Prljava kampanja i pojačan intenzitet pritisaka posredan su dokaz pada naprednjačkog rejtinga, zbog koga promena vlasti u Beogradu deluje izvesno. Formiranjem koalicije Srbija protiv nasilja naprednjaci su prvi put dobili ozbiljnog konkurenta, pa je ceo teret kampanje na sebe preuzeo lično Aleksandar Vučić - iako sam na izborima ne učestvuje.
Prvi put od dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na vlast, Srbija je pred izborima sa neizvesnim ishodom: istraživači govore o velikoj verovatnoći za promenu u Beogradu, a ni novi raspored snaga na republičkom nivou nije nezamisliv.
Vreme je, zato, za najjače adute u odbrani vlasti: u satanizovanju opozicije koriste se najprljavija sredstva, a birači su predmet masovnog potkupljivanja i snažnih pritisaka. Ceo teret kampanje preuzeo je predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično - iako na izborima ne učestvuje. Predsednički mandat mu ističe tek 2027. godine, a nije više ni na čelu SNS, ali ništa od toga nije bilo prepreka odluci da sve stranačke izborne liste nose njegovo ime.
Pet puta je vlast SNS do sada organizovala izbore, uvek u proleće (2014, 2016, 2017, 2020, 2022). Sada je prvi put izabran zimski termin, 17.decembar. Raspisani su parlamentarni izbori (iako nije jasno zašto), ali i izbori za Skupštinu Vojvodine i 66 opština i gradova, uključujući Beograd (iako je redovan termin za lokalne i pokrajinske izbore tek na proleće sledeće godine). Da bi to omogućili, predsednici odabranih opština simultano su podneli ostavke, bez razumnog objašnjenja.
Zanimljivo tumačenje dao je Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, donedavni opozicionar, sada koalicioni partner SNS-a: prema njegovim rečima, SNS tako može da svoje pristalice seli iz opština u kojima se izbori ne održavaju u opštine gde se glasa, čime povećava svoje šanse za pobedu.
To je samo jedan od razloga za ocenu da je izborni integritet unapred ugrožen, o čemu govori i zaključak tima predizbornih posmatrača Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope da je predizborna kampanja "veoma polarizovana" i "obeležena nezabeleženim nivoom negativne kampanje i straha, napadima na opoziciju i novinare i ozbiljnim pitanjima u vezi sa medijima".
Jasno je zašto naprednjaci pažljivije rade na izbornom inženjeringu nego ikada ranije. Za samo godinu i po dana od poslednjih izbora, atmosfera se bitno promenila. Došlo je do vidljivog “buđenja” građana i nestajanja straha od represije autoritarne vlasti, čemu je doprineo šok izazvan masovnim ubistvima sa 19 žrtava u OŠ Vladislav Ribnikar i selima oko Mladenovca početkom maja.
Dva masakra na koje je vlast loše reagovala bili su okidač za snažne višemesečne proteste “Srbija protiv nasilja” u Beogradu ali i širom Srbije. Naprednjaci su pokušali da uzvrate svojim mitingom “Srbija nade” 26. maja i doživeli – debakl.
Broj okupljenih, dovedenih iz cele Srbije, bio je upadljivo manji od broja učesnika protesta protiv nasilja, a mnogi su otišli pre Vučićevog govora. Bio je to vrlo očigledan pokazatelj kolebanja i osipanja dosadašnjeg biračkog tela SNS.
Izgleda da ni priča o “zlatnom dobu” nije više efikasna kao što je bila. Nakon vrhunca od 16,2 odsto tokom proleća, inflacija je smanjena, ali je i dalje među najvišim u Evropi. Enormna poskupljenja osiromašila su građane, pa je pojačano socijalno nezadovoljstvo, manifestovano brojnim štrajkovima. Istovremeno, međutim, birači su postali podložniji raznim vidovima potkupljivanjima.
Aktivisti i funkcioneri SNS širom Srbije raznose “pomoć” i “poklone”, za šta Agencija za borbu protiv korupcije uporno ostaje slepa. Različitim kategorijama građana i javno se deli novac iz budžeta, pri čemu tu “dobru vest” uvek donosi lično Vučić.
Istraživači kažu da je, od proleća, zabeležen pad rejtinga SNS za nekoliko procenata (pet do sedam) ali je Vučić i dalje značajno popularniji od stranke, mada ne i sasvim stabilan (prvi put ima više negativnih nego pozitivnih ocena). Kampanja vlasti potpuno je u skladu sa tim procenama – vidljiv je samo Vučić, on govori na mitinzima, gotovo svakodnevno gostuje na televizijama, a snimio je i brojne spotove u kojima, između ostalog, posećuje građane širom zemlje.
I dok vlast borbu za opstanak bazira na eksploataciji Vučićevog kulta ličnosti, opozicija pokušava da u svoju korist preokrene naraslo građansko nezadovoljstvo. Prema istraživanjima, međutim, još uvek je više protivnika vlasti nego pristalica opozicije (“glasao bih protiv vlasti, ali ne znam za koga”).
Primetan napredak, ipak, postoji, uprkos teškim medijskim uslovima, averziji građana prema političkim partijama, ali i unutrašnjim sukobima, najčešće motivisanim personalnim, a ne ideološkim razlozima.
Na talasu protesta Srbija protiv nasilja, parlamentarne stranke građanske, proevropske orijentacije uspele su da ostvare konstruktivnu saradnju koja je dovela do formiranja istoimene izborne koalicije, dodatno proširene nekim vanparlamentarnim strankama (Srce, čiji je lider Zdravko Ponoš) ili novonastalim organizacijama (Narodni pokret za Srbiju, stvoren nakon izlaska Miroslava Aleksića iz Narodne stranke Vuka Jeremića).
Ujedinjenje ipak nije potpuno – pregovori sa strankom Borisa Tadića nisu uspeli, pa je bivši predsednik Srbije rešenje pronašao u savezu sa ideološki nesrodnim Sašom Radulovićem.
Građanska opozicija javnosti se u pozitivnom svetlu predstavila naročito tokom skupštinske borbe koja je pratila proteste protiv nasilja. Jedan od najtežih zadataka – obrazlaganje zahteva da se formira Anketni odbor koji bi ispitao okolnosti koje su dovele do zločina – izneo je Radomir Lazović iz Zeleno levog fronta (ZLF). Osim što je postigao rekord u dužini obraćanja (osam sati) i bio jedan od najaktivnijih poslanika, Lazović se profilisao kao talentovan polemičar. Nije zaostao ni ostatak poslaničkog kluba, koji se istakao temeljnim pripremama za raspravu.
Time je jedna zeleno-leva organizacija pokazala da je napredak moguć i u izrazito desničarski orijentisanom društvu, što je jedna od važnijih promena na političkoj sceni od prošlih izbora. Na putu od pokreta Ne davimo Beograd do stranke ZLF, nestao je deo početne neformalnosti a neobičan način organizovanja zamenjen je klasičnijom partijskom formom, ali uz jedan novitet: stranka ima dvoje kopredsednika, jednog muškarca (Lazović) i jednu ženu (Biljana Đorđević).
Istraživanja su, očigledno, pokazala da među biračima postoji razumevanje za delovanje ZLF, o čemu govori i podatak da je na koalicionoj listi za parlamentarne izbore, pravljenoj na osnovu podataka o snazi organizacija, njenim predstavnicima pripalo 14 posto mesta. Među prvih 71 kandidata, za koje se veruje da im je ulazak u Parlament siguran, 10 je kandidata ZLF, a prvo mesto pripalo je Lazoviću, iza koga sledi Miroslav Aleksić. Na listi za Beograd, prva je Mila Popović, kandidatkinja Stranke slobode i pravde, pojedinačno najače opozicione stranke, a Dobrica Veselinović iz ZLF je drugi.
Pokušaj ujedinjenja na desnici, međutim, nije uspeo, uprkos angažmanu nekolicine istaknutih “nacionalnih” intelektualaca. Udružili su se samo Dveri i Zavetnici, koji na izborima nastupaju pod imenom “Nacionalno okupljanje”. Opstao je savez NADA (Nova DSS i POKS) a na desnicu se sada definitivno svrstala i Narodna stranka Vuka Jeremića, koja na izborima nastupa samostalno.
Osim što su propustile da iskoriste sinergetski efekat udruživanja – koji je, prema rečima istraživača, u slučaju koalicije Srbija protiv nasilja, značajan – stranke desnice su razjedinjenim nastupom došle u rizik da neke od njih ne pređu izborni cenzus od 3 posto osvojenih glasova.
Spisak učesnika ponovo je veliki – na parlamentarnim izborima prijavljeno je 18 lista, a na beogradskim 14. Zato je ponovo moguće da značajan broj glasova opoziciono orijentisanih birača ostane ispod cenzusa. Istovremeno, izborno ušešće lista za koje postoji sumnja da su povezane sa režimom, olakšava manipulacije prilikom utvrđivanja rezultata (preglasavanje u biračkim odborima).
Čak i u Beogradu, gde naprednjaci, prema istraživanjima, stoje najlošije, odnos snaga je takav da bi za promenu vlasti mogla biti neophodna saradnja građanskih i desno orijentisanih stranaka. Postoji i ideja pravljenja privremene vlade, koja bi bila oročena na kratak period, sa zadatkom da pripremi nove izbore u fer uslovima. Spremnost za takav dogovor najjasnije su iskazali koalicija Srbija protiv nasilja i NADA.
Na republičkom nivou, kažu istraživači, čak i ako budu mogli da ponovo formiraju vlast, naprednjacima će najverovatnije biti neophodan partner, najverovatnije socijalisti. Već to bila bi promena u odnosu na višegodišnji period apsolutne moći SNS i razlog za dodatne potrese u ne više monolitnim redovima stranke.
Ivicu Dačića, lidera socijalista, ta perspektiva stavila je u poziciju “sumnjivca” koji mora da se zaklinje na vernost Vučiću. Za sada nema dovoljno argumenata za procenu da bi mogao da se predomisli i ponovo promeni sudbinu Srbije, kao što je uradio 2012, kada je napustio koaliciju sa Borisom Tadićem i omogućio dolazak naprednjaka na vlast. Obdaren izraženom veštinom opstanka, Dačić je, međutim, morao uočiti činjenicu da je, sa pojavom koalicije Srbija protiv nasilja, Vučić prvi put dobio ozbiljnog konkurenta.
Zanimljivost za kraj: i Slobodan Milošević devedesetih, i DOS dvehiljaditih, vladali su po 12 godina. Naprednjaci su na vlast došli 2012.