Izbori na Kosovu: Već viđena kriza

Treći parlamentarni i istovremeno vanredni izbori posle proglašenja nezavisnosti 2008. godine, Kosovu u globalu nisu doneli ništa novo u odnosu na prethodne izbore održane 2014 ─ bar ne kada je reč o rezultatima koji (ne) obezbeđuju uslove za formiranje nove i stabilne vlade. Za one manje upućene, ishodi izbora održanih 11. juna najjednostavnije bi se mogli objasniti poređenjem s naslovom popularnog igranog filma iz nekadašnje Jugoslavije: „Već viđeno“. Koalicija sastavljena od političkih partija sa ratnom istorijom (tzv. ratno krilo), koju predvodi Demokratska partija Kosova (PDK), osvojila je najviše glasova, oko 33 odsto, ali joj to ni izbliza nije dovoljno da samostalno formira vladu. Na drugom mestu nalazi se Samoopredeljenje (Vetëvendosje) sa oko 27 odsto, dok se koalicija desnog centra, koju predvodi Demokratski savez Kosova (LDK), nalazi na trećem mestu sa oko 25 odsto glasova.

Koalicija koju predvodi PDK je pobednik, ali to je Pirova pobeda jer se koalicija ne može popeti na vlast, pošto su joj za to potrebni glasovi druge i treće partije na izbornoj rang-listi. Samoopredeljenje i LDK zasada kategorički odbijaju čak i pomisao na to da formiraju vladu sa „ratnim krilom“. Na drugoj strani, one s lakoćom mogu samostalno formirati koaliciju, jer imaju za to neophodnu većinu i čak im nisu potrebni ni poslanički mandati manjina, na koje koalicija PDK ozbiljno računa. Ali, da bi formirali vladu, Samoopredeljenje i LDK trebalo bi da dobiju mandat od predsednika Kosova Hašima Tačija. Tači je pak osnivač PDK, čije je srce (ali i politička sudbina) neodvojivo vezano za njegovo partijsko gnezdo, iako se zvanično povukao sa mesta predsednika partije kada je izabran na funkciju kosovskog predsednika.

I to je ono što situaciju nakon najnovijih vanrednih parlamentarnih izbora čini već viđenom, gotovo identičnom onoj iz 2014. Ona je toliko komplikovana da je već zavladalo mišljenje da nema rešenja i da rezultati izbora sa sigurnošću mogu da vode samo novim vanrednim parlamentarnim izborima.

Neuobičajene koalicije

Upravo okončani vanredni izbori na Kosovu pamtiće se i po neuobičajenim koalicijama. Najneobičnija je bila ona u kojoj su se pod jednom zastavom ujedinile političke partije čiji su osnivači nekadašnje najprominentnije figure Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Na čelu bloka nalazi se PDK, a u njegovom sastavu su Alijansa za budućnost Kosova (AAK) Ramuša Haradinaja, koji je bio nominovan za premijera, kao i stranka Inicijativa za Kosovo Fatmira Limaja. Prvi put u istoriji parlamentarnih izbora od kraja rata 1999, nekadašnji borci OVK ujedinili su se na istom frontu. Takođe, bila je ovo prilika i za prvi nacionalni albanski referendum koji bi omogućio građanima da pokažu šta misle o nekadašnjim ratnim vođama kao političkoj eliti i njihovoj vladavini na posleratnom Kosovu. Pokazaće se kasnije da su oni tu priliku iskoristili veoma dobro.

Ujedinjenje tri „ratne“ partije u zajedničku koaliciju izazvalo je iznenađenje u javnosti jer je poznato da Haradinajeva AAK i Limajeva Nisma ne gaje dobre odnose sa PDK i njenim nekadašnjih šefom Hašimom Tačijem.

To je bio razlog što su posmatrači ovu koaliciju ocenili kao neprirodnu, jer se ona unutar sebe razlikuje onoliko koliko se razlikuje i od ostalih pretendenata na izborima. Čini se da je, u ovom slučaju, vlast bila glavni katalizator koji im je pomogao da zaborave ranija neprijateljstva.

Koalicija predvođena LDK-om nije bila toliko heterogena kao PDK-ova, ali ni nju nije odlikovala posebna politička bliskost članica. LDK je u predizbornu koaliciju ušla sa Alijansom za budućnost Kosova (AKR) Begjeta Pacollija, građevinskog magnata „teškog” više stotina miliona, koji se danas smatra najbogatijim Kosovarem. Ostali koalicioni partneri LDK bile su partija Pokret za pravdu (LD), koja upražnjava moderan islam, i novoformirana partija Alternativa.

Trećeg člana velike izborne trojke činilo je Samoopredeljenje, ali ne ono koje smo navikli da gledamo kako prevrće kontejnere i kamione sa robom iz Srbije ili baca Molotovljeve koktele na zgradu vlade i suzavac u parlamentu. Bilo je više nego vidljivo da je ta partija ─ osnovano procenjujući da njeno vreme dolazi i da sada treba „gađati“ neopredeljene birače ili one koje su PDK i LDK razočarale ─ pokrenula unutrašnju evoluciju i proces prilagođavanja širim slojevima građana, a ne samo buntovničkoj mladeži kao do sada. Bilo je to vidljivo počevši od garderobe i prelaska sa farmerica i majica na moderno skrojena odela Albina Kurtija, kao i njegovog pojavljivanja u kampanji sa suprugom, do izbornog programa čija su socijalna obećanja bila tempirana da privuku siromašne i nezaposlene (kao najbrojnije kosovske kategorije). Ishod izbora pokazaće da su bili u pravu. Zauzeli su drugo mesto.

Na drugoj strani, prvoplasirana PDK, individualno kao partija, još od proglašenja nezavisnosti Kosova nikad nije prošla gore i nikad nije zabeležila manji broj glasova. Nešto malo bolje prošla je LDK, ali je prvi put u istoriji prešla s drugog na treće mesto po broju osvojenih glasova.

Bleda ponuda

Ako bi se pravila rang-lista najneubedljivijih kandidata za premijera tokom izborne kampanje, onda bi Haradinaj bez konkurencije bio na prvom mestu. Njegovi nastupi pred glasačima, govori i argumenti zvučali su mlako i delovali bledo. Zašto? Zato što mu je nedostajalo njegovo najjače oružje – žestoka kritika režima po kojoj su ga pamtili kao jednog od vodećih opozicionara. Setimo se samo njegovog protivljenja ratifikaciji graničnog sporazuma sa Crnom Gorom, koje je bilo žešće od otpora Samoopredeljenja. Ako je Haradinaj, zbog promašaja i zloupotreba, stvarno trebalo nekog da punom snagom  „nagazi đonom“ u predizbornoj kampanji, onda je to bio njegov glavni partner iz koalicije – PDK, kojem se, ruku na srce, u najvećoj meri mogu uputiti glavne optužbe za teško stanje u kome se danas Kosovo nalazi. (Ovim se nimalo ne želi umanjiti odgovornost LDK, koja se nakon smrti Ibrahima Rugove, od vodeće partije preobrazila u privezak PDK i na taj način dovela sebe u poziciju da ne može biti amnestirana kada bude došao „sudnji dan“ za polaganje računa.)

General Haradinaj je ulaskom u koaliciju sa PDK dobrovoljno pristao da bude razoružan. Izgubio je „neprijatelja“ na kome je trebalo da dokaže komandnu sposobnost za uspešno vođenje zemlje. Vodio je izbornu bitku bez podrške najteže artiljerije. Vojnike je više pokušavao da inspiriše imenom i starim oreolom nego taktičkom podrškom najjačeg oružja koje mu je moglo garantovati pobedu. Zato mu je kampanja bila uopštena i  neartikulisana.

Ni kandidat za premijera koalicije LDK, Avdulah Hoti, neće biti upamćen po žestokoj kampanji. Nije ni čudo. Reč je o odlazećem ministru finansija i univerzitetskom profesoru koji je slučajno ušao u politiku i spletom okolnosti se tu zadržao. Hoti nije profil kandidata za koga se tradicionalno glasa na Kosovu. Ipak, on je svoju kampanju vodio pošteno akademski, ne obezbeđujući dodatne glasove neopredeljenih birača, ali i ne dovodeći u sumnju jezgro glasača koji tradicionalno glasaju za LDK, s Rugovom na njenom čelu ili ne. Ako ne po izbornom uspehu, Hoti će se pamtiti po čisto urađenom poslu u jednom od najosetljivijih ministarstava: tokom njegovog mandata, prvi put od proglašenja nezavisnosti, zavedena je disciplina u državnoj kasi i ostalim javnim fondovima koji više nisu mogli biti tretirani kao tuđi džep u koji svako može da zavuče ruku kad hoće i koliko hoće, bez polaganja računa.

Kandidat Samoopredeljenja za premijera bio je Albin Kurti, osnivač pokreta, nekadašnji kosovski Če Gevara, buntovni studentski lider i jedan od najpoznatijih „zatočenika savesti“ iz vremena srpske strahovlade na Kosovu. Svesni da im je popularnost izuzetno porasla zbog (kod drugih neprimetne) hrabrosti da Tačiju u lice saspu sve što misle o njegovom režimu, kao i da mu se ozbiljno suprotstave (čak i suzavcem u parlamentu), Samoopredeljenje je pred izbore odlučilo da „spusti loptu“ i „civilizuje se“ u borbi za vlast. Za one sa dužim pamćenjem, bilo je veoma zanimljivo posmatrati Kurtija i družinu koji su gotovo do juče prevrtali džipove UNMIK-a ili masnom farbom gađali predstavnike režima, kako kampanju vode po modernim evropskim PR pravilima, sa socijal-demokratskom platformom i podsticanjem nade da će sve biti bolje ako oni budu došli na vlast u ovoj sada razočaranoj zemlji. S imidžom nekorumpiranih lidera, biračko telo „gađali“ su upravo tamo gde je najosetljivije, obećavajući iskorenjivanje korupcionaškog zla koje je Kosovo obavilo i steglo kao hobotnica. Pored toga, obećali su i obezbeđivanje pravde za sve, uvođenje reda i zakona u društvu, socijalnu brigu za najpogođenije kategorije i godišta, kao i odgovornost za zloupotrebe, posebno nemilosrdnu otimačinu državnih resursa. Šlag na torti predstavljalo je obećanje da će se  pokradeno nacionalizovati. I uspeh nije mogao da izostane. Izbili su na drugo mesto, zabeležili procentualno najveći rast broja glasača i ako je verovati nezvaničnim pojedinačnim rezultatima zasnovanim na brojanju glasova koje je vršila svaka partija za sebe a ne za koalicije, postali su partija s najvećim brojem glasova na Kosovu.

Fenomen Samoopredeljenje

Ratna koalicija predvođena PDK-om dobila je najviše glasova – blizu 240.000, što je za 50.000 više od drugoplasiranog Samoopredeljenja i za 60.000 više od koalicije s LDK-om na čelu. Iako pojedinačni rezultati glasanja za svaku partiju službeno neće biti objavljeni – jer se objavljuju zbirni rezultati za svaku koaliciju, osim Samoopredeljenja i drugih manjih partija koje su se samostalno takmičile – na osnovu pojedinčanih rezultata koje iznose političke partije svaka za sebe, ispada da su AAK i Nisma sačuvale svoje biračko telo. Ako je to tačno, znači da je PDK dobila samo 100.000 glasova, što bi moglo, uz sve rezerve prema pojedinačnom partijskom brojanju glasova, predstavljati najveće iznenađenje izbora 11. juna. Poređenja radi, PDK je na izborima 2014. i u koaliciji s više manjih partija (koje nemaju veliku težinu u biračkom telu i koje su dobile nekoliko desetina hiljada glasova) dobila oko 222.000 glasova. To može značiti da je PDK od 2014. izgubila polovinu svog biračkog tela, odnosno da je 11. juna dobila otprilike onoliko glasova koliko ih je i izgubila od 2014: oko 100.000. Katastrofalan pojedinačni rezultat PDK u odnosu na ranije rezultate potvrđuje i procena da je od 39 poslaničkih mandata svoje koalicije, PDK na ovim izborima dobila 21, ili 16 manje nego 2014. Koalicija predvođena LDK-om (dakle, zajedno sa dva partnera) dobila je oko 180.000 glasova. Bazirajući se na pojedinačnim procenama svake partije o broju dobijenih glasova, procenjuje se da je LDK od 2014. izgubila od 10.000 do 15.000 birača, što i nije toliko velika kazna za „greh“ počinjen „ulaskom u brak“ s PDK nakon pretposlednjih izbora.

Bilo kako bilo, Samoopredeljenje se može smatrati prvim pojedinačnim pobednikom na nedavnim izborima jer je dobilo 190.000 glasova, što je za 90.000 više od broja glasova dobijenih 2014, i može računati na oko 30 poslanika.

Teško je u ovom trenutku sa sigurnošću analizirati fenomen Samoopredeljenja, posebno ako se ima u vidu njegova politička platforma sa primesama nacional-romantizma i zalaganje za ujedinjenje Kosova sa Albanijom. Da paradoks bude veći, nakon Srbije, Samoopredeljenje je najveći „protivnik“ nezavisnosti Kosova, ali ne radi vraćanja pod beogradsku upravu, već sa idejom njegovog ujedinjenja sa Albanijom. Ne treba, zbog tih razloga, isključiti mogućnost da iza uspeha Samoopredeljenja u znatnoj meri leži tzv. indirektno glasanje, to jest opredeljivanje za tu partiju ne zbog identifikacije s njenim programom već zbog glasanja protiv partija koje su do sada bile na vlasti i dosadašnjeg načina vladanja na Kosovu. Takođe, veoma značajan faktor opredeljivanja birača za ovu partiju mogla je biti i politička i moralna čistoća momaka i devojaka iz tog pokreta. Možete se slagati sa njima ili ne, mogu vam ići na živce zbog povremenog anahronog (čak i revolucionarnog) razmišljanja i delovanja, ali im morate skinuti kapu za njihovu moralnu čistoću, jer su neokaljani aferama, skandalima i korupcionaškim zloupotrebama.

Rezultat bez rezultata

Ishod nedavnih izbora posmatrači su već proglasili „rezultatom bez rezultata“. Niko od „velike trojke“ samostalno ne može formirati vladu i svako od njih može da učestvuje na odlučujući način u njenom formiranju, ali samo u vidu koalicije s jednim od dva pripadnika te grupe. Koalicija predvođena PDK zaslužuje da dobije ponudu da formira novu vladu jer Ustav jasno propisuje da je to pravo partije s najvećim brojem glasova u prvom pokušaju. Pitanje je, međutim, da li će Samoopredeljenje i LDK[1] biti spremni da uđu u takvu pustolovinu.

PDK je bila noseća partija u dve prethodne vlade. Oba puta kumovala je prevremenom padu vlade i raspisivanju vanrednih izbora, a ostavljala je na cedilu i dotadašnje koalicione partnere. Usled toga, više niko nema poverenja da trguje sa njima nakon trećeg proglašavanja nepoverenja vladi i raspisivanja vanrednih izbora 11. juna. U prvom redu, LDK pokazuje čvrst otpor mogućoj novoj koaliciji sa PDK jer je platila veliku cenu za dosadašnje obezbeđivanje parlamentarne većine Tačijevoj partiji. Opšta odbojnost opozicije prema PDK pojačana je i izrazitom anti-PDK politikom koju godinama demonstrira Samoopredeljenje, koje u koaliciju sa PDK može ući samo ako se odluči na političko samoubistvo.

LDK i Samoopredeljenje nisu preterano bliske i njihova eventualna koalicija moguća je u prvom redu zato što ih ujedinjuje isti „neprijatelj“ i isti animozitet prema PDK i zato što žarko žele da vide nekadašnju Tačijevu partiju u opoziciji. U kombinaciji s odnosima koji vladaju među vodećim političkim grupacijama u Prištini, rezultati nedavnih izbora više idu u korist Samoopredeljenju i LDK nego PDK, pa su neki posmatrači zaključili da su te dve partije „stvarni“ pobednici izbora, jer najveći broj glasova (i mandata) koje je dobila koalicija PDK ne mogu da joj posluže nizašta drugo osim da bez konkurencije bude vodeća opoziciona snaga u narednom mandatu.

Koalicija koju predvodi PDK, koja je nezvanično osvojila 39 poslaničkih mandata, ima teoretsku mogućnost da dosegne famozan broj od 61 glasa u parlamentu i formira vladu s još deset poslaničkih mandata Liste srpske i 10 ostalih koji pripadaju nesrpskim manjinama, kao i nekoliko poslanika „preletača“ iz Samoopredeljenja i LDK, koji mogu biti „ubeđeni“ da glasaju za Haradinaja kao premijera ako im budu obećana ambasadorska mesta ili ukradeni milioni iz javnih blagajni.

Takva vlada gde su Samoopredeljenje i LDK u opoziciji, a PDK i srpski poslanici na vlasti, neće moći da računa na ama baš nikakvu stabilnost, usled apsolutne lojalnosti Liste srpske Beogradu, koja ih je svela na marionete. Biće dovoljno da Priština samo jednom naljuti Beograd – na primer, zabrani Marku Đuriću da poseti Kosovo – pa da joj bude izglasano nepoverenje. Jednostavno, koaliciona vlada na Kosovu, čija većina životno zavisi od Liste srpske, bila bi neka vrsta hibridne prištinsko-beogradske vlade, u parlament bi uvela beogradski faktor i ništa više na Kosovu ne bi bilo kao pre.

Faktor Tači

Šestomesečna politička kriza koja je trajala zbog gotovo identične situacije nakon izbora 2014, ostavila je iza sebe pravi rašomon u kojem ama baš ništa nije jasno i ništa ne može poslužiti kao obrazac za rešavanje novonastalog stanja. Ustavni sud je povodom parlamentarne krize 2014. nizom politički isposlovanih odluka i komentara formirao pravnu osnovu po kojoj partija ili koalicija s najvećim brojem glasova na izborima (dakle PDK, i tada i sada) gotovo neizostavno ima pravo da formira vladu, a ne partija ili koalicija s garantovanom parlamentarnom većinom. Činjenica da partija s najvećim brojem glasova nema i najveći broj poslaničkih mesta, tada nije uzeta kao kriterijum određivanja kome treba poveriti mandat za formiranje vlade. Kako tadašnja mlaka predsednica Atifete Jahjaga nije imala kuraži da na osnovu diskrecionog prava koje joj obezbeđuje Ustav, i uprkos nebuloznim stavovima Ustavnog suda, mandat poveri udruženoj opoziciji koja je imala dovoljan broj poslaničkih mandata da formira vladu i pošalje PDK u opoziciju, kriza je pretila da blokira ceo državni sistem, otvarajući put opštem haosu. Na pritisak Zapada, LDK je napustila opozicioni front i prešla na stranu PDK, formirajući s njom vladu.

Hipotetički, kada koalicija s PDK na čelu bude vratila prvi premijerski mandat zbog toga što niko ne želi da deli vlast sa njom, Tači je obavezan da po drugi (i poslednji) put odredi mandatara. Kao i 2014, i sada će to biti odlučujući momenat raspleta – ili novog zapleta – nakon što se osnovano pretpostavi da će prvi mandat poveren Haradinaju biti vraćen ukoliko koalicija PDK ne bude u stanju da na svoju stranu privuče Samoopredeljenje ili LDK. Odluka o drugom mandataru direktno je u rukama Tačija, koji je kao odlazeći premijer na pretposlednjim izborima odlučujuće kumovao izazivanju haotične situacije ne bi li predupredio odlazak PDK sa vlasti. Da li on sada kao predsednik svih Kosovara može da se uzdigne iznad političkih afiniteta i dozvoli da njegova partija ode u opoziciju tako što će u drugom krugu izbor mandatara poveriti dvema glavnim opozicionim partijama, odnosno onima koji to mogu da urade bez problema, povinovanja Listi srpskoj (Beogradu) ili podmićivanja poslanika suprotne strane? U to je teško poverovati kada se ima u vidu Tačijev apetit za vlašću koji ga je načinio najmoćnijim današnjim kosovskim političarem, ali i senka Specijalnog suda koja se polako ali sigurno već godinama nadvija nad Kosovom, ali nikako da zaživi.

Odluka da vladu preda u ruke svojih najljućih političkih protivnika (Samoopredeljenje) ili izdanih i u srce pogođenih nekadašnjih političkih partnera (LDK), Tačija bi učinila veoma ranjivim i na duži rok izuzetno nesigurnim, jer se Samoopredeljenje kao mantre drži insistiranja da neko (čitaj Tači) treba da polaže račune za degradaciju koju je nezavisno Kosovo doživelo u vreme kada je trebalo da procveta, užasno stanje u privredi, obrazovanju, zdravstvu, privatizaciji, javnim kompanijama, kao i kriminal i korupciju u državnim strukturama. Ako se bude našlo u poziciji da efektivno upražnjava vlast, teško je očekivati da će Samoopredeljenje propustiti do sada najizgledniju priliku da na nišan stavi političara kog označava kao glavnog krivca za nazadovanje zemlje od nezavisnosti naovamo.

Kako Tači može izbeći poveravanje mandata eventualnoj koaliciji Samoopredeljenja s koalicijom LDK? Veoma lako, jer uživa diskreciono pravo da nakon prvog neuspelog mandata za formiranje vlade, mandat poveri ili istoj partiji ili koaliciji kojoj to nije uspelo u prvoj rundi – u ovom slučaju s novim mandatarom umesto Haradinaja – ili da to pravo dodeli nekom drugom ko može garantovati da ima 61 ili više poslaničkih potpisa za formiranje koalicione vlade.

Pogodite onda kome će Tači poveriti mandat za formiranje vlade.

Zahvaljujući uspešnom „upravljanju“ parlamentarnom krizom nakon izbora 2014, PDK i ustavno-sudski sistem koji ova partija kontroliše, imaju dovoljno iskustva da onemoguće one koji imaju više nego dovoljno poslaničkih mandata da formiraju vladu. Na taj način, kriza se nastavlja, ali s velikom razlikom u odnosu na 2014. LDK je, kao najlabilniji faktor opozicije PDK-u, izvukla gorku lekciju iz koketiranja sa PDK 2014, jer joj se ono obilo o glavu.

U kom će se onda pravcu odvijati situacija i sve izglednija nova politička kriza na Kosovu? Kao najverovatniji mogući ishod nameću se novi (uzastopno četvrti) vanredni parlamentarni izbori. To se neće desiti odmah, jer će se političkim i sudskim manevrima nastaviti kupovina vremena – što je jedan od glavnih ciljeva onih koji su pre nekoliko meseci došli na ideju da provociranjem vanrednih parlamentarnih izbora što je duže moguće odgode užasno gorak zalogaj koje Kosovo uskoro mora da proguta: problem Specijalnog suda.

Hag kao „generator“ krize

Vanredni parlamentarni izbori 11. juna bili su raspisani nakon što je 10. maja izglasano nepoverenje vladi koju su činile PDK i LDK. Predlog opozicije za izglasavanje nepoverenja vladi podržali su i poslanici PDK, s obrazloženjem da je vlada – u kojoj su oni činili polovinu – navodno zakazala u donošenju velikih odluka, kao da je to bila kompetencija samo druge polovine vlade koju je činila LDK. Obrazloženje je bilo toliko nesuvislo da je navelo posmatrače da se ozbiljnije pozabave razlogom zašto jedan sijamski blizanac optužuje drugog da je slomio stolicu na kojoj su mogli da sede samo zajedno. Jedna od najubedljivijih teorija oko vanrednih izbora bez ikakve stvarne potrebe i u situaciji kada Kosovo ima preča posla, vezuje se za skoro stupanje na scenu Specijalnog suda, koji je zadužen za ispitivanje tvrdnji iz izveštaja specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija o masovnim otmicama i nestancima oko 400 osoba nakon rata, među kojima većinu čine Srbi, ali ima i Albanca i pripadnika ostalih nesrpskih manjina. Na listi mogućih osumnjičenih za ta dela, prema Martijevim nalazima, nalaze se i nekadašnji najviši čelnici OVK (i današnje PDK) sa Tačijem na čelu.

Prema toj teoriji, veštačko izazivanje vanrednih izbora bilo je motivisano kupovinom vremena, to jest odlaganjem početka mandata ovog suda i njemu referentnog tužilaštva, koji treba da počnu da podižu optužnice. Izborima se ciljala stabilizacija političke moći za naredne četiri godine onih koji bi mogli doći pod udar suda, kao i stvaranje prostora za trgovinu sa međunarodnim faktorima iza kulisa, u kojoj bi se oni u Prištini koji se ne osećaju sigurno u vezi sa tim da li su na listi Specijalnog suda ili ne, predstavljali kao legitimno izabrana vlast za naredne četiri godine i jedini faktor garancije stabilnosti i mira na Kosovu. Osim toga, oni bi bili zaduženi za pošteno ispunjavanje „domaćih zadataka“ koji su im određeni spolja – ratifikacija graničnog sporazuma sa Crnom Gorom, nastavak dijaloga sa Srbijom, formiranje zajednice srpskih opština na Kosovu, formiranje kosovske vojske ustavnim promenama, a ne zakonskim amandmanima. Drugih racionalnih teorija i objašnjenja zašto je PDK srušila samu sebe sa vlasti – nema.

Bilo kako bilo, zbog aktuelnog parlamentarno-izbornog haosa na Kosovu, haško tužilaštvo zadugo neće biti u stanju da podigne prve optužnice, niti će Specijalni sud biti u stanju da pokrene ikakvo suđenje. Takvi koraci bi u napetoj atmosferi koja trenutno vlada na Kosovu, mogli biti protumačeni kao njihovo mešanje u postizbornu krizu i čak svrstavanje protiv jedne (optužene) i uz drugu (protivničku) stranu. U Prištini niko ozbiljan ne isključuje mogućnost nemira nakon podizanja optužnica i hapšenja prvih osumnjičenih, čak i u stabilnijoj političkoj situaciji. Naravno, takav korak Haga bio bi čak mnogo opasniji u uslovima pregrejanih emocija koje vladaju ne samo u Prištini u vezi s formiranjem nove vlade. Ovo potvrđuje koliko su u pravu bili oni koji su raspisivanje vanrednih izbora samo godinu dana pre njihovog redovnog održavanja, kao i do sada politički unikatno samorušenje sa vlasti, komentarisali teorijom „zavere“ protiv Specijalnog suda.  

Kriza nakon parlamentarnih izbora iz 2014. trajala je šest meseci i bila rešena na jedvite jade uz pomoć i pritisak spolja. Imajući u vidu „dragoceno“ iskustvo koje su tadašnji (i sadašnji) protagonisti stekli u „upravljanju“ krizama i poslovima ove vrste, ne bi čudilo da i ova sadašnja potraje isto toliko.

Za razliku od prethodne, aktuelna kriza ima još jednu veliku i do sada neiskorišćenu šansu za samoobnavljanje:  raspisivanje novih vanrednih izbora nakon šest meseci.