Posle 16 godina uhapšen u kući svoje rodbine, u selu nadomak Beograda, haški begunac optužen za genocid u Bosni - general Ratko Mladić. Predsednik Tadić pokušao je da kapitalizuje ovo hapšenje tvrdnjom da je "Srbija ovim dokazala svoju moralnu odgovornost".
U tome će predsednik verovatno i uspeti, mada njegovi kritičari u Srbiji, a naročito u regionu, nastoje da njegovu tvrdnju ospore. Za to imaju dosta osnova: srpske vlasti do 2002. godine nisu pokušavale da išta preduzmu protiv Mladića, iako se on slobodno kretao po Beogradu i pojavljivao na javnim mestima. Zatim je skrivan u vojnim objektima upravo u doba kada je sadašnji Predsednik bio ministar odbrane. Godine 2006, danas to znamo, saznanja o tome gde se Mladić krije imali su direktor BIA i Specijalni tužilac ali ga nisu hapsili već su pokušavali da ga nagovore da se sam preda. Prema Vikiliksu, srpske vlasti su još i 2009. godine znale za njegovo tadašnje sklonište. Sve to vreme srpski zvaničnici su obmanjivali javnost, domaću i svetsku, da ne mogu da ga pronađu. Srpske vlasti su, usled toga, izgubile svaki tračak kredibilnosti.
Danas se nadaju da će sve to biti zaboravljeno jer, jednostavno - uspeh uspeva. I stvarno, celokupna svetska javnost zasipa Tadića pohvalama i komplimentima. Gola činjenica da je Mladić konačno u pritvoru prekriva sve ostalo.
Nevolja je što domaća, i inače cinična javnost, uz to podeljena na onu tzv. građansku i onu nacionalističku, naravno, svaka iz svojih razloga, odbija da prihvati ovaj potez vlasti kao znak "moralne odgovornosti". Onaj građanski deo zgađen je decenijskim prikrivanjem Mladića i lažima vlasti da ne može da ga pronađe. Da je savest srpske vlasti iznenada spontano probuđena ne izgleda im nimalo verovatno. Preovlađuje sumnja da vlast traži spas dobijanjem poena na spoljnopolitičkom planu u trenutku kada na domaćem ne može bogznašta da preduzme kako bi povratila podršku birača.
Nacionalistička opozicija, koja se nedavno, u izbornoj godini, našla nadomak vlasti, tumači ovo hapšenje kao "prodaju" nevinog nacionalnog heroja, zarad dobijanja statusa kandidata za prijem u članstvo Evropske Unije, kome se oni i inače protive, jer je Evropa ta "koja nas je bombardovala" i čije članice mahom priznaju nezavisnost Kosova. Za njih je to jednostavno - izdaja.
U oba slučaja izostaje osećanje katarze koje bi trebalo da bude glavna svrha i posledica ovog događaja - osećanje zadovoljene pravde. Birači, bilo kog opredeljenja, sa dosta razloga, u pravdu više ne veruju. Sa tog stanovišta ovo hapšenje je u mnogome non-event.
Ukupni rezultat je da je ovaj događaj, sem u svom tabloidnom aspektu (znatiželje gde je bio, šta je radio tokom 16 godina, šta je rekao, ko ga je hapsio, kako izgleda, kakvo mu je zdravlje, kako je obučen), ne izaziva nikakva duboka osećanja. Reklo bi se da je osnovno, ukupno raspoloženje opšta, nejasna, potištenost i izvesno olakšanje.
U regionu je vest slično primljena. Spora pravda je loša pravda. S druge strane, nesumnjivo je da postoji i neko osećanje da je jedna epoha ovim dobila svoj, kakav-takav, kraj.
Neizvesnost i strepnja prisutna je još u odnosu na pitanja Kosova i Republike Srpske. Srpski nacionalisti strepe da će hapšenjem Mladića u odnosima s Evropskom Unijom u prvi plan sada isplivati, kao glavno, pitanje priznanja Kosova, ili bar uspostavljanja korektnih odnosa sa tim susedom.
Bosanske Srbe (i srpske nacionaliste) možda još više uznemirava predstojeće suđenje Mladiću, kada će danima, i u svim mučnim detaljima, pred Sudom i u medijima biti opisivana i raščlanjivana bosanska klanica kojom je dirigovao Ratko Mladić. Neizbežno će se postaviti pitanje "genocidnog porekla" Republike Srpske i pitanje moralnog legitimiteta samog njenog postojanja, koje su Bošnjaci i ranije postavljali.
Sve u svemu, katarza je izostala, a region je uzburkan, bar kratkoročno.