Novo računanje vremena za pravdu na Kosovu

Novo računanje vremena za pravdu na Kosovu

Creator: Marco Fieber. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Prelaz iz 2016. u 2017. na Kosovu neće označiti samo prelaz iz stare u novu godinu. Od prvog januara postaje operativan Specijalni sud sa sedištem u Hagu, koji je zadužen da ispita sumnje u postojanje zločina koji su počinjeni uglavnom protiv srpskih ali i civila drugih nacionalnih pripadnosti tokom i nakon rata na Kosovu. Priča o tome kako je došlo do formiranja ovog suda je manje-više svima poznata. Nakon senzacionalnog otkrića bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, objavljenog 2008. godine u njenim memoarima („The Hunt“ – Lov), da je tužilaštvo Haškog tribunala posedovalo saznanja o masovnim kidnapovanjima krajem i nakon rata na Kosovu, specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti je sproveo istragu koja je krajem 2010. godine rezultirala šokantnim izveštajem na 27 strana[1] i u kojem se tvrdi da je oko 500 civila (oko 400 nealbanaca, uglavnom Srba, ali i Roma, kao i oko 100 Albanaca) oteto na Kosovu nakon razmeštanja KFOR-a i da je jedan neidentifikovani broj njih tajno prebačen u Albaniju kako bi se trgovalo njihovim organima. Savet Evrope je ovaj izveštaj usvojio početkom 2011. godine dajući mu na taj način ogroman međunarodni kredibilitet, jer je iza njega stala ne samo najveća evropska organizacija već i telo koje se smatra ekskluzivnim zaštitnikom ljudskih prava na evropskom kontinentu. Usvajajući Martijev izveštaj, Savet Evrope je zatražio „nezavisnu istragu da bi se našla puna istina o ovim tvrdnjama“. Bio je to signal da se pokrene mehanizam za traženje načina da se ove tvrdnje istraže i ispitaju pred sudom, kao jedinim nadležnim za utvrđivanje istine, eventualne krivice i odgovornosti. Nakon mnogobrojnih pregovora oko traženja modaliteta formiranja i rada ovog suda, odlučeno je da se uspostavi poseban kosovski sud koji bi nominalno bio deo kosovskog pravosudnog sistema, ali bi bio izmešten sa Kosova, i u kojem bi bile angažovane samo međunarodne sudije i tužioci. Sedište suda određeno je da bude, gde drugo ‒ nego, u  Hagu ‒ međunarodnoj sudskoj prestonici. Novac za njegovo funkcionisanje je obezbedila, ko drugi ‒ nego, Evropska unija, dok njegove dizgine (posebno one tužilačke) drže, ko drugi ‒ nego, Amerikanci. Maksima da je pravda spora, ali dostižna potvrdila se i ovom prilikom. Bilo je potrebno da prođe šest godina od usvajanja Martijevog izveštaja na parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope da bi Specijalni sud bio formiran. Uključujući i žalbeni postupak, procenjuje se da će Specijalni sud funkcionisati oko osam godina.

U svom izveštaju Marti kao na najodgovornije za zločine kojima će se baviti Specijalni sud direktno označava većinu glavnih lidera Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), na čelu sa Hašimom Tačijem, koji su bili članovi tzv. Dreničke grupe i koji danas čine kičmu političkog establišmenta na Kosovu. „Mi smo otkrili da je Drenička grupa imala svog šefa – ili, da upotrebimo terminologiju organizovane kriminalne mreže, svog 'bosa' – renomiranog političkog operatora i verovatno međunarodno najpriznatiju ličnost u OVK, Hašima Tačija“, konstatovao je Marti.

Hibridni sud

Specijalni sud formalno (i zvanično) nije poseban krivični sud kao što su to bili ad hoc krivični tribunali za bivšu Jugoslaviju, Ruandu, Sijera Leone ili Kambodžu. U suštini, radi se o specijalizovanim većima i istom takvom tužilaštvu koji su deo sudskog sistema Kosova, ali su izmešteni iz Prištine u Hag. U sudu i tužilaštvu će raditi samo međunarodno osoblje. Oni su privremeni, imaju poseban i tačno određen mandat i biće nadležni za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine, koje su, navodno, počinili pripadnici OVK nad etničkim manjinama, ali i političkim neistomišljenicima u albanskim redovima. Slučaj „žute kuće” na severu Albanije, gde su navodno kidnapovanima vađeni organi, takođe je u mandatu ovog suda. Pošto se radi o kosovskom sudu, bilo je potrebno da zakon o njegovom formiranju usvoji Skupština Kosova[2], što je ona mogla da učini u avgustu tek nakon potrebne izmene u Ustavu Kosova[3]. Prema zakonu, Specijalni sud sudiće u skladu sa kosovskim zakonima, ali i međunarodnim pravom. Neće zavisiti od viših pravosudnih kosovskih instanci jer će se u njegovom okviru odlučivati i u drugom žalbenom stepenu. Arhiva i dokumentacija suda o predmetima biće držani van Kosova, kao i svedočenja zaštićenih i, po svemu sudeći, anonimnih svedoka. Sve u svemu, Specijalni sud predstavlja precedent. Zamišljen je kao hibridni kosovsko-međunarodni sud, iako će to u suštini biti samo međunarodni sud na koji Kosovo može uticati koliko i na Međunarodni sud pravde (dakle uopšte nema uticaja). Ipak, Specijalni sud je formatizovan tako da bi otklonio bilo kakav utisak da je to poseban sud za ratne zločine kojim međunarodna zajednica „sudi jednoj zemlji“, kao što je to bio slučaj sa prethodnim međunarodnim tribunalima; kao i da bi stvorio uverenje da se radi o zajedničkom kosovsko-međunarodnom projektu za utvrđivanje istine o jednom od najšokantnijih međunarodnih izveštaja o onom što se dogodilo tokom i posle rata na Kosovu.

Postavlja se pitanje zašto su se tvorci suda (SAD i EU) opredelili za ovakav sudski format, nasuprot onome tradicionalnom koji je funkcionisao kroz formiranje specijalnih i ekskluzivno nadležnih i autentičnih međunarodnih sudova za određenu zemlju? Dva su razloga koja mogu objasniti formiranje Specijalnog suda po hibridnom kosovsko-međunarodnom obrascu. Prvi se sastojao u nameri da se sačuva „obraz” jedne novoformirane države, koja je nastala kao deo ne samo domaćeg već i međunarodnog projekta da se Kosovo izvede iz sastava Srbije, jer bi tvrdoglavo insistiranje na rešenju kosovske krize unutar Srbije vodilo njihovom ratu do istrebljenja. Činjenica da je nezavisno Kosovo koliko albanski toliko i međunarodni, odnosno zapadni projekat, odredila je u značajnoj meri formu ovog suda. Ona u najvećoj mogućoj meri štiti kosovsko dostojanstvo pred očima međunarodne zajednice. Drugi razlog se sastojao u onemogućavanju da se Martijev izveštaj pojavi pred Savetom bezbednosti UN, što bi, pored nametanja forme tribunala kao modela za formiranje suda nadležnog za Kosovo, vodilo otvaranju prostora Rusiji da utiče na mandat i sastav suda, uključivši i ruske sudije pred kojima bi se mogao naći neko od današnjih kosovskih političara. Solomonsko rešenje je nađeno u formiranju suda od strane Kosova koji će, radi otklanjanja mogućnosti za optužbe za pristrasnost, ali i zbog zaštite svedoka, biti dislociran van zemlje i sa međunarodnim sastavom.

Pravno,dakle, Specijalni sud ostaje kosovski sud iako Kosovo neće izricati presude. Jednog dana, kada Specijalni sud bude bio deo istorije i bez obzira na to da li će Martijev izveštaj biti potvrđen ili demantovan, biće moguće zaključiti da je prava istina o Martijevom izveštaju bila utvrđena zahvaljujući spremnosti Kosova da žrtvuje deo svog državnog, odnosno pravosudnog suvereniteta. Treba, takođe, imati u vidu da je međunarodna zajednica izgurala ovaj projekat i da je Kosovo u njega ušlo nevoljno. Može se čak zaključiti da je on nametnut Kosovu izvana. Ovo je u kosovskoj javnosti uglavnom stvorilo veliku odbojnost prema ovom sudu, pa se može reći da će sud morati da računa sa neprijateljskim okruženjem u državi koja ga je formirala. Da li osnivači i sud treba da budu zabrinuti ovakvim prijemom s obzirom na to da je glavni tužilac David Švendiman tokom posete Beogradu u novembru izjavio da je on posvećen vođenju procesa koji je „legitiman i koji će biti smatran takvim od strane svih na koje se odnosi rad tužilačke kancelarije“?[4] Pre traženja odgovora na ovo pitanje, možda je bolje postaviti pitanje da li Kosovo treba da bude zabrinuto ovako neprijateljskim domaćim raspoloženjem prema sudu, jer mu danas najmanje treba konfrontacija sa SAD i EU.

Zataškavanje proizvelo internacionalizaciju

Za Kosovo će nastupiti teški dani kada pred Specijalnim sudom budu podignute optužnice u vezi sa zločinima o kojima govori izveštaj Saveta Evrope. Kada se razmišlja o odnosu i pristupu koje Kosovo treba da ima prema Specijalnom sudu, prva stvar koju političari i partije, ali i mediji i građani, treba da razjasne sami sebi je pitanje zašto je odlučeno da međunarodno pravosuđe preuzme nadležnost da utvrdi pravu istinu o Martijevom izveštaju, za šta je po principu mesne i stvarne nadležnosti prioritetne kompetencije imalo Kosovo? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: Kosovo nije uradilo domaće zadatke, nije pokazalo političku volju da pokrene nezavisnu i efikasnu istragu o tvrdnjama o postojanju monstruoznih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti (koji ne zastarevaju), te je ova nadležnost je prešla na međunarodne instance. Činjenica da se međunarodno pravosuđe bavi jednim pitanjem koje je u unutrašnjoj nadležnosti nije dobra za najmlađu državu na kontinentu, koja aktivno traži svoje mesto pod evropskim suncem. Ukoliko želi da pravi brže korake prema svom mestu za stolom evropske porodice, onda Kosovo treba da shvati da se ovakvi problemi ne mogu rešavati njihovim ostavljanjem po strani ili zataškavanjem, jer se onda „internacionalizuju“ i postaju velika mrlja na odelu države koja nije spremna ili nije sposobna da se nosi sa njima. Da je kojim slučajem Kosovo samostalno preuzelo inicijativu, da je formiralo istražni tim ili specijalni sud koji bi bio zadužen za Martijev izveštaj, da je uspelo da uveri svet da je ozbiljno primilo i reagovalo povodom izveštaja, niko se vani ne bi ni setio da traži infiltriranje međunarodnog pravosuđa u ovaj posao. Ali, Kosovo je postupilo drugačije. Nakon objavljivanja Martijevog izveštaja, tadašnji kosovski premijer Tači, osećajući se kao glavna meta ovog izveštaja, najavio je tužbu protiv specijalnog izvestioca Saveta Evrope. Tužba do sada nije podneta.

Svedoci najveći izazov

U Prištini postoje dve struje u razmišljanju o tome ko će biti izveden na optuženičku klupu u Hagu. Jedna tvrdi da će to biti glavni kosovski zvaničnici, koji su u visoku politiku bili lansirani zahvaljujući njihovom učešću u ratu i komandnim pozicijama u OVK. Prema ovim mišljenjima, Martijev izveštaj predstavlja direktnu optužbu sa konkretnim imenima članova najužeg vrha OVK i, sledstveno tome, kompletan međunarodni poduhvat za formiranje Specijalnog suda ne može a da ne bude okončan sa „big bengom”, odnosno podizanjem optužnica protiv svih onih koji se pominju u Martijevom izveštaju. Drugi tvrde da se formiranje Specijalnog suda nije moglo izbeći nakon što Martijev izveštaj prestao da bude izveštaj pojedinca, odnosno postao izveštaj iza kojeg je stao Savet Evrope, ali da će optuženi biti regionalni komandanti OVK odgovorni za područja na kojima su se masovne otmice i nestanci desili. Obe struje potvrđuju utisak da nijedan sličan dosadašnji međunarodni pravosudni projekat nije bio obavijen takvim velom misterije kao što je to slučaj sa Specijalnim sudom, posebno kada se ima u vidu identitet onih zbog kojih se on formira.

Imena jesu važna, jer ako se obistine tvrdnje prve struje mišljenja, Kosovo će biti politički obezglavljeno. Ali, ona nisu najvažnija ili jedino važna. Treba imati u vidu da se kao najveći izazov koji se pred sud postavlja sastoji u obezbeđivanju dokaza, odnosno sigurnosti svedoka. Iako se poziva na „insajdere”, Marti u izveštaju citira samo anonimne svedoke, što je razumljivo kada se ima u vidu njihov nesiguran položaj na Kosovu. Glasine tvrde da su on i njegov skroman tim od par istražitelja prilikom rada na izveštaju uglavnom koristili informacije i izvore stranih službi o rasprostranjenim otmicama koje su se dešavale pri kraju i nakon rata na Kosovu. Takođe se tvrdi da je Marti, zbog zabrinutosti za sigurnost svedoka koje je obezbedio, pristao da njihova imena otkrije samo američkom tužiocu Klintu Vilijamsonu, koji je vodio specijalni istražni tim zadužen da ispita tvrdnje iz Martijevog izveštaja. Za Vilijamsona, na drugoj strani, tvrdi se da je zbog zaštite svedoka istragu postavio tako da je njegov ogroman aparat istražitelja znao samo deliće mozaika, a da je kompletan uvid u sve podatke imao samo ovaj iskusni tužilac, poznat po tome što je učestvovao u izradi haške optužnice protiv nekadašnjeg lidera Srbije Slobodana Miloševića. Postoje i tvrdnje, koje je teško nezavisno potvrditi, da je izjave u prilog optužnice dalo oko 400 ljudi, a da će njih 30 najverovatnije pod punim imenom i prezimenom ili pak u svojstvu anonimnih svedoka svedočiti pred sudom, kao i da su na osnovu specijalnog programa zaštite glavni svedoci Martijevog izveštaja, među kojima i jedan broj nekadašnjih pripadnika OVK, odavno izvučeni sa Kosova i danas sa izmenjenim identitetima žive širom zapadno-evropskih zemalja. Ove glasine dobijaju na verodostojnosti kada se zna da su svedoci „Ahilova peta” pravosudnog sistema na Kosovu, kako je to svojevremeno ocenio Fond za humanitarno pravo – Kosovo, jer oni i njihove porodice nisu sigurni, izloženi su pritisku i napadima, i život im se nalazi u opasnosti.

Samo ne EULEKS-ovim putem

Bila bi velika greška fetišizovati međunarodno pravosuđe i očekivati da će Specijalni sud glatko i efikasno obaviti svoj posao. Najblaže rečeno, Kosovo ima veoma loše iskustvo sa međunarodnim deliocima pravde. Kompletno kosovsko pravosuđe bilo je od rata naovamo pod direktnom međunarodnom upravom. Prvo je UNMIK bio ekskluzivno nadležan za proganjanje počinilaca najtežih krivičnih dela, a nakon proglašenja nezavisnosti ovu ulogu je preuzeo EULEKS. Tek od sredine 2016. godine kosovska tužilaštva i sudovi su dobili pune kompetencije da procesiraju ratne zločine, kao i ostala teška krivična dela sa političkom i etničkom pozadinom. Ni UNMIK, a ni EULEKS nisu za ovih sedamnaest godina napravili ni najmanji korak ka rasvetljavanju slučaja o kojem govori Martijev izveštaj i za koji je sada zadužen Specijalni sud‒a saznanja o njemu su imali svi. Otmica i iščeznuće oko 500 ljudi u roku od šest meseci nije bila mala stvar. Nije se radilo o prostim brojkama već o ljudskim bićima, čije se porodice nikada nisu pomirile sa ovim gubicima, zahtevajući istinu, pravdu i utvrđivanje odgovornosti. Odgovor na pitanje zašto ova dva međunarodna mehanizma nisu dala očekivane rezultate prilikom rasvetljavanja sumnji u postojanje jednog od najtežih krivičnih dela koja su se desila tokom rata na Kosovu predstavlja posebnu priču. Za traženje odgovora trebalo je dosta vremena i prostora. Ono što je bitno za Specijalni sud je da on ne sme ponoviti greške UNMIK-a i EULEKS-a, niti se sme dovoditi u bilo kakvu vezu sa njima. Ovo posebno važi za EULEKS, zato što između njega i Specijalnog suda ne sme postojati nikakav kontinuitet ukoliko se želi uspeh Specijalnog suda; jer je najveća (i najskuplja) civilna misija u istoriji EU bila toliko neuspešna da se i najveći poklonici EU na Kosovu pitaju kako je moguće da jedna velika i uspešna organizacija, kao što je EU, „porodi“ tako neuspešno odojče. EULEKS je tokom svih svojih osam godina bio direktno nadležan za ono o čemu govori Martijev izveštaj, ali nije ni prstom maknuo u pravcu rasvetljavanja ovog slučaja. Umesto da za cilj ima implementaciju najbolje evropske prakse i „evropeizaciju“ kosovskog pravosuđa, EULEKS je zbog nesposobnosti, neadekvatne i često promašene regrutacije evropskih sudija i tužilaca, nepostojanja hrabrosti, politikanstva i sklonosti kompromisima dozvolio da se „kosovarizuje“. Ipak, misija EULEKS-a se ne može okvalifikovati kao totalni promašaj, jer ima neko još slabiji na ovom planu: lokalno kosovsko pravosuđe. Što se tiče Specijalnog suda, njemu su potrebni profili tužilaca i sudija iz Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, a ne amateri koji su se u velikom broju slučajeva prvi put u okviru EULEKS-a bavili sudskim i tužilačkim poslom.

Cunami na političkoj sceni

Ukoliko se pred Specijalni sud izvedu oni koji se kao osumnjičeni pominju u Martijevom izveštaju, onda će to biti svojevrsni cunami koji će izazvati tektonske poremećaje, pa možda čak i smenu generacija na kosovskoj političkoj sceni. Bez Tačija i Dreničke grupe njihova Demokratska partija Kosova (PDK) bi doživela pad od kojeg bi joj bilo teško da se oporavi na duži rok, kao što se to desilo sa Demokratskim savezom Kosova (LDK) nakon smrti oca nacije Ibrahima Rugove 2006. godine. LDK još ne može da se povrati od ovog udarca i od tada više nije partija na vlasti već njen privezak. Odlazak PDK-au drugi plan nezadrživo bi otvorio prostor za njene političke protivnike, pružajući šansu najvećoj (i mnogi kažu jedinoj stvarnoj) opozicionoj partiji – Vetëvendosje (Samoopredeljenje) ‒ da preuzme vlast zajedno sa ostalim manjim opozicionim partijama. U normalnim demokratijama doprinos progresu društva koji jedna politička partija postigne predstavlja odlučujući faktor koji određuje političkog pobednika u borbi za vlast. U balkanskim „demokratijama“ to je drugačije. Vlast dobijaju oni koji kontrolišu medije, javne fondove, vitalne državne agencije ili su veštiji u krađi glasova. U slučaju Kosova, kao dodatni i možda odlučujući faktor pojavljuje se Specijalni sud. Iako mu to nije cilj, ovaj sud može odigrati važnu ulogu u rekonfiguraciji političke scene u novoj 2017. godini. Može „nokautirati“ glavnu kosovsku partiju poslavši je sa vozačkog na zadnje sedište, kao što može stvoriti jedinstvenu priliku za Vetëvendosje da se premetne iz glavne opozicione u vladajuću partiju. Desi li se jedan ovakav scenario, onda bi to bila svojevrsna ironija jer se Vetëvendosje grčevito suprotstavljalo ustavnim promenama i usvajanju Zakona o specijalnom sudu, smatrajući da oni vode izvođenju cele OVK na optuženičku klupu. U vrhu PDK-a su svesni ovog scenarija i njime se objašnjavaju zadnja varničenja između koalicionih partnera PDK-a i LDK-a, kao i najave za skoro veštačko provociranje krize u vladajućoj koaliciji i izazivanje vanrednih izbora već na proleće, kojima bi se amortizovao „udar“ Specijalnog suda na najveću kosovsku partiju i obezbedio joj još jedan mandat na vlasti. Ove računice, međutim, može da poremeti Dejvid Švendiman, ukoliko ne bude čekao da kosovske partije završe izbornu rekonfiguraciju u cilju ublažavanja posledica haškog cunamija, već odmah na početku 2017. uputi na Kosovo zapečaćene koverte sa nalozima za hapšenje.

Imena bivših visokih komandanata OVK, protiv kojih se vodi istraga u vezi sa Martijevim izveštajem, i dalje se drže u najstrožoj tajnosti i niko u Prištini, sem američkog ambasadora, o samoj istrazi nema pojma. Veoma logično je da se pred sudom pojave i druga imena sem onih koje Marti poimenice pominje u svom izveštaju, jer moguće je da je tajna višegodišnja istraga mogla da skrene u nekom novom pravcu i dovede do novih ljudi. Ona, takođe, može da ukaže na neosnovanost nekih od Martijevih nalaza. Zašto „nekih” a ne svih? Zato što je Vilijamson na oproštajnoj konferenciji za štampu, održanoj pred predaju mandata američkom kolegi Švendimanu, izjavio[5] da je istraga koju je on vodio našla dokaze za masovne otmice i iščeznuća nakon rata na Kosovu i da u vezi sa ovim delom Martijevog izveštaja on može koliko odmah podići optužnice.„Specijalni istražni tim došao je do neospornih dokaza za podizanje optužnice protiv pojedinih bivših rukovodilaca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).Rezultati istrage uveliko se slažu s izveštajem Savetu Evrope iz 2011. godine“, izjavio je Vilijamson. Prema njemu, „žrtve tih zločina većinom (su) Srbi, Romi i druge manjine, ali isto tako i kosovski Albanci koji su označeni kao saradnici Srba ili su, što je češći slučaj, bili politički protivnici rukovodstva OVK“. „Specijalni istražni tim došao je do neosporivih dokaza da su pojedini visoko rangirani rukovodioci OVK koristili elemente te organizacije u nameri da izvrše zločine kako bi time pribavili političku moć i lično bogatstvo za sebe“, kazao je on. Ali istraga, prema Vilijamsonu, nije uspela da obezbedi dovoljno ubedljive dokaze o trgovini organima kidnapovanih, što ne znači da se ona nije nastavila u ovom pravcu. U vezi sa ovim, on je rekao da je njegova istraga pokazala da su „totalno neosnovane“ tvrdnje o stotinama ljudi koji su ubijeni sa ciljem uzimanja njihovih organa, već može biti reči samo o „nekolicini”.

Pored nepoznatih imena nekadašnjih komandanata OVK a danas političara visokog profila koji mogu biti optuženi pred Specijalnim sudom u Hagu, druga najveća misterija koja od početka prati ovu priču odnosi se na (ne)verovatnoću jedne monstruozne tvrdnje da su otetim civilima bili vađeni unutrašnji organi i da bi se njima onda trgovalo. Tu možda leži i najjače obrazloženje za formiranje Specijalnog suda, jer jednu ovako ozbiljnu tvrdnju može da ispita i istinu povodom nje utvrdi samo neko nezavistan, a ne jedna od strana u konfliktu. Ovo je dodatni razlog zašto je morala po svaku cenu da se formira jedna nezavisna sudska instanca van Kosova, koju će činiti međunarodne sudije i tužioci, i koja će utvrditi pravu istinu, kao i odgovornost ako za to bude postojala potreba.

Sigurnost svedoka ključ za uspeh

Da se vratimo imenima budućih haških optuženika, koja predstavljaju najintrigantniju stvar za domaću ali i širu javnost. U okviru projekta specijalnog suda zapadni saveznici su podelili posao. Amerikanci su preuzeli istragu i tužilaštvo, dok su Evropljani, uobičajeno, pored obezbeđivanja para, vodili proces formiranja suda i regrutacije kadrova. To navodi na zaključak da samo nekoliko dana pre funkcionalizacije suda (a možda i podizanja optužnica) samo Amerikanci znaju ko će biti optužen, a da će sud i sudije to saznati istog dana kada i šira javnost. Zbog toga što tužilaštvo nije tražilo mnogo vremena za formiranje,kao što je to bio slučaj sa sudom, teje istražni tim koji su vodili Vilijamson i Švendiman na kraju samo preimenovan u specijalno tužilaštvo, tvrdi se da su optužnice, navodno, već odavno sročene, zapečaćene i da se nalaze u kovertama. Pored uopštenih izjava o tome da Kosovo treba da sarađuje sa Specijalnim sudom, američke diplomate do sada nisu javno mnogo govorile o tome na koga bi mogle biti adresirane koverte sa optužnicama i nalozima za hapšenje koje će Švendiman poslati na Kosovo. Prvi i poslednji put to se desilo 20. maja 2015. godine, kada je tadašnji nominovani američki ambasador na Kosovu Gregori Delavi svedočio pred Komitetom za međunarodne odnose američkog senata kao nominovani kandidat predsednika Baraka Obame za ambasadora na Kosovu. On je tom prilikom u američkom senatu rekao da „Kosovo mora reagovati na odgovarajući način na sumnje o ozbiljnim zločinima počinjenim između 1998. i 2000. godine”, jer je „jedan američki tužilac našao dokaze da su kažnjiva dela počinjena od strane malog broja nekadašnjih visokih lidera Oslobodilačke vojske Kosova”.[6] Nije potrebno posebno naglašavati da su danas glavni kosovski rukovodioci oni u čijim biografijama OVK predstavlja odskočnu dasku. Da li je aktuelni kosovski predsednik Tači na listi tužilaštva Specijalnog suda?Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan. Ako je tužilaštvo obezbedilo dokaze protiv bivšeg političkog lidera OVK, onda će on biti optužen. U suprotnom, on neće sesti na hašku optuženičku klupu. Iako se Tači nakon rata smatrao pulenom američke diplomatije, malo je verovatno da će ga Amerikanci, u slučaju da ima kredibilnih dokaza protiv njega, amnestirati zbog političkih interesa, kao što to tvrde njegovi protivnici. Stvar sa Specijalnim sudom je otišla tako daleko da je teško očekivati da politika, a ne sud (odnosno tužilaštvo), određuje ko će biti optužen, a ko ne, ili ko će odgovarati za ratne zločine, a ko ne. Pitanje koje je važnije od onog da li će Tači biti optužen ili ne, jeste ono koje se tiče sigurnosti svedoka, jer su svedoci ključni za privođenje mandata Specijalnog suda kraju. Dosadašnja sudska praksa je pokazala da su svedoci nezaštićena i najugroženija kategorija na Kosovu. Čak su stradali svedoci koje je direktno štitio EULEKS, kao što je to slučaj sa Agimom Zogajem u slučaju Klečka. Zaštita svedoka i njihovih porodica predstavljaće najveći izazov za sud. Uspe li se u tome, onda postoji šansa da se utvrdi prava istina o Martijevom izveštaju. To je jedini način da Kosovo izađe kao pobednik iz cele priče koju je Del Ponte pustila kao grudvu niz snežnu padinu da bi ona bila okončana Hagom i lavinom u Prištini. Kosovu treba istina o onome što se događalo krajem i nakon rata na njegovoj teritoriji, a u vezi je sa masovnim kidnapovanjima. Zato se osnovano može tvrditi da sa formiranjem Specijalnog suda u sistemu vladavine prava na Kosovu počinje novo „računanje vremena“u odnosu na ono kada se nije odgovaralo za zločine,a koje može da dovede do zadovoljenja pravde za žrtve i njihove porodice.

Čitajte Martijev izveštaj

U vezi sa najvećom nepoznanicom koja se odnosi na to ko će se naći na listi optuženih, u Prištini kolaju priče da je spisak optuženih sačinio još Vilijamson i da ga je Švendiman samo nasledio od američkog kolege, nastavljajući da radi na prikupljanju i obradi dokaza za već formirane predmete. Jedan izvor blizak Vilijamsonu autoru ovih redova je preneo da je pitao Vilijamsona,pred okončanje njegovog mandata, koja su imena koja će se naći na listi optuženih. „Čitajte Martijev izveštaj”, bio je njegov odgovor.