Kada je Margaret Etvud 1985. godine napisala distopijsku priču koja je bila bazirana na starozavetnom motivu o Sari, ženi koja ne može da ima decu pa zbog toga svome mužu Avramu daje svoju sluškinju, njen roman je naišao na oduševljenje, ali i na skepticizam. Republika Gilad (ime koje Etvud takođe preuzima iz Biblije) u ovom romanu nastaje nakon totalnih ratova koji su rezultirali ekološkim katastrofama sa jedne strane i pandemičnim infertilitetom sa druge. Gotovo idealno tipsko kastinsko društvo, u kom su najvažnije kaste – kaste komandira, njihovih žena i sluškinja - izgrađeno je na principima apsolutne kontrole svih koji su deo tog društva, ali posebno sluškinja, kaste čija je osnovna uloga ispunjenje sakralne i glavne uloge žene - rađanja, ali za druge. Žene koje su se u starom sistemu pokazale kao uspešne u ispunjenju ove uloge, rađajući barem jedno dete, u novom sistemu mogu da tu svoju sposobnost učine svetom kroz darovanje tog deteta sopstvenim gospodarima. Njihov život je u potpunosti podređen ovoj ulozi – svaki njihov korak, svaka aktivnost je strogo kontrolisana i posmatrana u skladu sa tim da li ih čini boljom ili lošijom pokretnom matericom.
Iako je roman Margaret Etvud nosio snažnu poruku o budućnosti određenoj komodifikacijom ženskog tela, malo se govori o njegovim političkim implikacijama i potrebi za ženskom borbom i organizovanim odgovorom na stvarnost koja je različitim kozmetičkim sredstvima zamaskirana dovoljno da slike nekih sluškinja u realnom vremenu prekrije ili izbriše. Možda zato što u knjizi nije zvanično eksplicirana teza da je surogatstvo, ovde prikazano kroz lik sluškinja, jedna bazično eksploatatorska praksa, pa je priča Margaret Etvud ostala snažni, ali ne do kraja jasni podsetnik o pretnji ženskoj telesnoj autonomiji i ženskim pravima. Kada se 2017. rasplamsao plamen ženskih protesta potaknut dolaskom Donalda Trampa na mesto predsednika, konzervativca koji je pretio da će mizogini diskurs prevesti u još mizoginiju praksu, širom SAD-a su odjeknule snažne poruke, među kojima je i ona da se Sluškinjina priča dešava sada. Ipak, i dalje je izostajala jasnija poveznica između surogat materinstva kao široko rasprostranjene prakse sa jedne strane i pretnji tekovinama ženskih borbi za telesnu autonomiju sa druge. U (liberalno feminističkom) oduševljenju ovom pričom uporno izostaje kontekstualizacija i jasna poruka da Sluškinjina priča nije nastala tek tako, ničim ili izazvana pomalo mračnom maštom Maragret Etvud, već razvojem reproduktivnih tehnologija koje su pretile da će žene u bliskoj budućnosti zaista biti svedene na sopstvene reproduktivne funkcije. Svaka distopijska priča je satkana od elemenata realnosti koji su dovedeni do ekstrema, a 1980-ih je ta distopija svedena na nivo društvene realnosti podrazumevala munjeviti razvoj tehnologija koje se koriste u asistiranoj reprodukciji. Književno-umetnička reakcija Margaret Etvud je bila tek jedna od feminističkih - tih godina feminističke autorke i aktivistkinje najpre adresiraju ovaj problem i anticipiraju neke nove, a potom vrše i organizovani otpor i pritisak na javnost. Andrea Dvorkin u svojoj knjizi Right Wing Women predviđa postojanje reproduktivnih bordela koji će podsećati na one ,,tradicionalne”, ali će za razliku od njih žene prodavati svoje reproduktivne organe. Takvi reproduktivni bordeli, u kojim će žene biti fizički okupljene na istom mestu koje će predstavljati realno susretanje ponude i potražnje, danas su realnost u siromašnim, ruralnim delovima Indije u kojima surogat majke bivaju zatvorene u malim stanovima gde su nadgledane 24h dnevno do porođaja. Tamo im je tačno utvrđeno kada smeju da konzumiraju hranu, vodu, ili da spavaju. Može im biti ograničeno kretanje i tačno utvrđeno koje sve medikamente moraju uzimati, poput prolaktina, estrogena, progesterona i drugih lekova koji mogu dugoročno uticati na njihovo zdravlje. U toku trudnoće mogu dobijati lekove koji sprečavaju laktaciju, kako bi se posledično sprečila i veza između majke i bebe. Tek neke od nus pojava ovih lekova su povećanje rizika od srčanog udara i različiti oblici kompulsivnog ponašanja. U drugom slučaju će humano mleko biti prodavano, takođe bogatim ženama iz zemalja kapitalističkog centra. Surogat majkama na kraju trudnoće biva određeno kada će se i kako poroditi (nije retko podvrgavanje invazivnim i nasilnim akušerskim praksama ili carskom rezu, čak i kada to nije nužno iz medicinskih razloga), a neke od njih bivaju primorane i da abortiraju ukoliko se ispostavi da beba ima zdravstvenih problema.
Dosta reči, nek (žena) zakmeči
(Re)aktuelizacija pitanja surogat materinstva u Srbiji se desila krajem maja ove godine kada je u Politici objavljen članak naslova Srbija uvodi surogat majke[1]. Članak sumira navodno najvažnije aspekte dela Nacrta građanskog zakonika koji reguliše porodične odnose, a u okviru toga status materinstva i očinstva u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć. Ti najrelevantniji aspekti su umerena finansijska nadoknada od 8 do 15 hiljada evra, kao i da se Srbija ovim pridružuje evropskim i svetskim zemljama u kojima je surogatstvo odavno legalno, ali sa barem jednom komparativnom prednošću - odmah je naglašeno da će ova ,,usluga“ biti nekoliko puta jeftinija u Srbiji nego u drugim zemljama. Srpsko tržište surogatstva će tako za parove (ili muškarce i žene bez partnera/ke ,,ako postoje naročito opravdani razlozi“) biti višestruko pogodnije od ukrajinskog (gde je ova usluga 30 do 40 hiljada evra) ili američkog (gde je čak 100 hiljada evra). Srbija će se time pridružiti Rusiji, Indiji, Gruziji, Ukrajini, Češkoj, SAD, Kanadi, Australiji, Holandiji, Belgiji, Grčkoj, Izraelu i drugim zemljama u kojima je ova praksa široko rasprostranjena.
Iako je problematizacija ovog pitanja ponovo bila potaknuta najavom, feministička borba protiv legalizacije surogat materinstva u Srbiji započeta je još ranije. Uspešnom akcijom Autonomnog ženskog centra i Mreže žena protiv nasilja legalizacija je sprečena još 2016. godine, kada su ove feminističke organizacije pisale komentare i predloge Radnoj grupi za izmenu Građanskog zakonika. Javna rasprava o ovom dokumentu koji treba da reguliše održava se na nivou na kom se održavaju i javne rasprave o mnogim drugim zakonskim regulativama koje specifično targetiraju već ranjive društvene grupe. U slučaju Građanskog zakonika, mogućnost javne rasprave je značajno umanjena činjenicom da sam dokument ima 2746 članova, a da se u široj javnosti selektivno biraju delovi koji govore o njegovoj navodnoj progresivnosti. Tako je, recimo, ovaj pravni akt koji jasno zabranjuje svaki oblik fizičkog kažnjavanja dece, vrlo brzo ocenjen kao ,,postmoderan” i neverovatno progresivan, što je svakako više nego pohvalno. On takođe prepoznaje i istopolne zajednice (mada nema legalizacije istopolnih brakova), a po ugledu na neke evropske i svetske zakonike omogućava i eutanaziju u izuzetnim slučajevima. Selektivan odabir pojedinačnih stavki koje zaista i jesu neupitno progresivne i nužne, poput kriminalizacije fizičkog kažnjavanja dece i prepoznavanja istopolnih zajednica na čijem temelju se potom zahteva i zaštita od diskriminacije na temelju pola ili seksualne orijentacije, učinio je da se i neki drugi aspekti prihvate kao progresivni. U pojedinim feminističkim krugovima je ovo pozdravljeno kao legalistički izraz ultimativnog ženskog oslobođenja, i to kroz surogat materinstvo koje će konačno dozvoliti ukidanje ženske biologije, skoro pa onako kako su to zahtevale radikalnofeminističke autorke koje su pozivale na feminističku revoluciju i korišćenje reproduktivnih tehnologija u te svrhe, poput recimo Šulamit Fajerston. Ono o čemu se ne govori jeste i da se surogatstvo svakako ne legalizuje zarad razaranja patrijarhalnih, tradicionalnih struktura, a nadasve nuklearne porodice kao osnove ženske opresije kroz pravni akt koji porodicu opisuje kao ,,osnov društva” (kako je definisano u članu 2117) što je klasičan izraz konzervatističkog, desničarskog određenja porodice kao ,,osnovne ćelije društva”. Podržavaoci legalizacije surogatstva u Srbiji ne spominju da Građanski zakonik takođe podrazumeva nadzor ,,rodilja” kao ,,pokretnih inkubatora” (kako su nazivaju žene koje rađaju za druge) do porođaja, da su takođe u obavezi da abortiraju ili se podvrgnu drugim invazivnim i nasilnim praksama ukoliko to ,,naručioci usluge” zatraže. Ignorisanje društvenog konteksta u kom su se zahtevi za ukidanje opresije po osnovu pola i ženske biologije uz pomoć tehnologije postavljali tokom 1970-ih godina, a koji nisu bili nimalo moralizatorski, te analogno tome i ignorisanje materijalnih uslova u kojima će se legalizacija surogatstva odigrati u Srbiji, ukoliko ne uputimo organizovani pritisak da se to spreči, neće samo značiti dodatno erodiranje prava žena, već i legalizaciju najokrutnijih oblika eksploatacije, trgovine ljudima i savremenog ropstva.
Materijalna realnost i uslovi koji će određivati izbore žena u Srbiji, kao i njihovu ,,slobodu” da ustupe sopstvenu matericu na korišćenje barem 9 meseci, uz podvrgavanje mnogim drugim invazivnim procedurama čije se dugoročne posledice ne mogu ni predvideti u potpunosti, jeste realnost života u Srbiji, kao zemlji dužničke ekonomije, zemlji u kojoj je urušavanje socijalne države istovremeno i značilo da će radnička klasa plaćati krizu za koju nije odgovorna kroz takozvane mere ,,štednje”. Neke od osnovnih mera koje su u direktnoj režiji ili pak pod snažnim uticajem MMF-a i drugih evropskih institucija su pad plata i penzija, urušavanje sistema socijalne zaštite sa uništavanjem javnih službi, urušavanje radničkog zakonodavstva, povećanje potrošačkih poreza itd. Govoriti o legalizaciji surogat materinstva bez prethodne analize društvenog statusa žena, a posebno društvenog statusa materinstva ukazuje na nerazumevanje materijalne realnosti i strukturalnih elemenata kapitalističkog patrijarhata. Različiti zakoni koji su direktni izraz individualizacije društvene reprodukcije i targetiranja radničke klase, a posebno žena kao vulnerabilne grupe, poput recimo Zakona o finansijskoj podršci porodici koji pogađa žene u reproduktivnom periodu, ili Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji predstavlja izraz sistemske produkcije beskućništva su samo neki od okolnosti koji bi direktno mogli da utiču na nečiji ,,izbor” da proda sopstveno telo. Drugim rečima, ukoliko je mesečna porodiljska nadoknada koju neko dobija manja od 1000 dinara (zbog delovanja Zakona o finansijskoj podršci porodici), i njom treba podmiriti osnovne troškove života, a rizik od gubitka jedinog krova nad glavom se meri u dugu od svega par hiljada evra, scenario u kom neko prodaje sopstveno telo zarad preživljavanja ne samo da nije nemoguć, već je gotovo izvestan.
Postani nečija dobra vila
Jedan od najefikasnijih načina revizije društvene stvarnosti jeste kroz konceptualni inženjering i redefinisanje ključnih pojmova za razumevanje te iste stvarnosti. Eksploatacija tako postaje izbor; želja postaje pravo; tržišni mehanizmi postaju pomoć i nasušna potreba; trgovina ljudima i moderni oblik ropstva postaju oslobođenje. Razvoj reproduktivnih tehnologija je presudno uticao na promenu shvatanja roditeljstva. Želja za imanjem biološkog potomstva je u uslovima ekonomske dominacije vrlo lako pretvorena u kategoriju prava, u kojoj je sloboda pojedinaca da stupaju u ugovorne odnose neupitna - u tom smislu, jedni imaju slobodu da koriste svoju ekonomsku (i samim tim društvenu) nadmoć, dok drugi u tom navodno ravnopravnom tržišnom odnosu svoju slobodu ostvaruju kroz prodaju sopstvenih tela. Drugi oblik konceptualnog inženjeringa se dešava kroz definisanje datih medicinskih procedura – u raširenim i danas skoro pa samorazumljivim narativima o surogat materinstvu, invazivne medicinske procedure o kojima su oni koji su njima podvrgnuti obavešteni vrlo malo, ili nisu gotovo uopšte, nikada se ne nazivaju tim imenom. Najefikasniji način normalizacije i afirmacije ove prakse je kroz referisanje na nju kao na pomoć u upotpunjenju inače nepotpunih porodica.
U javnosti se zato gotovo nikada neće čuti priče o prethodnim uspešnim sprečavanjima legalizacije surogatstva, iz istih razloga iz kojih bi to trebalo uraditi i sada. U odsustvu javne rasprave o određenim zakonima, priprema javnosti se vrši posredno, kroz masovne medije i popularnu kulturu. Normalizacija i afirmacija industrije surogat materinstva kao pokreta za pomoć parovima bez dece je najbolje izvršena kroz različite sadržaje pop kulture, pri čemu se surogat majke koje se pojavljuju u kultnoj seriji Friends na primer ni na koji način ne povezuju sa sluškinjama iz priče Margaret Etvud – gotovo fašistoidna fetišizacija biološke reprodukcije u slučaju Sluškinjine priče nije ista kao ona koja se prikazuje u humorističkim serijama. Patrijarhalni sistem koji ženu prihvata isključivo ukoliko ispunjava ulogu majke nije isti u ova dva primera - u jedno, je patrijarhalna opresija ogoljena upravo kroz prikazivanje eksploatatorske suštine surogat materinstva, dok je u drugoj upakovana u šljokice, mašnice i darovanje beba. Javnost se takođe kod nas takođe pripremala i kroz promovisanje različitih agencija koje vrlo jasno targetiraju mlade žene i koje predstavljaju plastičan prikaz mita o informisanom pristanku na invazivne metode poput ekstrakcije jajnih ćelija, korišćenje različitih hormonskih terapija i na kraju ulazak u industriju surogatstva. Pa tako, ukoliko odete na stranicu Donori jajnih ćelija[2] na instagramu, tamo ćete od informacija koje su važne za potencijalne ,,regrutkinje” saznati da za 3 hiljade evra, koliko se plaća doniranje jajnih ćelija, možete da ,,postanete nečija dobra vila” tako što ćete pomoći nekome da se ,,ostvari kao roditelj”, da otputujete sa drugaricama, da platite školovanje, a pošto je najčešće reč o reproduktivnom turizmu, odnosno o stranim, bogatim klijentima, onda možete i dobiti priliku da posetite ,,egzotične turističke destinacije dok pomažete nekoj porodici koja ima problem”. Nećete, dakle, saznati da ovakve intervencije podrazumevaju stimulisanje jajnika estrogenom, što može da izazove trajne posledice po zdravlje, kao i da asistirana oplodnja podrazumeva privremeno odricanje od seksualne i fizičke aktivnosti, i neprekidno medicinsko nadgledanje. Naravno, indikativno je to da se ovakve reklame obraćaju mladim ženama za koje se pretpostavlja da neće na drugi način sebi moći da priušte školovanje, koje su najzastupljenije u prekarnim poslovima i koje žive od minimalnog dohotka koji ne pokriva ni elementarno preživljavanje.
Stop vlasničkom odnosu nad ženama
U analizi mogućih posledica legalizacije surogatstva u Srbiji nužno je govoriti o dosadašnjem iskustvu – pre svega u Indiji, Ukrajini i drugim zemljama u kojima je to široko rasprostranjena praksa. U toj analizi je ključna ne moralistička osuda ili afirmacija tradicionalnog materinstva kao nekakve svete prakse, već protok kapitala, a u skladu sa tim koje mesto Srbija ima u svetskom kapitalističkom sistemu. Budući da sve veći broj zemalja kriminalizuje u potpunosti surogatstvo (poput Švedske koja je kriminalizovana i reproduktivni turizam, i praksu u samoj zemlji), ili delimično (kroz kriminalizaciju komercijalnog surogatstva i legalizaciju altruističkog, kao u Indiji), Srbija će preuzeti vodeće mesto za autsorsovanje reproduktivnog rada, s obzirom na to da i sada sopstvenu (dužničku) ekonomiju zasniva na direktnim stranim investicijama i bezgraničnoj eksploataciji radničke klase. Komodifikacija ženskog tela i negiranje da je trudnoća složen psihofizički proces u kom učestvuje celo telo žene, a ne samo reproduktivni organi koji se ,,iznajmljuju” udara na temelje ženske borbe za telesnu autonomiju i oslobođenje. Isti argumenti koriste se i u desničarskim kampanjama za kriminalizaciju i/ili ograničenje prava na abortus, u kojim se tvrdi da je embrion osoba što ženu čini samo objektom, pokretnim inkubatorom koji tu osobu nosi, te je njena telesna autonomija i nevažna. Surogat materinstvo neće dovesti do emancipacije već do dalje eksploatacije žena.
[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/430176/Srbija-uvodi-surogat-majke, pristupljeno 29.11.2019.
[2] https://www.instagram.com/arteggdonation/?hl=sr, pristupljeno 29.11.2019.