Prva stečena znanja o sistemu vlasti u državi upućuju nas na to da on počiva na tri stuba – izvršnoj, zakonodavnoj i sudskoj vlasti. U teoriji to zvuči sjajno ‒ zakonodavna vlast donosi okvir, izvršna vlast taj okvir sprovodi, a sudska, nezavisna od jedne i od druge, tu je da nadzire i opominje. Problem nastaje kad se teorija sukobi sa praksom i obrnuto. Tada dobijamo zakonodavnu vlast koja nije ništa drugo nego produžena ruka izvršne, ili obrnuto, a ni u slučaju sudske vlasti nije mnogo drugačije ‒ štaviše, ona može služiti svrsi da zvanično legalizuje političke odluke koje donesu prve dve grane.
O odgovornosti Srbije za zločine počinjenje na teritoriji Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova, pa i na teritoriji same Srbije, u javnosti se ne priča. Srbija po toj štoriji nije učestvovala u ratovima. Srbija je, znamo to, vodila isključivo odbrambene ratove i uvek bila na pravoj strani. Što bi to sad propitivali? Što bi se iko bavio time, uključujući i sudstvo?
Stiče se utisak da sve brže hrlimo ka potpunoj relativizaciji ovih događaja, kako bi se što pre stiglo do cilja i kako bi se, barem za vakat ove generacije, zaključila priča o ratnim zločinima koja se nikako ne uklapa u vladajuću viziju budućnosti, koja nam stalno govori o mreži puteva, o investicijama...
Početkom jula Apelacioni sud je u žalbenom postupku doneo konačnu oslobađajuću presudu pripadnicima „Siminih četnika“ optuženim za rušenje džamije i za ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić (Zvornik, BiH) u julu 1992. godine. Uzalud je bilo i svedočenje Zije Ribića, jedinog preživelog ovog masakra u kom mu je pobijena čitava porodica, a on se spletom neviđenih okolnosti spasio smrti. Njegov život ionako ovde ništa ne vredi, baš kao ni životi 27 Roma i Romkinja među kojima je bila i Zijina mama u poodmakloj trudnoći, šest sestara, otac i brat.
Pre samo pet godina, nakon osuđujuće prvostepene presude Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, činilo se da su Zijine suze pale na plodno tlo i da Srbija i sudstvo u Srbiji suzama doista veruju. Tadašnju presudu počiniocima Zijo je teže podneo nego ovo sadašnje oslobađanje. Kao da se u tom trenutku oslobodio viška emocija, ako tako nešto uopšte postoji kada je reč gubitku porodice i bliskih ljudi. U svakom slučaju, to ili nešto drugo pomoglo mu je da mirniji dočeka odluku Apelacionog suda da slučaj vrati na ponovno razmatranje, a onda i potvrdi oslobađajuću presudu, koju je prethodno doneo Viši sud ‒ isti onaj sud koji je u prvom suđenju osudio „Simine četnike“.
I sada, ako ustavna žalba koja je najavljena ne urodi plodom, valja ganjati državu pravo do Strazbura.
Ono što je u ovoj presudi posebno problematično, a što se i te kako može reflektovati na tri preostala velika slučaja ratnih zločina, jeste upravo ono na šta su i iz Fonda za humanitarno pravo upozorili. Oslobađajuća presuda pripadnicima „Siminih četnika“ zasnovana je na nedostatku dokaza koji bi svakog pojedinca u grupi direktno doveli u vezu izvršenim zločinom. Za donosioce presude „Simini četnici“ kao grupa saizvršilaca ne postoje, već postoji samo grupa pojedinaca ‒ iako je dobro poznato da su pripadnici ove grupe okupljeni na dobrovoljnoj bazi, pa su samim tim, takođe dobrovoljno, mogli i da je napuste onog trenutka kad su uvideli da njeno delovanje narušava njihove etičke i moralne principe. Ali da bi se to uvidelo, potrebno je i posedovati takve principe.
A sad malo o preostalim slučajevima.
„Simpatično“ je to što su ovi slučajevi raspoređeni ravnomerno na prostorima na kojima Srbija zvanično nije ratovala, iako se Kosova ne odriče. Odnosno, ratovala jeste da bi spasila čast Srbije. Kako to izgleda u praksi, najbolje nam govori slučaj sela Ćuška, nedaleko od Peći. U ovom slučaju ta čast broji leševe više od 120 Albanaca.
Prema optužnici, srpske snage, odnosno pripadnici jedinice zvane „Šakali“,14. maja 1999. ušli su u Ćušku i još dva susedna sela, Pavlan i Zahać, i ubili ukupno 138 Albanaca. Devetorica pripadnika „Šakala“ su 2014. godine proglašeni krivim i osuđeni na ukupno 106 godina zatvora. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu 2015. godine poništio je i ovu presudu i slučaj vratio na ponovno suđenje, jer, kako je navedeno, Viši sud za ratne zločine nije „pružio odgovarajuća obrazloženja“ za presudu.
„Šakali“ su smatrani jednom od najokrutnijih jedinica. Za Tužilaštvo za ratne zločine oni su bili paravojna jedinica, a za Viši sud bili su deo regularne vojske, jer ih je ta vojska plaćala. Malo su se odmetnuli i eto pobili neke civile, popljačkali...
„Simpatična“ je i vest, stigla baš ovih dana, a vezana za pripadnike ove jedinice, koja govori o kakvoj se tu grupi zapravo radilo i koliko je njima „čast“ bila bitna.
Evo sadržaja te vesti: „Crnogorska policija saopštila je da je uhapsila P. V. (64) iz Šapca, koji se nalazi na Interpolovoj poternici radi izdržavanja kazne od sedam godina zatvora u Srbiji, zbog trgovine drogom i krađe, kao i radi vođenja postupka u kome je osumnjičen da je počinio ratni zločin protiv civila. Kako se sumnja, P. V. je izvršio ratni zločini između 23. marta 1999. i 20. juna 1999. u selu Ćuška kod Peći, kao jedan od pripadnika paravojne jedinice ‘Šakali’, tako što je napadao Albance, ubijao ih, mučio i uzimao njihovu ličnu imovinu radi sticanja dobiti. Tom prilikom ubijena je 41 osoba.“
Ovo je uobičajen profil brojnih zločinaca koji su nakon rata nastavili ubirati plodove haosa koji su sami stvorili.
Vođa „Šakala“ bio je Nebojša Minić. Minić je otišao u Argentinu, navodno nakon što mu je najavljeno podizanje optužnice za ratne zločine. Pre odlaska na Kosovo, reputaciju je sticao uz Željka Ražnatovića Arkana po Bosni i Hercegovini. Njega je smrt spasila optužnice, ali i da nije bilo tako, verovatno bi zajedno sa ostalima sve pratio sa slobode, a možda bi bio i oslobođen poput nadležnog, tada komadanta 125. motorizovane brigade, Dragana Živanovića. Protiv njega se vodila istraga zbog ratnog zločina, ali je obustavljena, jer nije bilo „dokaza da je izvršio krivično delo za koje se teretio naredbom o sprovođenju istrage, odnosno da je nepreduzimanjem mera izvršio ratni zločin u kosovskim selima Ćuška, Pavljan, Ljubenić i Zahač 1999. godine“.
Jedan od onih slučajeva u kojima Srbija odnosno njeni „vitezovi“ zvanično nisu učestvovali je onaj u Lovasu (Hrvatska).
Milan Devčić i još devet optuženih terete se da su kao pripadnici JNA, paravojne formacije „Dušan Silni“ i lokalne vlasti tokom oktobra i novembra 1991. u Lovasu (Hrvatska) činili ratne zločine, te da su ubili 70 civila hrvatske nacionalnosti. Optužnica je podignuta još 2007. godine, a prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu 2012. godine svi optuženi su proglašeni krivim. Dobili su od četiri do dvadeset godina zatvora.
Ali, na scenu opet stupa Apelacioni sud koji ukida presudu i vraća sve na početak. Do kraja godine se očekuje nastavak saslušanja vezanih za ovaj slučaj, koji se razvlači već 11 godina i kraj mu se ne nazire. Ili možda grešimo? U tom periodu od 11 godina četvorica optuženih su preminula. Puj pike, ne važi se.
Kad je formiran predmet o selu Kravica, u kome se osmorica pripadnika Specijalnih jedinica Vojske Republike Srpske terete za smrt više od 1.300 bošnjačkih civila, tužilaštvo se nije dvoumilo. U startu je isključena kvalifikacija genocid, a u Tužilaštvu su to objašnjavali time da su išli na sigurno jer je slučaj toliko siguran da bi ga sa „genocidom“ možda ugrozili. Teško da bi bilo ko bilo šta zamerio da nakon gotovo dve godine ovaj slučaj nije i dalje na početku. Traženo je prvo izuzeće sudskog veća, pa lista imena zaštićenih svedoka, pa se sve vratilo unazad, jer Tužilaštvo za ratne zločine nije imalo svog prvog čoveka, a kad je i to rešeno ‒ opstrukcija je krenula uobičajenim tokom, kao i u prethodnim slučajevima. Dovoljno je bilo da se jedan od optuženih ne pojavi i čitav proces se odlagao do daljeg.
Na opšte iznenađenje, uključujući tu i reakciju advokata odbrane, na prošlom ročištu pojavili su se konačno sva osmorica optuženih. Jedan od njih, onaj zbog kog su prethodna tri ročišta odlagana, posebno je interesantan. Njegovo ime je Dragoslav Parović i već su ga proglasili neuračunljivim jer je pokušao sebi da prereže vene, nakon čega je boravio u psihijatrijskoj ustanovi. Tom događaju je prethodilo priznanje počinjenog zločina. Dovoljno da se krene u difamaciju potencijalno opasnog čoveka.
Za ostale uključene u ovaj proces neko se već pobrinuo. Tu mislimo pre svega na zaštićene svedoke jer je jedan od njih trojice zbog pretnji odustao od svedočenja. Navodno su i pojedini advokati u tome učestvovali.
Bez obzira na to što je konačno počelo saslušanje svedokā i što se čini da je odbrana u mat-poziciji, ne treba smetnuti s uma da čak i u slučaju da presuda bude osuđujuća, uvek imamo višu instancu, odnosno Apelacioni sud, koji po pravilu vraća slučajeve na početak.
Svemu tome dodajmo i to da su prošle godine završena tri slučaja suđenja za ratne zločine i da su sva tri su okončana oslobađajućim presudama.
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 25. decembra 2017. godine presudu kojom je Marka Paukovića i Dragana Bajića zbog nedostatka dokaza oslobodilo optužbe za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Bajić i Pauković su bili optuženi da su kao pripadnici Vojne policije Šeste sanske brigade Vojske Republike Srpske 10. oktobra 1992. u mestu Kamičak (opština Ključ, BiH) ubili Hasana Rahića (60), Minku Jusić (70), Muniru Hotić (54), Đemilu Behar (54) i maloletnu Safetu Behar (12). Apelacioni sud je u martu 2017. pravnosnažno oslobodio Gorana Šinika za ubistvo civila u mestu Gradiška (BiH) 1992. godine, a u aprilu iste godine Neđeljka Sovilja i Rajka Vekića optužbi za ubistvo civila na području opštine Bosanski Petrovac u decembru 1992. godine.
Dakle, ulazimo u završnu fazu negiranja koja se najdublje reflektovala kod aktuelne vlasti u Srbiji koja i te kako snosi odgovornost za ono što se dešavalo u periodu od 1991. do 1999. godine na području bivše Jugoslavije. I jasno je da se ovim brišu i sopstvene biografije, ali to je čak najblaža posledica ovakvog stava. Na žalost, aktuelna vlast samo je nastavila tamo gde su prethodne vlasti stale, računajući posebno onu formiranu nakon 5. oktobra 2000. godine. Reč je o kontinuitetu u kom su suđenja za ratne zločine oduvek i svuda bila nužno zlo, i uvek su se odvijala pod pritiscima.
Ključni trenutak koji je doprineo potpunoj relativizaciji ratnih zločina, a koju smo pomenuli na početku ovog teksta, bila je poseta Aleksandra Vučića Potočarima 2015. godine. Cilj ove posete, na žalost, nije bilo iskreno pokajanje, koje bi se najbolje potvrdilo pravednim suđenjem u srebreničkom slučaju i prihvatanjem kvalifikacije zločina ‒ genocid, koji je, hteli to u Srbiji priznati ili ne, ipak dokazan.
Incident tokom ove posete označio je prekretnicu. Od tog trenutka niko od predstavnika Srbije više nije odlazio na komemoraciju, jer izgleda da je za njih taj slučaj završen.
Sedamnaest meseci se čekalo na postavljenje nove tužiteljke za ratne zločine, a ona je svojim dolaskom samo potvrdila već navedeno ‒ njeni prioriteti će biti suđenja za zločine počinjene nad Srbima.
Usledio je potom i nacrt Tužilačke strategije za istragu i gonjenje ratnih zločina u Republici Srbiji 2018‒2023. Primedbe nevladinog sektora na taj nacrt su bile brojne, ali najčešće su se odnosile na to da ovaj dokument ne tretira na adekvatan način kontinuirani neuspeh Srbije u procesuiranju visokorangiranih osumnjičenih lica, i na to da nisu dati rokovi, niti utvrđeni indikatori koji će pokazati da li je strategija bila uspešna ili ne.
Vratimo se mi na izgradnju puteva. Putevi će svakako dobro doći kad se ovako zaključi priča o ratnim zločinima. Sutra će neki novi vojnici i neki novi tenkovi zahvaljujući njima lakše dolaziti do cilja, i gaziti preko leševa onih koji nikad neće naći svoj mir.
Stavovi izneti u tekstu ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.