Dozvolite mi prvo da se zahvalim na pozivu da doprinesem ovom seminaru. Ono na čemu definitivno ne mogu da se zahvalim je činjenica da ste me pozvali da debatujem o pitanju na koje je nemoguće odgovoriti: pitali ste me (i sami se pitate) „u čemu je problem sa Srbijom?” Još teže je odgovoriti na to pitanje kao stranac, jer se suočavate sa dodatnim pitanjem – ‘šta vam daje pravo da mislite i govorite o tome’? Kao rezultat toga, desilo mi se da sam pripremio svoj doprinos, ali do pre dva minuta imao sam osećaj da bi trebalo da bacim sve te papire i pokušam nešto sasvim drugačije. Uzmite to kao izraz dobro utemeljenog oklevanja, a ako – na kraju – bacite ovu prezentaciju iz svog uma, biću prvi koji će to razumeti.
----
Ako na Youtube-u potražimo izraz „Staatsräson“ (državni rezon), možemo naći intervju od 40 minuta, snimljen za švajcarsku televiziju 2008. godine. U pitanju je intervju sa danas slavnim advokatom Dikom Martijem, iz Saveta Evrope. U intervjuu, on govori o slučaju u Švajcarskoj kada je čovek uhapšen i optužen zbog širenja nacrta za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Pre nego što je mogao da počne sudski proces, švajcarska vlada je 2008. uništila sve dokaze i optuženi čovek je nekako nestao. Marti u intervjuu iznosi mišljenje da je očigledno postojao toliko snažan pritisak jedne strane sile na švajcarske vlasti da su – zarad države – odlučile da prekrše švajcarski zakon i izbegnu bilo kakvo javno sudsko saslušanje u vezi osetljivog slučaja.
Ova interpretacija državnog rezona, „Raison d’État”, zasnovana je na političkoj tradiciji unazad do Makijavelija, a ne drugog italijanskog političkog pisca koji je zapravo uveo izraz u političku misao naslovom svoje knjige „Državni rezon”. Autor ove knjige je Đovani Botero, koji je bio – jednu generaciju nakon Makijavelija – protivnik pravila i principa vlasti kako su razvijeni u Makijavelijevoj knjizi „Princ”.
U interpretaciji Dika Martija, švajcarske vlasti su odlučile da prekrše zakon jer je procenjeno da je viša vrednost, „nacionalni interes” Švajcarske, bila ugrožena. Danas se državni rezon najčešće shvata kao „nacionalni interes” koji daje legitimitet izuzetnim merama ili hitnim postupcima, čak i kada nisu u skladu sa tekovinama vladavine prava. Sa te tačke gledišta, sigurno je da u današnjoj Srbiji ne manjka državnog rezona.
Ipak, postoji još jedna interpretacija – više u skladu sa Boterovom originalnom definicijom. Na primer, kada Angela Merkel, kao nemačka kancelarka govoreći u izraelskom Knesetu, kaže da postojanje izraelske države predstavlja sastavni deo nemačkog državnog rezona. U tom kontekstu, državni rezon označava niz ustavnih principa, pravila i ubeđenja koji su (1) zasnovani na tako snažnom kosenzusu nemačkog društva, i koji su (2) tako duboko ukorenjeni u institucijama države, da nikada neće biti dovođeni u pitanje niti postati predmet pregovora, ni pod kakvim okolnostima u svakodnevnim poltičkim poslovima. Oni predstavljaju, da tako kažem, unutrašnji skelet koji pruža pouzdanu stabilnost političkom i društvenom telu, bez obzira na bilo koju demokratsku promenu vlasti.
Naravno, ništa ne može polagati pravo na večnu validnost u politici jednog otvorenog društva. Tako, kada je Vili Brant počeo svoju istočnu politiku detanta, moralo se odgovoriti na pitanje da li i kako će taj politički zaokret sadržati napuštanje nemačkog ponovnog ujedinjenja kao suštinskog zahteva državnog rezona Zapadne Nemačke. Odjednom, pojavilo se pitanje koje je podelilo prethodno snažan i ustavni konsenzus o usmerenosti Zapadne Nemačke prema zapadu i, kako se govorilo u periodu hladnog rata, „konačnom ponovnom ujedinjenju u slobodi”. Bilo je neophodno razviti novi konsenzus, kroz dugu i oštru društvenu debatu i politički proces, uključujući sve institucije od partija do parlamenta, pa sve do ustavnog suda i predsednika.
Kada govorimo o današnjoj Srbiji, želeo bih da postavim pitanje: koliko tih fundamentalnih i ustavnih pitanja u vezi osnovnih principa države i društva može biti otvoreno u isto vreme? Možemo li naći – u trenutnoj društvenoj situaciji u Srbiji – neophodan javni prostor koji može biti korišćen kao otvoreni forum za takve demokratske debate? Koja su naša sredstva i instrumenti za razvijanje društvenog konsenzusa o svim tim osnovnim i otvorenim pitanjima buduće srpske državnosti – srpskog državnog rezona?
Društvo bez konsenzusa o najvažnijim ustavnim aspektima svoje državnosti izgleda – samo na prvi pogled – kao visokopolitizovano društvo. Kad god se tri osobe sretnu u kafani, posle pet minuta počinje razgovor o politici (to jest, bar ako se u to vreme ne dešava neki važniji sportski događaj). Ali ako pogledamo naš komšiluk, otkrićemo, reklo bi se, izuzetan fenomen: Institut Galup izveštava da je na Zapadnom Balkanu najintenzivnija i najraširenija ambicija građana da postanu članovi Evropske unije – u Republici Srpskoj. Međutim, isti građani su glasali za gospodina Dodika na predsedničkim izborima svoje republike samo nekoliko nedelja pre nego što je Galup objavio ovu iznenađujuću anketu. Suštinsko pitanje u vezi ove očigledne protivrečnosti je, dakle, zbog čega značajna volja za pridruživanjem Evropskoj uniji izražena u Galupovoj anketi ne može da postane (ili još nije postala) politička volja izražena na izborima? Pretpostavljam da je, u samom trenutku glasanja, evropska vizija kao fundamentalna odluka o budućnosti države, prekrivena mnogim drugim i mnogo konkretnijim aspektima ili političkim interesima. Ti interesi pripadaju oblasti dnevne politike.
Ovde vidimo ozbiljan problem koji proističe iz nedostatka društvenog konsenzusa o ustavnim pitanjima države: kada god se dodirnemo naizgled malog i veoma konkretnog političkog ili administrativnog pitanja, osnovno pitanje (državnog rezona) je uvek takođe na talonu. Ona se konstantno mešaju jedno u drugo. A to mešanje onemogućava pronalaženje rešenja kako za konkretno, tako i za osnovno pitanje. Ne možete govoriti o registarskim tablicama na kosovskim automobilima a da se ne dotaknete pitanja statusa. Na taj način, ne možete pronaći rešenje za problem registarskih tablica dok bilo kakav kontinuirani napor da se pronađe rešenje izaziva neslaganje oko statusnog pitanja.
Pitanje državnih granica je otvoreno pitanje u Srbiji. Imamo „administrativnu liniju” koja to jasno pokazuje. Ne želim da izrazim bilo kakav ličan stav u vezi tog pitanja – želeo bih da znam zašto je otvoreno. I pretpostavljam da je otvoreno prvenstveno zato što pruža određen politički kapital u sporovima između partija i političkih aktera u Srbiji.
Rezultati se mogu posmatrati u svako doba, kada jedan od diplomata Evropske unije ili političara govori, kao što je učinio Vestervele, o „finalizovanoj mapi Balkana”. Kada se to dogodi, srpska politika je paralizovana, jer u isto vreme poseta ministra spoljnih poslova EU mora biti obavljena uz minimum sjaja (to jest, kao svakodnevni posao) i bez ikakvih koncesija po pitanju Kosova da bi se sprečio napad političke opozicije zbog čina izdaje (i dalje svakodnevni poslovi vlasti), a samo pitanje mora biti otvoreno (zbog „nacionalnog interesa”). Tako se nacionalni interes odmah vezuje za paralizovanu politiku i srpski političari nisu više predmet politike, već samo onoga što se dešava oko njih. Oni kažu da su predmet zato što je Srbija u tako lošem stanju, zavisi od stranih subvencija i pati od lošeg imidža kao posledica bivšeg režima. Ali moramo reći da su oni zapravo predmet zato što su sputani fundamentalim pitanjima o budućnosti ove države na koja nemaju odgovor.
Pogledajmo administrativnu strukturu te države: vidimo jedan njen deo, Vojvodinu, koja je – usled istorijskih i etničkih razloga – nekako povratila status autonomije, ali ostatak države ostaje centralizovan. Očigledno, ta federalizacija prihvaćena za Vojvodinu uopšte nije izazavana dubokim razumevanjem decentralizovanog upravljanja kao vrste boljeg upravljanja. U suprotnom bi tako dubok uvid u jedan od osnovnih principa dobre administracije trebalo da ima sličan rezultat za čitavu državu, a ne samo jednu pokrajinu. Dakle, pitanje teritorijalne i administrativne strukture zemlje takođe je otvoreno. Vojvodina je dobila autonomiju ne zbog koherentnog političkog koncepta Srbije kao decentralizovane države, već samo zato što najveća vladajuća partija ne bi mogla da održi vlast bez glasova te regije. Vojvođanska autonomija predstavlja rezultat svakodnevnih političkih poslova, kalkulacije moći, bez obzira na činjenicu da je to pitanje od suštinskog i ustavnog značaja za srpsku državnost.
Molim Vas da mi dozvolite kratku ekskurziju u Južnu Nemačku:
Centralni aspekt decentralizacije je, na primer, pitanje kakve entitete bi trebalo stvarati: političke ili administrativne? Politički entitet označava entitet sa parlamentom, jer politička akcija zahteva demokratski legitimitet putem izbora. Administrativni entiteti ostvaruju demokratski legitimitet putem supervizije od strane političkih entiteta. Dakle, na kom nivou i u kojim razmerama (to jest, veličini) su Srbiji potrebni decentralizovani politički i/ili administrativni entiteti? U Nemačkoj, jednom takvom entitetu otprilike odgovaraju dva mesta u saveznom parlamentu, što stvara direktnu odgovornost svakog poslanika za svoju izbornu jedinicu. A svaka jedinica predstavljena je u saveznom parlamentu najmanje jednim, a najčešće dva poslanika.
U saveznoj pokrajini kao što je Bavarska, veličinom i brojem stanovnika slična Srbiji, ti osnovni politički entiteti sa dna prema vrhu, i državna vlast sa vrha prema dnu, složili su se oko implementacije srednjeg nivoa, tzv. upravnih okruga. To su čisto administrativni entiteti bez parlamenta, ali kojima upravlja odbor u kome su predstavljene kako manje političke jedinice, tako i bavarska vlada. Granice tih upravnih okruga skoro su identične vekovima starim granicama katoličkih biskupija. Kao što vidite, ovde su administrativne, a ne političke jedinice zasnovane na istoriji i kulturi. Veoma interesantan fenomen, rekao bih.
Kraj ekskurzije – nazad u Srbiju!
Hajde da razmotrimo reformu pravosuđa. Zašto je propala? Uvek ima puno odgovora na takva pitanja u javnosti i u medijima. Lako je pisati o nesposobnosti, neozbiljnosti, neodgovornosti itd. Ja ne verujem u odgovore koji se uvek oslanjanju na manje-više lične atribute osoba uključenih u te procese. Ako uzmemo gospodina Berluskonija kao primer političara koji, u jednoj ličnosti, pokazuje sve te mane, ipak postoji sud gde se, konačno, ograničava njegov kapacitet vladanja – bez obzira na sve njegove lične nedostatke. S druge strane, kao što smo videli na primeru skandala u vezi bavarske državne banke, ne možemo pretpostaviti da su svi bavarski javni službenici toliko sposobniji i odgovorniji od svojih srpskih kolega. Reforma pravosuđa propala je zbog toga što je politička odluka da se ona izvrši bila polovična; doneta je (ponovo) zbog stranog pritiska, bez prethodnog i suštinskog konsenzusa o tome šta će ta nova Srbija biti, ili zašto joj je potreban novi pravosudni sistem, šta je učinilo tu reformu zaista potrebnom i šta su zapravo osnovni principi nezavisnog pravosuđa. Ustavna pitanja ostala su bez odgovora i samim tim, konkretne odluke su donete bez jasnog i transparentnog skupa kriterijuma.
----
Pokušajmo da postavimo naše pitanje na malo dubljem nivou: zašto postoji tako duboko neslaganje u srpskom društvu i politici o fundamentalnim pitanjima o uređenju države? Naravno, postoji na stotinu odgovora na to pitanje. Oni su zasnovani na istoriji, mentalitetu, ili bilo čemu dugom. Nisam siguran ima li smisla dodati još jedan odgovor – vezan za politiku, ili još preciznije: za određeni model vlasti.
Ponovo se moram koristiti nemačkom ili engleskom terminologijom da bih opisao taj model u komparativnom smislu: u nemačkom jeziku, možemo govoriti o praksi političke vlasti koristeći izraze herrschen (vladati) ili regieren (upravljati). To bi moglo biti slično engleskoj razlici između ruling i governance. U čemu je razlika između ta dva? Želeo bih da se usredsredim samo na pitanje legitimiteta vlasti u ta dva modela. U nemačkom jeziku, glagol herrschen opisuje tip vlasti gde Herrscher, na prilično autoritativan način, zahteva poslušnost svojih podanika. A u engleskoj školskoj knjizi za istoriju može se pronaći rečenica u kojoj se kaže da je „pod vladavinom Edvarda IV, zemljom upravljao Vinston Čerčil”. Legitimitet vladavine (Herrschaft/rule) nije zasnovan na građanskom prihvatanju; takva vlast tvrdi da ima legitimitet viših autoriteta kao što su bog, priroda, nacija, rasa, ili – kao što je bilo u komunizmu – istorijski zakon kvazinaučnog karaktera.
Veoma je lako prepoznati da postoji samo jedan izvor legitimiteta za vlast koja se praktikuje kao upravljanje: to je dobro upravljanje i, samim tim, demokratska potvrda od strane onih kojima se upravlja. Dobro upravljanje je nešto što morate isporučiti kada preuzmete vlast. Ako ne isporučite, društvo će tražiti alternativu koja obećava bolje rezultate i samim tim, legitimna vlast će preći na drugu političku partiju ili kandidata.
Ako ponovo pogledamo današnju društvenu situaciju u Srbiji, davanje legitimiteta i održavanje svoje vlasti putem isporučivanja ubedljivih rezultata dobrog upravljanja izgleda kao izuzetno težak posao za bilo kog političara. Ovom zemljom jedva se upravlja ne samo na finansijskom nivou, već i u smislu političkih programa partija i pojedinačnih aktera. Čak i duboko antiautoritarnom političaru u Srbiji trebao bi dodatni izvor legitimiteta osim lošeg pokušaja dobrog upravljanja. A mi znamo da naši političari nisu upoznati sa antiautoritarnim tradicijama. Mnogi od njih mnogo bliže su upoznati sa herrschen (vladati) nego regieren (upravljati).
Omiljeni oblik legitimiteta političke moći u Srbiji (i, šire gledano, u čitavom regionu) nije potvrda građana dobro (ili barem dovoljno dobro) obavljenog posla. Umesto toga, omiljeni oblik legitimiteta je nešto što nam pokazuje da, poput korisnika, imate pravo da držite i vršite vlast. Takvo pravo najviše pruža istorija i stoga je politika istorije ključni deo srpske politike. Upravljajući političkom partijom, izgleda da je najvažnije identifikovati veličanstvenu tradiciju u srpskoj istoriji čiji bi kontinuitet vaša partija mogla da predstavlja. To je, izgleda, važnije od bilo kakvog programa o budućnosti ove zemlje, zato što prošlost pruža drugačiju vrstu legitimiteta od budućnosti. Kada ste na vlasti, budućnost morate isporučiti. Tradicije prošlosti možete prosto prisvojiti.
Takozvana istorija predstavlja najdivnije igralište za političare. A u njegovoj blizini je i domen nacionalnog identiteta i sve te druge igračke za političare koji ne žele da se bave dobrim upravljanjem, ali ipak misle da polažu pravo na vršenje vlasti. I – da se vratim na svoja prethodna pitanja – igranjem istorijom i identitetom i tradicijom možete se pretvarati da ozbiljno ulažete sve svoje napore u ta osnovna, fundamentalna i opšta pitanja državnog rezona. Ali to je očigledno zbunjivanje. Srpski državni rezon neće profitirati od istorije, već konačno mora kodifikovati nešto oko čega se može složiti najmanje 70% građana ove zemlje u vezi svoje budućnosti kao društva i države. Samo na osnovu tog dogovora (možete ga, kao Ruso, zvati nekom vrstom društvenog ugovora) možemo znati kako da odgovorimo na sva ona pitanja koja sačinjavaju svakodnevni politički posao, i na osnovu čega ćemo moći svima da objasnimo zašto se svakim problemom bavimo na način na koji to činimo. Tek tada političke odluke postaju razumljive ljudima, i tek tada će ljudi moći da učestvuju u političkom odlučivanju.
Sa engleskog preveo Milan Bogdanović