Evropa zasigurno predstavlja jednu stvar: pokretnu metu. I upravo ovog trenutka ponovo dolazi do promene fokusa i prioriteta: tema krize evro valute polako uzmiče u drugi plan pred temom političke krize. U ovom istorijskom trenutku evropsku politiku ne određuje pitanje spasavanja evra već sukob sa nuklearnom silom – Rusijom.
Evropa zasigurno predstavlja jednu stvar: pokretnu metu. I upravo ovog trenutka ponovo dolazi do promene fokusa i prioriteta: tema krize evro valute polako uzmiče u drugi plan pred temom političke krize. U ovom istorijskom trenutku evropsku politiku ne određuje pitanje spasavanja evra već sukob sa nuklearnom silom – Rusijom.
Počnimo sa „jednostavnim“ pitanjem: šta je tačno Evropa? Moj odgovor je:
Prva teza: Evropa nije nepromenjivo stanje, niti je teritorijalna jedinica, država, ili nacija. Zapravo, Evropa ne postoji, postoji samo evropeizacija – proces neprestanog preobražaja ‒ metamorfoze, proces rastakanja starog i stvaranja novog poretka; konkretno: evropeizacija podrazumeva politiku sporednih efekata!
Evropska unija nije zasnovana na logici rata, kao što je to bio slučaj sa evropskim državama. Reč je o novoj vrsti političke zajednice koja je uspostavljena kao reakcija na rizik od rata, a sada postoji zbog rizika od ekonomskog kolapsa.
Iako je proces evropeizacije – ili kako se u Rimskom sporazumu navodi „ostvarivanje sve tešnje zajednice naroda Evrope“ – započet s namerom, posledice tog procesa, materijalne kao i institucionalne, svakako nisu bile deo te namere. Najupečatljivija činjenica je da proces nije išao ka nekom konkretnom cilju ili sledio nekakav glavni plan; međutim, upravo u tome i jeste stvar: cilj namerno nije bio definisan. Proces evropeizacije se odvija kroz konkretan model institucionalne improvizacije.
Dugo vremena je izgledalo da ta „politika sporednih efekata“ poseduje jednu veliku prednost: činilo se da sila evropeizacije koja je neodoljivo hrlila napred ne zahteva politički program, utvrđene ciljeve ili politički legitimitet. U prvoj fazi metamorfoza politike jedne nacionalne države u politiku Evropske unije odvijala se kroz transnacionalnu saradnju između elita vođenih sopstvenim kriterijumima racionalnosti koji skoro da nemaju dodirnih tačaka sa nacionalnim interesima ili političkim ubeđenjima građana. Ovakvo tumačenje „tehnokratskog upravljanja“ je u obrnutom odnosu sa političkom dimenzijom. Na taj način, evropski sporazumi sprovode politiku metasile koja menja pravila igre u nacionalnim politikama zemalja, potajno proizvodeći sporedne efekte.
„Pronalazak“ nazvan Evropska unija nije nastao kroz javne debate i demokratske procese već je proizvod pravosudnih propisa i sudske prakse. Upravo je Evropski sud pravde u svojim ključnim sudskim odlukama iz 1963. i 1964. godine uzdigao Osnivačke ugovore Evropske unije u status „ustavne povelje“.
Ovde nailazimo na sledeći korak metamorfoze – neku vrstu kosmopolitskog preuzimanja – proces vođen „pravnom konverzijom“ u saradnji, ali i u sukobu sa nacionalnim vrhovnim sudovima. Štaviše, taj proces su usvojile vlade i parlamenti država kao osnovu svog budućeg delovanja. Ovaj „kosmopolitski obrt“ Evropskog suda pravde uspostavio je autoritativnu formu ustavnog uređenja bez formalnog ustava, na osnovu prakse donošenja zakona, čineći Evropu produktom političke prakse bez političke teorije.
U tom pogledu, evropska politika metamorfoze predstavlja politiku uvođenja kosmopolitskog horizonta u nacionalne institucije kroz praksu obavezujućeg evropskog zakona. Ova praksa je stvorila permanentni konflikt koji i dan-danas traje između aktera i branitelja nacionalnih ustavnih zakona i predstavnika kosmopolitskog evropskog zakona. Upravo ovde možemo videti šta politička metaigra moći znači u kontekstu „politike zakona“. S jedne strane, stara nacionalna zakonodavna politika funkcionisala je kroz primenu ustavnog zakona; s druge strane, nova zakonodavna politika na evropskom nivou funkcioniše kroz promenu zakonodavne politike, i sada se ova dva principa u tolikoj meri prepliću da se više ne mogu razdvojiti i zajedno su upleteni u istu igru. Ono što se događa jeste da se snaga nacionalnog ustavnog suda polako ali sigurno prebacuje na Evropski sud, čime se dovodi u konflikt sama osnova za delovanje nacionalnog ustavnog suda: dok bi sud trebalo da radi u skladu sa nacionalnim ustavnim zakonom, on istovremeno mora da anticipira metamorfozu nacionalnog u evropski sistem zakona umanjujući na taj način sopstvenu moć.
Evropeizacija ne znači nestanak nacionalne države, ali svakako podrazumeva njen preobražaj ‒ ideja nacije i države iz nacionalne u kosmopolitsku dimenziju. Nestale su nekadašnje zajedničke tačke okupljanja – evropske integracije i ideja mira lišili su naciju onog zastrašujućeg Drugog! Postkolonijalizam je ukinuo imperijalnu viziju bogatstva, moći i zapošljavanja, a ni religija više ne predstavlja moćnog ujedinitelja. Čak su i mnogi Škoti poverovali da je evropsko škotstvo (Scotishness) bolji put ka britanstvu (Britishness)! Zbog čega je to tako? Zbog toga što nije federalna država ‒ superdržava zasnovana na nacionalnom modelu. EU nudi perspektivu za opstanak etničkog identiteta – perspektivu u kojoj etnički identitet jedino i može da opstane u kosmopolitskom svetu.
Evrokriza nam pokazuje kako, s jedne strane, dolazi do revitalizacije nacionalnog gledišta, dok s druge strane pretnja evro valuti izaziva konflikt suvereniteta. Razlog tome je što je fiskalni režim Evropske centralne banke zaustavio „povratak nacionalnoj državi“, tačnije uspostavljen je „nepisani fiskalni ustav (za hitne slučajeve)“ koji je u tolikoj meri proširio uticaj Evropske centralne banke (Draghi evro!) da zadire čak i u fiskalne politike zemalja članica. Ideja o povratku nacionalnoj državi je na taj način sprečena i izigrana kroz novu metamorfozu podele suvereniteta.
Osnovno pitanje koje se postavlja je: ko upravlja fiskalnom politikom evrozone u vanrednim situacijama? Pravna borba koja se vodi oko politike Evropske centralne banke nam otkriva čudnu (zbunjujuću) dinamiku sukoba i saradnje koja se javlja u kontekstu metamorfoze (metaigra moći). U slučaju Nemačke, ustavni sud se proglasio nenadležnim po tom pitanju i pozvao Evropski sud pravde da se umeša. Međutim, istovremeno (i paradoksalno), nemački sud zapretio je Evropskom sudu pravde da neće poštovati njegove odluke ukoliko se ne ograniči uticaj Evropske centralne banke. Ovo simboliše epohalni konflikt između nacionalnog i evropskog zakona i pokazuje ambivalentnost interesa nacionalnih institucija. Jasno je da nemački sud ne teži samo da sačuva evro valutu već takođe, i prvenstveno, sebe – suočen sa pretnjom da izgubi na značaju u kontekstu sve snažnije EU.
Evropska metamorfoza ne pretpostavlja nestanak nacionalne države, ali svakako znači kopernikanski obrt: Evropa se više ne okreće oko nacionalne države kao što izgleda da se Sunce okreće oko Zemlje; nacionalne države će se okretati oko Evrope, kao što se Zemlja okreće oko Sunca. To znači da se nacionalna država, tačnije ideja o nacionalnoj državi, preobražava.
Ali, zar evropski izbori u maju 2014. godine i uspeh antievropskih stranaka nisu pokazali slabljenje kosmopolitske Evrope? Tako možda samo izgleda na prvi pogled, ali u stvari ukazuje na zabludu nacionalnih gledišta jer se ne uviđa logika stvarne i postojeće metamorfoze EU.
Sledeći korak u metamorfozi je bio taj da su se prvi put u istoriji evropskih izbora, kandidati različitih stranaka u Evropskom parlamentu utrkivali za mesto predsednika Evropske komisije, što je naravno dovelo do paradoksalnih rezultata – antievropske partije su ojačale i, što je najvažnije, ojačala je institucija predsednika Komisije pošto je prvi put ova pozicija dobila demokratski legitimitet. Ovo je iznedrilo epohalni sukob dve ideje. Jedna je utemeljena na nacionalnoj demokratiji i pokušava da osnaži nacionalnu snagu u odnosu na Evropski parlament ‒ pozicija koju predvodi britanski premijer. Druga pozicija je utemeljena na evropskim izborima koji ojačavaju poziciju predsednika Evropske komisije i obezbeđuju demokratski legitimitet. Da Savet Evrope, koji okuplja šefove država i predsednike zemalja članica, nije prihvatio izabranog kandidata već predložio drugog kandidata, kao posledicu bismo imali ozbiljnu krizu evropske demokratije. Nemačka kancelarka se založila za prihvatanje izabranog kandidata za predsednika Komisije, čime je prihvatila put ka evropskoj demokratiji a protiv opcije nacionalne demokratije. To zajedno predstavlja dalji korak u preobražaju Evrope.
Na prvi pogled, kosmopolitska Evropa je Evropa razlika, prihvaćenih i prepoznatih razlika – ali u okviru evropskog referentnog okvira. To znači da su odnosi na relaciji prijatelj−neprijatelj institucionalno zamenjeni kosmopolitskom arhitekturom odnosa i saradnje između država, gde su bivši neprijatelji postali susedi shvativši da drugačije ne bi mogli da opstanu. Dakle, evropski kosmopolitizam pretpostavlja udruživanje suvereniteta, kao i decentralizaciju suvereniteta na lokalne – regionalne vlade.
Druga teza: Kako je došlo do impulsa i motivacije za evropsku metamorfozu iz nacionalnog u kosmopolitski princip? Moj odgovor glasi: motiv i snaga za ovu metamorfozu proizišli su iz antropološkog šoka i užasa Drugog svetskog rata. Iz svega toga nastao je normativni horizont – Hirošima, nikad više! Rat, nikad više! Holokaust, nikad više! Fašizam, nikad više!
Osnovna ideja je da šok koji izazove kršenje etičke osnove čovečanstva proizvede normativni horizont očekivanja koji iznutra preispituje postojeći poredak stvari. „Holokaust, nikad više“ doveo je do uspostavljanja režima ljudskih prava – obavezu da se promene postojeće nacionalne institucije i stavovi.
Ovde govorim o nečemu zaista temeljnom. Osnovni princip nacionalnog zakona bio je da se nikome ne može naknadno suditi za neki čin na osnovu zakona koji nije bio na snazi u vreme kada je taj čin počinjen. I pošto je ubijanje Jevreja u vreme nacističke Nemačke bilo zakonito, naknadno je to postao zločin protiv čovečnosti. Dakle, nije došlo samo do promene zakona već do promene našeg poimanja zakona.
Treća teza: Iščekivanje finansijske katastrofe je iz korena promenilo evropsku tačku gledišta u odnosu na njenu snagu
Ovde uviđamo tri promene u odnosima snaga: postoji podela između zemalja evrozone i članica Evropske unije. Pre izvesnog vremena, na festivalu u Škotskoj, publika je zamoljena da dovrši rečenicu: “Britanija je...“, a neki su odgovorili „... stvar prošlosti“. Britanija za Evropu polako postaje nebitna, ali ne, neće moći da izbegne implikacije odluka koje donose i usvajaju članice ekskluzivnog kluba evrozone koje su pogođene krizom (na primer, odluke bankarske unije).
Druga podela postoji unutar evrozone, između zemalja kreditora i zemalja dužnika. U samom epicentru krize otvorila se provalija – zemlje evrozone pogođene krizom. Sada su na jednoj strani zemlje koje primaju pomoć, a na drugoj zemlje koje to finansiraju.
Treće, posledice svega ovoga su sledeće: ekonomski najmoćnija zemlja – Nemačka postaje politički najmoćnija zemlja, čime je sasvim slučajno došlo do uspostavljanja „vladavine“ nemačke Evrope. Nemačka kancelarka Angela Merkel vodi novu vrstu politike moći u Evropi − merkelijavizam – reč skovana od imena Merkel i Makijaveli. (Inače, u Nemačkoj izraz „merkelijavizam“ se smatra uvredom gospođe Merkel; prošle jeseni na predavanju u Firenci učesnici su mi dali do znanja da je taj izraz uvreda za Makijavelija!) U pogledu ruske intervencije u Ukrajini, nemačka kancelarka čini se da nastupa sa pozicija evropskih vrednosti – očuvanje slobode, samoopredeljenje, demokratija, mir itd.
Četvrta teza: Da bismo razumeli i analizirali metamorfozu Evrope, potrebno je da hitno promenimo perspektivu sa nacionalne na kosmopolitsku
Podela koja danas u oblastima međunarodnih društvenih nauka ima centralnu ulogu, a koja može da posluži kao polazna osnova, jeste podela između „metodološkog nacionalizma“ i „metodološkog kosmopolitizma“. Ovi pojmovi su nezaobilazni za razumevanje procesa evropeizacije i istraživanje Evrope, ali ne i jedini. Kosmopolitizacija i evropeizacija institucija nacionalne države ne dovode nužno do toga da društveni sektori usvoje kosmopolitsko gledište – daleko od toga; ali epistemiološki gledano tenzije i kontradikcije između vraćanja na nacionalno i kosmopolitizacije ne mogu se razumeti niti analizirati u okviru uobičajene nacionalne perspektive. Ono što je potrebno jeste da društvene nauke usvoje kosmopolitsko gledište, konkretno metodološki kosmopolitizam.
Ovo se pogotovo odnosi na istraživanja o Evropi u okviru društvenih nauka. Za sada društvene nauke nisu uspele da razviju sopstveno gledište koje je u skladu sa subjektom koji je predmet izučavanja. Baš kao i Evropa, društvene nauke su zarobljene između lažnih alternativa i posmatraju subjekt ili sa nacionalnog ili sa internacionalnog stanovišta. Ukoliko želimo da razumemo dinamiku evropeizacije, potrebno je napraviti metodološku promenu − sa dominantno nacionalne ili internacionalne na kosmopolitsku perspektivu.
Stoga, metodološki kosmopolitizam sistematično dovodi u pitanje nacionalno „učenje“ koje pothranjuje politička razmišljanja i delovanja. Veruje se u pretpostavku da “moderno društvo“ i „moderna politika“ moraju biti osmišljeni kao nacionalno organizovana društva i iste takve politike. Država se pojavljuje kao kreator, kontrolor i garant jednog društva. Društva (kojih ima koliko ima i nacionalnih država) vide se kao nešto što se razvija i postoji u okvriu sfere državne vlasti. Ovaj koncept, koji poistovećuje društveno i nacionalno društvo i sagledava ih kao teritorijalno odvojene jedinice, duboko je ukorenjen u društvenim naukama – njihovim konceptima, načinu sprovođenja empirijskih istraživanja, tj. sociološkoj imaginaciji.
Peta teza: Revolucionarni pokret potresa Evropu u kontekstu krize evro valute. Međutim, taj pokret nije proevropski već antievropski
Gnev antievropskih pokreta nije usmeren samo na muslimane i druge strane elemente, već i protiv takozvanih „liberalnih elita“. Ljutiti pozivi na oružje protiv političkog establišmenta najglasniji su izraz populizma.
Međutim, da bi se razumeli sentimenti antievropskih pokreta, potrebno je sledeće: mora postojati jasna distinkcija između posledica evropeizacije po svakodnevni život i svesne podrške EU. Ljudima koji žive visoko „evropeizovanim“ životima sama politika EU je veoma kontroverzna.
Moj istraživački tim je otkrio sledeći paradoks: evroskepticizam raste uporedo sa evropeizacijom svakodnevnog života. Na primer, Danci i Britanci su evropeizovani u svom svakodnevnom životu, ali su takođe i evroskeptici, pa čak i antievropski orijentisani glasači. Interesantan je podatak da manje od 50% Danaca, Britanaca i Nemaca sebe opisuje kao „građane sveta“, dok većina stanovnika južne i istočne Evrope vidi sebe na taj način (80% Španaca, 70% Rumuna i 65% Italijana).
Šesta teza: Putinova vojna intervencija ne samo da plaši Evropu već je i ujedinjuje. A Nemačka pokušava da pronađe i definiše svoju novu vodeću ulogu u Evropi.
Tokom poslednje tri godine krize evro valute, finansijske krize se samo jedna za drugom smenjuju. Trebalo bi sada da usledi serija političkih a ne ekonomskih kriza, iako ovo drugo ne treba isključiti.
Od pada Berlinskog zida Nemačka se sa naročitom pažnjom trudi da ne ulazi u sukob sa Moskvom po pitanjima spoljne politike. Ovakav pristup je uglavnom vođen željom Nemačke da očuva važne trgovinske odnose koje ima sa Rusijom. Takođe, Nemačka tradicionalno praktikuje diplomatiju i dijalog sa Moskvom kao kontratežu grubljem pristupu koji praktikuje SAD. Ovaj „specijalni odnos“ sa Moskvom, koji obe strane pozitivno ocenjuju u smislu ekonomskih mogućnosti, jeste jedan od razloga zbog koga su sve nemačke vlade, počevši od vlade kancelara Šredera, definisale interese Nemačke u suprotnosti sa opštim evropskim dobrom.
Ova vrsta Ostpolitik (politike prema Istoku) sada prolazi kroz korenite promene s obzirom na to da je Angela Merkel ojačala poziciju Nemačke. U svom govoru u nemačkom parlamentu iznela je do sada najžešće kritike ruske politike od svih kancelara decenijama unazad. Merkelova je optužila Rusiju da u sukobu sa Ukrajinom primenjuje „zakon džungle“. Rekla je da će, ukoliko Rusija nastavi sa agresijom, Nemačka, kao i susedne zemlje, to shvatiti kao pretnju.
Posledica po Evropu je još jedan „trenutak odluke“: s jedne strane se suočava sa vojnom pretnjom ruskih nacionalnih etničkih elita što ugrožava kosmopolitsko „samoshvatanje“ evropskih nacija (pogotovo Nemačke); s druge strane, postkomunističke članice, buduće članice i susedi Evropske unije moraće da odluče kojoj će se strani privoleti u ovom sukobu nacionalnih “samoshvatanja“. Zato se očekuje da će doći do novih konflikata i koalicija unutar i van Evropske unije u odnosu na istočnoevropske nacije jer, kako je Angela Merkel izjavila – ruski vođa živi u „nekom drugom svetu“. Ova fundamentalna razlika u razumevanju nacije može imati dvojake posledice: prvo, uspostavljanje modela „kosmopolitske nacije“, pa posledično tome ujedinjenje Evrope protiv etničko-nacionalnog modela.
Konflikt oko Ukrajine demonstrira sukob dva pogleda na svet, tačnije ruski (ali ne samo ruski) etnonacionalizam (simbolizovan u „tenkovima“ na Krimu) i onaj stvarnih kosmopolitskih nacija (simbolizovan u „ekonomskim sankcijama“, tj. onemogućenom pristupu globalnom finansijskom tržištu). Oba ova sagledavanja pojma „nacionalno“ imaju svoje „oružje“, ali svako prati drugačiju političku logiku.
Dok globalizacija topi granice, ljudi traže nove. Zbog toga je važno napraviti jasnu razliku između „kosmopolitizma“ (u smislu filozofije i teorije Imanuela Kanta i Jirgena Habermasa) i „kosmopolitizacije“ kao procesa istorijskog preokreta koji u stvarnosti dovodi do egzistencijalnih međuzavisnosti preko svih nacionalnih, teritorijalnih, kulturnih i religijskih granica: to daleko Drugo/Drugačije je među nama.
Ipak, jasno je da kosmopolitizacija ne stvara građane sveta. Naprotiv, stvara skepticizam, pa čak i prezir prema Evropi. To je takođe razlog zbog koga reči Vladimira Putina: „Svuda gde žive Rusi, trebalo bi da bude ruska teritorija“, nailaze na simpatije. Moje pitanje je: Da li ovo važi i za Srbiju? Nije li upravo ovo rečenica koja se čuje u zvaničnim izjavama – još od balkanskih ratova, preko stvaranja Jugoslavije, pa sve do ratova 90-ih godina?
Uspešna priča Evropske unije o tome kako neprijatelji postaju dobri susedi je iznenada poljuljana ruskim etnonacionalizmom. Ali u isto vreme, Putinova vojska i retorika nacionalizma mogu ponovo oživeti značenje EU i njen potencijal za stvaranje mira. Ovde se unutar i van EU stvara konflikt između dva poimanja nacionalnosti – etničke nacije/nacionalizma i kosmopolitske nacije/nacionalizma. Prvi se zasniva na „Deklaraciji o nezavisnosti“, dok drugi na „Deklaraciji o međusobnoj zavisnosti“. To dovodi Evropu u rizik i zahteva novu viziju i novu misiju.
Zar ta kosmopolitska nacija ne predstavlja jedan duboko nerealan projekat? Zašto bi nacionalne države prihvatale evropski kosmopolitizam ili zbog čega, što u suštini predstavlja istu stvar, odbacuju dobar deo svog suvereniteta i svoje moći? Moj odgovor na ta pitanja sadržan je u kosmopolitskom realizmu, gde je osnovni argument taj da se u prošlosti članice EU nisu odricale svojih moći iz idealističkih pobuda već zarad svojih nacionalnih interesa.
Sedma teza: Evropu elita potrebno je dopuniti planiranim procesom evropeizacije sa dna ka vrhu. Drugim rečima, potrebno je stvaranje jakog evropskog civilnog društva zasnovanog na učešću i identifikaciji građana Evrope sa evropskom budućnošću.
Pošto je evropeizacija kao sporedni efekat proizvela i ojačala antievropsku revoluciju, postoji hitna potreba za drugačijom evropeizacijom sa dna ka vrhu, a radi stvaranja evropskog civilnog društva, unutar i van EU, što podrazumeva sve zemlje susede i – dugoročno – Rusiju, čega se Putin plaši zbog otvorenosti i želje tog društva za demokratijom.
Pitanje evropeizacije nacionalnih civilnih društva se sada pojavljuje u drugačijem obliku: Ko govori jezikom Evrope? Ko su to „Mi, Evropljani“? Nacionalne vlade? Evropski parlament? Evropski sud pravde? Brisel? Berlin? Ili, na kraju, ipak građani Evrope? Ali šta uopšte znači „građani Evrope“? Pitanje od presudnog značaja je – na koji način Evropa može da obezbedi mir i slobodu svojim građanima suočenim sa novim i starim pretnjama u 21. veku?
Rezime: Na koji način bi Evropa trebalo da rešava svoje probleme
Prva stvar o kojoj je potrebno da razmišljamo je pitanje svrhe Evropske unije. Da li ta svrha postoji? Zašto Evropa, zbog čega ne čitav svet? Zašto ovaj proces ne bi mogao da se odvija samo u Nemačkoj ili V. Britaniji, Francuskoj... ili Srbiji?
Postoji pet odgovora. Prvo, misija i vizija Evropske unije je da od neprijatelja pravi dobre susede, a to se sada dovodi u pitanje.
Drugi razlog postojanja Evropske unije je da pomaže zemljama da se ne pogube u svetu politike. Postevropska Britanija ili postevropska Nemačka su izgubljena Britanija i izgubljena Nemačka. Evropa je deo onoga što tim zemljama obezbeđuje uticaj i važnost u globalizovanom svetu.
Treće – ne bi trebalo da razmišljamo samo o drugačijoj Evropi, već bi trebalo da razmišljamo o drugačijim nacijama i načinu na koji bi evropske nacije trebalo da se menjaju. Sve su one deo projekta i biću slobodan da kažem da Evropa ojačava njihove nacionalne interese. Čak i antievropejci sede u Evropskom parlamentu (u suprotnom ne bi imali nikakvog značaja). Evropa nije prepreka nacionalnom suverenitetu – ona je neophodno sredstvo za jačanje nacionalnog suvereniteta. U stvari, etnonacionalizam je neprijatelj nacije jer samo kroz Evropsku uniju nacije mogu imati istinski suverenitet u kosmopolitizovanom svetu.
Četvrta tačka − evropski modernitet, koji se proširio na ceo svet, predstavlja samoubilački poduhvat. On stvara raznolike suštinske probleme, kao što su klimatske promene i finansijske krize. To bi bilo isto kao kada bi proizvođač automobila proizveo automobil bez kočnica koji počne da izaziva nesreće; proizvođač bi povukao takav automobil i redizajnirao ga, a to je upravo ono što bi Evropa trebalo da uradi sa modernitetom. Ponovno osmišljavanje moderniteta može biti konkretna svrha Evrope.
Peto: Šta dobija pojedinac od evropskog projekta? Pogotovo u odnosu na mladu generaciju – što više Evrope, to više slobode. Ne radi se samo o slobodnom kretanju ljudi po Evropi već i o otvaranju nacionalnih vidika i životu koji je u osnovi kosmopolitski i zasnovan na zakonu.
Polovina najobrazovanijih generacija u istoriji Španije i Grčke nema nikakvu budućnost. Dakle, potrebna nam je vizija socijalne Evrope u smislu da pojedinac može uvideti da ne postoji socijalna sigurnost, ali postoji manje neizvesnosti.
Na kraju, potrebno je iz osnove redefinisati demokratiju. Moramo se zapitati na koji način pojedinac može da se angažuje na evropskom projektu. U tom smislu, pokrenuo sam inicijativu u saradnji sa Danijelom Kon-Beneditom pod nazivom “Mi smo Evropa ”, gde se zalažemo za ideju Slobodna godina za svakoga, gde bi svi bili angažovani na projektu u drugoj zemlji sa drugim Evropljanima i time započeli stvaranje evropskog civilnog društva. Za sada ovaj projekat nije postigao uspeh koji smo očekivali, ali počinje ove godine i finansiraju ga organizacije civilnog društva i EU.