Kako popraviti poslovno okruženje u Srbiji

Svrha ovog rada je da u poslovnom okruženju Srbije ukaže na neka ograničenja čije otklanjanje može biti najveći razvojni adut. Poslovno okruženje i podsticaji koje ono nudi ključni su za ulaganja, a ulaganja za ekonomski i drugi razvoj. Stručna javnost i investitori su svesni nedostataka, tj. stvari koje otežavaju poslovanje u Srbiji. Ima, međutim, i onih koji misle da je poslovno okruženje odlično i da ga ne treba menjati. Zato možda nije loše započeti ovaj rad iznošenjem nekih činjenica.

Kvalitet poslovnog okruženja „mere“ ili ocenjuju razne agencije i institucije, pa čak i neke velike korporacije. Uzećemo samo nekoliko poznatijih ocena. Osvrnućemo se na nekoliko različitih merila poslovnog okruženja zemalja sveta 2016: Srbija je u istraživanju Doing business Svetske banke rangirana kao 47. od 190 zemalja; prema Index of economic freedom Heritidž fondacije i WSJ ona je 77. od 178 zemalja sa indeksom 62,1 (od mogućih 100,0); prema Economic freedom of the world Frejzer instituta Srbija je 101. od 159 zemalja sa indeksom 6,68 (od mogućih 10,0); a prema indeksu Global competitiveness Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa Srbija je 94. od 140 zemalja uz indeks 3,9 (od mogućih 10,0). Zaključujemo da je Srbija samo u rangiranju Svetske banke u prvoj četvrtini zemalja; u rangiranju Heritidž fondacije je pri kraju prve polovine liste; dok je u ostale dve procene na početku poslednje trećine rangiranih zemalja. Ako se uzme prosek za sva četiri rangiranja, Srbija je tačno na polovini (49,6%) liste rangiranih zemalja sveta. Takav ukupni plasman ukazuje da postoje velike mogućnosti za poboljšanje poslovnog okruženja, samim tim i za mnogo veća ulaganja, više radnih mesta i brži ekonomski razvoj zemlje.

Da bi se došlo do poboljšanja poslovnog okruženja, neophodne su reforma i politička volja na koje možemo da apelujemo, ali na koje ne možemo da utičemo. Ako neka vlast ipak poželi da uradi nešto kako bi poboljšala poslovne prilike u Srbiji, radovi ovog tipa mogu joj biti jedan od podsticaja.

Iako će biti reči o više različitih oblasti i elemenata poslovnog okruženja, pretenzija rada nije da bude sveobuhvatan ili da ukaže na sve nedostatke u pojedinim oblastima, jer bi za to bio potreban veći autorski tim i mnogo više prostora. U ovom radu biće reči o nekim ključnim ograničenjima, pre svega u zakonskoj regulativi i praksi. Ideja je bila da se na ograničenja ukaže što konciznije i konkretnije, kako bi bilo jasno šta i zbog čega treba menjati. Nekada je bilo moguće ukazati i na konkretan član zakona koji treba promeniti, nekada ne, jer su rešenja sadržana u više članova nekog zakona. Radi preglednosti, ideje su obrađene prema oblastima. One su navedene koncizno da bi se izbegla opširnost, ali ih je vrlo lako moguće proširiti radi eventualnih zakonodavnih promena. Pregled započinje problemima s vlasničkim pravima, zatim slede delovi o katastru, radu, privrednim društvima, stečaju, bankama, deviznom režimu, tržištu kapitala i radu sudova, a završava se pregledom nekih načelnih pitanja.

 

Vlasnička prava

Iako Ustav Srbije iz 2006. u članu 58 jemči „mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona“, a što podržavaju i odgovarajući zakoni, vlasnička prava u Srbiji nisu sigurna u meri u kojoj su to u nekoj normalno uređenoj zemlji. To važi za sve osnovne oblike vlasničkih prava, kao što su nekretnine (zemlja, kuće i stanovi, poslovni objekti), pokretne stvari, novac, hartije od vrednosti, lizing, autorska prava (copyright), kapital. Osnovni problem s vlasničkim pravima, koja su zakonski garantovana, što se u praksi krše, a sudska zaštita je ili neefikasna ili izostaje. Sledi kratak prikaz problema sa vlasničkim pravima u nekoliko oblasti.

Restitucija

Prvi veliki problem vezan za vlasnička prava je restitucija. Zakon o restituciji je donet kasno (2011), više puta je menjan i ima mnoge nedostatke. Jedan od propusta je npr. taj što Zakon dopušta prodaju imovine koja treba da se vrati starim vlasnicima ili njihovim naslednicima. To znači da povratak te imovine nije više moguć u naturi, pa ostaje samo finansijsko obeštećenje, koje se, međutim, stalno odlaže.

Nedostatak Zakona je i to što se malo imovine vraća u naturi. Čak i kada ima vraćanja u naturi, ono je selektivno i često zavisi od objekta, lokacije, zainteresovanosti tekućih korisnika imovine, politike ili političkih veza. Sem toga, primena Zakona je nedosledna, povraćaj imovine je spor i selektivan ‒ nekima se imovina vraća, drugima ista vrsta imovine se ne vraća, a na rešenja o vraćanju imovine država ulaže žalbe i time zaustavlja proces stvarnog vraćanja imovine. Obično se vrednija imovina ne vraća, čak se i izbegava davanje obaveštenja zašto se to ne čini.

Davanje predviđene novčane nadoknade za oduzetu imovinu se stalno odlaže promenama zakona. To je, inače, loše rešenje i za državu i za bivše vlasnike – država je i bez toga na rubu dužničke krize, a za stare vlasnike to će biti mizerno obeštećenje. Pored ostalog, potrebno je prestati sa praksom otežavanja ili onemogućavanja stranim državljanima da dobiju natrag svoju imovinu, a koja se sistematski sprovodi. Kao rezultat svega pobrojanog, povraćaj imovine je spor i, ako se ovako nastavi, trajaće veoma dugo i doneti nove nepravde. Osnovni problem ovde nije zakon, mada i sa njim ima problema, već volja da se on brzo i pravično sprovede.

Nekretnine

Drugi veliki problem su kršenja postojećih vlasničkih prava od strane države ili investitora, a do njih obično dolazi prilikom gradnje infrastrukture (putevi, ulice, pruge, dalekovodi) ili nove gradnje poslovnih i stambenih objekata. Osnovni problemi koji se pri tom javljaju su nadoknada ispod tržišne cene za imovinu koja se otkupljuje, odugovlačenje davanja nadoknade ili izostanak nadoknade. Primera za svaku navedenu vrstu povrede vlasničkih prava bilo je mnogo, posebno na koridorima gradnje autoputeva 10 i 11. Jedan od najboljih primera vezanih za kršenje vlasničkih prava je slučaj „Savamala“.[1] Umesto da se drži zakona i sprovodi ga, vlast ga namerno krši, što šalje lošu poruku i investitorima i svim građanima. U ovoj oblasti nisu problem zakoni, već njihova primena.

Poljoprivredno zemljište

Nemogućnost stranih firmi i fizičkih lica u Srbiji da imaju vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem je anahrona i treba je ukinuti. Stranci do poljoprivrednog zemljišta dolaze tako što kupuju kombinate i firme koji imaju pravo korišćenja tog zemljišta. Investitoru treba dopustiti da poseduje zemljište na kome ulaže i u koje investira, za šta je potrebna promena Zakona o poljoprivrednom zemljištu i pratećih akata. Komplikaciju oko raščišćavanja vlasničkih prava stvara i to što Zakon o zadrugama daje pravo novoosnovanim poljoprivrednim zadrugama da od sadašnjih vlasnika potražuju poljoprivredno zemljište koje je nekada pripadalo zadrugama. Ova odredba je namenjena restituciji i takvo zemljište treba da se vrati ranijim vlasnicima, a ako ovih nema, onda da se proda na aukciji novom privatnom vlasniku po tržišnoj ceni (kupac je onaj ko ponudi najviše). Ako su neka poljoprivredna preduzeća u međuvremenu privatizovana (a zemlja podleže restituciji), to je bila velika greška države, pa na njen teret mora da ide i ispravljanje te greške, tj. obeštećenje bivših vlasnika.

Gradsko (građevinsko) zemljište

Država nije žurila da ispusti kontrolu nad gradskim zemljištem, usled čega je kasnila regulativa vezana za korišćenje gradskog zemljišta od strane firmi koje na njemu imaju svoje objekte. Najpovoljnija verzija prava na korišćenje gradskog zemljišta za firmu koja želi to zemljište da koristi jeste ona po kojoj zakon predviđa zakup na 99 godina po ceni koju utvrđuje lokalna poreska uprava. Nelogično je da firme ne poseduju zemljište na kome im se poslovni objekti nalaze, pa bi to trebalo iznova regulisati, a da osnov za transakciju bude tržišna vrednost, a ne procena lokalne poreske uprave. Ovako je ta procena arbitrarna i praktično je otvoreni poziv za davanje mita (korupcija), kako bi firme kupile zemljište po što nižoj ceni.

Hipoteka

Kod hipoteka (Zakon o hipoteci) treba omogućiti da jedan objekat može da se založi više puta, a ne samo jednom, kako je sada regulisano, ali pod uslovom da tržišna vrednost tog objekta to dopušta.

U slučaju institucije „agenta obezbeđenja“ treba ukinuti formalnosti po kojima on mora stalno da pribavlja odgovarajuća dokumenta, jer su ona prikupljena u vreme njegove registracije. Nepotrebno je da to se stalno dokazuje.

Autorska prava

Copyright se koristi da označi više različitih snopova autorskih prava. Pitanje zaštite autorskih prava reguliše niz posebnih zakona (autorska prava, patenti, emitovanje, industrijski dizajn, žigovi, poslovna tajna, geografsko poreklo, itd.), po čemu je copyright jedno od najsloženijih regulativnih polja uopšte.

U sferi copyrighta manji problem su zakonska rešenja, a mnogo veći njihovo sprovođenje. Verovatno da ne postoji segment regulative u Srbiji gde je slabija primena zakona koji su na snazi. Izdavači objavljuju veći tiraž knjiga koje se dobro prodaju od deklarisanog tiraža, čime oštećuju autore i prevodioce. Često se od strane fizičkih lica ili firmi objavljuju piratske kopije knjiga koje imaju dobru prođu, čime se oštećuju originalni izdavači i autori. Knjige i članci se kopiraju delimično ili u celini bez odgovarajuće naknade, čime su oštećeni i izdavači i autori.

Naknade za filmove i drugi video-materijal televizije ne plaćaju; piratske kopije filmova i muzike su uobičajene; fotografije se objavljuju ili preuzimaju bez navođenja njihovih autora i plaćanja naknada, dok se naknade za autorska prava na muzičke sadržaje isplaćuju uglavnom vrlo popularnim autorima, a ne svima itd. Široko su rasprostranjene povrede autorskih prava kod muzičkih i video-sadržaja na razne načine, uključujući i one koji se distribuiraju na internetu.

Drugo veliko polje problema je krivotvoreni i bespravni softver, koji često koriste ne samo fizička lica i firme, nego i državni organi. Propisi postoje, ali se nedosledno i skromno primenjuju, mada je i na ovom polju poslednjih godina zabeležen izvestan napredak. Ključni problem na polju autorskih prava nisu zakoni, već njihova primena.

 

Katastri

Katastar nepokretnosti (Zakon o državnom premeru i katastru) u Srbiji je tek nedavno završen, iako ne u potpunosti zbog neupisanih jedinica kod kojih je nešto sporno. Potvrde katastra se, međutim, čekaju nepotrebno dugo, obično danima, a one vezane za složenije slučajeve često kasne i mesecima. Razlog za to je što je servis katastarskih podataka monopol države. Da postoji privatna konkurencija, kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja, i usluge države bi bile jeftinije i kvalitetnije.

Za razliku od katastra nepokretnosti, koji je praktično završen, katastar vodova nije završen. On je od posebnog značaja za investitore pošto im olakšava odlučivanje o ulaganjima i snižava troškove tako što pri kopanjima i drugim radovima ne dolazi do oštećenja vodova. Zato ga je potrebno što pre dovršiti, a prodaju njegovih informacija dopustiti i privatnim firmama, potpuno ravnopravno sa državom.

Postojanje funkcionalnih katastara je važno radi efikasnosti korišćenja resursa, izbegavanja šteta, ali i radi korišćenja nekretnina u komercijalnom prometu. Pojedinac imovinu ne može založiti kao kolateral za kredit ako nema izvod iz katastra. Samim tim komercijalni potencijal te imovine nije iskoristiv.

 

Rad i Zakon o radu

U poslednjih nekoliko decenija Srbija je vrlo često menjala Zakon o radu, ali je retko bila te sreće da on bude dobar. Posle niza socijalistički profilisanih zakona o radu, godine 2002. donet je do sada najbolji zakon o radu (liberalan i jednostavan), ali je bio kratkog veka. Usled pritisaka sindikata i nekih interesnih grupa taj zakon je promenjen i donet je mnogo lošiji, koji je posle toga nekoliko puta menjan. Promene ga nisu učinile boljim. Najbolje bi bilo kao polaznu osnovu za dalja doterivanja vratiti Zakon o radu iz 2002, ali to je malo verovatno.

Postojeći zakon o radu je obiman po veličini, restriktivan po duhu i sa mnogo loših ili čak nepotrebnih odredaba, tj. odredaba koje bi se mogle brisati. Država se nepotrebno meša u ugovorni odnos zaposlenog i poslodavca na mnogo vitalnih tačaka. U sporne odredbe spadaju minimalna nadnica, kolektivni ugovori i njihovo prošireno dejstvo, mešanje u sadržaj ugovora o radu, tretman sindikalne aktivnosti itd. Navešćemo ukratko važnije nedostatke.

Minimalna nadnica

Minimalnu nadnicu (čl. 111, 112) utvrđuje Socijalno-ekonomski savet a, ako to ne učini on, onda odluku o visini minimalne nadnice donosi Vlada. Propis o minimalnoj nadnici se objašnjava brigom za najmanje kvalifikovane ili mlađe zaposlene. Koliko im odredba o minimalnoj nadnici stvarno pomaže i koje su šire ekonomske posledice primene ove odredbe?

U svemu ovome jedino je tačno da oni koji obavljaju najslabije plaćene poslove zahvaljujući zakonskoj odredbi o minimalnoj nadnici dobijaju nešto više nadnice od onih koje bi imali da ove odredbe nema. Ali podizanje minimalne nadnice iznad ravnotežnog nivoa dovodi do povećanja cene rada i u najnižoj i u višim platežnim kategorijama. Skuplji rad znači manje radnih mesta, pošto se sve što je skuplje manje traži. Odredba o minimalnoj nadnici smanjuje broj radnih mesta u zemlji, a smanjenje broja radnih mesta je utoliko veće što je minimalna nadnica viša od onoga što bi bila tržišna, ravnotežna nadnica. Zaposleni profitiraju na račun nezaposlenih, jer dobijaju nešto više nadnice. Državi takođe odgovara viša minimalna nadnica, jer naplati više sredstava putem poreza na dohodak.

Odredbom o minimalnoj nadnici, pored poslodavaca, najviše su pogođeni mladi i nekvalifikovani, koji bi bili spremni da rade i za nadnicu manju od one koja je propisana kao minimalna. Tako minimalna nadnica postoji kao demagoška kategorija i štetna je za privredu svake zemlje, a posebno za njene nezaposlene. Iako ove tvrdnje uopšte nisu sporne (teorijski i empirijski), retke su zemlje u svetu koje u zakonu nemaju „minimalnu nadnicu“. Ali zemlje sveta se razlikuju po tome kolika je visina minimalne nadnice, tj. koliko je ona viša od tržišne, ravnotežne nadnice. Što je razlika ravnotežne i minimalne nadnice manja, manje su i štete od postojanja zakonske odredbe o minimalnoj nadnici. Dok se u Srbiji ne ukloni odredba o minimalnoj nadnici, potrebno je da njena visina bude što niža u odnosu na ravnotežnu nadnicu.

Otpuštanje

Otkaz i eventualne kaznene mere prema neradnicima i višku zaposlenih u firmi tretirani su u Zakonu vrlo restriktivno. Procedura otpuštanja je duga i komplikovana. Teško otpuštanje za posledicu ima manje zaposlenih. Poslodavac će dobro razmisliti da li da zaposli novog radnika kada mu se obim posla širi, jer će mu u situaciji da obim posla opadne biti teško da ga otpusti. Odredbe o otpuštanju i kažnjavanju zaposlenih su komplikovane, a delom i nejasne, što rezultira velikim brojem sudskih sporova, što nije u interesu ni zaposlenih, ni poslodavaca, ni države.

Kolektivni ugovori

Postoje tri vrste kolektivnih ugovora – opšti, posebni i partikularni. Opšti važe za čitavu zemlju, posebni za granu ili teritorijalnu jedinicu, a partikularni za određenu firmu. U Zakonu o radu posvećeno im je čak 27 članova (240‒267), a ozakonjena su sva tri oblika kolektivnih ugovora. Kolektivni ugovori su štetni, nepotrebni i najčešće nesprovodivi – to kažu i pravo i ekonomija. Ne rade sve grane privrede u istim uslovima da bi se nadnice i ostalo mogli jednako regulisati za sve grane i uslove rada – to su odredbe opšteg kolektivnog ugovora koje moraju biti preslikane na poseban kolektivni ugovor (čl. 10). Industrija softvera, na primer, ostvaruje visoke profite pa su moguće vrlo visoke zarade zaposlenih i druge pogodnosti, a tekstilna industrija ili poljoprivreda beleže niske profite, pa su mogućnosti povećanja nadnica i nagrađivanja skučene.

Ugovor o radu i radni učinak

Poslodavcu i zaposlenom treba ostaviti da se dogovore o visini i strukturi zarade, uključujući stimulacije i kazne, a ne da se kao obaveza uzima „radni učinak“ (čl. 33, tačka 11; čl. 107). Još misterioznija je odredba kojom se želi ozakoniti ista nadnica za isti rad, gde se sem „radnog učinka (doprinosa)“[2], javljaju još dve kategorije: „Zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca.

Pod radom jednake vrednosti podrazumeva se rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost“ (čl. 104). Sve to treba izbaciti i dogovor o nadnici prepustiti poslodavcu i zaposlenom.

Ugovor na određeno vreme

Država se nepotrebno meša i u odredbe sklapanja ugovora o radu na određeno vreme, time što propisuje dužinu trajanja ugovora, razloge za njegovo potpisivanje ‒ veći obim posla, sezonski poslovi, posebni projekti, nastupanje i trajanje prekovremenog rada, itd. (čl. 53). Sve to treba prepustiti akterima aranžmana, a to su zaposleni i poslodavci.

Nepotrebna je i odredba da poslodavac ugovore o radu mora da drži tamo gde zaposleni radi (čl.35). Mnogi poslovi se obavljaju terenski, pa poslodavac nema prostorije na mestu gde zaposleni rade da bi tamo mogao da drži ta dokumenta. Umesto ove, treba da stoji odredba da zaposleni ili inspekcije brzo (bez odlaganja) moraju dobiti na uvid ugovore o radu ako budu zatraženi. Posebno je apsurdna odredba da je „poslodavac dužan da blagovremeno obavesti zaposlene o dostupnosti poslova sa punim i nepunim radnim vremenom...“ (čl. 40). Ko treba da misli o svom poslu ako želi da nepuno radno vreme promeni za puno – poslodavac ili sam zaposleni o čijem poslu se radi? Ovakve odredbe treba jednostavno izbrisati iz zakona.

Iznajmljivanje radne snage

Zakon ne poznaje ustanovu iznajmljivanja radne snage i praktično ograničava mogućnosti angažovanja pojedinaca van radnog odnosa. To je loše za sve – za privredu jedne zemlje, za one koji traže posao i za poslodavce. Poslodavci gube jednu mogućnost gde bi mogli brzo da reaguju i reše problem radne snage bez mnogo komplikacija, jedan deo nezaposlenih ostaje bez posla, a privreda zemlje gubi pravi manji dohodak usled ove restrikcije.

Sindikati: jedni troše, drugi plaćaju

Nepotrebno je da se troškovi firme opterećuju sindikalnim troškovima. „Poslodavac je dužan da sindikatu koji okuplja zaposlene kod poslodavca obezbedi tehničko-prostorne uslove u skladu sa prostornim i finansijskim mogućnostima, kao i da mu omogući pristup podacima i informacijama neophodnim za obavljanje sindikalnih aktivnosti“ (čl. 210). Sindikati imaju prihode od članarine i treba da pokrivaju sami svoje troškove. Nelogično je da jedni prave troškove (sindikati), a da ih drugi pokrivaju (poslodavci). Tada onaj ko pravi trošak nema interesa da misli o racionalnoj potrošnji. Troškovi sindikalnih aktivnosti koji padaju na poslodavca posebno su problem ako ima mnogo reprezentativnih sindikata, jer je svima potrebno osigurati navedene uslove rada. U Srbiji postoji mnoštvo reprezentativnih sindikata, pa odavno postoje i pomenuti problemi.

Nejasno je šta se podrazumeva pod „stavljanjem zaposlenog u nepovoljan položaj“ (čl. 188), kada je reč o zaštiti sindikalnih predstavnika. Kada firmi ide loše, eventualno niža nadnica koju dobije sindikalni aktivista je mnogo bolja od otkaza. Takođe, stalne promene uslova privređivanja često iziskuju da zaposleni rade na različitim poslovima.

Treba izbaciti i odredbu po kojoj poslodavac snosi troškove pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice zaposlenog (čl. 119, st. 2). Socijalne funkcije treba da se izmeste iz firme u državu.

Obračun nadnica i ostalo

Razlika u strukturi obračuna nadnica i drugih primanja u Srbiji i razvijenim zemljama stvara probleme stranim firmama koje rade u Srbiji (jer je drugačija od one koja je uobičajena), a i domaćim firmama koje više rade van granica Srbije iz istih razloga. Isto tako je prenormirano regulisanje ugovora o radu kada pojedinac radi van poslovnih prostorija, recimo od kuće, pa se čak traži da se u ugovoru precizira „način vršenja nadzora nad radom i kvalitetom obavljanja poslova zaposlenog“ (čl. 42, tačka 2). Država nema potrebu da se u to meša, to je posao i interes poslodavca i stvar njegovog dogovora sa zaposlenim. Pogrešna je i odredba da poslodavac koji otpušta zaposlene koji su višak u njegovoj firmi treba da brine o njihovom novom zaposlenju.[3]

Ostalo

Neke procedure mogu da budu mnogo kraće i efikasnije. Na primer, dobijanje privremenih boravišnih dozvola za inostrane poslovne ljude (i članove njihovih porodica) nepotrebno je komplikovano i dugotrajno. Slično je sa postupcima utvrđivanja privremene ili trajne radne nesposobnosti (invalidnost). Naknade za vreme odsustvovanja sa rada predviđaju da u iznos uđu i bonusi iz prethodnog perioda, što je neosnovano. Nepotrebno je komplikovano i kretanje domaće radne snage ka inostranstvu u slučajevima kada rade za domaće firme. Osim toga, mnogo je papirologije vezano za ugovor o radu (čl. 33). Kazne za poslodavce u slučaju kršenja odredaba zakona o radu su skoro drakonske (članovi 273‒276), posebno ako su u pitanju manje firme i preduzetnici. Današnji uslovi poslovanja traže brzinu i fleksibilnost, a toga u Zakonu o radu ima malo ili ga uopšte nema. Država je pri donošenju ovog zakona očito podlegla uticaju sindikata i dela intelektualne javnosti. To je urađeno na štetu poslodavaca, nezaposlenih, pa i čitave privrede. Otuda je zakonskim izmenama ovo potrebno promeniti i ispraviti.

 

Privredna društva

U Zakonu o privrednim društvima (ZPD), koji se smatra solidnim, takođe ima nekoliko odredaba koje bi bilo potrebno promeniti.

Obaveza konverzije osnovnog kapitala u dinare po kursu koji je važio na dan uplate usled promena kursa dovodi do toga da se iznosi registrovanih uplaćenih uloga ne podudaraju sa ukupnim iznosom uplaćenog osnovnog kapitala, a i da se udeli osnivača u procentima ne podudaraju sa procentima dinarskih uplata. Ovo se može rešiti dopuštenjem da se prihvataju uplate u evrima i dolarima.

Ortačka društva sa ograničenom odgovornošću treba propisati ZPD-om. Za sada ne postoji mogućnost njihovog osnivanja.

Prinudni otkup akcija je loše rešen. Većinski vlasnik ima pravo da otkupi preostale akcije kada dođe u posed 90% akcija od ukupnog broja. Većinski vlasnik sam bira cenu i vreme prinudnog otkupa. Instituciju „prinudnog otkupa“ akcija treba ukinuti, jer ne spada u rešenja svojstvena tržišnoj privredi. Ujedno, ovo podseća na posleratni prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda.

Potrebno je i precizirati koji organ privrednog društva odlučuje o sukobu interesa kod akcionara. Ovakve nejasnoće dovode do nepotrebnih sporova.

 

Stečaj

Ekonomska svrha stečaja je da se resursi koji su zarobljeni u neuspešnim firmama oslobode za alternativnu upotrebu. Nije nužno da firma postane nesolventna (tj. da ima dug veći od vrednosti imovine) da bi otišla u stečaj. Dovoljno je da je duže vreme nelikvidna ili da kraće vreme pravi velike gubitke bez izgleda da počne da pravi dobit. Stečaj se sprovodi efikasno, tj. brzo, da bi nagomilani gubici bili što manji. Za razliku od ovog pravila, stečaj u Srbiji je sprovođen godinama, pa i duže, i bio je neka vrsta naknadnog života za firme koje su propale, ali koje vlasti nisu htele ili nisu mogle da ugase.

Novom verzijom Zakona o stečaju (2014) napravljena su izvesna poboljšanja u odnosu na ranija rešenja, ali su neki ključni problemi ostali. Poboljšanja se tiču:

(a) Efikasnijeg vođenja stečajnog postupka i skraćenja njegovog trajanja.

(b) Jačanja položaja i aktivnije uloge poverilaca u stečajnom postupku.

(c) Unapređenja transparentnosti pri vođenju stečajnog postupka.

(d) Unapređenja profesije i statusa stečajnog upravnika.

(e) Unapređenja odredaba koje uređuju sadržinu plana reorganizacije, mere reorganizacije i glasanje o planu reorganizacije.

 

I posle zakonskih izmena ostalo je dovoljno problema u regulativi stečaja u Srbiji. Prvo, odlazak firme u stečaj se stalno odlaže. Nekada se to izvodilo putem kategorije „radnog stečaja“, gde su firme nastavljale da rade, iako su otišle u stečaj, što je praksa koja je do tada bila nepoznata u svetu. Danas se to čini preko UPPR-a (Unapred pripremljenog plana reorganizacije). Iako je povećana transparentnost postupka, ojačane uloge poverilaca i stečajnog upravnika, UPPR je ipak ostao u senci stare prakse da se stečajem nekako produžava vreme rada firmi koje je tržište definitivno odbacilo.

U Zakonu o stečaju ne postoji odredba o automatskom odlasku u stečaj za firme koje duže vreme nisu platežno sposobne. To stvara prostor za poslovne i političke manipulacije. Političari godinama održavaju u životu preduzeća u javnom vlasništvu (2014. bilo ih je oko 550 sa oko 80.000 zaposlenih, krajem 2016. oko 250 sa 55.000 zaposlenih) koja su odavno bankrotirala i kao takva su zrela za stečaj. Taj segment privrede donosi gubitke, iziskuje obimno finansiranje iz budžeta, širi nelikvidnost i druge poslovno loše navike, zarobljava značajne resurse (posebno zemlju i poslovni prostor). Regulativa za to postoji, ali nema političke volje da se likvidacija sprovede.

Zakon o stečaju je još i solidan u odnosu na praksu njegove primene, koja obiluje sporošću, odlaganjima i problematičnim tumačenjima zakona.

Međunarodne korporacije koje rade u Srbiji se dodatno žale da su neke procedure kratke (suviše ubrzane), kao i da elektronska komunikacija i slanje materijala slabo funkcionišu.[4] Deo problema je u tome što su postupci obaveštavanja klijenata nešto kraći u Zakonu o stečaju u Srbiji nego što je standardna međunarodna praksa, a ostatak je vezan za slabu elektronsku opremljenost sudova u Srbiji.

U međuvremenu ulazak u Skupštinu čeka predlog novog zakona o stečaju u kome su dodatno ograničeni rokovi i postupci sprovođenja stečaja. Još uvek nije izvesno da li će pred parlament otići ta poboljšana verzija ili možda neka druga, u kojoj bi ključna poboljšanja bila razvodnjena.

 

Banke

Banke u Srbiji su vrlo privilegovane svojim položajem i operacijama koje samo one mogu da izvode, ili takvim poslovima gde su one u boljem položaju od ostalih aktera.

Najveći problem u bankarstvu Srbije je državna garantija sigurnosti bankarskih depozita do 50.000 evra po ulogu. Iako ova garantija postoji u skoro svim evropskim zemljama, ona ima vrlo štetne posledice u svim zemljama gde je na snazi, a posebno je rizična za zemlje sa slabim bankarskim sektorom i uslugama, poput Srbije.

i) Ako su svi depoziti do 50.000 evra osigurani, klijenti će malo pažnje posvetiti tome da pronađu dobru banku kojoj će poveriti svoj novac. To će zamagliti razliku dobrih i loših banaka i zakočiti mehanizam eliminacije loših banaka sa tržišta. Posledica je da će loše banke dugoročno ostati na tržištu, što će opet povećati rizik davanja loših kredita i propadanja depozita.

ii) Ako država osigurava depozite, banke će manje računa voditi o kreditnom riziku, usled čega će nepromišljeno zajmiti, a to će dodatno povećati udeo nenaplativih kredita.

iii) Kombinovanim delovanjem stavki i) i ii) rizici u bankarstvu rastu, umesto da se smanje, što je bila izvorna namera tih propisa. Prema vrlo konzervativnim procenama iz samih bankarskih krugova u Srbiji, stopa nenaplativih kredita se kreće oko 23% svih kredita. (Prema neformalnim procenama upućenih, ona je duplo veća.) Posmatrajući niže vrednosti (23%), u apsolutnim iznosima loši krediti se u Srbiji procenjuju na oko 3,5 milijarde evra, što je više od desetogodišnjeg profita svih banaka u Srbiji uzetih zajedno. Nenaplativi krediti iznose oko 11% BDP-a Srbije, što je mnogo veliki udeo i za zemlje koje nisu zadužene poput Srbije. Da ironija bude potpuna, u budžetu Srbije iz godine u godinu uopšte nema izdatka za kupovinu osiguranja za štednju u bankama. To znači da je garantovanje štednje od strane države prazna reč. Ako propadnu, ulozi se ili neće vraćati ili će se to činiti naknadno, poput vraćanja tzv. stare devizne štednje.

Pored pomenutog, u bankarstvu postoje i neki drugi problemi.

Prvo, samo banke mogu primati depozite i davati kredite – kaže član 5 Zakona o bankama. Time su isključene sve druge ustanove, npr. štedionice ili kreditne zadruge. Član 5 bi trebalo ukinuti ili mu dodati štedionice i ostale, jer bi to doprinelo stvaranju dinamičanog sektora finansijskog poslovanja i pojačalo pritisak na banke da bolje rade.

Drugo, cene bankarskih usluga su visoke, poput onih za održavanja bankarskih računa, provizija na plaćanje računa, provizija na čekove itd. Rešenje za taj problem je jača konkurencija u bankarskom sektoru. Do nje može doći ako NBS bude permisivnija u odobravanju dozvola za rad bankama koje bi htele da uđu na tržište.

Treće, banke su nezainteresovane za klasične menjačke poslove sa malim klijentima zato što im Zakon o stranim ulaganjima daje priliku za visoke zarade na velikim klijentima. U bankama je veliki spred kupovnog i prodajnog kursa za razne valute, a strani ulagači su obavezni da svoja ulaganja konvertuju u dinare. Ako odluče da se povuku, opet moraju da konvertuju dinare u valutu po želji, sada po mnogo višem kursu. Investitori su žrtva banaka i kada konvertuju dobit da bi je izneli u inostranstvo ili kada izlaze iz dinarskih dužničkih hartija. Ovo pitanje se može rešiti tako što investitori ne bi imali obavezu konverzije sredstava u dinare. To bi podstaklo banke da smanje spred kurseva i takmiče se sa menjačnicama za pridobijanje klijenata.

Nadalje, država Srbija svoje dužničke hartije prodaje u najmanjoj denominaciji od 5.000 evra. Time su povlašćene banke, osiguranja i fondovi, a građani su dovedeni u inferioran položaj. Nema nikakvog razloga da najmanja denominacija dužničkih hartija ne bude 100 evra, što bi omogućilo da i „mali“ kupci mogu da učestvuju u kupovini državnih dužničkih hartija.

Zanimljivo je da u materijalima ustanova kao što su Savet stranih investitora ili Udruženje banaka nema ni pomena o ovim i sličnim problemima. Banke očito uživaju u pogodnostima koje su dobile, a privreda i građani plaćaju nepotrebne rente.

 

Devizni režim

Još u socijalističko vreme važilo je pravilo da novac i kapital lako ulaze u zemlju, ali je teško napuštaju. Za taj tip režima se i moglo očekivati navedeno rešenje, jer se zbog izvozno neefikasne privrede teže dolazilo do deviza, koje su bile potrebne za uvoz, a uvek ih je bilo manje od potreba. Režim „lakog ulaska, teškog izlaska“ nešto je liberalizovan u pogledu „izlaska“, ali je do današnjeg dana ostao restriktivan. U to se može uveriti svako ko želi da transferiše sopstveni novac u inostranstvo kao fizičko lice (dozvoljeni transferi su samo za nekoliko svrha, kao što su školovanje, lečenje i slično, a i to uz obilje potvrda) ili da trguje hartijama od vrednosti na inostranim berzama. (Ograničavanje transfera sopstvenog novca u inostranstvo je ozbiljno podrivanje vlasničkih prava.) Ovakva pravila su naravno anahrona, zbog toga i firmama i fizičkim licima treba omogućiti slobodno raspolaganje novcem.

Zemlje EU su u ovoj sferi usvojile pravilo doslovne konvertibilnosti, koje podrazumeva potpunu slobodu tekućih i kapitalnih transakcija. Srbija teži članstvu u EU, ali ništa ozbiljnije ne čini na liberalizaciji deviznih tokova. Te dve stvari bi se u nekoliko koraka, ako ne već odjednom, mogle dovesti u sklad. Glavna smetnja za liberalizaciju transakcija su nepostojanje tvrdog budžetskog ograničenja sa jedne i eventualne relaksirane (inflatorne) politike Narodne banke Srbije sa druge strane. Dakle, u oba slučaja problem je država i to je razlog što se u Srbiji ne može slobodno raspolagati sopstvenim novcem.

 

Tržište kapitala

Generalno je pravilo da firme u Evropi do novca dolaze uglavnom preko bankarskih kredita, a u anglosaksonskom svetu preko berzi. To za posledicu ima slabije razvijena berzanska tržišta u Evropi, ali vrlo razvijeno bankarsko tržište sa preko 6.000 banaka. Berze, ipak, ne moraju biti u tako lošem stanju, kao što je slučaj sa berzanskim tržištem u Srbiji. Loš rad berze indirektno stvara dodatne rente banaka, što, naravno, nije problem banaka već berze.

Iako su još 2011. doneti glavni zakoni iz ove oblasti, kao što su Zakon o tržištu kapitala, i zakoni o investicionim i penzionim fondovima, kao i o preuzimanju akcionarskih društava itd., stanje na samom tržištu kapitala ne samo da se nije popravilo, već se i pogoršalo. Ono je i dalje nerazvijeno, plitko, sa malim brojem likvidnih hartija, sa veoma malim prometom i izloženo nepotrebnim rizicima i slabostima. Takvo stanje je posledica nekoliko okolnosti. Ključni elementi koji podrivaju tržište kapitala jesu:

1. Nepouzdani finansijski izveštaji o radu firmi koje su listirane na berzi. Svima je poznato da se revizorski i finansijski izveštaji u Srbiji kupuju, da su usled toga potpuno nepouzdani i da korupcija cveta, ali se ništa ne preduzima da se ovi loši običaji suzbiju. Rešenje ovog problema je u zakonskoj odgovornosti menadžera firmi i oditorskih kuća za tačnost, potpunost i verodostojnost finansijskih izveštaja.
2. Politizacija tržišta, tj. mogućnost većinskih vlasnika koji imaju dobre političke veze da krše zakon u sleđenju svojih poslovnih interesa. Rešenje je u depolitizaciji, kao i odgovornosti Komisije za HoV, Centralnog registra i Berze za zakonitost operacija na tržištu kapitala.
3. Slaba zaštita malih akcionara. Oni ni ranijim zakonom nisu bili nešto bolje zaštićeni, jer je i on dopuštao „prinudni otkup“ preostalih akcija kada većinski vlasnik dođe do 95% akcija u vlasništvu, a novim zakonom iz 2011. ta granica snižena je na 90%. Rešenje za ovaj problem je da se „prinudni otkup“ ukine, a da se većinskom vlasniku i malim akcionarima ostavi da se dogovore oko kupovine, tj. prodaje akcija po ceni koju oni sami usaglase.
4. Tolerisanje nezakonite trgovine kada većinski vlasnik deluje u dogovoru sa povezanim licima preko tzv. kastodi računa. Komisija za HoV u takvim slučajevima zatvara oči, što je takođe kršenje zakona.
5. Odsustvo trgovine finansijskim derivatima na tržištu, kao što su opcije, fjučersi, svopovi itd. Rešenje je u njihovom dopuštanju, što podstiče trgovinu i diversifikuje poslovne rizike.
6.  Odsustvo inicijalnih javnih ponuda, posebno onih koje se upravo privatizuju ili preduzeća koja se tek pokreću. O prvopomenutom odlučuje država, a za drugopomenuto je potrebno da se vrati poverenje u finansijsko tržište, što je vrlo dug proces.

 

Rivalski interes banaka je da berzansko tržište ostane nerazvijeno. Otuda treba računati na otpor banaka pri pokušaju da se pravila igre na tržištu kapitala unaprede.

Zbog tih slabosti i bezakonja berzansko tržište je ostalo plitko, razoreno nepoverenjem i, u krajnjoj liniji, marginalno za privredu Srbije. Pored opštih slabosti, regulativa na ovom polju ima još nekoliko konkretnih nedostataka.

Zakon o tržištu kapitala iz sekundarne trgovine izuzima hartije koje izdaju NBS i država Srbija (čl. 5). To je pogrešno, takvim hartijama se u svetu normalno trguje na finansijskim tržištima, jer bez sekundarne trgovine nema ni cene instrumenata kojima se trguje.

Iako je u ogromnoj većini zemalja sveta zabranjena trgovina hartijama na osnovu insajderskih informacija, a to je slučaj i u Srbiji, ova zabrana je nepotrebna. Dokaz za to je da u proteklih šest godina važenja ovog zakona niko nije uhvaćen i suđen za to delo. S druge strane, nadležne institucije zatvaraju oči pred očitim primerima korišćenja insajderskih informacija pri donošenju poslovnih odluka. Zato odredbe o zabrani insajderskog trgovanja treba izbaciti i iz našeg zakona (članovi 75‒85), jer ne samo da niko u Srbiji nije kažnjen zbog „insajderskog trgovanja“, nego su takve kazne izuzetno retke i u razvijenim tržišnim privredama, jer je jako teško doći do dokaza. S druge strane, insajderske informacije pomažu da se uspostave realnije cene pojedinih hartija, pa time smanjuju društveni gubitak berzanskog poslovanja.

 

Rad sudova

Sudska vlast je jedna od tri grane vlasti, pored izvršne i zakonodavne, i ona je od izuzetne važnosti, jer je jedina instanca gde pojedinci na zakonit način mogu dobiti pravdu, ako su im prava povređena ili narušena. U poslednjih nekoliko godina doneto je više novih pravosudnih zakona ili noveliranih verzija[5] starih zakona i sprovedene su dve reforme sudstva, ali se stanje jedva poboljšalo. Tako ogromna zakonodavna aktivnost jedva da je rezultirala nekim preciziranjem zakona, ali je primena zakona ostala slična onoj iz prethodnih vremena. Osnovni problemi su ostali skoro isti kao ranije, a u njih spadaju:

1. Dominacija izvršne nad sudskom vlašću.
2. Dugo trajanje postupaka.
3. Korupcija u pravosuđu.
4. Skromna specijalizacija sudova i sudija.
5. Neefikasnost u izvršenju presuda.

Ad a) Dominacija i veliki uticaj izvršne na sudsku vlast ne postoji samo u domenu sporova koji se tiču države, već i u privatnim sporovima stranaka. Ona stranka koja ima uticajnog pojedinca na vlasti može da očekuje niz pogodnosti, npr. da se postupak ne pokrene, zatim ako se pokrene da dugo traje, ako ipak dođe do presude, da se ona šeta između raznih pravosudnih instanci ne bi li se razvodnila, ako postane pravosnažna da se ne izvrši, ako se izvršava da to bude uz olakšavajuće okolnosti itd. Lek za ove nedostatke je depolitizacija i samostalnost pravosuđa, što je dug proces, ali proces koji je izvodljiv.

Ad b) Dugo trajanje postupaka odlaže ili čak obesmišljava deobu pravde. Ono je rezultat čitavog niza faktora. Sporovi se nepotrebno produžavaju iz više razloga, kao što su mešanja izvršne vlasti u istražni i sudski postupak, korupcija, nesposobnost tužilaca i sudija, slabosti u proceduralnim postupcima (zakazivanje ročišta, pozivanje, uručenje poziva, službeno privođenje, službena opravdanja odlaganja itd.), ponavljanje postupaka, odsustvo specijalizacije sudova i sudija ili zbog preopterećenosti sudova i tužilaštava.

Ad c) U društvu u kome cveta korupcija bilo bi čudo da sudstvo bude izuzeto od ove loše prakse. Pogodnost za korupciju ogleda se u tome što su predmeti odlučivanja važni – tj. tiču se važnih stvari kao što su lična sloboda i finansijske kazne. Za sve slučajeve postoje „tarife“ i advokati se često žale da je njihova uloga svedena na posredovanje u davanju mita između optuženih i sudova (tužilaštava). Mito se daje u razne svrhe, radi namernih previda ili izostavljanja činjenica u istrazi, nepodizanja optužnice, podmićivanja svedoka i veštaka, usporavanja procesa, dobijanja niže kazne, dobijanja bolje jedinice pri odsluženju kazne, dobijanja pogodnosti pri izdržavanju ili plaćanju kazne itd. Korupcija se ne može iskoreniti preko noći, ali se može smanjiti primenom raznih mera, kao što su:

• Kontrola rada istrage, tužilaštva, suda i kaznenih ustanova.
• Smanjenje diskrecione moći tužilaca i sudija.
• Depolitizacija sudskog sistema.
• Preciziranje kaznenih odredaba u zakonima, kako bi se umanjio prostor za trgovinu pri izricanju kazne.
• Uvođenje merila efikasnosti za tužioce i sudije.
• Procesuiranje istražitelja, tužilaca, veštaka, sudija i zaposlenih u ustanovama za izdržavanje kazni za ogrešenja o zakon i norme profesionalnog rada.
• Nagrađivanje dobrih i uspešnih tužilaca i sudija.

Ad d) Neophodna je specijalizacija sudova i sudija, kao i tužilaca. Nelogično je da sudija koji se bavi prekršajima dobija slučajeve u kojima kazne mogu biti u visini i od nekoliko desetina miliona evra. Takođe, nije dobro da sudija koji sudi sporove u međunarodnom rečnom saobraćaju dobije slučaj vezan za politiku konkurencije (npr. slučaj spajanja firmi ili davanja nedopuštene državne pomoći). U procesu specijalizacije sudija i sudova treba sprovoditi postupke dodatnog obrazovanja i učenja iz onih oblasti koje su najkorisnije za njihovu profesionalnu aktivnost.

Ad e) Deoba pravde gubi smisao ako nema efikasnosti u izvršenju presuda. Ako se oštećenom brzo ne vrati novac koji mu klijent nije platio, ili ako osuđeni brzo i efikasno ne bude priveden kaznenom postupku – nastaju loše moralne i materijalne posledice. One kažu da se isplati ne plaćati isporučenu robu i usluge ili da se isplati bavljenje kriminalnim aktivnostima. Time se šalju poruke koje su suprotne u odnosu na ono kakve bi one morale biti ako se želi život u dobro uređenom društvu.

 

Neke opšte sugestije

U prethodnom delu je bilo reči o relativno konkretnim zakonskim rešenjima ili praktičnim pitanjima. Ona se mogu rešiti određenim zakonskim promenama ili poštovanjem postojećih zakona i profesionalnih normi. Pored konkretnih promena koje se sugerišu, postoje i neka šira pitanja koja su rezultat preovlađujućih običaja ili navika, a koji imaju loše posledice za ukupno poslovno okruženje. U pojave koje je potrebno vremenom suzbijati spadaju:

• Politizacija privrede;
• Slabljenje institucija;
• Nepotrebna pravila i racionalizacija postojeće regulacije;
• Korupcija;
• Nepotrebno dugo trajanje procedura.

Politizacija privrede

Politizacija privrede nije slučajno nastala. Ona ima duboke istorijske korene u snažnom kolektivizmu i nacionalizmu koji su postojali od formiranja nacionalne države u XIX veku. Uticaj države na privredu je dodatno pojačan tokom socijalističkog perioda kada su sva važnija kapitalna sredstva bila u državnim rukama. Tokom tranzicije, država je nerado napuštala vlasništvo u privredi i preko regulacije se trudila da ostvari što snažniji uticaj na privredu. Poslovni svet je rado koristio političke veze da proširi posao i umanji tržišni udeo rivala. Političari su u te svrhe razvili čitavu mrežu ustanova kako bi ojačali svoj uticaj na privredu ili dobili mito za usluge poslovnim ljudima. Sprega politike i privrede nije dobra, jer daje suboptimalne rezultate, socijalizuje gubitke i hrani korupciju.

Predvidivost i slabljenje institucija

Pravila igre i institucije služe da osiguraju predvidivost ponašanja u društvu. Predvidivost je jedna od ključnih pretpostavki za poslovanje. Ako su institucije slabe, jača moć ljudi na položajima. Tada tok stvari zavisi od njihove volje, a to podriva ili čak ukida predvidivost, što u daljem koraku razara poslovno okruženje. Zato je potrebno jačati institucije jer se time popravlja i poslovno okruženje.

Racionalizacija regulacije

Prelazak sa liberalnog na državni kapitalizam doneo je veliki rast regulacije. Ona se nezaustavljivo širi, bez obzira što to ima loše privredne posledice. I približavanje EU, koje ima neke dobre posledice, kao što su zajedničko tržište ili neka dobra zakonska rešenja, ima i loše posledice usled eksplozivnog širenja regulacije u EU, koju onda članice i zemlje-kandidati kopiraju i prenose u nacionalno zakonodavstvo. Ostavljajući po strani ono što su obaveze koje proističu iz acquis communautaire i drugih međunarodnih ugovora, utisak je da se regulacija može racionalizovati, tj. smanjiti. O nekim idejama za smanjenje bila je reč i u ovom radu, ali time se spisak suvišnog ne iscrpljuje. Generalnije, u zakonima treba da stoji samo šta je zabranjeno i koje su kazne ako se to ipak uradi, a da se briše sve ono što se odnosi na ono što sme da se radi.

Korupcija

Umesto sistematskog suzbijanja korupcije razne vlade u Srbiji su sprovodile povremene kampanjske akcije. U njima bi bili pritvarani neki periferni političari, poznati biznismeni, bivši sportisti itd. Nekada bi se sprovodile akcije masovnog hapšenja „sitnih riba“, kojima je davan veliki publicitet u režimskim medijima, da bi privedeni vrlo brzo i bez publiciteta bili puštani, bez istrage i optužnice. Vlasti su izbegavale sistemske korake u suzbijanju korupcije, jer bi se u tom procesu na udaru najpre našli najuticajniji političari u tom trenutku. To nijedna vlast nije želela, jer su sredstva dobijena korupcijom glavni izvor ličnog bogaćenja političara, ključni oblik nagrađivanja nižih saradnika i jedan od dva ključna izvora finansiranja političkih aktivnosti stranaka. Korupcija je u vitalnom interesu političara, pa zato i nema njenog suzbijanja.

Zato su kampanje protiv korupcije bile retke, izolovane, politički kontrolisane i, kao takve, unapred programirane da poštede one koji su najodgovorniji. Služile su samo za „bacanje prašine u oči javnosti“. Umesto toga, potrebno je ojačati antikorupcijsku regulativu, omogućiti policiji, tužilaštvu i sudovima da slobodno rade, a suzbijanje korupcije sprovoditi bez prekida.

Skraćivanje trajanja procedura

Dugo trajanje pojedinih procedura je izraz neefikasnosti administracije. Često je dužina trajanja procedura u funkciji dobijanja mita. Iako su neke izolovane procedure ubrzane, ni protiv jednog od tako krupnih nedostataka nije vođena sistematska akcija. Ona počinje time što je ministar nadležan za rad administracije i ta odgovornost se prenosi na niže nivoe. Uvode se merila efikasnosti, ograničava trajanje procedura itd. Sve su to stvari koje su izvodljive, ako se to hoće.

 

Zaključak

Najveći ekonomski resurs Srbije nisu poljoprivreda, rudno blago, radna snaga ni nešto četvrto, već uspostavljanje i poštovanje pravila igre. Drugim rečima, zemlja bi ekonomski najviše mogla da napreduje ako bi se poboljšali uslovi poslovanja. To može da se izvede brzo, dok su svi drugi resursi limitirani ili sporo promenljivi. Za zemlju koja se danas prema kvalitetu poslovnog okruženja u proseku rangira na polovini, može se reći da ima veliki potencijal da popravi pravila igre i time postane privlačnija za investitore. To se neće desiti samo od sebe, već je potrebna ozbiljna reforma. Promenama se odupiru interesne grupe koje gube pogodnosti, dok sa druge strane te iste interesne grupe uživaju mlaku podršku manjinskih društvenih grupa. U takvoj situaciji vlasti ne hrle u reforme, već se prepuštaju inerciji, odnosno statusu quo. Ako se ipak neka vlast ohrabri i reši da rizikuje kako bi postigla više od sive izvesnosti ekonomske stagnacije, najjednostavniji sažetak onoga što bi trebalo da učini jeste „da pusti sistem cena da radi“. Tim rečima je čuveni nemački ekonomista Valter Ojken (Walter Eucken) opisivao suštinu nemačke posleratne reforme, čiji je bio glavni intelektualni arhitekta. Ojkenov predlog se svodi na to da država ostavi tržište na miru. U što većoj meri to uradi, utoliko bolje.