz Cvikaua bili pod zaštitom ustavobraniteljskih organa. Verovatnije je da ovaj niz propusta nije bio nameran, već rezultat i posledica raspoloženja u društvu. Ipak je javnost bila više nego spremna da prihvati potvrdu vlastitih klišea i predrasuda, baš kao što nije imala nimalo saosećanja prema porodicama žrtava. Izraz doner (giros, roštilj) ubistva nije potekao od Ustavobranitelja, nego su ga ozbiljne novine uvele u javnu upotrebu; i on je blizak nazivu akcija doner (ražanj), koji su koristili počinioci. Izraz doner ubistva nam govori da je u pitanju kulturno uslovljen zločin, neshvatljiv zapadnjačko-racionalnom poimanju, koji nam kao takav daje utoliko više razloga da budemo sumnjičavi prema Turcima. Špigel se 2006, kada je sve više dokaza ukazivalo na rasističke zločine, i dalje oslanjao na tezu da „paralelni svet Turaka, u koji je toliko teško prodreti, štiti ubice“.

Šta u konkretnom slučaju za pogođene mogu da znače ovakvi brzopleti zaključci, pokazaćemo kratko na primeru ubistva počinjenog u ovom gradu, Hamburgu: otac piljara Sulejmana Taškoprua (Süleyman Taşköprü) iz Hamburga još je u naručju držao sinovljevo beživotno telo, kada ga je policija uhapsila kao osumnjičenog i nekoliko sati ga saslušavala u stanici – kao da je, kada su Turci u pitanju, logično da otac bude ubica. Iako takva sumnja ni u ovom prvom, ni u kasnijim saslušanjima nije osnažena, gradske dnevne novine su pisale da je Sulejman Taškopru po svoj prilici bio umešan u kriminalne mahinacije. Komšije su se distancirale od porodice, prijateljstva su propala. Nakon sinovljevog ubistva, porodici je uništen ugled. Nije kroz ovo prošla samo porodica Taškopru, već i porodice skoro svih deset žrtava. Sve su se one do 4. novembra 2011. klele da njihov otac, suprug, sin nije bio kriminalac, niti žrtva ubistva iz časti. Ali moramo biti korektni i isto tako napomenuti da su se u međuvremenu Špigel i redakcije drugih novina kritički pozabavile vlastitim načinom izveštavanja i odabirom reči.

S pravom se ističe Lesingovo poznavanje drugih kultura i njegovo zalaganje za toleranciju. On je bio jedan od prvih nemačkih književnika koji su koristili izraz „kosmopolita“, kao i domaći pandan „građanin sveta“ (Weltbürger). Daleko ređe se uzima u obzir da ovakav stepen otvorenosti ide ruku pod ruku sa dosledno kritičnim stavom prema vlastitom društvu. Tako on u pismu od 16. decembra 1758. navodi: „Ja o ljubavi prema otadžbini (žao mi je što Vam moram priznati svoju sramotu) nemam nikakvu predstavu; ona mi se ponajviše čini nekakvom herojskom slabošću, koje ću se sasvim rado odreći“. Patriotizam je sredinom XVIII veka imao sasvim drugačije značenje u odnosu na pozni XIX vek. Otadžbina koju je trebalo voleti nije bila nacija, već mala kneževina unutar određenog govornog područja, pri čemu se kroz štampu, prevod Biblije, veći stepen opismenjavanja i nemačku književnost polako razvijala zajednička nemačka svest. Za Lesinga bi patriotizam pre zvega značio neminovni izbor između Saksonije i Pruske (koje su međusobno ratovale), između Berlina i Lajpciga, koji su jednako bili njegov dom, baš kao što je danas sasvim prirodno da neko smatra da su i Nemačka i Turska njegove domovine. Lesing je dakle imao, upotrebiću uobičajen izraz iz aktuelnih debata o migraciji, težak konflikt identiteta. On sâm je to sigurno doživljavao drugačije. U svojoj situaciji nije video konflikt, nego bogatstvo višestruke pripadnosti. Jednom je za sebe rekao da je „jedan od najnepristrasnijih ljudi na svetu“, vedro odgovarajući na optužbu da nije dovoljno odan svojoj zemlji. A budući da sam i ja, kao sva imigrantska deca sa kritičnim stavom prema okolnostima u Nemačkoj, navikao da čujem primedbu kako bi prvo trebalo da počistim u vlastitom dvorištu, želim da barem u kontekstu teme ovog današnjeg govora istaknem da je i Nemačka moja zemlja, moja kultura.

Lesing se nije odrekao patriotizma zato što je u raznim periodima živeo u raznim zemljama, ili barem ne samo zbog toga. On je mogao da se u periodu provedenom u Berlinu integriše u prusko, a u lajpciškim godinama u saksonsko većinsko društvo. Ali postupio je upravo suprotno, tako da je, po sopstvenom svedočenju u poznim godinama života, u Lajpcigu smatran pravim Prusom, a u Berlinu čistokrvnim Saksoncem. Lesing je patriotska osećanja uskraćivao upravo onoj zemlji koja bi mu u datom trenutku bila domaćin. Kritikovao je „svoje“ iz ubeđenja, bio je „virtuoz iritacije“, kako je to rekao Danijel Kelman (Daniel Kehlmann). Njegova kritičnost svakako nije bila vođena isključivo političkim ili ideološkim impulsom. Lesing, koga nam još u školskim klupama predstavljaju kao svetskog mudraca, bio je načelno sklon tome da se usprotivi bilo čemu što predstavlja većinsko mišljenje. „Duh otpora toliko je izražen kod njega“, zabeležio je njegov stari prijatelj Vajze, „da bi se prvi usprotivio sebi samome kada bi se javnost pohvalno izrazila o nekoj njegovoj paradoksalnoj rečenici“. Sredstvo kojim je Lesing napadao vladajuće dogme svog vremena bile su legende, dok u svom najpoznatijem delu, Natanu mudrom (Nathan der Weise), u današnje doba jednoj od najpopularnijih potvrda evropske otvorenosti, predstavnicima vlastite, hrišćanske religije poriče status nosioca tolerancije. Lesing je i po pitanju estetike jednako oštro umeo da polemiše, stalno se suprotstavljao i bio majstor uvrede, samo kada bi suparnik bio dovoljno ugledan, pa bio u pitanju Klopštok (Klopstock) ili Viland (Wieland). Jednako je poznat i Lesingov vešt potez protiv Johana Kristofa Vilanda, svojevremeno najvećeg autoriteta nemačke književnosti: „Niko, kako kažu majstori bibliotekari, ne poriče da je nemačka scena prvobitno u velikoj meri popravljena zahvaljujući peofesoru Gotšedu. Ja sam taj niko, ja poričem“. Ujedno, Lesing se celog života dirljivo brinuo o ljudima sa margine društva, štitio je prijatelja Mendelsona, Jevrejina, hranio je prosjake, razne skitnice bi često nedeljama živele kod njega, neretko je pomagao bivšim robijašima, prostitutkama ili osobenjacima koji bi zapali u nevolju. Ako želimo da nešto naučimo od Lesinga, onda to ne znači samo da se držimo načela samokritike, već i da se suprotstavimo mediokritetstvu. Takođe, to znači da treba da cenimo i ono što nam je strano, kao i da pružimo podršku slabima. To je, smatram, osnovni zahtev koji i danas valja uputiti svakom obliku inteklektualnog angažmana: poštovanje prema stranom i strog odnos prema vlastitom, odbrana svega odbačenog i otpor opštevažećem.

Vladajući diskurs oduvek je sasvim drugačije orijentisan, bilo u Lesingovo bilo u naše doba, bilo ovde ili negde drugde. Apologetični smo prema sebi a kritični prema drugima, slavimo uspešne a optužujemo slabe. Uzmite bilo koji bestseler iz nekoliko proteklih godina na temu Evrope, bilo koju emisiju o migraciji, bilo koji naslov novina Bild na temu Harc 4,[5] bez obzira da li su oni osovani ili brzopleti, dobronamerni ili senzacionalistički – nije bitan sud, bitna je struktura diskursa, a ona je svugde u svetu ista: „Mi“ koje se pojavljuje u ovim formama uvek je ugrožena strana. Suprotno tome ono što je strano – u Nemačkoj je to imigrant, musliman, Istočnoevropljanin, evropske institucije, negde druge Amerikanac, Zapad ili Izrael, a u nekim evropskim zemljama odskora opet Nemačka – sve što je strano dakle generalno predstavlja opasnost. Stanovišta u bestselerima, emisijama i naslovima razlikuju se jedino po tome da li se ovaj problem predstavlja kao rešiv ili nerešiv. Za razliku od toga, Lesingovo poimanje države je egalitarno, ali i antipopulističko, dva veka pre Francuske revolucije i dva veka pre unošenja neospornih prava u nemački ustav. On se suprotstavlja dihotomiji vlastitog i stranog, većinskog društva i manjina, vladara i potčinjenog. „Mi“ za Lesinga predstavlja svakog. On stanje u zemlji ne procenjuje na osnovu većine ili statusa manjina. „Skup pojedinačnog blagostanja svih činilaca“, kako navodi u filozofskim raspravama između Ernsta i Falka, „jeste blagostanje države. Sem ovog ne postoji nikakvo drugo. Svaki drugi vid blagostanja u državi, ma koliko mali broj pojedinih činilaca patio ili morao da pati, predstavlja zaodenutu tiraniju. Ništa drugo!“

Posle 4. novembra 2011, sociolog Vilhelm Hajtmajer (Wilhelm Heitmeyer) bio je zaprepašćen činjenicom da brojni političari i neki mediji i dalje stvaraju utisak kako Nacionalsocijalističko podzemlje predstavlja „nekolicinu autsajdera u inače intaktnom, humanom društvu“. Ovi desničarski teroristi, kako se navodi, legitimaciju crpe iz „recidiva ksonofobnih stavova u narodu“. U dugoročnoj empirijskoj studiji pod nazivom „Stanje u Nemačkoj“, čiji je deseti nastavak objavljen prošle jeseni, Hajtmajer dolazi do sasvim drugačijih zaključaka. S jedne strane, potencijalna pripadnost desničarski strankama u Nemačkoj značajno opada; sa druge su desničarski stavovi sve zastupljeniji među svim ispitanicima. Svaki deseti Nemac se u međuvremenu složio sa izjavom da „primena sile može da obezbedi jasne pozicije“. Svaki peti smatra da „kada se stranci raskomote kod nas, mora im se ako treba i silom pokazati ko je gazda u kući“. Dve trećine ispitanika složile su se sa rečenicom „Da bi se održali red i mir, potrebno je strože postupati prema ljudima na margini društva i onima koji izazivaju nemire“.

Do sličnih rezultata dolazi i Fondacija Fridrih Ebart u svojoj studiji o desničarskim stavovima u Nemačkoj. Prema ovim nalazima, više od desetine Nemaca priželjkuje „vođu koji bi zbog dobrobiti svih strogo upravljao zemljom“. Jednak je i udeo Nemaca koji diktaturu smatraju boljim oblikom vladavine. Hajtmajer ovo naziva „ideologijom neravnopravnosti“, koja se širi celim društvom. Desničarski populizam se povlači kao politička snaga, ali nacionalistički, ksenofobni i antiegalitarni stavovi sve su prihvaćenijij i u etabliranim oblicima javnog mnjenja, kakvi su partije sa dugoim tradicijom, emisije medijskog javnog servisa, feljtoni ili bestseleri. Status najuspešnije knjige u proteklih nekoliko godina dobilo je upravo delo koje nadmoć vlastitog i opasnost koja se širi od stranog ne objašnjava samo na kulturnom planu poput desničarskog populizma, nego definiše ovu razliku kao genetski predodređenu, baš kao u nacionalsocijalizmu – to nije puka slučajnost. To je upozorenje.

Prošle godine nisam učestvovao u debati o Tilu Saracinu (Thilo Sarrazin), jer sam završavao roman koji je prošle srede divno predstavljen u pozorištima Talija i Šaušpilhaus. Ali kada sam u okviru priprema za današnji govor postavio sebi pitanje koje je to reči Nacionalsocijalističko podzemlje zamenilo delima i kada sam proučavao programske rasprave Nacionaldemokratske partije (NPD) i teorijske časopise nemačkog desnog ekstremizma, toliko puta sam naleteo na knjigu o nestanku Nemačke da nisam mogao a da onda i sam ne pročitam delo Tila Saracina, jer nijedan drugi autor tokom proteklih godina nije izazvao toliko varničenja u javnosti. Kako ću se upravo sada izjasniti o Tilu Saracinu, i on sâm bi morao da prizna da sam barem donekle kompetentan, budući da me on navodi u svojoj optužbi i sva je prilika da mene ne ubraja među dobričine koji glorifikuju islam ili se zalažu za toleranciju, jer bi najradikalniji među takvim nemačkim pesnicima svakako bio Gothold Efraim Lesing.

Kada samom Saracinu pomenu činjenicu na kakvu je široku recepciju i jednoglasno odobravanje njegova knjiga naišla na desničarskoj sceni u Nemačkoj, on sleže ramenima i odgovara da bi Zemlja bila okrugla i kada bi je nacisti proglasili takvom. Problem je u tome što se zajedničke crte neonacizma i Saracinovih shvatanja dakako ne svode na aksiome, već dovode u pitanje civilizacijsku sliku sveta formiranu na osnovu antike i monoteizma, u duhu Francuske revolucije i prosvetiteljstva, nakon dva svetska rata i katastrofe koju je doneo nacionalizam na Zapadu. Pritom čak ni ne mislim prvenstveno na Saracinove teze o islamu i na zahtev za restriktivnom politikom prema strancima, ma koliko grub bio njegov odabir reči i ma koliko se ja ne slagao sa njim. A sem toga smo te stavove u takvom ili još agresivnijem obliku mogli i ranije da pronađemo u mnoštvu knjiga. Ne mislim ni na njegovo zalaganje za strogo nacionalističko shvatanje politike, suštinski suprotno projektu ujedinjenja Evrope. Pa čak ne mislim ni na Saracinovu predstavu o porodici, u kojoj bi majka bila pre svega mašina za rađanje. Ne, mislim upravo na to koliko Saracin naglašava da su ljudi nejednaki, koliko insistira na merama za povećanje nataliteta – i to eksplicitno da bi se sprečilo izumiranje nemačkog naroda – mislim na njegove predloge na temu populacione politike, teze o vezi između prirodne selekcije, porekla i inteligencije, mislim na autore koje Saracin navodi u fusnotama, a to su naučnici poput Kevina B. Mekdonalda (Macdonald), koji je dao iskaz u korist Britanca Dejvida Irvinga (David Irving) u procesu zbog negiranja holokausta; ili lajpciškog genealoga Folkmara Vajsa (Volkmar Weiß), koji se bavi ispitivanjem inteligencije i koga NPD u pokrajinskoj skupštini u Saksoniji navodi kao poznavaoca materije u okviru radne grupe na temu demografije. Program „meke“ eugenike, dakle eugenike bazirane na socijalnim davanjima i imigracionoj politici, koji Saracin predlaže u svojoj knjizi u tako drastičnom obliku ne postoji čak ni u partijskom programu NPD: „Cilj svih mera treba da bude sledeći: Ko želi da prima neki vid alimentacije od države neka ne pokušava da tu podršku poveća zahvaljujući deci“. Kako stoji u jednom od vodećih desničarskih glasila, časopisu Hir und ject (Hier & Jetzt), u posebnom izdanju posvećenom njegovoj knjizi: „Saracin nama nacionalistima… govori pravo iz populističkog srca“.

Naravno, serija ubistava koje je izvršilo Nacionalsocijalističko podzemlje započela je mnogo godina pre nego što je Tilo Saracin objavio svoju knjigu.Tekst Nemačka nestaje nije uzrok, već bi se pre reklo najspektakularniji izraz „ideologije nejednakosti“, čije se širenje dâ uočiti i empirijski dokazati u svim sferama društva, bilo u odnosu prema siromašnima ili u odnosu na shvatanje demokratije, a spektakularan je zato što je Saracinov uspeh doprineo tome da ideje koje su do tada bile uobičajene jedino u krugovima ekstremne desnice – budu prihvaćene barem kao predmet rasprave. Spektakularan je i zato što je ovakav uspeh bio moguć zahvaljujući saradnji, ili bismo mogli da kažemo i populističkom kartelu, dva najveća medijska koncerna u zemlji: Bertelsman AD, koji je objavio knjigu, i izdavačke kuće Špringer, koja je u kampanji bez premca ovoj knjizi nedeljama obezbeđivala mesto na naslovnim stranama svojih novina. Spektakularan naposletku i zato što su redakcije svih političkih provenijencija, čak i neukaljan i zahtevan časopis poput Letr internasional (Lettre International), i kulturni magazini javnog servisa kroz odlomke, intervjue i velike recenzije – reklamirali knjigu za koju se ispostavilo da predstavlja „pravi rudnik zlata za politički rad desnice nacionalnog identiteta“, pozovimo se još jednom na Hir und ject, „bilo da se radi o borbi za umove ili o svakodnevnim parlamentarnim zadacima“. Nisu Tilo Saracin ni Bertelsman AD ni Špringel niti pak Letr internasional odgovorni za ubistva osmorice Turaka, jednog Grka i jedne policajke Nemice. A opet su za narodni nacionalizam, čiji je pristalica bio Uve Mundlos, učinili daleko više nego Nacionalsocijalističko podzemlje. Preneli su ga u središte društva.

Kada je istoričarki i filozofu Hani Arent (Hannah Arendt) 1959. u ovom gradu uručena Lesingova nagrada, ona je samo na jednom mestu u svom izvrsnom govoru protivrečila Lesingu. U pitanju je mesto kada se sultan Saladin obraća Jevrejinu Natanu govoreći: „Priđi, Jevrejine!“ Hana Arent rekla je kako joj je stanovište prema kom bi neko na ovakve reči, sasvim u Natanovom duhu, odgovorio sa „Ja sam čovek“ godinama delovalo kao „groteskno i opasno izbegavanje stvarnosti“. Na pitanje Ko si? ona je čak i 1959. jedinim adekvatnim odgovorom smatrala Jevrejin. Hana Arent je to izgovorila sa žaljenjem, sa tugom koja čak i pola veka kasnije deluje dirljivo. U više navrata je naglasila kako izrazom Jevrejin ne ističe nikakav izuzetan niti egzemplaran vid ljudske egzistencije. Nije pod tim podrazumevala čak ni istorijsku stvarnost, već samo „jednostavno prihvatanje političkih okolnosti koje su nametnule jedan vid pripadnosti, u kome je pitanje o ličnom identitetu podvedeno pod anonimno, bezimeno stanje“. Podsetila je i na „jednostavno, ali upravo u doba difamacije i progona teško razumljivo načelo da čovek uvek jedino može da se brani kao ono kao šta ga napadaju“. Hana Arent je posle Drugog svetskog rata ostala u SAD sigurno i zato što je tamo mogla da živi i piše kao čovek, a ne kao pripadnik određenog naroda.

Iste godine kada je Hani Arent u Hamburgu dodeljena Lesingova nagrada, moji su roditelji iz Irana došli u Nemačku. Ja sam rođen osam godina kasnije u gradu Zigenu u Vestfaliji. Kada sam nedavno čitao govor Hane Arent, jer je trebalo da primim nagradu koja nosi njeno ime, zapitao sam se šta bih ja odgovorio da sam bio na Natanovom mestu. To je bilo neposredno posle 4. novembra 2011, kada je javnost saznala da je devetoro ljudi ubijeno samo zbog toga što pripadaju nekom drugom narodu, što su Turci, odnosno Grci. Jedan od napada, kako sam pročitao u štampi, dogodio se u našem neposrednom komšiluku, nekoliko kuća od obdaništa gde svakoga dana oko četiri sata odlazim po kćerku. U toj ulici je bila jedna radnjica po kojoj, spolja gledano, čovek ne bi mogao da primeti da pripada strancima – običan malo veći dućan koji je preuzela porodica iz Irana, a da nisu promenili ni uređenje ni asortiman. Često bih tamo kupovao, doduše nikada nisam tu išao u veliku nabavku, jer su cene relativno visoke, ali jesam kupovao svakodnevne potrepštine, popričao bih sa vlasnicom ili njenom ćerkom gimnazijalkom, koji bi iza pulta radila domaće zadatke, a bilo mi je i drago što bi tada moja ćerka imala priliku da nekoliko minuta čuje i govori persijski. Onda je jednoga dana radnja zatvorena, roletne spuštene. Pomislio sam da su verovatno svi kupovali samo svakodnevne sitnice i da takav promet jednostavno nije bio dovoljan da se preživi. Posle 4. novembra 2011. saznao sam da je jedan od dvojice terorista iz Cvikaua, prema opisu Uve Mundlos, ušao u ovu prodavnicu sa korpom za kupovinu u kojoj se nalazila crvena limena kutija sa zvezdicama i božićnim motivima. Nepoznati kupac uzeo je nekoliko namirnica sa rafova i rekao na kasi da je zaboravio novčanik. Obećao je da će doneti novac i ostavio korpu u prodavnici. Pošto se mušterija nije više vratio, vlasnik je korpu odneo u pomoćnu prostoriju. Četiri sedmice kasnije, ćerka je otvorila metalnu kutiju u kojoj se nalazio eksploziv. Preživela je sa teškim povredama, a lepo lice će joj ostati unakaženo. Porodica se tiho odselila. Ko je teroristima iz Cvikaua dao informaciju da su prodavnicu ispred koje je i dalje stajao natpis sa imenom starog vlasnika, Nemca, i dva logoa kelnskog piva, preuzeli stranci? Nacionalsocijalističko podzemlje mora da je i u Kelnu imalo simpatizere koji do danas nisu pronađeni; u svakom slučaju ova gimnazijalka nije napadnuta kao čovek, već kao strankinja, kao Iranka, muslimanka, i to na svega osamdeset metara od obdaništa u koje ide moja kćerka. Pitam se dakle šta bih odgovorio da mi se neko obrati kao strancu, Irancu, muslimanu. Da li bih insistirao na tome da sam čovek, čovek pre svega? Ili bih posle 4. novembra 2011. smatrao da je Natanov odgovor groteskno i opasno izbegavanje činjenica? Pola veka posle govora Hane Arent i nakon što su moji roditelji imigrirali ponovo bih, i dalje bih u Nemačkoj odgovorio da sam čovek.

Niko od nas, ni moji roditelj ni moja braća ni bilo ko iz naše velike porodice, nije u Nemačkoj iskusio ono kroz šta je prošla Hana Arent. Pored svih pojedinačnih događaja, svako od nas je pre svega zahvalan za slobode koje nam je ova zemlja dala, za mogućnosti koje nam je pružila i za prava koja nam je omogućila. Putujući po zemlji često pomislim, a vraćajući se iz drugih zemalja još češće, kako se Nemačka tokom tih pedeset godina od govora Hane Arent i od doseljenja mojih roditelja pretvorila u iznenađujuće solidnu, demokratsku, pravnu i kulturno veoma šaroliku, u velikim gradovima čak i kosmopolitsku državu. Takav povratak diverzitetu donosi i socijalne probleme kojima se moramo pozabaviti i kojima sam se i sâm do sada bavio. Ali ipak se nikada ne bih odrekao raznolikih stilova života, mnoštva religija, jezika i kultura koji su se razvili posle rata. Što se mene tiče, nikada ne bih poželeo da živim u kulturno homogenom društvu. Nemačka je zahvaljujući svojoj šarolikosti uspešnija zemlja, i to ne samo u fudbalu. Ujedno je i zanimljivija, gostoljubivija i prijatnija. Možda i ne govorim često o toj ljubavi, ali čini mi se da je ona primetna u mojim knjigama, naročito u poslednjem romanu. Ako i ne govorim o njoj, onda zato što sam to naučio od Lesinga, jer i on napominje da možda nije u potpunosti ućutkao patriotu u sebi, ali da je „pohvala od strane ostrašćenog patriote, prema mom shvatanju, poslednje čemu bih stremio, ako bih zbog takvog patriote zaboravio da pre svega treba da budem građanin sveta“.

Možda vas ove poslednje rečenice iznenađuju svojom pomirljivošću, iako bi zapravo trebalo da budu borbene. Jer oni koji sad iznova propagiraju nacionalizam ne predstavljaju Nemačku u kakvoj želim da živim. Oni nasilnim ili nenasilnim sredstvima, kroz ekstremistički orijentisane partije ili kroz medijske koncerne, pokrenuti mehanizmima društva ili vlastitim redovima, napadaju stepen pluraliteta i otvorenosti za koji 1959. ni Hana Arent ni moji roditelji nisu mislili da je moguć. Ja svoju Nemačku danas više prepoznajem u Arideju negoli u Filoti.

Kada je Lesing pisao dramu o patriotizmu, Filota je bio otelotvorenje entuzijastičkog rodoljublja kao društvenog ideala. S druge strane, sasvim je jasno da je Lesingu draži Aridej, neprijateljski kralj, koji Filoti postavlja pitanje šta je to junak bez čovekoljublja, a zatim se, nakon što se Filota ubija iz ljubavi prema otadžbini, predaje bez borbe. „Uzalud smo prolili reke krvi“, mrmlja Aridej, „uzalud osvajali zemlje. Eno ga, većeg pobednika, kako odlazi sa našim plenom! Hajde! Dovedi mi mog sina! A kada on bude kraj mene, ja neću više biti kralj. Zar vi ljudi mislite da nikada nije dosta?“

Hvala vam na pažnji. Slobodnom hanzeatskom gradu Hamburgu želim da uživa u Lesingovim danima.

Prevela Jelena Pržulj

tekst preuzet sa Peščanik.net, izvorno objavjen 14.02.2012.