Globalni dogovor o klimatskim promenama, Pariski sporazum, od prošle nedelje je obavezujući, nakon što ga je ratifikovalo 55 država odgovornih za 55 odsto globalne emisije gasova staklene bašte (GHG). Pariski sporazum odražava globalni konsenzus o potrebi ograničenja porasta temperature ispod 2°C. Za postizanje ovog cilja, slažu se svi na svetu, neophodno je do 2050. godine smanjiti emisiju GHG između 40 i 70 odsto u odnosu na 2010, a do 2100. doći do nulte emisije. Ovo traži i EU, čijem strateškom okviru treba da se prilagodimo. Mapa puta EU za prelazak na konkurentnu, niskougljeničnu privredu do 2050. godine sadrži ambiciozne klimatske i energetske ciljeve (smanjenje emisije GHG za 90 odsto u odnosu na 1990). Svi ovi ciljevi utkani su u logiku Pariskog sporazuma.
U ovakvom okviru napuštanje fosilnih goriva se samo nameće. Ovu razvojnu paradigmu promovišu i druge najmoćnije privrede sveta, SAD i Kina, koje su zajedničkom objavom ratifikacije Pariskog sporazuma na samitu G20 poručile investitorima da će se najdinamičniji rast odigrati u sektorima sa niskim emisijama ugljenika. Srbija bi razvoju niskougljenične privrede trebalo da dâ prioritet kako bi bila privlačnija za investiranje i konkurentna u budućoj tržišnoj utakmici, a i kako bi prestala da se guši u sopstvenom dimu. Ali do sada smo se obavezali na smanjenje emisija od 9,8 odsto, što zbog korišćene metodologije zapravo predstavlja povećanje, a planiramo i povećanje emisije iz fosilnih goriva. Na našu sreću, Pariski sporazum koji je Srbija potpisala stupio je na snagu u momentu kada je započet proces izrade Strategije za borbu protiv klimatskih promena koja može da postane platforma za dinamičan, inovativan i zdrav razvoj. Ovaj proces treba da ponudi novu razvojnu paradigmu, platformu za investiranje u održivu niskougljeničnu privredu, razvoj održive poljoprivrede, efikasno i održivo korišćenje prirodnih resursa i energije, pošumljavanje, energetsku tranziciju ka obnovljivim izvorima i smanjenje zagađenja. Na taj način istovremeno pokazujemo privrženost ambicioznim ciljevima EU i spremnost na primenu Pariskog sporazuma, a na opštu dobrobit svih građana Srbije.
Međutim, proces razvoja strategije nad svim strategijama koja će predstavljati razvojnu i investicionu platformu, mora da se suštinski, procesno i sadržajno ogradi od dosadašnjeg načina razvoja strateških dokumenata, kao i prisutne kratkovidosti, najuočljivije u Strategiji razvoja energetskog sektora koja se, bez razmatranja alternativa, zasniva na fosilnim gorivima u momentu kada ih se odriče ceo svet, uključujući i Kinu. Niko ne zna koliki je tačan broj strategija koje je Srbija donela od 2000. godine na raznorazne teme. Pri poseti internet stranicama Vlade, Generalnog sekretarijata ili Narodne skupštine postaje jasno da bi tačno utvrđivanje broja važećih i nevažećih strategija bilo svojevrstan istraživački podvig. U pokušaju da to procenim, brzo uviđam da se radi o trocifrenom broju. Zbrajanjem bezlične mase žutih fascikli dolazim do nekog magičnog broja 106 za period do 2012, plus one donete u međuvremenu, pa zaključujem da trenutno raspolažemo sa više od 150 strategija. Ima ih raznih vrsta, iako se već pri čitanju naslova pitam koja je suštinska razlika među njima. Neke su nacionalne, kao na primer Nacionalna strategija privrednog razvoja, Nacionalna strategija održivog razvoja, Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara. Neke su obične strategije, kao što su Strategija regionalnog razvoja, Strategija razvoja šumarstva, Strategija razvoja energetike. Neke imaju akcioni plan, neke nemaju, neke su istekle i nemaju naslednika, neke su istekle i imaju naslednika. Na prste se mogu nabrojati one koje imaju neku vrstu procene sprovođenja i uspešnosti. Uglavnom, šaroliko društvo. Verovatno vam se već muti u glavi, kao uostalom i meni. U ovom kopanju nailazim na izjavu nekadašnje ministarke državne uprave i lokalne samouprave iz 2014. godine u kojoj se navodi da Srbija ima više od 160 i to neusaglašenih strategija, što daje finalnu kvantitativnu i kvalitativnu procenu stanja strateškog okvira u Srbiji – neumereno veliki broj i to neusaglašenih strategija. Što bi se reklo “džaba ste krečili”.
Pitam se samo, a verovatno nikad saznati neću, jer o samom procesu njihovog nastanka, informacija nema ni za lek, sa čim su te strategije neusaglašene: s razvojnim trendovima savremenog sveta i Evropske unije, međusobno, interesima zainteresovanih strana? Ali ovde priči nije kraj. Na osnovu višegodišnjeg iskustva u kreiranju, sprovođenju i proučavanju javnih politika, znam da i zainteresovanim i nezainteresovanim kreće para iz ušiju pri pomenu još jedne strategije, koje se od milja nazivaju i “mrtvo slovo na papiru” i koje piše nekoliko službenika kojima je dopao ovaj nemili zadatak. Slutim da je za trenutno stanje odgovoran razvojni put strategija na srpski način, koji je okarakterisan kao nedovoljno transparentan i participativan.
Kako obezbediti da Klimatska strategija ne bude još jedno mrtvo slovo na papiru koji će skupljati prašinu u fiokama državnih službenika? Za početak, učimo od drugih. Za potrebe jednog projekta analizirala sam proces donošenja novog strateškog okvira EU u oblasti klimatske i energetske politike do 2030. Dogovoru Evropskog saveta prethodio je organizovan jednoipogodišnji konsultativni proces između zemalja članica i brojnih zainteresovanih strana s neretko suprotstavljenim interesima. Ovaj proces deo je standardne procedure Evropske komisije u oblasti iniciranja i razvoja javnih politika. Komisija je primila više od 550 mišljenja od različitih društvenih aktera, industrijskih udruženja, energetski intenzivnih i energetskih neintenzivnih kompanija, preduzeća iz elektroenergetskog sektora, NVO, građana i sindikata. Dokumenti u vezi s procesom su obimni i dandanas dostupni javnosti. Mišljenja, takođe javno dostupna, grupisana su i razmatrana na fokus grupama, okruglim stolovima, konferencijama.
Nerealno je očekivati da nekoliko državnih službenika ima nadljudske sposobnosti i kapacitete da svako malo isporučuje vizionarske dokumente koji treba da nas vode u sasvim novom pravcu na sasvim novi način. Javne konsultacije i uključivanje zainteresovanih strana u razvoj javnih politika je ključni instrument za poboljšanje transparentnosti, kvaliteta i delotvornosti propisa. Na taj način strategije se obogaćuju ekspertskim znanjem i inovativnim idejama, a učešće svih daje legitimitet ciljevima koje je moguće ostvariti. Loše je kada se interakcija svodi na samo formalno konsultovanje u vidu ponude nadležnih institucija, da se u veoma kratkom roku, prokomentariše već pripremljeni predlog dokumenta. Konsultacije, kao razmena u dva smera, podrazumevaju aktivno angažovanje nadležnih institucija u prikupljanju mišljenja zainteresovanih strana. Ovo može da se radi po principu prikupljanja ulaznih podataka za svaku fazu (call for evidence), kao u Velikoj Britaniji, ili da preraste u kontinuirani dijalog, kao u Holandiji. Korak dalje je direktno učešće zainteresovanih strana u razvoju javne politike, kao i mehanizama primene. Direktno učešće obezbeđuje konsenzus i osećaj “vlasništva” nad javnom politikom, kao i posvećenost njenom sprovođenju.
Započeti proces izrade Klimatske strategije vidim kao izlaz iz trenutno bezizlazne situacije. Ovo je dobra prilika da se proizvede krovna strategija razvoja koja će objediniti i usmeriti sve sektore u globalnom niskougljeničnom razvojnom pravcu. Ova strategija može da pokrene energetiku, poljoprivredu, šumarstvo, građevinarstvo, turizam, da nam omogući da dišemo čist vazduh, da budemo zdraviji. U Srbiji tražnja za ovim postoji. Početak procesa razvoja ove strategije nagoveštava vidan pomak u odnosu na gore opisanu praksu. Nadležno Ministarstvo poljoprivrede i životne sredine je unapred obavestilo zainteresovane strane o otpočinjanju procesa i obećalo da će se strategija zasnivati na naučnim činjenicama, kvalitetnoj analizi i razvoju alternativnih i ambicioznih scenarija. Pored toga što se iz Odseka za klimatske promene nekoliko puta javno čuo poziv za dostavljanje ulaznih podataka, organizovana je i konferencija gde su zainteresovane strane mogle da iskažu svoja očekivanja od strategije. Nadležno Ministarstvo je pozvalo zainteresovane strane da direktno učestvuju u radnoj grupi, a više puta je upućen i poziv za dostavljanje konkretnih predloga. Ovo je korak u dobrom smeru. Ministarstvo bi moglo samo ili u partnerstvu da organizuje prikupljanje ulaznih podataka preko svoje internet stranice koji će biti javno dostupni, kako bismo dobili živu i zdravu Klimatsku strategiju. Zainteresovane strane treba da upute ideje za razvoj niskougljenične privrede, cirkularne ekonomije, dinamičnog tržišta obnovljivih izvora energije, da traže energetsku tranziciju, smanjenje zagađenja vazduha, bolje javno zdravlje, pošumljavanje. U radu s njima čuli smo da mnogi ovo žele.
Institucije centralnog, regionalnog i lokanog nivoa, javni, privatni i civilni sektor, profesionalna udruženja, akademska zajednica, građani – svi smo na potezu!
