Prošlo je već više od 4 godine od kada je Centar za mame sproveo istraživanje o iskustvima žena u porodilištima, a malo se od tada promenilo. Naše istraživanje je bio deo regionalne kampanje "Sloboda rađanju" čiji je cilj bio da skrene pažnju javnosti na tretman žena i njihova prava na porođaju, kao i na važnost dobre komunikacije između osoblja i porodilja tokom porođaja. Kampanja je okupila aktivistkinje iz svih zemalja bivše Jugoslavije, a sama činjenica da su se žene u samo nekoliko nedelja mobilizovale, organizovale i osmislile kampanju na potpuno volonterskoj osnovi, govori dovoljno o tome da tretman žena ni u jednoj od zemalja nije na zadovoljavajućem nivou i da on svuda treba da se popravi.
Jedna od ključnih aktivnost Centra za mame je bilo sprovođenje istraživanja o iskustvima žena na porođaju u Srbiji koje je pokazalo da je porođajni proces sličan onom u manufakturi, gde je važan samo konačni proizvod, a ne način na koji se do njega dolazi, dok se osećanja i zdravlje žene, kako fizičko tako i psihičko, u potpunosti zanemaruju.
Istraživanje je sprovedeno u februaru 2015. godine na osnovu anonimne ankete u elektronskoj formi i u njemu je učestvovalo više od 2.500 žena koje su se porodile na teritoriji čitave Srbije. Neke od zabrinjavajućih brojki koje su dobijene u istraživanju govore da:
● Samo 37% žena imalo je “privilegiju” da odluči kako želi da se porodi.
● Iako je medicinsko osoblje u zakonskoj obavezi da pre svakog postupka i zahvata objasni sve pozitivne i negativne strane tog postupka, to je urađeno u samo 24% slučajeva.
● Skoro dve trećine ispitanica (63%) je tokom porođaja bilo žedno, a petina (20%) gladno.
● 65% žena nije bilo uključeno u donošenje odluka prilikom sopstvenog porođaja, a 63% žena smatra da njihovo mišljenje nije bilo uvaženo ni poštovano.
● Osećaj da nemaju kontrolu nad događajima tokom svog porođaja imalo je 73% ispitanica, a skoro polovina (45%) nije se osećalo zaštićeno i sigurno, dok se skoro isto toliko žena (44%) osećalo usamljeno.
● Skoro polovina ispitanica (46%) izjavilo je da sa doktorima i ostalim osobljem nije imalo odnos poverenja i razumevanja, a kod sličnog broja (43%) osoblje se nije ponašalo ljubazno, uslužno i strpljivo za vreme porođaja i u postporođajnom periodu. Kod velike većine žena (75%) zdravstveni radnici/ce koje su sretale tokom porođaja, nisu se predstavili imenom, prezimenom i/ili strukom.
● Kada je reč o doktorima/kama, čak 47% žena je izjavilo da nisu poštovali njihove želje, njih 39% nisu saznale ni njihova imena, niti su im objašnjeni porođajni postupci (42%). Skoro svakoj trećoj ženi (29%) doktor/ka se nije ni obraćao tokom porođaja, već je samo davao naređenja medicinskom osoblju.
● Kod trećine ispitanica (33%), iskustvo sa porođaja je pogoršalo generalno raspoloženje, a kod 19% i lično viđenje sebe. Iskustvo na porođaju imalo je i negativan uticaj na odnos sa partnerom kod 14% ispitanica, a na seksualni život u čak 27% slučajeva. 11% ispitanica je zbog lošeg iskustva odlučilo da nikad više ne rodi dete.
● Više od polovine ispitanica nije imalo porođaj kakav su želele (56%) i očekivale (55%), ni kontrolu tokom porođaja (68%).
Rezultati istraživanja pokazali su da su porodilišta postala mesta gde trudnice dolaze sa strepnjom i porađaju se u neprijatnoj atmosferi, gde im nepoznati ljudi ne objašnjavaju šta se događa, niti pomažu pri porođaju, već prate svoj plan porođaja i donose odluke umesto njih samih. Stanje žene u trenutku kada na svet donosi novo ljudsko biće zbunjeno je i uplašeno, a iskustvo na porođaju ne dopinosi njenoj dobrobiti niti doprinosi odnosu sa bebom i partnerom, već ga pogoršava. Iz porođaja je gotovo u potpunosti isključen otac, a i kada prisustvuje porođaju, on je prisutan primarno kao osiguranje da neće biti verbalnog maltretiranja porodilje, a ne kao podrška i pomoć pri porođaju.
Naše istraživanje je privuklo ogromno interesovanje javnosti i čini mi se da nije bilo medija koji nije izvestio o njemu. Uvek zainteresovani za dobar PR, javili su se i iz Ministarstva zdravlja, sazvali sastanak sa svim načelnicima/cama porodilišta u Srbiji, dali nam priliku da predstavimo rezultate i na kraju predložili neke kozmetičke izmene, i obećali dalje promene u bližoj budućnosti. Od tada na naše pozive najbrže odgovaraju kada „zapretimo“ da ćemo da pozovemo medije i ne pokazuju iskrenu želju da se zaista nešto promeni. Ono što posebno zabrinjava je da svi problemi na koje smo upozorile rešivi samo dobrom voljom i jasnim procedurama i da za njih nisu potrebna dodatna sredstva.
Da se ništa nije promenilo pokazuju i rezultati dostupni u izveštaju „Mame u Srbiji“ koji predstavlja sažetak istraživanja "Kultura rađanja i partnerski život u Srbiji" koji je Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu uz podršku Centra za mame sproveo u prvoj polovini 2017. godine sa ciljem da se ispita iskustvo majki u Srbiji oblikovano postojećim društvenim i državnim odnosom prema materinstvu i reproduktivnosti žena, a posebno stavovi i mišljenja majki kada su u pitanju problemi društvene podrške materinstvu, planiranje roditeljstva, partnerstvo i rađanje.
Deo tog istraživanja se bavio praksama za vreme porođaja te smo tu saznale da skoro dve trećine žena na prvom porođaju dobije hormone za izazivanje i pojačavanje kontrakcija (indukciju), od kojih jedna petina bez jasne medicinske indikacije. Žene koje su primile indukciju na porođaju su manje usredsređene i osećaju veću preplavljenost situacijom u kojoj se nalaze.
Svaka treća, odnosno svaka druga koja je dobila indukciju, dobije i ručnu dilataciju koja podrazumeva širenje grlića materice prstima od strane lekara ili babice, kako bi se porođaj ubrzao i skratio. Uz ostale intruzivne medicinske prakse i ručna dilatacija utiče na iskustvo žena na porođaju. Tako, žene kojima je ručno širen grlić materice osećaju manju kontrolu nad porođajem, osećaju se više objektifikovano od strane osoblja i više su preplavljene situacijom u poređenju sa ženama kojima ova intervencija nije vršena.
Slične rezultate ima i administriranje sedativa tokom porođaja koje služi obezboljivanju, koji se, za razliku od epidurala, ne oslanja na želje i preferencije žene koja se porađa. Jedna petina ispitanica izjavila je da je tokom porođaja dobila sedative. Iako se sedativ u medicinskoj praksi koristi kao sredstvo za umirenje, u uslovima porođaja koji žena ne doživljava kao medicinsku intervenciju ili operaciju, već kao iskustvo sopstvenog tela čiji je ona najvažniji akter, sedativ paradoksalno postaje sredstvo koje je dodatno otuđuje od iskustva porođaja. Isto se dešava sa procedurom pritiskanjem stomaka porodiljama koja se dešava u oko dve trećine porođaja širom Srbije gotovo rutinski i koja, pored toga što je visoko rizična pre svega po život žene koja se porađa, takođe utiče na to da se žene kojima medicinsko osoblje vrši pritisak na stomak više se osećaju ugroženo i poniženo na porođaju od žena kojima se ne vrši pritisak na stomak. Uz to, one osećaju kako manje aktivno učestvuju u svom porođaju, jer je u fazi napinjanja, kada je njihova aktivna uloga najpotrebnija, ovaj proces regulisan od spolja.
U porodilištima u Srbiji porođaj je tretiran kao isključivo medicinski događaj, zbog čega je usmeravan i kontrolisan u svim fazama. Porodilje, koje bi trebale u njemu da imaju glavnu ulogu, igraju neku pomoćnu ulogu koja radi ono što im medicinski radnici kažu. Pored toga, nega nije prilagođena individualnim specifičnostima, potrebama i preferencijama žena koje se porađaju te sve to u značajnoj meri negativno oblikuje porođajna iskustva žena.
Bez obzira što postoje sigurno i primeri nezadovoljstva tretmanom u bolnicama i drugih pacijenata, stanje u porodilištima je unikatno po jednoj stvari – u porodilištu su svi pacijenti pacijentkinje. Mizoginija koja je prisutna na svakom nivou našeg društva je ovde pronašla plodno tle gde može da cveta i raste. Postoje brojne inicijative koje mogu da se preduzmu da tretman porodilja u porodilištima bude bolji, ali ključna i glavna je da se na svakom nivou društva promeni odnos prema ženi, zato što znamo da on najviše određuje kakav će biti porođaj.