U julu ove godine, Međunarodni sud pravde (MSP) doneo je savetodavno mišljenje koje po mnogo čemu prevazilazi prethodne okvire njegovog rada. U pitanju je mišljenje o obavezama država u vezi sa klimatskim promenama, koje potvrđuje i dalje razvija postojeća pravna načela u oblasti zaštite životne sredine, ljudskih prava i međunarodne odgovornosti država. Iako se formalno radi o savetodavnom aktu, ovaj dokument ima sve odlike značajnog doprinosa razvoju međunarodnog prava, a može imati snažne dugoročne političke posledice. Kako bismo razumeli njegov značaj i potencijal na globalnom nivou, kao i u regionalnim i nacionalnim kontekstima, neophodno je analizirati njegovo poreklo i sadržaj ne samo kroz pravnu prizmu, već i kroz širi politički i geopolitički okvir.
Potraga za pravdom iz učionice na Fidžiju do suda u Hagu
Zaštita životne sredine i ljudskih prava stoje u odnosu međuzavisnosti i takva priroda njihove povezanosti je prepoznata još od Stokholmske deklaracije 1972. Mišljenje koje je Međunarodni sud pravde dao o klimatskim obavezama država nije nastalo izolovano niti slučajno. Njegov začetak seže do jedne učionice na Fidžiju, gde su učenici sa pacifičkih ostrva, neposredno suočeni s razornim posledicama klimatskih promena, porastom nivoa mora, sve snažnijim olujama i ekstremnim toplotnim talasima, pokrenuli inicijativu koja je na kraju uobličena u međunarodnu pravnu proceduru. Predlog Vanuatua, uz podršku 132 države, pretočen je u Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 77/276 i dostavljen MSP, čime je pitanje klimatske pravde iz lokalne stvarnosti prešlo na najvišu pravnu instancu međunarodne zajednice.
Ovakve inicijative nose zaokret i simbolički značaj, pokazujući kako klimatska pitanja ne pripadaju više isključivo tehničkim domenima ili sektorskim politikama, već ulaze u sferu temeljnih ljudskih prava i globalne pravičnosti. U procesu razmatranja, Sud je utvrdio primenljive principe međunarodnog prava: dužnost sprečavanja prekogranične štete, obavezu saradnje, dužnost postupanja sa dužnom pažnjom, međugeneracijsku pravičnost, princip predostrožnosti i održivog razvoja. Poseban akcenat stavljen je na održivu životnu sredinu kao uslov za uživanje drugih prava kao što su pravo na život, zdravlje, dom, privatnost, kao i prava ranjivih grupa, uključujući žene, decu i autohtone zajednice. Sud zato posebno izdvaja i naglašava: “Sprovođenje obaveze poštovanja i obezbeđivanja prava na život, a naročito života dostojnog čoveka zavisi, između ostalog, od mera koje države ugovornice preduzimaju radi očuvanja životne sredine i njene zaštite od štete, zagađenja i klimatskih promena izazvanih delovanjem javnih i privatnih aktera.“ Klimatske promene nisu više apstraktna daleka briga viših klasa ili opsednutih naučnika, one kucaju na vrata najnižih spratova, a nekima odnose i kuće.
Geopolitički kontekst: Između progresivnog prava i erozije institucija
Značaj ovog mišljenja ne može se u potpunosti sagledati bez uvida u aktuelnu političku i institucionalnu krizu međunarodnog poretka. MSP, kao i druge međunarodne pravne institucije, sve češće se suočava sa marginalizacijom u globalnim političkim procesima. Uticaj njegovih odluka, iako formalno jak u pravnom sistemu UN, u realnosti zavisi od političke volje moćnijih država, koje često zanemaruju ili otvoreno osporavaju njegov autoritet. Otvara se pitanje, da li je međunarodno pravo i dalje relevantan instrument u borbi protiv klimatske krize, ili samo poslednje utočište onih čiji glasovi nisu čujni u dominirajućim političkim strukturama?
Mišljenje MSP dolazi u trenutku kada se povećava jaz između normativne progresije međunarodnog prava i političke regresije međunarodnih odnosa. Pitanje odgovornosti za klimatske promene direktno zadire u osnovu ekonomske i energetske moći najrazvijenijih država, a njihova spremnost da se podvrgnu pravnim obavezama u ovom domenu ostaje ograničena. U tom smislu, ovo savetodavno mišljenje može se posmatrati i kao čin normativnog otpora i pokušaja reafirmacije prava kao mehanizma koji ograničava samovolju država u pitanjima koja prevazilaze njihove teritorijalne granice i utiču na zajedničku budućnost čovečanstva.
Primer koji ovoj normativnoj borbi svedoči je i tretman vojne industrije. Uprkos tome što ostaje jedan od najvećih potrošača fosilnih goriva i zagađivača, emisije povezane s vojnim operacijama uglavnom ostaju van domašaja klimatske pravde. Trenutna ubrzana globalna militarizacija dodatno potkopava napore u borbi protiv klimatskih promena, ne samo zbog direktnog ugljeničnog otiska, već i zbog netransparentnosti i nedodirljivosti postojećim međunarodnim sporazumima. Čak i da nekako ostavimo po strani diskusiju o ogromnim sredstvima koja se usmeravaju na jačanje vojnih kapaciteta i oružanih sukoba, a koja se onda ne koriste na pravednu zelenu tranziciju i otpornost zajednica, već decenijama nismo daleko odmakli u odgovornosti država za „vojne emisije“, pre svega zbog političke (ne)volje.
Iako Pariski sporazum (2015) formalno ne izuzima vojne emisije, što predstavlja izboreni pomak u ondosu na Kjoto protokol (1997) prema kome su ove emisije pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država bile čak potpuno izuzete od izveštavanja, države ni danas nisu obavezne da ih specifikuju, niti postoji mehanizam za njihovu proveru. U praksi, mnoge zemlje, uključujući najveće vojne sile, samo delimično prijavljuju ili potpuno izostavljaju emisije povezane sa vojnim operacijama, infrastrukturom, lancima snabdevanja i potrošnjom goriva. Ova sistemska netransparentnost ozbiljno podriva klimatsku pravdu, naročito kada se uzme u obzir da, na primer, samo oružane snage SAD emituju više gasova sa efektom staklene bašte nego mnoge cele, srednje razvijene države. Militarizacija, tretirana kao pitanje „nacionalne bezbednosti“, tako ostaje izvan domašaja javnog nadzora, dok njen stvarni doprinos klimatskoj destabilizaciji ostaje neregulisan i nekažnjiv.
Uprkos ograničenjima, mišljenje MSP ne treba potcenjivati. Kao deo sveobuhvatne međunarodne pravne prakse koja uključuje i nedavne odluke Međunarodnog suda za pravo mora i Evropskog suda za ljudska prava, ovaj novi dokument potvrđuje da se međunarodno pravo razvija u smeru jače zaštite klimatskog sistema i prava ljudi koji ga naseljavaju. Iako mišljenje formalno nije obavezujuće, ono predstavlja pravno relevantan instrument za buduće presude i međunarodnih i nacionalnih sudova. Može poslužiti kao osnova za reinterpretaciju ustavnih i zakonskih odredaba, kao i za jačanje klimatske diplomatije i finansijskog pritiska na one države koje doprinose klimatskoj destabilizaciji.
Istorijsko iskustvo pokazuje da ovaj Sud svojim odlukama (presude i mišljenja) ipak usmerava razvoj međunarodnog prava i stvara nova pravna pravila. Davanjem savetodavnih mišljenja on ipak ne pruža samo sopstveno tumačenje spornog pravnog pitanja, već i kreira pravo. Nekada čak i usputni komentar Suda može snažno da utiče na međunarodno javno pravo, raspiri debate u teoriji prava i postane univerzalno prihvaćen što ga čini običajnim pravom na koje sud može da se poziva ili pak države i međunarodne organizacije u postupku kodifikacije ili progresivnog razvoja pravila međunarodnog prava. Presude i savetodavna mišljenja Međunarodnog suda pravde, kao i njegovog prethodnika, Stalnog suda međunarodne pravde, predstavljaju značajan činilac u razvoju međunarodnog javnog prava. Stalni sud međunarodne pravde postavio je temelje pojedinim oblastima međunarodnog prava, kao što je odgovornost država, sa poznatim nalazom iz slučaja fabrike Horzov da je ,,princip međunarodnog prava i čak opšta pravna koncepcija, da kršenje bilo kakve obaveze podrazumeva obavezu naknade štete”. Komisija za međunarodno pravo unela je u nacrt Konvencije o spoljnom morskom pojasu i teritorijalnom moru pravilo o širini teritorijalnog mora od maksimalno 12 nautičkih milja, koje je Sud utvrdio u sporu oko ribolova između Engleske i Norveške.
Ono što nam sigurno ostaje kao izazov jeste implementacija i politička volja. U svetu u kojem se međunarodni poredak sve više zasniva na silama tržišta i upitnim nacionalnim interesima, pravna mišljenja, koliko god sadržajna bila, nemaju snagu ukoliko nisu podržana širim društvenim i političkim pokretima.
Običajno pravo i neuobičajena klima
MSP je u svom mišljenju utvrdio da odgovornost država za kršenje klimatskih obaveza može biti utvrđena u skladu sa pravilima međunarodnog običajnog prava. To uključuje i situacije kada države propuste da deluju u skladu sa sopstvenim obavezama, bilo da se radi o nedonošenju nacionalnih planova smanjenja emisija, nedelotvornoj implementaciji mera, ili čak propuštanju sprovođenja procene uticaja. Mišljenje suda ne mora biti zasnovano samo na formalnim izvorima prava. Sud smatra da merodavno pravo obuhvata Povelju Ujedinjenih nacija, Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC), Kjoto protokol, Pariski sporazum, Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS), ugovore o zaštiti ozonskog omotača, Konvenciju o biološkoj raznovrsnosti, Konvenciju o borbi protiv dezertifikacije, opšteprihvaćenu (u međunarodnom pravu, običajnopravnu) obavezu sprečavanja nanošenja značajne štete životnoj sredini, obavezu saradnje u cilju zaštite životne sredine, kao i međunarodno humanitarno pravo, uz određena vodeća načela koja služe za tumačenje i primenu prava.
Kada je običajno međunarodno pravo u pitanju, naročitu pažnju zaslužuju obaveza sprečavanja nanošenja značajne štete životnoj sredini i obaveza saradnje u cilju zaštite životne sredine. Sud je, u tom smislu, već prepoznao da je „država [...] dužna da upotrebi sva sredstva koja su joj na raspolaganju kako bi izbegla aktivnosti koje se odvijaju na njenoj teritoriji ili u bilo kojoj oblasti pod njenom jurisdikcijom, a koje izazivaju značajnu štetu životnoj sredini druge države.“ Pozivajući se na sopstvenu sudsku praksu (Savetodavno mišljenje o legalnosti pretnje nuklearnim oružjem) sud utvrđuje da obaveza sprečavanja nanošenja značajne štete životnoj sredini nije ograničena samo na slučajeve direktne prekogranične štete, već da se primenjuje i na pitanja od globalnog ekološkog značaja. Shodno tome, opšteprihvaćena obaveza sprečavanja nanošenja značajne štete životnoj sredini primenjuje se i u pogledu klimatskog sistema, kao i drugih delova životne sredine.
Sud je naglasio da povreda svih ovih obaveza može izazvati međunarodno protivpravno delo, koje povlači za sobom pravne posledice: prestanak štetnog delovanja, garancije neponavljanja, naknadu štete ili druge oblike reparacije. Iako se ne radi o obavezujućem aktu, mišljenje pruža pravni okvir koji mogu koristiti pogođene države, ali i pojedinci i organizacije, u ostvarivanju pravne zaštite i zahtevu za kompenzaciju štete izazvane klimatskim posledicama.
Lokalna perspektiva: Šta ovo znači za region Balkana?
U kontekstu Srbije i Zapadnog Balkana, mišljenje MSP otvara značajan prostor za reafirmaciju prava građana na zdravu životnu sredinu. Možda najznačajnije za naše relatvino male, postkonfliktne države koje u mnogome direktno dele medije životne sredine, Sud je naročito istakao značaj obaveze saradnje. Obaveza saradnje čini temelj Povelje Ujedinjenih nacija. Saradnja je ključna reč u okviru sporazuma o klimatskim promenama, kao i drugih međunarodnih ugovora iz oblasti zaštite životne sredine. Npr. pomenuto načelo 24. iz Stokholmske deklaracije i načelo 7. iz Deklaracije iz Rija o životnoj sredini i razvoju (Deklaracija iz Rija), oba prepoznaju saradnju kao suštinski preduslov zaštite životne sredine.
Region se već sada suočava sa ozbiljnim posledicama klimatskih promena: poplave, ekstremne suše, degradacija zemljišta, gubitak biodiverziteta, zagađen vazduh i voda. Na primer, inicijativa Pravo na vodu prati u Srbiji nestašice u vodosnabdevanju i rezultati govore da se situacija rapidno pogoršava. Samo od prošle godine, broj mesta koja od juna do avgusta povremeno ili stalno nemaju vode se udvostručio, sa 56 na 114. Istovremeno, država ne uspeva da uspostavi efikasan sistem zaštite životne sredine, dok se strateški razvoj i dalje oslanja na rastu ekstraktivnih praksi i industrije, zastarelih i ekološki štetnih tehnologija. Odobravanje projekata sa potencijalno ili dokazano razornim posledicama po ekosisteme (npr. eksploatacija litijuma, bakra i zlata, proširenje termoelektrana iako je zemlja potpisnica niza sporazuma kojima se obavezuje na dekarbonizaciju, mini-hidroelektrane) sprovodi se bez adekvatnih procena uticaja, javnih konsultacija i pristupa pravdi.
Za naš kontekst i praksu, od posebnog je značaja presuda Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) iz predmeta Verein KlimaSenorien Schweiz i drugi protiv Švajcarske od aprila 2024. godine koja je, uz još dve presude, postavila nove pravne standarde u ovoj oblasti koja bitno određuju pristup suda tumačenju načina na koji Evropska konvencija o ljudskim pravima (EKLJP) pruža zaštitu od klimatskih promena i na taj način je borba protiv klimatskih promena kao sve važniji aspekt zaštite životne sredine nedavno postala deo okvira ESLJP. Sud je, u presudi, zaključio da će posledice klimatskih promena imati ozbiljne negativne posledice na zdravlje, blagostanje i kvalitet života pojedinaca. Sud je zauzeo stanovište da neadekvatne mere za smanjenje GHG na globalnom nivou i ublažavanje klimatskih promena pogoršavaju njihove ozbiljne negativne posledice; stoga države moraju da usvoje i izvršavaju propise i mere koje će delotvorno ublažiti posledice klimatskih promena, postojeće i potencijalno nepovratne buduće posledice. Ova je presuda od naročitog značaja, jer je obavezujuća za 46 potpisnica i članica Saveta Evrope, pa tako i Srbiju. Prema članu 194. st. 5 Ustava RS, domaći zakoni i drugi opšti akti ne smeju biti u suprotnosti s potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Mišljenje MSP tako postaje i dodatni pravni temelj za buduće strateške parnice, pritiske na zakonodavne reforme, kao i jačanje aktivizma i građanskog nadzora nad upravljanjem prirodnim dobrima, širom sveta pa i u rasparčanom regionu Balkana.
Zaključak: Pravo u službi klimatske pravde je i moguće i korisno
Mišljenje MSP o klimatskim obavezama država nije pravno obavezujuće, ali postavlja koherentan skup standarda koji sudovima, zakonodavcima i pregovaračima nudi mapu delovanja. Njegova snaga je dvostruka: (1) pruža pravni okvir za utvrđivanje odgovornosti i reparacije; (2) legitimiše politički pritisak ka ambicioznijim merama ublažavanja (mitigacije) i prilagođavanja (adaptacije). Ipak, pravo ne može zameniti političku volju niti institucije koje sprovode odluke. Bez transparentnosti, javnog učešća i međunarodne saradnje, standardi ostaju deklarativni.
Za nas na Balkanu to znači: oslanjanje na mišljenje MSP i praksu ESLJP kao uporište za strateške parnice, izmene propisa i jačanje nadzora nad projektima s velikim klimatskim i ekološkim uticajem. Klimatska pravda se zaista ostvaruje samo onda kada pravne norme prate finansiranje tranzicije, zaštitu ranjivih i odgovornost najvećih emitera. Zbog toga je naš zadatak očigledan, ali ne i lak: prevesti norme u obaveze, obaveze u politike, a politike u merljive rezultate. Tek tada će „male pobede“ postati poluga velikih promena.
Bez političke volje i konkretnih institucionalnih mehanizama, ostaje pitanje da li pravo može prevazići granice deklarativnosti i postati stvarni alat klimatske pravde. Ukoliko želimo da njegovi zaključci zaista oblikuju svet u kojem živimo, neophodno je da se mišljenje MSP ne ostavi samo pravnicima već da postane deo političkog, društvenog i kulturnog diskursa. Jer klimatska pravda nije samo pravno pitanje, to je pitanje vrednosti, globalne solidarnosti i odgovornosti prema budućim generacijama. Žestoka borba za klimatsku pravdu nam tek predstoji, a njeni najodlučniji nosioci još uvek nisu u pravosuđu, već u učionicama širom sveta.