Neka osetljiva pitanja ekonomije u Srbiji

 Broj nezaposlenih očito brže opada nego što broj zaposlenih raste. Razloga za to može biti više. Recimo, bolja kontrola propisa može naterati vlasnike firmi da one koji su bili zaposleni „na sivo“  prevedu na regularno zaposlenje. Ministarstvo finansija tvrdi da se broj neformalno zaposlenih smanjio od Q2 2014 do Q2 2015 sa 21,2% na 18,5%.[3] Drugo, deo nezaposlenih nađe sezonske poslove od marta do oktobra. Treće, nezaposleni su skloniji od zaposlenih da traže posao u inostranstvu. Kada se iseli u neku drugu zemlju pojedinac se skida sa liste nezaposlenih. Četvrto, sličan efekat ima i delimična liberalizacija Zakona o radu, koja neznatno, ali ipak podstiče formalno zapošljavanje. Peto, deo zaposlenih odlazi u penziju ili inostranstvo, i kada na njihova mesta dođu drugi, broj zaposlenih se ne menja, ali se broj nezaposlenih smanjuje. Šesto, postoje česte promene metodologije i pravila evidentiranja (ne)zaposlenih, što podatke u vremenskim serijama čini teško uporedivim. Sve u svemu, različita dinamika kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti se nekako može objasniti.

          Mnogo je teže objasniti paradoks da nezaposlenost opada a zaposlenost raste tokom 2014. godine, iako je tokom te godine BDP opao za 1,8%. Stopa nezaposlenosti u posmatranih 6 kvartala je najniža (16,8%) u 4. kvartalu 2014. Podaci o rastu zaposlenosti za 2014. još su drastičniji ako se umesto standardnih serija RSZ uzmu oni iz Ankete o radnoj snazi, prema kojima se zaposlenost u 2014. povećala za oko 160.000.[4] To povećanje od oko 6,5% došlo je u godini kada je privredna aktivnost opala 1,8%. Povećanja broja zaposlenih u Q2 2015. u odnosu na isti period 2014. su izgleda pre svega u javnom sektoru – u obrazovanju oko 16% (24.000), zdravstvu (15.000) i javnoj upravi (13.000). Istovremeno postoje neke indikacije (broj isplaćenih plata, penzionisanje, napuštanje javne službe...) da se broj zaposlenih u javnoj upravi smanjio: postavlja se pitanje kojim podacima verovati? 

          Ukrštanje podataka o (ne)zaposlenosti sa nekim drugim podacima (naplata poreza, sektorska kretanja privredne aktivnosti, itd.) ukazuje, da novog zapošljavanja ima uglavnom u javnom sektoru, dok u privatnom sektoru izgleda nije bilo toliko novog zapošljavanja, nego da se uglavnom radi o legalizaciji „sivih“ radnih mesta. To posebno važi za sektore u kojima je učešće „sive“ privrede visoko, kao što su turizam, poljoprivreda, građevinarstvo i usluge. Podaci iz Ankete o radnoj snazi za neformalno zaposlene pokazuju da njihov broj nije porastao, dok je porastao broj formalno zaposlenih, što indirektno potvrđuje tezu o prelivanju dela neformalno zaposlenih u formalno zaposlene. I kada se to ili promena propisa uzmu u obzir kao generalno objašnjenje koje ima osnova, teško je objasniti neke činjenice iz pojedinih domena aktivnosti: npr, kako se broj zaposlenih u domenu prometa nekretnina povećao za više 100% od Q2 2014. do Q2 2015, iako promet u tom sektoru jedva beleži rast.

          Da nešto nije u redu sa podacima koji govore o velikom rastu zaposlenosti – i to u periodima kada dohodak pada ili stagnira – može se videti na još jedan indirektan način. Ako se zaposlenost poveća 10% i više, trebalo bi da da dohodak eksplozivno poraste. (Pretpostavlja se da produktivnost ostaje ista.) Dohodak ne samo da ne raste, nego stagnira ili pada. Očito je da tog novog zapošljavanja ima u statistici, ali ne i u realnosti. Ili, pak, da je do njega došlo, ali ne u produktivnom privatnom, već u gubitaškom javnom sektoru. Ako je tako, onda bolje da tog zapošljavanja nije ni bilo, jer je neproduktivno, tačnije štetno.

          U narednih godinu-dve dana kretanje stopa (ne)zaposlenosti će pretežno određivati tri faktora. Prvo, kretanje privredne aktivnosti. Iako smo upravo videli da kratkoročno niži nivo privredne aktivnosti ne povlači niži nivo zaposlenosti, u osnovi i u normalnim okolnostima viši nivo privredne aktivnosti znači veću zaposlenost i obrnuto. Drugo, tempo likvidacije propalih firmi. Što ovaj proces bude dosledniji i brži, utoliko će biti i više nezaposlenih. Zbog godina starosti i loših kvalifikacija oni koji su još zaposleni u propalim državnim firmama imaju malo šansi da nađu novo zaposlenje u privatnom sektoru (bilo u zemlji ili inostranstvu). Naravno, ako vlada obustavi proces likvidacija i restrukturiranja, neće biti većeg pogoršanja u pogledu broja nezaposlenih. Jedino će država morati da nastavi da nepotrebno troši velika sredstva za finansiranje tih firmi kroz razne oblike državne pomoći. Treće, faktor u statistici (ne)zaposlenosti može biti i odliv radne snage u inostranstvo. On će biti faktor samo u slučaju nekih većih političkih i ekonomskih potresa u zemlji, kada se talas iseljenika naglo povećava. U osnovi, stopa nezaposlenosti ostaće visoka, izvesno iznad 17%, ponekad i preko 22%. Tako visoka stopa nezaposlenosti podriva ekonomski rast i produžava ostajanje u siromaštvu. Da bi se zaposlenost značajnije povećala potrebni su veća unapređenja poslovnog ambijenta i vladavine prava, a to za sada nije u agendi.

Deficit

          Budžetski deficit je plenio pažnju javnosti mnogo više od paradoksa oko (ne)zaposlenosti. Bar su tri razloga za to. Prvo, visoki deficiti proteklih godina u Srbiji povećavali su rizik od bankrotstva zemlje. Drugo, kretanje deficita je osnovni pokazatelj fiskalne konsolidacije od koje zavisi i održavanje postojećeg trogodišnjeg stand by aranžmana zemlje sa MMF (Međunarodni monetarni fond). Konačno, treće, od kretanja deficita zavisi i eventualno odobrenje MMF da vlada vrati deo umanjenih penzija i plata. Od tog „povećanja“ opet uglavnom zavisi da li će SNS ići na prevremene republičke izbore, itd.

        U Tabeli 4 dati su podaci za deficit i javni dug Ministarstva finansija (mf) i Kvartalnog monitora (km). Oni su uglavnom približni, sem deficita 2010. Deficiti su poslednjih godina bili visoki i prvi nagoveštaj smanjenja je 2015.

Tabela 4: Javni dug i deficit Srbije.

Od objavljivanja prvih zvaničnih podataka o javnim prihodima, rashodima i bilansu u Srbiji 2015. traju rasprave o tome za koliko se stanje u javnim finansijama popravilo, kao i da li je ono održivo. Vlasti su nastojale da pokažu kako se stanje značajno popravilo. Stručnjaci su ukazivali da stanje jeste bolje nego ranije, ali ne toliko bolje koliko tvrde vlasti. Koliko je situacija na ovom polju promenljiva može da se vidi iz sledećih činjenica: Jedan od ključnih pokazatelja koji su vlasti koristile je deficit u periodu januar-jul 2015, koji je iznosio 39,4mlrd (ili 34,7% od iznosa prethodne godine), dok je u istom periodu 2014. iznosio čak 113,5mlrd RSD. Za period januar-avgust 2015. budžetski deficit je iznosio 44,4mlrd[5], a u istom periodu 2014. 135,3mlrd RSD, tj. pao je na 32,8% od onog iz prethodne godine.

           Vlasti su u 2015. ušle sa prognozom deficita od 5,9%, koja se za sada ispostavila kao pesimistična. Tom pesimizmu zvanične verzije doprineli su i stručnjaci, koji su kao jedini mehanizam smanjenja deficita posmatrali mere štednje (smanjenje penzija i plata). Ono što ni stručnjaci ni država nisu mogli da predvide jeste još nekoliko stvari koje su se dogodile.

         Prvo, zabeležen je veliki priliv neporeskih prihoda (dividende, licence, itd) već na početku godine od oko 30mlrd RSD, a uobičajeno je da ta vrsta prihoda dođe ili ravnomerno tokom godine ili pri njenom kraju. Na primer, uplata dividende je donela oko 17mlrd u prvom kvartalu, a da je raspoređena ravnomerno na sva četiri kvartala, budžet bi u prvom „video“ samo 4,25mlrd.

         Drugo, porasli su prihodi od poreza i akciza, u čemu je veliku ulogu igrala nešto veća naplata PDV (usled pritiska Poreske uprave na sivu privredu), uvođenje akcize na električnu energiju i povećanje akcize na duvanske proizvode.

          Treće, istovremeno je u prva četiri meseca zabeležen pad izdataka za kapitalne objekte i otpremnine od oko 20mlrd RSD. Za prvih 7 meseci utrošeno je nešto manje od 47mlrd dinara za kapitalne izdatke, ili 40% sredstava koja su na godišnjem nivou bila predviđena za te namene. U pet meseci do kraja 2015. za kapitalna ulaganja treba izdvojiti oko 70mlrd, tj: preko 2% BDP. Naravno, ne treba zaboraviti ni inflatorni porez koji je  budžetske prihode uvećao za oko 2%.

          U osnovi, prvi kvartal je sticajem okolnosti, od kojih su neke važnije pomenute, doneo mnogo veće prihode, a manje rashode od očekivanih. Usled toga je slika javnih finansija na početku godine bila mnogo povoljnija. Tako je deficit u prva četiri meseca bio samo 22mlrd ili 1,8% četvoromesečnog BDP. Ali kako godina bude proticala stvari će se normalizovati, pa će deficit i dug rasti od tih 1,8% ka 4% ili možda i više, što će pokvariti postojeću dobru fiskalnu sliku. Poneti dobrim rezultatima u prvom kvartalu, neki stručnjaci (npr. Fiskalni savet) procenili su da bi budžetski deficit na kraju 2015. mogao biti i samo 3,5%, mada kao pravu i održivu meru i FS navodi 4,5%.[6] Autori Kvartalnog monitora su bili manje optimistični, njihova očekivanja su deficit od 4,5-4,7%.[7] Javne finansije su krute i na prihodnoj i na rashodnoj strani, tako da se uspostavljeni trend teško menja, izuzev ako nema vrlo velikih rezova. U slučaju Srbije ih nema – smanjenje penzija i plata se ne može tako shvatiti. Naravno, uvek su moguće neke promene. Može se očekivati do kraja 2015. da neće biti većih koncentrisanih prihoda poput dividendi, da će se povećati kapitalni izdaci, da će doći do zamora u boljoj naplati PDV,[8] da će morati da se plaćaju ili otpremnine (ako se gubitaši zatvaraju) ili subvencije (ako firme u stečaju nastavljaju da rade), dok će izdaci za kamate rasti.

         Verovatno konačni deficit u 2015. treba tražiti negde oko 4,0%, što je mnogo bolje od oficijelne projekcije od 5,9%. Ako se to poboljšanje kojim slučajem ostvari, biće to uglavnom zahvaljujući smanjenju penzija i plata, boljoj naplati poreza i smanjenju kapitalnih ulaganja. Iako Fiskalni savet (2015c) smatra da je sadašnje poboljšanje dugoročno održivo, čini se da nije baš tako. Ako se penzije i plate vrate na raniji nivo, ako poreska represija popusti, ako javna preduzeća budu imala nižu dobit u 2015. (što je u izgledu), i ako se normalizujuju kapitalni izdaci – opet će se pojaviti visoki deficit i problemi koji ga prate.

          I uz navedeno poboljšanje od recimo 4%, bio bi to jedan od viših deficita u Evropi, koji je za 1pp iznad Mastrihtskog kriterijuma od 3%. Čak i ako se poboljšanje ostvari, to će iziskivati novo zaduživanje i  javni dug bi na kraju 2015. mogao doći blizu 80% BDP. Problem duga Srbije mogao bi se zaoštriti čak i ako cena servisa dugova u svetu ne poskupi, recimo ako FED (Federalne rezerve), ECB (Evropska centralna banka) i ostale svetski važne centralne banke ne budu podizale referentne kamatne stope. Prosto, pri stalnom rastu javnog duga kreditori će u nekom trenutku posumnjati da Srbija može da servisira tako veliki dug i tražiće veći prinos da bi kupile njene dužničke hartije. Sada se ne može reći ni pri kojoj visini duga bi se to moglo desiti, ni kada bi to moglo biti, zato što takve stvari zavise od okolnosti na finansijskom tržištu i subjektivne percepcije kreditora. Ne treba ni pominjati koliko bi nemogućnost zaduživanja imala teške posledice po Srbiju. Ona bi iziskivala trenutni veliki rez javnih finansija.

Zadovoljstvo MMF?

          Novembra 2014. Vlada Srbije postigla je dogovor s MMF o trogodišnjem stand by aranžmanu u iznosu od 1,2mlrd evra. Suština aranžmana je fiskalna konsolidacija Srbije, a konkretne mere vezane su za smanjivanje budžetskog deficita, snižavanje plata u javnom sektoru i državnih penzija, privatizaciju, reorganizaciju i likvidaciju državnih firmi, otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, poskupljenje cene električne energije i uvođenje akcize na električnu energiju, itd. U februaru 2015. Odbor direktora Fonda je odobrio aranžman sa Srbijom. Krajem juna 2015 MMF je odobrio prvu reviziju, a krajem avgusta 2015. obavljena je druga od ukupno 12 revizija ovog aranžmana. Pri odlasku misije MMF iz Beograda 1. septembra istaknuto je da je delegacija MMF pozitivno ocenila realizaciju elemenata aranžmana od strane Vlade Srbije, što je dobilo značajan publicitet u medijima[9] u Srbiji. Naravno, postavlja se pitanje koliko je opravdano zadovoljstvo MMF?

          Na osnovu onoga što je došlo do medija, izgleda da je misiju MMF najviše zanimao fiskalni deo aranžmana. Obzirom da su brojke bile bolje od onih koje su predstavljale okvir aranžmana, a to smo videli u prethodnom delu, MMF je izgleda bio zadovoljan. Znatno niži budžetski deficit od očekivanog i snižavanje penzija i plata su osnovni elementi fiskalne konsolidacije. Naravno, mnogo manje bi misija MMF imala razloga za zadovoljstvo da je posmatrala ostale elemente aranžmana. Privatizacija, restruktuiranje i likvidacija propalih državnih firmi se stalno odlaže, tako da nisu ozbiljno ni počeli. Još nema ni otpuštanja viškova zaposlenih u javnom sektoru. Suprotno tome, izgleda da ima mnogo novog zapošljavanja – i to posebno u javnom sektoru i posebno partijskih kadrova. Kasni i realizacija neki drugih, manje važnih elemenata dogovora. Jedino je poskupela električna energija i uvedena je akciza na nju.

          Misija MMF je mogla biti u toj situaciji relativno zadovoljna, mada će se pokazatelji fiskalne konsolidacije do kraja godine nešto pogoršati – iz razloga koji su ranije pominjani. Ali ono što verovatno brine misiju MMF za Srbiju nije to pogoršanje, jer će i sa njim deficit biti niži od planiranog, već je to zahtev Vlade Srbije da opozove deo mera štednje, kako bi delimično mogle da se povećaju plate i penzije. Ne zna se koliko povećanje bi to bilo, ali je ono vladajućim naprednjacima (SNS) potrebno ukoliko žele da raspišu prevremene republičke izbore. A republički izbori bi se raspisali kako bi se „kupilo“ još vremena na vlasti i kako bi se njihovim održavanjem poboljšao izborni rezultat Vučića i SNS na lokalnom i pokrajinskom nivou. Održavanje republičkih izbora bi omogućilo da premijer Vučić bude nosilac liste, a to bi motivisalo veći broj birača SNS da izađu na izbore, pošto je on popularniji od ostalih političara SNS, pa i od čitvog SNS. Po toj računici bi naprednjaci, sem pobede na republičkom nivou, postigli mnogo bolje rezultate na lokalnom i pokrajinskom nivou.

           SNS i Vučiću za izbore treba neka „šargarepa“, a vraćanje dela smanjenih penzija i plata je najbolja, jer se tiče velikog broja birača. To smanjenje je svojevremeno moralo koštati naprednjake nekog gubitka popularnosti, čim ih ovako brzo zanima povećanje. Jedini problem je što bi eventualno delimično povećanje penzija i plata podrilo tekuću fiskalnu stabilizaciju. Što bi povećanje bilo veće i efekat podrivanja bi bio veći. Ako bi povećanje penzija i plata vratilo za trećinu umanjenja s kraja 2014 (iznos manji od toga teško da bi imao pozitivan politički efekat koji vlast očekuje), efekat budžetske štednje bi opao sa 1,1% na 0,7% BDP. Eventualni iznos povećanja penzija i plata je nešto o čemu će Vlada Srbije i MMF pregovarati pri trećoj reviziji u novembru 2015. Ishod tih pregovora je neizvestan, jer niti je MMF principijelan, niti je Vlada Srbije posvećena reformama i aranžmanu sa MMF.

           Ono što je izvesno jeste, da bi bilo kakvo značajnije povećanje penzija i plata podrilo program fiskalne konsolidacije jedva nešto više od godinu dana od kada se on sprovodi. To bi poslalo i pogrešan signal biračima da je okončan neprijatni period štednje i da će uslediti dalja povećanja penzija i plata. U krajnjoj liniji moguće je da se naprednjačka vlada odluči za povećanje penzija i plata i mimo saglasnosti MMF. Ne bi to bilo prvi put, pošto se takva stvar nedavno dogodila, kada je vlada predvođena Demokratskom strankom 2011. jednostrano raskinula stand by aranžman sa MMF, kako bi mogla da poveća državnu potrošnju uoči izbora maja 2012. Uprkos tome, demokrate su te izbore izgubile, a Srbija je ubrzala zaduživanje iako je dobila niži kreditni rejting, a time i skuplji servis duga. Slične posledice po javne finansije Srbije bile bi i sada u slučaju raskida postojećeg aranžmana sa MMF. Ono što je različito sada u odnosu na 2011. jeste mnogo viši nivo duga i veći rizik bankrotstva – tada je dug bio oko 45%, a danas oko 75% od BDP.

          Takav potez, kao što je povećanje penzija i plata, duboko je pogrešan, a ipak je moguće da do njega dođe. Mnogo puta smo videli da politički prioriteti odnose prevagu nad ekonomskim. To bi bio korak u suprotnom pravcu od poželjnog. Jer, ni ovaj nivo štednje i konsolidacije nije ni dovoljno visok ni dugoročno održiv, da značajnije otkloni velike fiskalne i finansijske rizike koji lebde nad Srbijom. Postojeća fiskalna konsolidacija nije otklonila, već je samo nešto umanjila, tj. odložila rizik bankrotstva države. To se vidi po tome što je budžetski deficit još visok i što javni dug neprestnano raste. Skupa s njim, raste i iznos sredstava koja Srbija plaća za kamate. Ona su u 2015. iznosila oko 4,2% BDP, dok je Grčka te godine za iste svrhe izdvajala oko 3,5% njenog BDP.[10] Umesto da pojača štednju i time konsoliduje javne finansije, vlada bi povećanjem penzija i plata podrila konsolidaciju javnih finansija, čime bi porastao ne samo rizik bankrotstva zemlje, nego bi opala verovatnoća da bi se u predupređivanju tog vrlo lošeg ishoda mogle ponovo uvesti oštrije mere štednje.

Zaključak

          Osnovni problem privrede Srbije je nizak ekonomski rast, praktično višegodišnja stagnacija. Time su problemi deficita, duga ili niske zaposlenosti pojačani, ako ne prouzrokovani. Brži razvoj bi se mogao postići samo otresitom reformom, koja bi se oslanjala na poboljšanje poslovnog okruženja, vladavinu prava i smanjivanje javnog sektora. Ali takve reformske agende nema.

           U svetlu stagnantne privrede fiskalni problemi izbijaju u prvi plan. Oni se sastoje u visokoj državnoj potrošnji koja se delom finansira iz zaduživanja, ali i u neracionalnoj potrošnji uzetih kredita, koji se koriste za kupovinu socijalnog mira, umesto ulaganja – npr. u infrastrukturu. Dakle, Srbija se zadužuje preko granica u kojima dugoročno može da servisira dug, a sredstva koristi neracionalno. I kada je okolnosti nateraju da nešto ograniči tako opasnu politiku, vlast u Srbiji to čini zakasnelo i nedovoljno – a i tako skromnu štednju teži da što pre ukine i da se vrati populističkoj politici.

           To je visoko rizična politika koja je postala navika. Rizik bankrotstva s takvom politikom ostaje visok, tako da ga mogu aktivirati razne stvari, kao što su poskupljenje novca i zaduživanja na svetskom tržištu ili veća recesija kod kuće. A može to biti i nepoverenje kreditora u sposobnost Srbije da servisira javni dug, kada pređe 80% ili 90% ili kriza koju će izazvati nenaplativi krediti u bankarskom sektoru. Okidač može biti i nešto drugo, što se u  ovom času ne vidi kao akutni problem.

         Tako rizična politika se ne može dugo voditi a da se za nju ne plati odgovarajuća cena, tako da Srbiju u predstojećem periodu čekaju „godine opasnog življenja“. U nešto manje od 40 godina Srbija bi se mogla suočiti sa četvrtim bankrotsvom, od kojih se tri (1994, 2001, ?) knjiže na nju, a jedno na SFRJ (1983). Iako su okolnosti tih događaja bile različite, a i bankrotstva su bila različite težine, svima im je zajednička prevelika državna potrošnja. Krajem 1983. SFRJ se više nije mogla zaduživati, pa je pribegla suspenziji servisa duga, ograničenju uvoza i restrikcijama u nabavci čak i osnovnih roba. Drugo bankrotstvo je došlo kroz hiperinflaciju 1992-4. Ona je bila rezultat težnje države da troši mnogo više od raspoloživog, a pošto zbog sankcija nije bilo mogućnosti spoljnjeg zaduživanja, preostala je jedino štamparska presa kao izvor nedostajućeg novca, što je rezultiralo hiperinflacijom i slomom privrede i javnih finansija. Konačno, posle političkih promena s kraja 2000. Srbija se suočila s nemogućnošću servisiranja duga, koji je prelazio 200% BDP. Rešenje je nađeno delom opraštanjem dugova, a delom njihovim restrukturiranjem. Izlasku iz bankrotstva i lakšem nošenju tereta dugova pomogli su tadašnji brz rast privrede Srbije i dobra volja kreditora – a to su elementi kojih danas nema. Bez obzira što je teško anticipirati okolnosti eventualnog budućeg bankrotstva zemlje, ono nije u interesu građana Srbije i trebalo bi ga izbeći, čak i ako je oštrija štednja od ove jedini put da se to postigne.  

Autor je profesor ekonomije iz Beograda.

*literatura se nalazi u prilogu ovog teksta.