Koliko košta patrijarhat?

Koliko košta patrijarhat?

25. januar 2015
Demokratija za razvoj D4D
Mesto izdavanja: Priština
Datum izdavanja: januar 2015.
Licence : All rights reserved.

Samo jedna od deset žena na Kosovu je zaposlena i samo još jedna u tih deset bi volela da dobije posao. Preostalih osam nisu niti zaposlene ni tragaju za poslom– pošto su obeshrabrene da to učine jer su već zauzete brigom o deci i starcima ili iz niza drugih razloga. Nedostatak javnog prevoza otežava ženama iz seoskih područja da dođu do radnog mesta, nedostatak potrebnih kvalifikacija čini ih bukvalno nezapošljivim, dok kosovska patrijarhalna kultura isključuje različita zanimanja kao potpuno neprikladna za žene. Doznačena sredstva iz dijaspore možda takođe umanjuju spremnost za prihvatanje manje plaćenih poslova. Osim 80% neaktivnih žena, oko 40% muškaraca takođe su neaktivni, sačinjavajući zajedno skoro 60% radno sposobnih odraslih na Kosovu. Sa ovako velikim procentom stanovništva koje ne doprinosi formalnoj privredi, ne iznenađuje da je Kosovu teško da održi korak sa svojim susedima.

Snažno smo ubeđeni da rodni jaz nije samo problem nejednakosti, već i da je ključni faktor koji Kosovo čini i dalje nedovoljno obrazovanim i nedovoljno razvijenim. Rodni jaz u rezultatima na tržištu rada mnogo je veći na Kosovu nego što je to slučaj sa zemljama u regionu. Ove razlike sugerišu da postoje istaknuti rodno-specifični faktori u ovom kontekstu koji igraju ključnu ulogu za uključivanje žena u privredne tokove. Posledično, nesrazmeran nivo nezaposlenosti među ženama ne može se rešiti zalaganjem za većim porastom u zapošljavanju. Na razvoj Kosova može se ostvariti veći uticaj samo ukoliko politike budu posebno namenjene zapošljavanju žena.

Preduzetnice su verovatno najhrabrija i najinteligentnija kategorija u zemlji. Većina žena koje su uspele u biznisu, morala je da savlada veliki broj prepreka drugačijih od pukog iznalaženja načina da se ostvari profit. One su moraleda prevaziđu predrasude i sumnju pre svega u svojoj porodici, među prijateljima a zatim da pridobiju poverenje poslovnih klijenata.

Žene u praksi subvencionišu privredu sa prosečnih 2-5 sati više neplaćenog rada po danu. Međutim, argumenti pravičnosti nisu uspeli da pokrenu javnost u prošlosti. Nadamo se da će ovaj izveštaj ubediti čitaoce da je angažovanje žena dobro kako po žene tako i po muškarce, pošto donosi veoma potreban razvoj.

Pitanje koje ovaj izveštaj postavlja je u kojoj meri bi se stopa rasta Kosova povećala kada bi veći broj žena tragalo za poslom. Usled ograničenja u raspoloživim podacima, autori su zaključili da je metodološki nemoguće doći do procene koliko bi porasle stope rasta BDP-a većim angažovanjem žena u radnoj snazi. Međutim, izveštaj pruža opsežne dokaze da bi pozitivni efekti po privredu bili značajni. Ukoliko bi polovina žena koje nisu aktivne, što je oko 200,000, ana tržište rada, pod teoretskom pretpostavkom da bi polovina njih bila zaposlena, prost, grub proračun dolazi do nivoa BDP-a koji je za 30% veći u odnosu na stvarnu cifru iz 2013. Ovaj proračun pretpostavlja da bi produktivnost žena koje dobijaju posao bila ista kao i prosek trenutno zaposlenih lica na Kosovu. Ovakvo uprošćeno gledište proizvodi dve nerealne pretpostavke – prevazilaženje brojnih strukturnih problema i stvaranje 100,000 novih radnih mesta – međutim, bez obzira na to pruža grubu procenu kako bi uključivanje većeg broja žena u produktivne privredne delatnosti uticalo na nivo prihoda ostvarenih u zemlji i na životni standard.

Leon Malazogu i Andreas Polterman