Nasilje nad ženama je tokom poslednjih nekoliko godina postalo jedna od vrlo čestih tema u domaćim medijima. Izveštavanjem o nasilju edukuju se građani i građanke, povećava se njihova „osetljivost“ i osvešćenost, možda se čak sprečavaju i novi slučajevi nasilja. Međutim, nije svako izveštavanje o nasilju pošteno, korisno i u javnom interesu. Upravo iz tog razloga, Fondacija Hajnrih Bel će ovim serijalom nastojati da doprinese javnom tretiranju ove teme na način na koji ona to zavređuje.
Nasilje nad ženama je tokom poslednjih nekoliko godina postalo jedna od vrlo čestih tema u domaćim medijima, i dobro je da je tako. Pre svega, zato što je to tema koja se tiče svih nas i koja duboko zadire u pitanja ljudskih prava, rodne diskriminacije, pa i stepena demokratičnosti, pravednosti i razvijenosti jednog društva. Izveštavanjem o nasilju edukuju se građani i građanke, povećava se njihova „osetljivost“ i osvešćenost, možda se čak sprečavaju i novi slučajevi nasilja.
Čitajući i gledajući priloge o nasilju, žene su u mogućnosti da nauče u kojim su sve slučajevima zapravo zlostavljane, a muškarci da vide kakve su sve posledice fizičkih i mentalnih obračunavanja sa partnerkama, majkama, ćerkama, koleginicama ili prijateljicama. Neprepoznavanje nasilja i njegovih posledica je zapravo jedan od razloga zbog kojih je nasilje i dalje TEMA. Jer uprkos stotinama medijskih priloga objavljenih u samo poslednjih nekoliko godina, malo je onih koji znaju da nasilje nad ženama nije samo nasilje nad suprugama, već nad svim ženama uopšte, bez obzira na to u kakvom su one odnosu sa nasilnikom. Još je manje onih koji znaju da nasilje ne podrazumeva samo fizičku dimenziju, odnosno da je nasilnik i onaj ko ženu psihički maltretira, uhodi, uskraćuje joj slobodu kretanja, rada, govora ili komunikacije s okruženjem. Nasilnik je i onaj ko svakodnevno pravi ljubomorne scene, ko ne prestaje da urla, lomi po kući, ko patološki sabira svaki potrošeni dinar i ko na bilo koji način ugrožava nečiji integritet.
Nije sve ovo nikakva „novotarija“, ništa što je juče izmišljeno iz ko zna kog političkog razloga: nasilje se ovako određivalo decenijama, ali se zbog tradicije, mentaliteta, pa i tzv. „bruke“ ‒ ćutalo. Ćutalo se ne samo u porodicama ili sredinama koje su bile svedoci nasilja, već u društvu uopšte. Ili je bilo „važnijih“ stvari o kojima je valjalo da se izveštava, ili su novinari/ke jednostavno izbegavali da se time bave (iz raznih razloga).
U međuvremenu, zahvaljujući različitim kampanjama, situacija se promenila. Istina, samo donekle. I, takođe, istina ‒ ponekad je ta promena bila na gore. Do pre neki mesec, recimo, ubistva žena bila su manje-više redovna pojava u kućama, unutar porodičnog kruga. Odnedavno, međutim, postala su učestalija ubistva „na otvorenom“: od petostrukog ubistva zbog ljubomore u Žitištu do, na primer, slučaja klanja partnerke ispred pekare u kojoj je radila.
Tragične smrti dveju žena i jednog deteta u dvorištima centara za socijalni rad posebna su tema, jer one nisu pokazale samo trenutnu slabost sistema ‒ slabo obezbeđenje, nesposobnost nadležnih da zaštite puke živote svojih korisnica, izloženost i bespomoćnost žena i dece pred nasilnicima, već i njegovu dugoročnu nesposobnost za bavljenje problemom nasilja nad ženama. Obe ubijene žene bile su žrtve višegodišnjeg terora svojih partnera, prijavljivale su nasilje, upozoravale na mogući ishod i na kraju su opet ostale same i neodbranjene.
Zbog toga se postavlja se pitanje čemu sve ovo? Zašto se uopšte izveštava o tome? Zašto se analizira i diskutuje kada je sve gore i gore? I zašto se i Fondacija Hajrih Bel pridružuje svemu tome? Jednostavno ‒ zato što bi situacija bila još gora da brojne žene nisu shvatile da su zlostavljane, da ih priče o nasilju koje su pretrpele neke druge žene nisu ohrabrile da se bore za sebe, za svoju decu, za svoja ljudska prava; zato što se na nasilje ne sme odgovarati tišinom, jer ono upravo u tišini buja; zato što živimo u vremenu kada su žene ravnopravne s muškarcima i kada ne smeju biti zlostavljane samo zato što su žene.
Naravno, nije ni svako izveštavanje o nasilju pošteno, korisno i u javnom interesu. Priče u kojima se otkriva identitet nasilnika (a samim tim i žrtve), priče u kojima se spekuliše o razlozima zbog kojih je žena bila žrtva nasilja (kao da uopšte postoji razlog za nasilje), priče u kojima se do u detalj, modricu i ranu, opisuje šta se ženi dogodilo..., sve to nisu priče koje doprinose javnoj debati, edukaciji, osvešćivanju i, konačno, napretku. One su kontraproduktivne i ugrožavaju žrtvu, dodatno je ponižavaju i služe samo podizanju tiraža i gledanosti medija.
Isto se odnosi i na analize u kojima se ‒ pod firmom ravnopravnosti polova ‒ najozbiljnije upozorava da su prave žrtve nasilja muškarci, jer se o takvom nasilju retko priča. Naravno da postoji i nasilje nad muškarcima, ali ono se meri promilima u odnosu na situaciju na „drugoj strani“.
Konačno, pokazalo se da ni svi ti silni medijski prilozi, sve te konferencije i debate nisu dovoljne, jer i dalje među nama žive žene koje svakodnevno dobijaju batine, žene koje partneri uhode, ćerke kojima očevi zabranjuju da idu same u školu, majke koje sinovi ubijaju od batina zato što im ne daju novac. I dalje su tu, među nama, obrazovane i sposobne žene koje ostaju u braku i zajedničkim stanovima sa nasilnikom „zbog dece“ ili „zbog sramote“. I dalje je mnogo onih koje žive s modricama, uplašene, nemoćne i slabe.
Zato je nasilje TEMA. I zato ćete o svemu tome čitati i ovde.