Nezavisna kulturno-umetnička scena u Srbiji je važan akter u sektoru kulture, dok je istovremeno dominantno prekarizovano organizovana. Zato je nužno sagledati obrise stanja u kojima se scena našla u vremenu nastale krize, te razumeti razloge njenog konkretnog delovanja, koji su se protezali u pravcu borbe za sigurnije i stabilnije organizovano radno i životno okruženje.
Uvod
Od početka vanrednog stanja, proglašenog 15. marta, najveći deo onih koji su angažovani u sektoru kulture, a koji nemaju stalne ugovore o radu pri nekoj od javnih institucija kulture – nisu (još uvek) dobili nikakvu pomoć ni podršku države. Tokom pisanja ovog izveštaja, konačno je stigla vest da su počele isplate samostalnim umetnicima i umetnicama, obavezane odlukom Vlade Republike Srbije o bespovratnoj finansijskoj pomoći koja je usvojena pre više od mesec dana. Međutim, time je i dalje obuhvaćen samo mali broj onih kojima je finansijska podrška u ovom trenutku i dalje neophodna.
S obzirom na činjenicu da je nezavisna kulturno-umetnička scena u Srbiji važan akter u sektoru kulture, dok je istovremeno dominantno prekarizovano organizovana, nužno je sagledati obrise stanja u kojima se scena našla u vremenu nastale krize, te razumeti razloge njenog konkretnog delovanja, koji su se protezali u pravcu borbe za sigurnije i stabilnije organizovano radno i životno okruženje.
Situacija u kojoj su se našli kulturni radnici i radnice koji deluju na nezavisnoj kulturno-umetničkoj sceni
Nakon proglašenja vanrednog stanja, mnogi koji su angažovani u sektoru kulture, preko noći su se našli u neodrživoj egzistencijalnoj poziciji. Pandemija koronavirusa ostavila je na hiljade umetnika i umetnica, kulturnih radnika i radnica u Srbiji bez posla. Kada se uzme u obzir činjenica da situacija u sektoru kulture nije bila sjajna ni pre pandemije, postaju jasniji obrisi teške materijalne i životne situacije u kojoj su se mnogi našli.
Za razliku od mnogih drugih zemalja u Evropi i regionu, koje su promptno sprovele mere hitne pomoći u oblasti kulturnog stvaralaštva, kakav je slučaj, recimo, grada Berlina, u Srbiji je takva podrška izostala.
Već nakon što je proglašena epidemija koronavirusa, nadležni u sektoru kulture, umesto da su pokušali da iznađu načine da se šteta učinjena otkazivanjem programa i povlačenjem mnogih projekata ublaži − situaciju su još i pogoršali. Tako je Gradski sekretarijat za kulturu već 20. marta na svom sajtu objavio obaveštenje da se javni konkurs za umetničke i stručne projekate, kao i naučna istraživanja u kulturi, predviđen za 2020. godinu, neće realizovati, izazivajući tako burne reakcije u stručnoj javnosti.
Iako su se pred zaposlenima u Gradskom sekretarijatu bile brojne mogućnosti modifikacije programa i prilagođavanja kriznoj situaciji, koje je trebalo da budu prioritet sektora nadležnog za kulturu, kako su iz Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) istakli u saopštenju koje je usledilo kao reakcija, u gradskoj upravi nisu tako mislili. Naime, politika odlaganja – kako smo mogli da vidimo i na kasnijim primerima – postala je dominantni obrazac ne samo ovog administrativnog tela, već i samog Ministarstva kulture. Tako su Grad Beograd i Sekretarijat za kulturu svoju odluku opravdali činjenicom da su istovremeno ukinuli i druge programe i manifestacije, kao što je praznik Grada Beograda, Međunarodno takmičenje muzičke omladine i Beogradski letnji festival – BELEF, te objašnjenjem da je jedino moguće vreme za konkretne mere podrške ono koje dolazi tek nakon što opasnost od širenja pandemije prođe.
Ono što se već tada naziralo, i na šta je nezavisna kulturno-umetnička scena uporno ukazivala, a ubrzo svojim istraživanjem i pokazala, epidemija koronavirusa ostavila je na hiljade umetnika i umetnica, kulturnih radnika i radnica u Srbiji bez posla i bez primanja. Dodatno, trend koji je primećen godinama unazad, a sada samo ogoljen, jeste trend drastičnog prekrajanja i smanjivanja javnih budžeta u korist privilegovane manjine, preduzetnički i komercijalno orijentisanih organizacija i projekata, dok se za neprofitnu, kritičku, inovativnu, eksperimentalnu i avangardnu umetničku praksu blisku nezavisnoj sceni sve češće uskraćuju javni budžeti.
Krizni štab – povezivanje frontova borbe
Već nakon prvih nagoveštaja pasivnosti nadležnih na svim nivoima u sektoru kulture, nezavisna kulturno-umetnička scena, predvođena Asocijacijom NKSS, artikulisala je prve zahteve koje je javno uputila nadležnim institucijama na svim nivoima upravljanja. Pored već pomenutog zahteva da se po hitnom postupku povuče odluka o ukidanju godišnjeg konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi, kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, traženo je i da se uspostavi hitan fond za socijalno najugroženije kategorije delatnika u kulturi, te da se odobre novi modeli realizacije programa koji uključuju digitalnu diseminaciju i komunikaciju sa publikom kako bi se sproveli postojeći odobreni programi. Dodatno, zahtevano je da se rezultati raspisanih konkursa Ministarstva kulture i lokalnih samouprava objave u najkraćem roku i da se omogući hitno potpisivanje ugovora i isplata sredstava za realizaciju odobrenih projekata za tekuću godinu, te da republički fondovi i fondovi lokalnih samouprava preuzmu na sebe troškove doprinosa za sve samozaposlene umetnice i umetnike, radnice i radnike u kulturi za vreme opasnosti od pandemije COVID-19 virusa.
I dok su druga profesionalna umetnička udruženja, poput UDUS-a, mahom pojedinačno izlazila u javnost apelujući na nadležne da brže reaguju, na nezavisnoj kulturno-umetničkoj sceni spontano se formirao širi front pritisaka, sačinjen od nekoliko reprezentativnih organizacija. Pored Asocijacije NKSS, pomenuti front su formirali predstavnici Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), Stanice − Servisa za savremeni ples i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA – sekcija Srbija, kao i Srpskog arheološkog društva i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), koji su se naknadno pridružili formiranju zajedničkog Fonda solidarnosti.
Pomenuti front, spontano nazvan „Krizni štab“ nezavisne scene u situaciji vanrednog stanja, zapravo je samoorganizovano oformljen iz potrebe i neophodnosti ka hitnom delovanju i vršenju pritiska na donosioce odluka, ali i organizovanja one neophodne a bazične solidarne pomoći, najugroženijim članicama i članovima, u situaciji kada su ključne instance obavezane na to Zakonom o kulturi, kao i drugim odredbama, zakazale na svakom nivou.
Jedna od prvih aktivnosti „Kriznog štaba“ bilo je iniciranje i sprovođenje ankete među umetnicima i kulturnim radnicima kako bi se stekao uvid u realne posledice vanrednog stanja izazvanog koronavirusom u sektoru kulture. Podaci, koje je obradio Centar za empirijske studije kulture, organizacije koja je članica NKSS-a, samo su potvrdili teško stanje na koje je nezavisna scena prethodno ukazivala. Prema rezultatima istraživanja, skoro 70% umetnika i kulturnih radnika već je pretrpelo u prvom mesecu vanrednog stanja finansijske gubitke. Za oko 40% anketiranih, sav njihov prihod u ovom periodu bio je izgubljen, dok u slučaju više od 60% ispitanika, njihove porodice direktno zavise od njihovih prihoda. Konačno, značajan broj anketiranih izrazio je veliku zabrinutost u pogledu obezbeđivanja prihoda, dobijanja budućih poslova, poštovanja ugovora od strane drugih i mogućnosti da pokrivaju dnevne troškove ukoliko se situacija ne promeni.
U međuvremenu, krajem aprila meseca, u javnosti je odjeknula vest da su, rebalansom budžeta Republike Srbije, sredstva opredeljena za sektor kulture za 2020. godinu smanjena (ukupni budžet Ministarstva kulture i informisanja smanjen je za oko petinu, preciznije, za više od 2,7 milijardi dinara), a da su predložene mere hitne pomoći samostalnim umetnicima i kulturnim radnicima odložene do daljnjeg. Naime, iako je Ministarstvo kulture Vladi Srbije, usled pritisaka stručne javnosti, još 15. aprila uputilo predlog konkretnih mera pomoći za privremeno prevazilaženje efekata krize nastale u uslovima pandemije, a koje bi podrazumevale pomoć samostalnim umetnicima u iznosu od po 30.000 dinara mesečno, u naredna tri meseca, pomenute predloge Vlada Srbije odložila je za narednu fazu pregovora.
Koliko je ova tema okupirala stručnu javnost i medijski prostor svedoči i situacija da je i sam predsednik Vučić u emisiji emitovanoj na nacionalnoj televiziji 29. aprila imao „potrebu“ da se osvrne na burne reakcije izazvane vešću da su mnogi u sektoru kulture ostali uskraćeni za najavljenu državnu pomoć. Odražavajući suštinsko nerazumevanje kompleksnih oblika uposlenja u kulturno-umetničkim delatnostima, ponavljajući duboko nerazumevanje i samih nadležnih o nužnosti razlikovanja statusa „samostalnog“ od „slobodnog umetnika“, te drugih oblika angažovanja, i sam predsednik je doprineo strukturnoj konfuziji kada je reč o različitim oblicima uposlenja u sektoru kulture. Istovremenost izjave da Srbija ima najveći ekonomski rast u regionu u poslednje dve godine, „sa najboljim finansijskim sistemom“, i činjenica da su hitne mere za najugroženije kulturne radnice i radnike ipak izostale, osim „obaveznog programa za 100 evra“, govori čak mnogo više o odnosu države prema kulturno-umetničkoj oblasti nego bilo koja dosadašnja mera Ministarstva kulture.
Reagujući na sve navedeno, mnoga reprezentativna umetnička udruženja, umetničke asocijacije i organizacije, pre svega okupljene pomenutim širim kulturnim frontom pod nazivom „Krizni štab“, zajedničkim saopštenjem, u povodu Međunarodnog praznika rada, istakli su ključni zahtev – dostojanstven rad za sve.
U zajedničkom saopštenju čije su potpisnice, između ostalih, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), Stanica − Servis za savremeni ples, Međunarodno udruženje likovnih kritičara AICA – sekcija Srbija, Remont – Nezavisna umetnička asocijacija, kao i Granski sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost” i drugi, obrazložene su namere inicijative:
„Nakon više od 40 dana od uspostavljanja vanrednog stanja u Srbiji, u osvit Prvog maja, Međunarodnog praznika rada, mnoštvo udruženja, organizacija i pojedinaca koji rade u oblasti umetnosti i kulture u Srbiji složno se okupilo kako bi još jednom ukazali na nefunkcionalni i nepravedni sistem koji je u nastaloj krizi brutalno ponizio i isključio sve radnice i radnike u polju umetnosti i kulture, kao i sve druge koji su se prvi našli na udaru globalne pandemije – radnice i radnike u zdravstvu, uslužnim delatnostima i sve one čiji životi zavise od volje vlasnika fabrika, preduzeća i trgovačkih lanaca.“
Pod sloganom „Kultura za sve! Dostojanstven rad za sve!“, ova zajednička inicijativa u kulturno-umetničkom polju artikulisala je niz zahteva koji su za cilj imali ublažavanje posledica krize koja je zatekla mnoge umetnike, kulturne radnike i njihove porodice. I u ovim zahtevima jedan od ključnih bio je zahtev o hitnoj realizaciji finansijske pomoći u iznosu od po 30.000 dinara neto svim samostalnim umetnicima i samostalnim stručnjacima u kulturi koji deluju kroz strukovna i reprezentativna udruženja, samoorganizovana udruženja, neformalne grupe i druge oblike vaninstitucionalnog udruživanja. Tom prilikom, inicijativa je zahtevala i realizaciju svih godišnjih konkursa za projekte po ubrzanim procedurama u Ministarstvu kulture, Sekretarijatu grada Beograda i drugim gradskim i pokrajinskim sekretarijatima.
Međutim, kako u ovoj vanrednoj situaciji niko ne bi smeo da bude ostavljen bez hitnih mera pomoći – misleći na sve one koji ne potpadaju ni pod jednu navedenu kategoriju, i koji rade u najnesigurnijim uslovima, na crno, bez potpisanih autorskih i drugih honorarnih ugovora – ova zajednička inicijativa artikulisala je i zahtev za realizaciju zagarantovane isplate minimalne zarade svima onima koji ne podležu prethodno navedenim merama.
Formiranje zajedničkog Fonda solidarnosti kulturnih radnica i radnika Srbije
U međuvremenu, mnoge mere hitne pomoći pokrenuli su sami umetnici i kulturni radnici, samoinicijativno se organizujući unutar sopstvenih organizacija, kako bi pomogli one među sobom koji su u najtežoj situaciji i solidarno sa njima podelili minimalne raspoložive resurse.
Tako je već na početku vanrednog stanja, NKSS osnovala Solidarni fond za svoje članove i članice, dok je u međuvremenu ULUS pokrenuo akciju ULUS65+ za pomoć svojim starijim članovima i članicama u potpunoj izolaciji, a mnogi zaposleni u javnom sektoru kulture i obrazovanja pokrenuli su mini akcije solidarnosti sa kolegama iz nezavisnog sektora.
Pokazujući svojim primerima da ima načina kako da se solidarno pomogne u trenucima kada je to najpotrebnije, organizacije okupljene u „Kriznom štabu“ svojim javnim obraćanjem skrenule su pažnju da pomoć ne sme da ostane van državnih mehanizama i da vladajuća politička elita ne sme sama da pravi izbor „povlašćenih”.
Dodatno, budući da većina organizacija potpisnica saopštenja deluje u vaninstitucionalnom sektoru, saopštenjem je ujedno bio upućen poziv i svim zaposlenima u javnom sektoru kulture kako bi se digao glas protiv „nepromišljenog izlaganja riziku na radnom mestu koje dolazi kao kruna dugogodišnjeg uništavanja svakog profesionalnog i društveno-odgovornog rada“ u većini javnih institucija kulture.
Kako se situacija u sektoru kulture pogoršavala, a prekarizovanim umetnicima i kulturnim radnicima u nezavisnom sektoru materijalna situacija bivala sve neizvesnija, potreba za sve organizovanijim i hitnijim delovanjem u smeru pružanja još ozbiljnije pomoći i podrške najugroženijima postajala je nužnost. Tako se u okviru inicijative pokrenula ideja da se osnuje zajednički Fond solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije, koji bi bio namenjem svim umetnicima i umetnicama i kulturnim radnicima i radnicama koji su socijalno ugroženi.
Paralelno sa zajedničkim prikupljanjem inicijalnih sredstava od donatora, počelo se i sa izradom Pravilnika za sprovođenje konkursa za dodelu jednokratne pomoći onim ugroženima koje su zaobišle mere Vlade Republike Srbije i ostalih nivoa vlasti predviđene za prevazilaženje finansijskih teškoća nastalih usled posledica epidemije COVID 19.
Pravilnikom zajedničkog Fonda solidarnosti definisano je da će sredstva biti namenjena članovima i članicama suosnivača Fonda, članovima i članicama drugih udruženja za čiji kredibilitet garantuje neki od koosnivača Fonda solidarnosti, umetnicima i umetnicama koji nisu učlanjeni ni u jedno udruženje, ali je dobijena potvrda o saradnji koju mogu izdati udruženja koosnivači Fonda solidarnosti, institucije kulture, kao i udruženja za čiji kredibilitet garantuju koosnivači Fonda solidarnosti, kao i drugi radnici i radnice od čijeg neposrednog radnog angažovanja zavisi produkcija kulturnih i umetničkih događaja, a čija radna prava nisu ugovorno garantovana niti zaštićena ni na koji drugi način. Konačno, Pravilnikom je definisano da u okviru javnog poziva pojedinci mogu da dobiju isti iznos jednokratne pomoći do 30.000 dinara u bruto iznosu.
Kako je Pravilnikom definisano, sredstva se dodeljuju prioritetno najugroženijim pojedincima, samohranim roditeljima dece uzrasta do 18 godina koji su ostali bez svih prihoda, te pojedincima koji plaćaju rentu i ostali su bez svih prihoda. Domaćinstva sa decom koja su ostala bez svih prihoda takođe su obuhvaćena ovim solidarnim fondom, kao i pojednici koji su ostali bez svih ili većine prihoda u domaćinstvu.
Zaključak: šta dalje?
Iako su sve navedene aktivnosti solidarno organizovanih kulturnih radnica i radnika − koje su započete odmah nakon uspostavljanja vanrednog stanja − učinile nesumnjive pritiske na nadležne, ostaje činjenica da su tek minimalni pomaci učinjeni, i to nakon puna tri meseca od početka krize. Nakon dugog perioda prolongiranja finansijske pomoći, konačno je na sednici Vlade Republike Srbije, održanoj 7. maja, usvojena odluka o bespovratnoj finansijskoj pomoći u ukupnom iznosu od 211,7 miliona dinara, sumi koja je u međuvremenu umanjena, budući da svi umetnici kojima su već ranije sredstva isplaćena kao honorarnim saradnicima ustanova kulture u Beogradu ne potpadaju pod ove mere podrške. Dakle, radi se o svega nešto više od dve hiljade samostalnih umetnika i konačnoj sumi od oko 180 miliona dinara, što je vrednost jednog većeg festivala. To je ujedno i jedina mera podrške koju je Ministarstvo i predložilo i realizovalo.
Odobrena suma raspodeljena je isključivo samostalnim umetnicima u neto iznosu od po 30.000 dinara za tri meseca, čime će pomoć dobiti, kako je rečeno, sva lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, a taj status im je određen odlukama reprezentativnih umetničkih udruženja.
I dok se obećanja Ministarstva iz dana u dan pomeraju, organizacije nezavisne kulturno-umetničke scene okupljene u širi front nastavljaju sa artikulacijom daljih zahteva ne samo za podršku svima koji su izostavljeni najavljenim merama, a kojima je podrška neophodna u ovim mesecima, već i redefinisanjem čitavog niza neuređenih i štetnih zakonskih odluka donetih u poslednjih nekoliko decenija.
Uređivanje odnosa kulturnog rada u pravcu definicije kulturnog radnika kao društvenog delatnika, što bi uključivalo promenu zakonskih okvira, kao i pravilnika po kojima se dobija status samostalnog umetnika i samostalnog stručnjaka u oblasti kulture, samo je jedan od dugoročno postavljenih ciljeva okupljenog zajedničkog fronta. No, tu je i niz drugih propratnih pitanja, od kreiranja adekvatnih honorara za uloženi rad, obezbeđivanja adekvatnog prostora za rad, do zalaganja za veći ukupni budžet za kulturu, kao i za transparentni okvir javnih kulturnih politika i, posebno, javnih konkursa. Upravo su to goruće teme na koje je nezavisna kulturno-umetnička scena ukazivala godinama unazad, u periodu „normalnosti“, a koje je vanredna situacija transformisala u zajednička polja borbe mnogih organizacija i pojedinaca.