Pruzmite celokupnu studiju (PDF,98 strana, 1.8MB)
Pored energetske efikasnosti i energetske uštede, obnovljivi izvori energije igraju ključnu ulogu u svakoj održivoj evropskoj energetskoj politici. Osim što umanjuju zavisnost Evropske unije od uvoza energenata, utiču na obezbeđivanje rezervi, manje oslanjanje na nestalne cene nafte, gasa i urana, oni takođe daju svoj doprinos i u borbi protiv klimatskih promena. Globalna konkurentnost Evropske unije je u porastu zahvaljujući tehnološkom razvoju ove perspektivne grane industrije.
Evropa, zahvaljujući svojim geološkim, klimatskim i hidrološkim karakteristikama, raspolaže svim izvorima obnovljive energije. Voda, vetar, solarno-termalni, fotonaponski i geotermalni izvori, energija talasa, plime i oseke, kao i biomasa, sve su to izvori koji mogu da se iskoriste za proizvodnju energije u nekim evropskim državama ili oblastima. Procene pokazuju da članice Evropske unije, Norveška, Island, Švajcarska, te države kandidati- Hrvatska i Turska, kao i Zapadni Balkan, zajedno raspolažu kombinovanim privrednim potencijalom za proizvodnju "zelene električne energije" koji daleko prevazilazi sadašnju, ali i predviđenu buduću potražnju za električnom energijom.
Međutim, Evropa trenutno iskorištava tek delić ovog zelenog potencijala za proizvodnju električne energije. U Evropskom privrednom prostoru (EEA) samo Island i Norveška potpuno pokrivaju sopstvenu potražnju za električnom energijom iz izvora obnovljive energije, a ostatak Evrope, ako to uopšte i čini, crpi samo ograničenu količinu tih mogućnosti. Veoma velike mogućnosti obnovljivih izvora energije, izuzev vode, i dalje su slabo iskorišćene u većini evropskih zemalja. Zapadnoevropske zemlje poput Irske, Velike Britanije i Francuske, ne uspevaju da iskoriste svoje velike potencijale za dobijanje energije iz vetra, dok u skandinavskim državama biomasa, vetar i vodeni izvori energije na sličan način ostaju neiskorišćeni. Ništa bolja situacija nije ni u srednjoj i centralnoj Evropi. Samo Poljska raspolaže sa više od 100 TWh trenutno neiskorišćene zelene energije, dok je potencijal Nemačke za korišćenje obnovljivih izvora energije šest puta veći od nivoa sadašnje proizvodnje. Procenjuje se da je potencijal Evropske unije za dobijanje električne energije od vetra 20 puta veći od količine koja je proizvedena 2005 godine. Pored toga, solarno-termalne elektrane u južnim državama članicama i državama kandidatima, sa pogodnim klimatskim uslovima mogle bi da obezbede skoro polovinu potreba električne energije Evropske unije.
Iskorišćavanje obnovljivih izvora energije u Evropi očigledno je tek u povoju.
I dok je Evropska unija odlučila da će do 2020. godine proizvesti 20% ukupne energetske potrošnje korišćenjem obnovljivih izvora energije, istovremeno se pogodnosti za zajedničku politiku koju Evropska unija može da ponudi kao zajednica ne iskorišćavaju u potpunosti i to zato što države članice imaju različite ciljeve na nacionalnom nivou, a koji se sprovode kroz pojedinačne nacionalne akcione planove. U poređenju sa godinama u kojima se formirala Evropska zajednica- kao što je bio slučaj s Evropskom zajednicom za ugalj i čelik (ECSC) i Evropskom zajednicom za atomsku energiju (EUROATOM), dva od tri osnivačka ugovora koja su obuhvatala i energetske ciljeve- jasno je da postoji pomanjkanje odlučnosti u nastojanjima da se kroz zajedničku akciju pospeše razvoj i korišćenje obnovljivih izvora energije.
Zajednička akcija u oblasti obnovljive energije mogla bi da ponudi scenario o kome bi mnoge države članice mogle samo da sanjaju. Nova „Evropska zajednica za obnovljive energije“ (ERENE) ostvarila bi ove snove. Zadatak ERENE bi trebalo da seže izvan nacionalnih okvira, da se razvija i primenjuje Strategija Zajednice koja je osmišljena kako bi se olakšao potpuni prelazak na obnovljivu energiju u sektoru električne energije.
Glavni cilj ERENE bi bio stvaranje uslova potrebnih za potpuno iskorišćavanje prednosti koje nudi klimatska, geološka i hidrološka raznolikost Evropske unije. Dok pojedine zemlje Evropske unije uživaju u mnogo većem potencijalu za proizvodnju zelene električne energije, nego što su njihove ukupne potrebe za električnom energijom, istovremeno bi za najmanje trećinu država članica bilo teško, ako ne i nemoguće, da se u potpunosti prebace na zelenu električnu energiju sa strategijom korišćenja obnovljivih izvora energije samo unutar sopstvenih granica.
Jasno je da će strategija koja kombinuje korišćenje regionalnih obnovljivih izvora sa transnacionalnom mrežom za unutrašnje evropsko tržište zelene električne energije stvoriti nove mogućnosti, kako za održivu modernizaciju sektora za proizvodnju električne energije, tako i za moguće pokrivanje celokupne potražnje za električnom energijom u Evropskoj uniji korišćenjem obnovljivih izvora energije.
ERENE nema za cilj da se takmiči s Direktivom Evropske komisije o korišćenju obnovljivih izvora energije iz januara 2008. godine, koja je svakako veliki korak ka energetskoj politici Evropske unije. Umesto toga, ERENE bi ambicioznim državama članicama ponudila mogućnost razvijanja strategije koja bi kroz zajedničku politiku sezala izvan okvira direktive Evropske unije, formirajući avangardu za prelazak sa fosilnih goriva i nuklearne energije na obnovljive izvore u oblasti proizvodnje električne energije. Dodatno bi jačala evropske integracije i istakla značaj zajedničke politike u prevazilaženju savremenih problema.
ERENE može da se utemelji ili kao Zajednica za pojačanu saradnju među državama članicama pod okriljem Evropske unije ili kao Zajednica utemeljena na posebnom ugovoru. Osnivanje Zajednice za pojačanu saradnju naglasilo bi činjenicu da je to nov i važan projekat integracije Evropske unije, čak i ako- kao što je to slučaj s monetarnom unijom- sve članice ne pristupe odmah. Utemeljenje takve zajednice na novom, posebnom ugovoru, kao što su ECSC i EUROATOM, najavilo bi istorijski pomak od ere fosilnih goriva i nuklearne energije ka eri obnovljive energije. Osim toga, pokazalo bi se da zemlje Evropske unije, 50 godina nakon svog udruživanja u Zajednicu, ostaju posvećene cilju stvaranja ekološki prihvatljivog i sigurnog energetskog snabdevanja Evrope.
Kako bi se ostvarili ovi ciljevi, nadležnosti ERENE bi trebalo da budu sledeće:
• Sprovođenje potrebnih istraživanja, podrška širenju novih tehnologija i podsticanje inovacija kroz osnivanje pilot projekata. ERENE bi trebalo da ima mogućnost da upravlja zajedničkim istraživačkim programima; da osniva i rukovodi zajedničkim istraživačkim institucijama; da gradi demonstracijske elektrane za proizvodnju i prenos energije iz obnovljivih izvora; da podržava programe obuke uključujući promociju istraživačkih stipendija i programa razmene.
• Doprinos stvaranju evropske mreže za električnu energiju kroz učešće u izgradnji i održavanju transnacionalnih dalekovoda kao i mrežnih veza za demonstracijske elektrane; pored toga podsticanje razvoja pametnih mreža za sistemsku integraciju obnovljivih energija.
• Osnivanje zajedničkih preduzeća.
• Omogućavanje i podsticanje ulaganja u obnovljivu energiju kroz zajednički program podrške trgovini električnom energijom dobijenom iz obnovljivih izvora. Pored nacionalnih programa podrške preporučuju se i tržišno zasnovani, tehnološki specifični programi podrške za uvoz električne energije nastale iz obnovljivih izvora energije u zemlje članice ERENE.
• Unapređivanje saradnje sa drugim državama u oblasti obnovljive energije.
Sredstva za ERENE obezbediće uključene države članice kroz prihode od Evropskog programa za trgovinu emisijama. Većina poduhvata ERENE-a će se finansirati od iznosa nastalih od prinosa po geografskim područjima. Ovo će osigurati da vrednost projekata, investicije i ugovori o snabdevanju električnom energijom budu pravilno raspoređeni na osnovu finansijskog udela pojedinačnih država članica.
Koji su koraci neophodni za stvaranje "Evropske zajednice za obnovljivu energiju" kao jednog novog, velikog projekta integracije Evropske unije?
• Godina 2008. bi trebalo da bude godina konsultacija o predlogu osnivanja ERENE. Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Poznanju, u Poljskoj, u decembru 2008. godine je takođe važan datum u ovom kontekstu.
• Evropski parlamentarni izbori u prvoj polovini 2009. godine mogu da posluže kao platforma za stavljanje ERENE na dnevni red.
• Nakon što Lisabonski sporazum stupi na snagu, predlog za osnivanje ERENE može biti stavljen na dnevni red Evropske komisije kroz nedavno osnovanu "građansku inicijativu". Druga polovina 2009. godine mogla bi se iskoristiti za konkretizovanje predloga na nacionalnom i evropskom nivou, posebno imajući u vidu Konferenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama krajem 2009. u Kopenhagenu, u Danskoj.
• Početkom 2010. godine tokom španskog predsedavanja Unijom mogao bi da se pripremi mandat za osnivanje ERENE- da li kao poseban ugovor ili kao projekat povećane saradnje unutar Evropske unije.
• Te iste godine, 60 godina posle Šumanovog plana koji je postavio temelje za stvaranje prve Evropske zajednice, Evropske zajednice za ugalj i čelik- ECSC, može da bude donesena odluka o osnivanju „Evropske zajednice za obnovljive energije“.
Nakon stvaranja zajedničkog unutrašnjeg tržišta i monetarne unije sa zajedničkom valutom, ERENE bi mogao da bude novi veliki projekat za Evropu koji će da istakne vitalan značaj zajedničkog delovanja za evropsku budućnost.