Kejptaun: Politika krize, kriza politike

Kejptaun: Politika krize, kriza politike

Creator: HelenOnline. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Gotovo svaki muzej u Kejptaunu koji se na neki način bavi periodom aparthejda među svojim eksponatima ima i drvenu klupu na kojoj je ispisana neka od varijacija natpisa „samo za belce“. To ne treba da čudi, jer ove klupe na jako slikovit način govore o surovoj rasnoj segregaciji, koja je ovde trajala sve do sredine devedesetih godina prošlog veka. Ipak, donekle me je začudilo da u današnjem Kejptaunu gotovo da nema klupa, tj. ukoliko želite da sednete negde i odmorite u centru grada, neophodno je da kupite kafu, sok ili sendvič. Ta transformacija dostupnosti sedenja u javnom prostoru od rasne ka klasnoj kvalifikaciji, koje se u velikoj meri i dalje podudaraju, govori puno o tome gde se danas nalazi južnoafričko društvo.

Naravno, situacija postaje još turobnija kada se pogleda šira prostorna dimenzija, od prenaseljenih neformalnih naselja sa jednim toaletom na osam domaćinstava do luksuznih vila sa naelektrisanom bodljikavom žicom. I dok su političke promene od pre dvadeset godina donele razna poboljšanja, mladi aktivisti iz organizacija koje se bave prostornom pravdom govore kako je trenutno na snazi „treći aparthejd“ u kojem je usled privatizacije javnih usluga i zemlje i nepristupačnosti pristojnog stanovanja, život za veliki deo stanovništva nepodnošljiv. Da nije reč o izolovanom pogledu, govori i sve veće razočaranje u vladajuću partiju i sindikate koji su bili strukture od kojih se tradicionalno očekivalo da će doneti boljitak za najsiromašnije. Štrajkovi rudara i studentski pokreti za besplatno obrazovanje samo su neki od pokazatelja potrebe za novim ciljevima i strukturama u borbi za pravednije društvo.

Upravo je ćorsokak emancipatorskih politika na nivou vizije, strategije i organizacije bio tema konferencije „Politike krize, kriza politike“ koja se sredinom marta održala u Kejptaunu, uz učešće preko 60 akademika i aktivista iz Afrike, Evrope, Južne i Severne Amerike. Konferencija je organizovana u sklopu projekta Nove politike koji je nastao sa ciljem zajedničkog iznalaženja ideja za jačanje razvoja željenih, održivih i ostvarivih alternativa za prevazilaženje represivnih i eksploatatorskih struktura. Prethodna inkarnacija ovog poduhvata datira iz vremena nastanka Svetskog socijalnog foruma 2001. godine, kada je u fokusu Novih politika bio odnos narastajućih pokreta i progresivnih partija. U međuvremenu kompleksnost aktera i njihovih odnosa, ali i okruženja u kojem deluju se povećala: od ugroženosti života na zemlji zbog prekomerne eksploatacije preko izazova tehnološke revolucije do uspona autoritativnih političkih snaga.

I dok se na ovakvim skupovima najčešće lako dođe do operativnog konsenzusa oko dijagnoze strukturalnih problema, bez obzira na to što učesnici dolaze iz različitih regionalnih, generacijskih i individualnih konteksta, stvari se komplikuju već kod prioritizacije ciljeva. Dinamika same konferencije iznedrila je dosta šarenolika, ponekad i kontradiktorna, očekivanja u odnosu na to šta treba da bude fokus i strategija sveopšteg progresivnog pokreta. On treba da bude ujedno i radikalan i inkluzivan, otvoren za diskusiju ali efikasan, sa jasnim fokusom ali ne previše partikularan, usmeren ka sistemskim promenama, ali referišući na svakodnevno iskustvo ljudi. Progresivna politika mora da adresira to kako se vrednost proizvodi ali i kako se realizuje, šta su uslovi rada a šta stanovanja. Prioritet je zaustavljanje otimanja zemlje, privatizacije i uskraćivanja stečenih prava, ali i uspostavljanje novih oblika reprodukcije znanja, kapitala i pravednijih odnosa.

Svu težinu prelaska sa uspešne kritike, pa čak i nuđenja transformativnih predloga, ka preovlađujućoj nemogućnosti da se zapravo uspostave drugačije politike, najbolje ilustruju partije koje su uspele da osvoje vlast u svojim zemljama. U tom smislu, zanimljivija su bila izlaganja upravo ljudi koji su u nekom trenutku bili deo vladajućih struktura u zemljama poput Bolivije, Urugvaja i Grčke. Uz sve uspehe, tamo gde su postignuti, njihova iskustva pokazuju nužnost otklona od standardnog oblika političkog ustrojstva koji lako proizvodi slične efekte nezavisno od ideologije, završavajući u udaljavanju od baze, korupciji, birokratizaciji i drugim uobičajenim boljkama vlasti.

Standardni model partijskog delovanja pretpostavlja da društveni pokreti i šire građanstvo daju podršku partiji na osnovu zahteva koji se nalaze u programu, a da se partija, jednom kada se nađe na vlasti, odužuje bazi ispunjavajući zahteve iz programa. Ovaj model podržavanja i oduživanja ima dokazano ograničene mogućnosti, koje su dodatno limitirane eksternim faktorima poput međunarodnih finansijskih obaveza i globalnog tržišta. Alternativu treba tražiti u višedimenzionalnim rešenjima koja partiju, pokrete, lokalne zajednice, zadruge i druge oblike organizovanja tretiraju kao eko-sistem koji kroz koordinaciju i međusobno podržavanje pravi program političkih reformi, i koji je u stanju da formira vlast koja će osnaživati i sam eko-sistem umesto da mu pristupa kao bazi kojoj se treba odužiti. Ovakav eko-sistem bi trebalo da iznedri i drugačije entitete koji mogu da preuzmu planiranje i implementaciju politika od privatnih instituta, korporacija i razvojnih agencija na koje je danas svaka vlada upućena.

Za sada je ovakvom pristupu politici najbliži savremeni municipalizam[1] koji se sve više nameće kao žilava i uspešna alternativa ustaljenim oblicima političkog organizovanja na lokalu. A baš je lokalna politika najzahvalnija za političku subjektivizaciju i socijalizaciju. Predstavnica Barcelona en Comu, najpoznatijeg primera municipalističke lokalne vlasti, govorila je o značaju zajedničkih dobara u razvijanju progresivnih politika, s tim što akcenat nije stavila na ekonomski ili neposredni društveni značaj koji različita urbana zajednička dobra mogu imati, već upravo na to kako se kroz različite modele upravljanja i korišćenja ovih dobara mogu politički osnaživati određeni delovi društva.

Primer grada Barselone čini se dosta dalekim kada se posmatra iz neformalnog naselja Barselona u Kejptaunu. Španski municipalizam je izrastao iz višedecenijske tradicije komšijskih zborova i velikih društvenih pokreta. Ipak, zajedno sa drugim iskustvima organizovanja i političkog ustrojstva, uči nas neophodnoj fluidnosti i višeslojnosti u političkom organizovanju. Ovo je važan nauk, kako za Južnu Afriku gde je Afrički nacionalni kongres glavni politički subjekt već 23 godine, tako i za Srbiju u kojoj je politika na lošem glasu.

U postizanju istinskih političkih reformi u Srbiji, neophodno je transformisati prostor politike iz (loše) fudbalske utakmice u opštedruštveni forum. Nosilac te promene teško može biti samo partija ili društveni pokret, a to su ustaljena stanovišta u javnom diskursu, već će to pre biti eko-sistem progresivnih aktera. Fetišizacija jednog tipa organizacije je dosta ograničavajuća i riskantna, a dosadašnja iskustva sa standardnim oblicima političkog udruživanja su se pokazala neučinkovitim. Očekivati drugačiji rezultat sa istim pristupom je naivno. Različiti politički ciljevi se ostvaruju kroz različite oblike organizovanja, a cilj suštinskih političkih reformi nije samo uspostaviti drugačije politike već i druge oblike proizvodnje društvene moći.

Sve to implicira da je pred srpskim društvom još puno posla. Potrebno je komšijsko organizovanje, koje se za sada javlja jedino kao reakcija na iznenadnu gradnju ili neku drugu lokalnu „nepogodu“, pretvoriti u stalne i proaktivne forume. Društvene pokrete koji se sve češće pojavljuju treba omasoviti, a zadružno organizovanje revitalizovati. Ljudi se moraju vratiti iz političke letargije u studentsko, sindikalno, strukovno ili neko drugo organizovanje, a svi ti akteri treba da sarađuju i koordinišu između sebe. Ni jedni sledeći izbori neće doneti značajniju promenu dok se ne promeni način na koji se bavimo politikom. U suprotnom, svejedno je da li ne možemo da sednemo na klupu zato što smo crni ili zato što smo siromašni.

Zahvaljujući podršci Fondacije Hajnrih Bel Marko Aksentijević je učestvovao na međunarodnoj konferenciji Kriza politike, politika krize u Kejptaunu u Južnoj Africi, marta meseca 2017.

 

[1] Municipalizam podrazumeva organizovanje različitih lokalnih društvenih pokreta u jedinstvene platforme čiji cilj je da pobedom na izborima dobiju zastupljenost i uticaj u institucijama lokalne vlasti. Lokalne politike i institucije, direktno formirane izborne liste koje kontrolišu građani, desprofesionalizacija politike, odbacivanje logike vertikalnosti tradicionalnih partija, direktna demokratija i samoupravljanje neki su od elemenata municipalizma. (Iz knjige "La apuesta municipalista. La democracia empieza por lo cercano", Observatorio Metropolitano, Madrid 2014; str.13)