Kojim putem u EU? Šetnja političkim Beogradom

Creator: Damjan Rehm Bogunovic. All rights reserved.

Poštovane dame i gospodo, dragi prijatelji i partneri Fondacije Hajnrih Bel,

Danas se opraštam od vas i zahvaljujem svima na dobroj i pouzdanoj saradnji dugoj više od četiri godine. Na kraju svog mandata, kao direktor kancelarije Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu, pozivam vas u malu političku šetnju tokom koje ćemo proći kroz teme i delatnosti Fondacije koje mi se u ovom trenutku čine posebno važnim.

Više od četiri godine pešačio sam do posla, od svog stana u Rige od Fere do naše kancelarije. Dopadalo mi se da dva puta dnevno prošetam po pola sata – preko Studentskog trga, kroz Knez Mihailovu, do Terazija i Ulice kralja Milana, i obrnuto. Nedeljom sam uglavnom šetao kraj Dunava, potom uz Savu do Brankovog mosta, a odatle do Zemuna u Evangelističku crkvu, ili do gradilišta Beograd na vodi. Video sam da je Beograd lep, živahan i otvoren grad. Ali sam primetio i to da Beograd poprilično kaska za svojim mogućnostima. To se vidi i po tome što javnost ne igra nikakvu ulogu u izgledu grada. Većina stanovnika povukla se u unutrašnjost svog doma i porodice.

Naravno, država i grad su siromašni, kao i većina ljudi u Srbiji. Na drugoj strani, postoji tanak sloj bogatih i prebogatih. Ovaj jaz je posledica besprizorne propasti srpske privrede uopšte, a posebno deindustrijalizacije. Odgovornost za to  snosi korumpirana politička elita koja je zemlju uvukla u rat i koja, počev od devedesetih godina, i dalje nesmetano i nekažnjeno pljačka. U tom kontekstu, razumljivo je zašto se mnogi osiromašeni sa nadom okreću ka svakoj vladajućoj partiji kako bi uz njenu pomoć u javnom sektoru takođe mogli da učestvuju u velikoj pljački. Mislim da činjenica da vladajuća Srpska napredna stranka danas ima skoro 600.000 članova – neobično mnogo, naročito kada se uporedi s 135.000 članova iz 2012. godine – govori sama za sebe. Javna uprava, državna preduzeća, raspolaganje javnim dobrima na ovaj način postaju sredstva za učvršćivanje vlasti svake vladajuće partije kroz stranačko pokroviteljstvo i favorizovanje sopstvene klijentele. U središtu ovakve politike su lični odnosi – na kraju krajeva, i odnosi sa predsednikom stranke i šefom Vlade ili države. To važi i za vreme kada je Boris Tadić bio na vlasti, a podjednako i za ovu sadašnju – eru Aleksandra Vučića. Razlika među njima je samo u tome što se Vučić predstavlja kao predvodnik borbe protiv korupcije i klijentelizma. Nasuprot tome, institucije koje rade za opšte dobro po sopstvenim pravilima i bez obzira na to ko je na vlasti u Srbiji imaju podređenu ulogu. I tu opet nailazimo na društveni model porodice. Na čelu Vlade je pater familias, koji deli pozicije i resurse. Prevedeno na politički jezik, u Srbiji smo suočeni sa autoritarizmom paralelne države, koja svojim građanima po sopstvenom nahođenju i zavisno od bliskosti sa vladajućom strankom i njenim predsednikom i šefom Vlade dodeljuje pozicije ili poslove i omogućava pristup javnim dobrima, ili pak te pozicije i pristupe resursima uskraćuje.

Onaj ko se ne potčini hijerarhiji ili pak kritikuje predsednika Vlade, ostaje izvan ove mreže ličnih kontakata. Iz ugla vladajućeg sloja i njemu sklonih medija, kritika je jednaka izdaji i mržnji. Stoga Vlada ima strukturalno poremećen odnos prema kritičkim medijima i kritički nastrojenoj javnosti. Pošto premijer sve shvata lično, ne podnosi ni šale. To ga katkad dovodi u situacije koje su nenamerno smešne, poput one kada se Aleksandar Vučić podvrgao detektoru laži u uvek omiljenoj političkoj pozorišnoj predstavi „Zavera protiv Srbije“, kako bi se odbranio od navodnih ucena koje su, kako se čini, prethodno izmislili njegovi aparatčici. To je pozorište apsurda koje nadmašuje satiru i karikaturu! A u Srbiji postoji dobar preduslov za subverzivnu snagu satire, parodije i karnevala.

Najbolji primer su protesti koji traju mesecima protiv očiglednog neuspeha države da otkrije vinovnike nelegalnog i nasilnog napada na stanovnike Savamale u noći nakon parlamentarnih izbora. Država je svojim odsustvom ovim kriminalcima omogućila neophodan prostor za delovanje, a ljude koji su te noći dozivali u pomoć ostavila je na cedilu. I više od toga: ona je time demonstrirala nepoštovanje osnovnih prava poput javne bezbednosti, zaštite imovine i zaštite elementarnih ljudskih prava. Štaviše, reklo bi se, i državni monopol nad nasiljem stoji na raspolaganju za potrebe sprovođenja građevinskog projekta koji je, kako se čini, Aleksandar Vučić pretvorio u projekat ličnog prestiža i koji su on, njegovi pomoćnici u Vladi i kriminalci spremni svake noći po svaku cenu da sprovedu. Uopšte se neću upuštati u problematiku ovog građevinskog projekta „Dubai na Savi“, do kojeg me vode moje nedeljne šetnje. Ne poznajem nikoga ko veruje da će on biti realizovan tako grandiozno kao što je obećano, ali poznajem mnoge koji su ubeđeni da se i u ovom slučaju javno vlasništvo iznova pljačka u interesu nekolicine privatnih lica.

Protiv ovog skandala pravne države izjasnili su se i ombudsman i poverenik za informacije od javnog značaja, kao i široki savez civilnog društva. I ovaj sektor koristi satiru i parodiju kao sredstvo mirnog protesta. Žuta patka kao simbol protestnog pokreta i slogan: Ne davimo Beograd! čini Vladu besnom. Ona želi da napadne i priželjkuje nasilje, ona pokušava da demonstrantima pripiše nasilništvo ili da uz pomoć njoj podređenih medija podstakne nasilje. Satira, parodija i karneval, koji su u Srbiji od devedesetih godina razvili vlastitu tradiciju mirnog protesta protiv autoritarnih vladara, u očima Vlade predstavljaju zahtev za prevratom. Sve autokrate u Evropi se boje šarenih i šaljivih revolucija.

U međuvremenu, protesti ne jenjavaju a Vlada Srbije pokušava da što duže odloži razjašnjenje slučaja Savamala, tj. identifikaciju i hapšenje odgovornih. Civilno društvo u Srbiji joj to neće dozvoliti, a to ne sme da dopusti ni Evropska unija, koja od ovog leta od Srbije zahteva energičnije korake u sprovođenju nezavisnog i integrisanog pravosuđa. Za to je neophodno budno, kritički i satirički nastrojeno civilno društvo i nezavisni, kvalitetni istraživački mediji. Predsednik Vlade zahteva od EU da se distancira od civilnog društva i prestane da podržava medije koji kritikuju Vladu. S druge strane, EU mora da pokaže da su za nju civilno društvo i nezavisni mediji važni partneri u borbi za demokratiju i pravnu državu. Međutim, podrška civilnom društvu i pregovori sa Vladom trenutno teku nezavisno jedno od drugog. Tako dolazimo u situaciju da na jednoj strani imamo obiman i dobro osmišljen katalog zahteva EU za razvoj pravne države u Srbiji, a na drugoj Akcioni plan za razvoj pravne države, koji odražava samopoimanje srpske vlade i koji je daleko manje ambiciozan, a upravo njega je EU prihvatila. Katalog zahteva i Akcioni plan liče na paralelne svetove koji će se sresti tek tamo negde u beskonačnosti. Moj je utisak da EU ne prati sa neophodnom odlučnošću sprovođenje osnovnih preduslova za pristupanje Evropskoj uniji poput pravne države, suzbijanja korupcije, nezavisnosti pravosuđa i nezavisnih medija. Za to postoje geopolitički razlozi.

A kada smo kod geopolitike, postavlja se pitanje da li Srbija sebe vidi kao pripadnicu modela liberalnih zapadnih demokratija ili autokratskog ruskog modela. Od kada je Rusija podstakla rat u istočnoj Ukrajini, pronalaženje odgovora na ovo pitanje je hitnije i važnije nego ikada.

Na putu do kancelarije prolazim Knez Mihailovom ulicom pored nekoliko kioska na kojima se prodaju majice sa Putinovim likom: Putin sa naočarima za sunce, sa pilotskom kapom, Putin na konju. Putin je omiljen u Srbiji. To je bilo jasno posebno pre dve godine tokom njegove posete povodom proslave godišnjice oslobođenja Beograda od nemačkih okupacionih snaga. I vojna parada je imala komične strane, poput scene kada su srpski ministri morali da stoje na kiši, jer je njihov predsednik Vlade želeo da demonstrira da on kao najvredniji radnik u zemlji može da odoleva kiši i stoji bez kišobrana. U trenutku održavanja vojne parade prošlo je više od pola godine od ruskog napada na Ukrajinu i aneksije Krima. SAD i EU su od jula 2014. uvele sankcije Rusiji. Ovim se sankcijama Srbija nije pridružila. Predviđam da će se Rusiji uskoro uvesti nove sankcije zbog učešća u navodnim ratnim zločinima u Siriji. Rusija se bori za novu Jaltu koja će svet ponovo podeliti na zone uticaja. Na taj način ona želi da se otrgne globalizaciji. Zapadnom Balkanu u ovim planovima pripada uloga stalne konfliktne zone. Rusiji su iz unutarpolitičkih razloga neophodni konflikti na marginama svoje zone uticaja. Srpska politika na to odgovara sloganom „i EU i Rusija“. Ona u tome neće uspeti, kao što se i politika „i EU i Kosovo“ u vreme Tadića izjalovila. Svojom navodno neutralnom pozicijom ona luta između autokratskih prijatelja u Kini i Rusiji i zapadnog sveta. Simbol ove neodlučnosti je diskusija da li u Srbiji, pored Kancelarije za evropske integracije, treba otvoriti i kancelariju za integraciju u Evroazijsku uniju koju će voditi zakleti prijatelj Moskve i protivnik EU. Drugi primer ovog lutanja je da se na jednoj strani Krim ne priznaje kao deo Rusije, dok sa druge strane članovi vladajuće koalicije primaju zvaničnu delegaciju sa Krima. Takođe, po svemu sudeći, pomagači u ruskim pokušajima puča na Zapadnom Balkanu proističu iz redova srpskih dobrovoljaca u istočnoj Ukrajini. Ja ovde ne dovodim u pitanje prijateljstvo između naroda Srbije i Rusije, što zapravo i ne treba naglašavati. Ono je zasnovano na dugoj zajedničkoj tradiciji, uključujući, razume se, i istoriju zajedničkog neprijateljstva prema fašističkoj Nemačkoj. Ali ta fašistička Nemačka je pobeđena. Nemačka je danas integrisana u Evropsku uniju, država koja stvara zajednički evropski prostor slobode, demokratije i blagostanja. Pozivam stoga ljude u Srbiji da ne dozvole da u ime prijateljstva sa Rusijom i dalje budu zloupotrebljavani za ruske interese koji su usmereni protiv integracije Srbije u Evropsku uniju.

Kako bi Srbiju privolela na stranu liberalnih demokratija, Evropska unija je uvek iznova bila izuzetno predusretljiva prema Srbiji. Smatram to greškom, jer takva politika odlaže demokratizaciju Srbije i promenu njenog vrednosnog sistema; a sa sigurnošću ni kod evropskih građanki i građana ne doprinosi porastu saglasnosti za prijem novih članica.

Izdržljivost je deo rada Fondacije Hajnrih Bel i drugih političkih fondacija – kao i principijelnost. Uvek sam smatrao svojim zadatkom da rad Fondacije Hajnrih Bel stavim u službu evropskog ujedinjenja, a time i integracije zemalja Zapadnog Balkana u EU, ali, po meni, to podrazumeva da i prema politici proširenja EU zauzmem kritički stav. Evropska unija ne mora samo da održi obećanje iz Soluna ‒ ona mora da ispuni obećanje dato svojim građanima i građankama da će primati nove članice samo onda kada budu spremne da se suštinski preobraze u liberalne zapadne demokratije.

Opraštam se u nadi da sam u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu ubedljivo zastupao principe liberalne demokratije i omogućio realizaciju dobrih projekata. Svim prijateljima i partnerima, kao i saradnicima i saradnicama Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu želim da u svom radu nikada ne izgube smisao za humor. Nemojte postati kruti iz gneva i razočaranja zbog usporenog tempa demokratizacije i nepravične raspodele društvenih i ekonomskih šansi. Da citiram Volfa Birmana[1]: Nemojte postati kruti, jer oni koji su previše kruti, pucaju, oni koji su previše oštri, ubadaju i smesta se lome. Želim vama i Srbiji dobru budućnost u ujedinjenoj Evropi.

 

 

[1] Volf Birman (r. 1936), nemački kantautor i nekadašnji istočnonemački disident, prim. prev.

Creative Commons Lizenzvertrag This article is licensed under Creative Commons License.