Generalštab je, zbog svog impozantnog dizajna, funkcije, ali i centralne lokacije direktno preko puta zgrade Vlade Srbije, postao simbol bombardovanja 1999, i svega što se, svesno ili podsvesno povezuje sa tim događajem - neosporne traume iz tog vremena, samopravedničke indignacije nad “ničim izazvanom” ilegalnom NATO agresijom i kršenjem teritorijalnog integriteta Srbije, ali i sveopšte stagnacije i nesposobnosti da se iz poraza izgradi funkcionalno društvo.
Imao sam desetak godina kada sam prvi put obratio pažnju na ruiniranu i korovom zaraslu zgradu u Nemanjinoj ulici. Truckali smo se gradskim prevozom iz dalekog Resnika ka “centru”, te sam, videvši zgradu Generalštaba kroz prozor autobusa, upitao majku šta je to, i zašto stoji poluporušena zgrada na takvoj lokacji. Rekla mi je da je tu bila vojska, i da je zgrada porušena tokom bombardovanja. Iako sam tada bio mali, bombardovanja se dobro sećam, tako da nisam dalje postavljao pitanja, sve je bilo jasno. Ipak, u sebi sam razmišljao: “Što ne poruše ovu staru zgradu i ne naprave neki moderan soliter - kao Beograđanka, samo još veće?”
Može se, dakle, reći da je naprednjačko shvatanje urbanog planiranja na nivou jednog desetogodišnjaka. Dvadeset godina kasnije, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić je najavio potpisivanje memoranduma o razumevanju za sprovođenje tog mog vizionarskog plana uz pomoć firme Džareda Kušnera, tasta bivšeg (a možda i budućeg) predsednika S.A.D, Donalda Trampa. Jedan deo opoziciono naklonjene javnosti je burno reagovao na ovu najavu, dok drugom, mnogo većem delu, nikako nije jasno zašto se diže fama oko ove hrpe starog betona i jako lepog ružičastog kamena.
Uostalom, ovo nije prvi (a neće biti ni poslednji) put da se ruši jedno značajno delo jugoslovenskog arhitektonskog nasleđa radi dizanja falusoidnog spomenika trijumfu dominantnog kapitalističkog uređenja. Setimo se sličnog primera soliterskog kompleksa Skyline u Ulici kneza Miloša, koji je gotovo završen na lokaciji nekadašnjeg Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, koje je takođe teško oštećeno tokom bombardovanja 1999. godine, i ostavljeno u takvom stanju do 2020. Dodao bih i primer iz sopstvenog hood-a, gde je porušena fabrika legendarnog IMR radi izgradnje šoping centra.
Razlika je u tome što ova dva primera nemaju emotivni naboj jednog Generalštaba, koji je, zbog svog impozantnog dizajna, funkcije, ali i centralne lokacije direktno preko puta zgrade Vlade Srbije, postao simbol bombardovanja 1999, i svega što se, svesno ili podsvesno povezuje sa tim događajem - neosporne traume iz tog vremena, samopravedničke indignacije nad “ničim izazvanom” ilegalnom NATO agresijom i kršenjem teritorijalnog integriteta Srbije, ali i sveopšte stagnacije i nesposobnosti da se iz poraza izgradi funkcionalno društvo.
Aca zvani Pub
Možda ova najava ide uz dlaku drugoj Srbiji i zbog toga što predstavlja izuzetno pametan i efikasan politički potez. Jer, zašto su se tek sada setili Generalštaba, kada je proteklih makar 10 godina služio kao bilbord za kampanju regrutacije kadeta u Vojsku Srbije, dugo oličene u citatu Živojina Mišića - “Ko sme, taj može…”, (koji je u prethodnom periodu zamenjen militarističkom slikom)? Odgovor je da se u neprestanoj predizbornoj kampanji, koja je još dodatno pojačana u pripremi za navodno odsudne lokalne izbore u Beogradu u junu, odavno ne biraju sredstva. Naime, ovaj projekat se može posmatrati kao javno-privatno partnerstvo za istovremeno ispunjenje nekoliko strateških ciljeva naprednjačke vlasti.
Prvo, iako se čini degutantno dati američkoj kompaniji stogodišnju koncesiju na zemljište Generalštaba u godini kada se navršava 25 godina NATO bombardovanja, omamljena glasačka javnost je u tom pogledu odavno skuvana žaba. Prisetimo se početka Vučićeve premijerske karijere i posete Tonija Blera Vladi Srbije u kapacitetu dostavljača davno zaboravljenih (ali nesumnjivo skupo plaćenih) “delivery unita” - direktno preko puta ruševina za koje je delimično odgovoran. Manji od makovog zrna bio je Vučić i dok je sedeo pored Bila Klintona na panelu o Srebrenici u organizaciji Klintonove fondacije, a Gerhard Šreder je na godišnjicu NATO bombardovanja 2017. godine govorio na predizbornom skupu SNS u Areni - sapienti sat. Logika je vrlo jednostavna - potrebno je pridobiti podršku uticajnih zapadnih političkih figura koje nisu gadljive na javna sredstva hibridnih režima. Takvih ima podosta na obe strane političkog spektra.
Drugim rečima, projekat Generalštab treba da služi kao ulog za nastavljanje saradnje započete u Trampovom prvom mandatu, kada je potpisan tzv. Vašingtonski sporazum, čije odredbe se mahom odnose na regulisanje odnosa Kosova i Srbije - sa Izraelom. Vučić je kao kompulsivni kockar već drugi put založio celu Srbiju igrajući na Tramp kartu, iako je već jednom izgubio, računajući da će tako makar još jedan četvorogodišnji mandat uspeti da se izvuče bez rešavanja i jednog suštinskog problema ove zemlje, pa ako prođe, prođe.
Sa druge strane transakcije, Tramp se trenutno suočava sa nezapamćenim brojem ozbiljnih tužbi, od kojih je možda najozbiljnija ona u saveznoj državi Njujork, gde je izgledno da će njegovoj korporaciji biti zabranjeno poslovanje zbog naduvavanja vrednosti portfolija nekretnina. Pored advokatskih troškova, Tramp mora da plati i kauciju koja se meri desetinama, ako ne i stotinama miliona dolara, a ni sama predsednička kampanja, blago rečeno, nije jeftina. Zato se aktivirala čitava mašinerija tajkuna, medija, i svekolike globalne iliberalne internacionale desničarskih hohštaplera i kleptokrata - čiji je Srbija iskren član, kako bi Trampu obezbedili tekuću likvidnost, ali i sklonište za kapital daleko od duge ruke američkog pravosudnog sistema.
We are the World
Članstvo u iliberalnoj internacionali naprednjačkoj vlasti pored sporadične direktne političke koristi donosi i zamenu za istinski internacionalizam, za koji je, zbog radikalskog DNK, hronično nesposobna. U naporu da učvrsti svoju poziciju u svetskom mračnjačkom bratstvu, Vučić se prošle godine u Budimpešti (kod iliberalnog starijeg brata Orbana) sastao sa Trampovim omiljenim desničarskim “analitičarem” Takerom Karlsonom, kog se i zloglasni Foks Njuz odrekao. Karlson od tada neprestano koristi Srbiju kao primer zemlje koja baštini tradicionalne konzervativne (čitaj: belačke šovinističke, mizogine i homofobne) vrednosti, što je sigurno došlo i do Trampa i njegovog kruga.
Beograd je jedino internacionalno što naprednjačka vlast ima, i zato ga se ni slučajno ne može odreći. Naime, svi megalomanski projekti vlasti, uključujući Beograd na vodi, koji se ovih dana kao hobotnica proširio po Beogadu, udvostručivši svoju površinu; projekat EXPO, koji je od sporednog događaja koncipiranog kao prateći sadržaj za glavni Svetski sajam naduvan u paradigmu za sveukupni razvoj Srbije u narednih xy godina, pa i “dovođenje” Luj Vitona u Beograd, predstavljaju napor da se prevaziđe trauma međunarodne izolacije Srbije devedesetih godina, da se naprednjačka vlast predstavi građankama kao cenjeni član međunarodne zajednice - iste one protiv koje se tada borila, a šatro se bori i sada kada je politički oportuno.
Antifašizam kao kamenčić u cipeli
Upravo zato se, možda paradoksalno, sprovodi nacionalizacija lokalnih izbora u Beogradu. Naprednjaci znaju da ne mogu da ponude rešenja za probleme Beograđana - ne umeju da smanje zagađenje vazduha, ne žele da reše stambena pitanja svojih sugrađana, nemaju blagu ideju da širenjem puteva stvaraju još veće gužve - primera je bezbroj, i oni su svuda oko nas. Sa druge strane, još devedesetih su doktorirali na teme Kosova, domaćih izdajnika i stranih plaćenika, žutih lopova, tajkunskih medija, negiranja genocida i veličanja ratnih zločinaca. Diktiraju pravila igre, a igraju prema svojoj snazi.
Zato su po Beogradu pod nezvaničnom, ali ništa manje stvarnom policijskom zaštitom murali Ratka Mladića, kao i čitava franšiza murala sa natpisom “Kad se vojska na Kosovo vrati”. Zato je najavljeno rušenje hotela Jugoslavija, još jednog bisera jugoslovenske arhitekture koji je stradao u bombardovanju 1999. godine, te mu je 2011. ukinuta zaštita uprkos spektakularnom mid-century enterijeru sa poznatim kristalnim lusterom. Zato je tehnički gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić najavio ekshumaciju Josipa Broza Tita iz kuće cveća, i prenošenje ostataka u rodni mu Kumrovec.
Jugoslavija je neprijatno ogledalo naprednjačkog neuspeha i nedoraslosti. Svi ovi primeri, uključujući i Generalštab, pokazuju da se Jugoslavija mora zakopati, zatrti kao da nikada nije postojala, jer je Jugoslovensko nasleđe emancipacije, utopizma, multikulturalnosti, a posebno antifašizma, egzistencijalna pretnja, ne samo njihovoj tehnologiji vlasti koja se zasniva na zamazivanju očiju građana raznim izmišljenim podelama, već i njihovom sopstvenom identitetu iza kog nema ničega osim zjapećih čeljusti nezasitog kapitala koji proždire sve pred sobom, pa i antifašizam.
Na kraju, ne možemo a da ne primetimo da Trampa i naprednjake izgleda spaja strast ka nekretninama, kao jednoj od retkih grana biznisa koju može da savlada i najveća sirovina. Štaviše, što veća sirovina - to bolji biznismen! Ipak, još jedan stambeno-poslovni kompleks u već prenaduvanom balonu tržišta nekretnina u Beogradu teško da će se ispostaviti kao dobra investicija za bilo koju stranu (a ponajmanje za građane), ali sa druge strane, možda dovede do toga da će se Džared angažovati na rešavanju Kosovskog pitanja, kao što je onomad rešio Izraelsko-Palestinski konflikt.