Kosovski rat koji je izbio pre 25 godina je podsetnik da se zamrznuti konflikti i bilateralni sporovi ne mogu dugo gurati pod tepih. U sadašnjem geopolitičkom okruženju, oni će se vratiti Evropi kao bumerang.
Zapadna Evropa je trenutno usred svog najdužeg perioda mira u istoriji. Nekoliko generacija Evropljana rođeno je i odraslo u mirnodopskim vremenima pod okriljem NATO-a i EU, što je dovelo do uverenja da su novi ratovi u Evropi malo verovatni i iracionalni – to se dešava na dalekim krhkim mestima. Ovo je, nažalost, učinilo Zapad opasno samozadovoljnim i nespremnim da predvidi, spreči i odgovori na ratove.
NAZAD U BUDUĆNOST NASILNOG SUKOBA
Ovo je zabrinjavajuće jer se u blizini u istočnoj Evropi ili na Bliskom istoku čini da su mir i red na klimavim nogama. Čak i u regionima koji su često viđeni kao nestabilni ili zaglavljeni u etničkim sukobima, širi ratovi donedavno su izgledali kao malo verovatan ishod – sve dok zapravo nisu izbili.
Pre dve godine, u danima koji su prethodili ruskoj invaziji, u Kijevu je vladala neverica, iako je Rusija već ranije anektirala Krim 2014. godine, a američka obaveštajna služba je detektovala stotine hiljada vojnika i teško naoružanje rasporeðeno preko granice. Pre nešto više od tri godine, Jermeni Nagorno-Karabaha, koji su do sada postali izbeglice u užoj Jermeniji, čvrsto su kontrolisali ovu teritoriju koja je međunarodno priznata kao azerbejdžanska. Pre samo nekoliko meseci, Izrael je živeo u iluziji da je njegova čvrsto ograđena granica sa Gazom toliko neprobojna, a Hamas toliko nesposoban, da se nije trudio da rasporedi dovoljno trupa.
Način na koji su ove naizgled stabilne situacije sakrile duboke unutrašnje krhkosti koje su izbile u obliku nasilnog sukoba, nama sa Balkana je izgledao jezivo poznato. Pre više od tri decenije, većina građana Jugoslavije nije očekivala razmere nasilja koje je pratilo njen raspad, čak ni nakon što su ispaljeni prvi meci. Ipak, kada se osvrnemo unazad, takve lančane reakcije uvek mogu da detektuju oni koji to žele. Pogrešni potezi ili neaktivnost Zapada iz vremena jugoslovenskih ratova mogu ponuditi neke smernice kako odgovoriti na današnje izazove.
NIKAD VIŠE Aušvic
Uzmimo na primer rat na Kosovu (1998-1999), koji je zaokupio pažnju međunarodne javnosti, posebno nakon što je NATO pokrenuo kampanju vazdušnog bombardovanja bez presedana protiv krnje Jugoslavije (zapravo Srbije) kako bi sprečio kampanju etničkog čišćenja protiv većinskih etničkih Albanaca na Kosovu.
Kosovo je, prema jugoslovenskom ustavu iz 1974. godine, bilo autonomni entitet u Titovoj Jugoslaviji, uživajući status na republičkom nivou kao konstitutivni entitet jednak drugim republikama. Kada je krajem 1980-ih srpski nacionalistički i hegemonistički lider Slobodan Milošević krenuo u revizionističku agendu sa ciljem da potčini Jugoslaviju srpskoj dominaciji, jedan od njegovih prvih koraka bio je ukidanje autonomije Kosova. Ovaj korak je bio jedan od katalizatora koji je ubrzao secesionističke zahteve u drugim republikama. Srbija je odgovorila nasiljem – prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, a potom i u Bosni i Hercegovini – čineći ratne zločine nad civilima i prvi međunarodno priznati genocid u Srebrenici.
Na početku jugoslovenskih ratova, kosovski Albanci, predvođeni dobitnikom nagrade Saharov Ibrahimom Rugovom, izabrali drugačiji put od drugih republika. Kosovo je 1990. proglasilo nezavisnost putem referenduma i započelo decenijski nenasilni pokret otpora. Stotine hiljada radnika javnog sektora koji su odbili da se zavetuju na vernost srpskoj vladi otpušteni su, a država je praktično sprovela sistem aparthajda. Vlada u izgnanstvu je uspostavila paralelni sistem upravljanja, organizovala školsku nastavu u privremenim domovima i radila na dobijanju podrške Zapada.
Evropski pristup agresiji Srbije na Jugoslaviju, slično kao i njena reakcija na Putinovu invaziju na Krim 2014. godine, bio je ravnodušan i krotak. Odlučivši se za embargo na oružje za sve strane i slanje nemoćne mirovne misije UN u Bosnu, nesrazmerno je favorizovala bolje naoružane Srbe, uvodeći im neefikasne ekonomske i političke sankcije. Tek kada je ljudski danak genocida u Bosni postao jasan, Zapad je – vođen uglavnom SAD – ozbiljnije reagovao vojnim pretnjama, i time primorao Miloševića da potpiše Dejtonski mirovni sporazum, premda ga je nagradio etničkim entitetom koji je rezultat genocida.
Uticaj Dejtona na Kosovo bio je ozbiljan. Neuspeh Zapada da se pozabavi nevoljom Kosova uporedo sa drugim jugoslovenskim ratovima pokazao je još jedan trenutak ozbiljnog nerazumevanja regiona. Što je najvažnije, delegitimisao je Rugovin nenasilni otpor među Albancima. Živeći na ivici opstanka, mnogi su uzeli oružje i pridružili se pobuni Oslobodilačke vojske Kosova protiv srpskih policijskih i vojnih ciljeva. Osećajući priliku da Kosovo oslobodi albanskog stanovništva i ohrabren ranijim mekanim reakcijama zapada, Milošević je brutalno odgovorio masovnim ubistvima civila, što je samo dovelo do jačeg oružanog otpora na Kosovu.
Zapad - strepeći od novog genocida nakon što su Bosna i Ruanda privukle svetsku pažnju - učinio je posljednji diplomatski napor da spriječi veći rat na mirovnim pregovorima u Rambujeu. Kosovski Albanci su nevoljno pristali na sporazum kojim je formalno očuvan suverenitet Jugoslavije, ali su jugoslovenske snage zamenjene NATO-om. Beograd je odbio sporazum i odmah nakon toga je bio bombardovan. U znak osvete, Srbija je proterala više od milion Albanaca u susedne zemlje i ubila hiljade civila.
„U Nemačkoj smo naučili lekciju 'nikad više rat', ali i 'nikad više' Aušvic', izjavio je Joška Fišer dok je strastveno branio NATO intervenciju 1999. godine. Ona je uspešno završena u junu te godine vojnim porazom Srbije i postavljanjem UN administracije i mirovnih snaga NATO-a (koje su još uvek tu).
RUSIJA ISKORIŠĆAVA NEDOVRŠENE POSLOVE ZAPADA
Proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine – što je rezultat procesa kojim je posredovao Marti Ahtisari u ime UN, i koji podrazumeva jake garancije zaštite etničkih manjina – bio je logično ishodište ideje da je istorija njene vladavine na Kosovu Srbiju lišila moralnog ili zakonskog prava na tu teritoriju (Albanci bi rekli da takvo pravo nikada nije imala). Više od stotinu zemalja, uglavnom zapadnih, delilo je ovaj stav kada su priznale nezavisnost Kosova. Ali ne Srbija i – što je možda još važnije – ne Rusija, koja od tada sprečava Kosovo da se pridruži UN. Priynanje je izostalo od pet drugih zemalja EU (četiri NATO) koje ometaju perspektive članstva Kosova u ovim organizacijama.
Borba Kosova za dalje međunarodno priznanje postajala je važna tokom godina kako je rasla moć Rusije i kako je njena revizionistička agenda protiv zapadnog bezbednosnog poretka – manifestovana direktno u Ukrajini – poprimila globalne razmere. Rusija je posebnu pažnju posvetila regionima poput Zapadnog Balkana, gde je imala (i nastavlja da ima) veliki interes za otvaranje novih frontova kako bi odvratila pažnju od glavnih ratnih napora u Ukrajini, i gde nalazi savezničku revanšističku i nacionalističku Srbiju, podjednako zainteresovanu za reviziju zapadnih rešenja u Bosni i na Kosovu iz 90-ih.
Kao rezultat geopolitičkog konteksta, u proteklih nekoliko godina, Kosovo se vratilo u žižu globalne pažnje nakon velikih tenzija na severu sa srpskom većinom, uključujući napade srpskih demonstranata na vojnike NATO-a u maju 2023, oružane pobune ekstremista koje podržava Beograd u oktobru iste godine i masovnog raspoređivanjea srpskih vojnih snaga u blizini granice sa Kosovom.
Dok NATO (KFOR) nastavlja da odvraća širu eskalaciju, dijalog o normalizaciji odnosa između zemalja uz posredovanje EU bio je glavni politički instrument Zapada za rešavanje spora u poslednjoj deceniji. Iako je uspela da reši neka tehnička pitanja poput upravljanja graničnim prelazima ili plaćanja računa za energiju, najteži politički sporazum ostaje nedostižan usred nedostatka volje obe strane da ga sprovedu, uprkos insistiranju EU i SAD da je prošlog proleća u Ohridu postignut pravno obavezujući usmeni sporazum.
Ključna sporna pitanja su posebno priznanje Kosova od strane Srbije, koje bi omogućilo da se Kosovo pridruži međunarodnim organizacijama, i uspostavljanje Asocijacije opština sa srpskom većinom, koja bi integrisala preostale Srbe sa severa Kosova u sistem upravljanja Kosova. Razlog za krah pregovora je to što nijedna strana ne veruje da Zapad može da garantuje sprovođenje dogovora, niti da može da ponudi značajne podsticaje.
Kao rezultat toga, činilo se da su sporazumi doveli do suprotnog efekta tako što su podstakli eskalaciju tenzija, dok strane pokušavaju da utvrde nove činjenice na terenu. Kao rezultat ove blokade, sever Kosova je postao verovatno najopasnije bezbednosno žarište u Evropi van Ukrajine.
VREME JE OD SUŠTINSKOG ZNAČAJA
Dvadeset pet godina nakon rata, Kosovo je mnogo bolje mesto – politički, ekonomski, socijalno – i uprkos izazovima koje ima, može se smatrati zapadnom pričom o uspehu izgradnje države. Ipak, u isto vreme, u kontekstu šireg razvoja događaja u Evropi, osnovna krhkost izazvana situacijom na severu i međunarodnim limbom Kosova povećava verovatnoću sukoba.
Rešavanje spora između Kosova i Srbije trebalo bi da ostane hitno pitanje za EU, a značajno učešće SAD je od vitalnog značaja. Stalne geopolitičke promene zahtevaju transatlantsko jedinstvo da bi dijalog uz posredovanje EU napredovao, što bi po mogućnosti rezultiralo pravno obavezujućim sporazumom uz zapadne garancije o njegovoj punoj primeni.
Pouka iz jugoslovenskih ratova i decenijske agresije Rusije u neposrednom susedstvu, kao u Gruziji (2008) i Ukrajini (od 2014) je da Zapad treba da učini sve da se pozabavi takvim krhkostima pre nego što izbiju širi sukobi. Da bi to uradio, mora delovati iz pozicije snage, a ne smirenosti – jer je to jedini jezik koji autoritarci poput Putina, Miloševića i Vučića razumeju.
Vreme je takođe od suštinskog značaja. Potencijalna nova Trampova administracija u SAD, sčija posvećenost NATO-u je upitna, ozbiljno bi stavila na test sposobnost Evrope da se brani od neizbežne i šire ruske agresije. U tom scenariju, Zapadni Balkan bi sigurno bio primarna meta.
Stavovi izneseni u ovom tekstu su stavovi autora, i ne predstavljaju nužno stavove Fondacije "Hajnrih Bel".